Хит страна

У уторак, 20. септембра навршило се тачно 20 година од када је објављен легендарни албум „Nevermind” групе „Нирвана”. Без обзира на то да ли сматрате да је то заиста последњи велики албум у рок музици или имате неке личне миљенике из овог века, није згорег подсетити се како је и зашто ова плоча постала то што јесте



      
     Готово свака деценија у последњих пола века има неколико антологијских албума који су из овог или оног разлога битни за историју музике. Да бисмо неки албум назвали антологијским, он мора да задовољи много захтева, од којих је један од основних повезан са одолевањем зубу времена. Слично као вино, да би се неки албум сматрао класиком, он мора да „одлежи” на полици бар једну, а пожељно је две или више деценија. Ако се после две деценије број људи који се сећа једног албума мери у милионима, онда то издање свакако можемо звати и антологијско, и класично и ремек-дело. Плоча о којој данас говоримо једна је од најпродаванијих у историји музике, а прошле недеље је обележила 20 година „одлежавања”, тачније, 20. септембра 1991. године званично је објављен албум „Nevermind”, трија из Сијетла „Нирвана”.

Бач Виг

„Sheep”, Дејвид Гефен и Бач Виг

    Након што је деби издањем „Bleach” постигла релативно скроман и слабо видљив успех ван оквира „инди-рок” музике, група „Нирвана” је у пролеће 1990. године почела рад на свом другом албуму „Sheep”. Отприлике у исто то време, њихова тадашња дискографска кућа „Sub Pop” запала је у новчане недаће, што је групу натерало да размишља о промени издавача. Како су већ имали неколико понуда од великих издавачких кућа, та одлука се чинила посве логичном. Избор је пао на кућу Дејвида Гефена, а томе је највише допринела чињеница да су за њу издавали „Sonic Youth”, једна од група с великим утицајем на музику трија из Сијетла.
    Продуцент албума био је Бач Виг, човек који је 1985. године сарађивао с групом „Killdozer” на њиховом издању „Snake Boy”, а то беше плоча коју вођа „Нирване” Курт Кобејн месецима није скидао с грамофона. Иако су потписали уговор с великом кућом, Кобејн, Дејв Грол и Крис Новоселић желели су да звук њиховог новог албума задржи ону сировост коју су раније имали и били су убеђени да је Виг „њихов човек”. То су знали и шефови из „Гефена” па су се својски трудили да бенду наметну другог продуцента, неког ко ће мало више „ушећерити” звук „Нирване” и прилагодити га широј публици. Но, Кобејн није одступао од Вига по цену раскида уговора, тако да „Гефен” није имао куд. Или је то само тако изгледало у том тренутку.

Лудило звано „Nevermind”

  У међувремену, група је преименовала албум из „Sheep” у „Nevermind”, поруку која се чула у првом синглу „Smels like Teen Spirit”. Иако је сарадња са Вигом у почетку деловала готово савршено, временом се испоставило да није баш тако. Наиме, дискографска кућа је на све начине покушавала да утиче на Вига да „Nevermind” звучи што је могуће комерцијалније и, за разлику од Кобејна, он се показао као не баш тврд орах. Где год је имао прилику, Виг је ублажио „прљави” звук Кобејнове гитаре, док је звук необуздане ритам секције све време покушавао да „припитоми”. Из тога је проистекла чињеница да је Кобејн био незадовољан коначним миксом албума (за који је такође био задужен Енди Волис), али у свету великих дискографских кућа, новца и рокова, тада је већ било касно. Плоча се појавила у продавницама 20. септембра, а хит-сингл „Smels like Teen Spirit” завртео се на радио и ТВ станицама широм планете.
    Нико из групе није могао ни да сања о ономе шта се после десило. Плоча, снимљена за 65.000 долара, што је био огроман новац за „Нирвану” почетком 1991, почела је да се продаје у милионима примерака. МТВ је емитовање спота „Smels like Teen Spirit” из ноћног термина пребацио у дневни, а тинејџерски часописи почели су да се занимају за фризуру и брачно стање Курта Кобејна. Да успех првог сингла није случајност, показали су и сви следећи, па су тако и песме „Come As you are”, „In Bloom” и „Lithium” самоуверено махале с врхова топ-листа. Чак је у јануару 1992. „Nevermind” с првог места „Билбордове” листе најпродаванијих албума скинуо дотад неприкосновени „Thriller” Мајкла Џексона, а до данас се „Нирванино” ремек-дело продало у више од тридесет милиона примерака. Да бисте имали бољу представу колико је то, замислите да сваки становник Србије, Норвешке, Шведске, Данске и Финске има по један. Чак и у том случају, остао би покоји диск за неку другу земљу.

Успех или неуспех?

    У чему је тајна успеха плоче „Nevermind”? Нема ту неке велике филозофије. Реч је о албуму који је на савршен начин спојио бунт против ауторитета без покрића, као и неприхватање материјалистичког и лицемерног света, с мелодичном буком и певљивим рефренима. Док слушате неку од песама одавде, готово у свакој ноти можете да чујете став бенда „ми тако уживамо и баш нас брига да ли ће ти се ово допасти” и то без експлицитног, вербалног наглашавања. Курт Кобејн никада није био од оних музичара који се улагују широкој публици, а отуд и његово негодовање због продукције албума, која, руку на срце, да је била другачија, питање је да ли би ова плоча данас била то што јесте. Тога био свестан и Курт када је затворио једно око и прихватио да се плоча објави таква каква је. Да би прогурао своју замисао некад мораш да направиш неки компромис. То је био највећи који је Курт направио у свом животу.
    Популарност која је задесила бенд након ове плоче била је мач с две оштрице. Курт није био неко ко се испред великих рефлектора осећа као риба у води и ко посећује шампањске журке пуне обнажених плавуша. С друге стране, она му је омогућила удобан живот и сигурност да ће сваку следећу плочу моћи да сними баш на онакав начин на који жели. Но, да ли тај новац може сваког потпуно да усрећи? Одговор на то питање можемо да нађемо у стиху једне песме с „Нирваниног” последњег албума „In Utero”: „Teenage angst has paid off well, now I'm bored and old”. И с милионима у џепу, он је и даље волео исту ону неомиљену музику коју је слушао и пре успеха „Нирване”, а све оне нашминкане и исфолиране људе из индустрије шоу бизниса које некад није волео, после „Nevermind” презирао је још више. На нашу жалост, из незадовољства овог типа проистекло је да смо 1994. године остали без једног од најдаровитијих музичара који су ходали нашом планетом.

Један од нас

Након албума „Nevermind” настала је права поплава бендова с бучним гитарама који не свирају ни панк, ни хеви метал, већ неку музику између, а новинари су се брже-боље потрудили да тај правац назову неким именом, те га крстише као „гранџ”, на основу једне изјаве Марка Арма, вође групе „Mudhoney”.  Агенти великих дискографских кућа почели су да потписују уговоре са скоро сваким дугокосим бендом из Сијетла у нади да ће наћи нову златну коку. Као што то обично бива, већина тих група није стигла даље од деби албума, а сам тај поступак много више говори о похлепи него о било чему другом.
    С друге стране, „Nevermind” је отворио врата многим ветеранима независне гитарске сцене да осете чари популарности, па су тако Џеј Мескис и његов „Dinosaur Jr” били једни од многих који су од малих издавача прешли на велики „Warner Brothers”. Слично се десило и даровитом, али дотад скрајнутом Данијелу Џонстону, чију мајицу је Курт често носио, након чега је Данијел потписао уговор за велики „Atlantic”. Дакле, бар делић правде био је задовољен.
    Када год помислим да је нешто немогуће и недостижно, помислим на причу о Курту Кобејну и његовом неочекиваном успеху. Он је био један од нас. Курт је био онај с ћошка који пије пиво с другарима, који преснимава касете, који се смеје девојкама чије прсте „красе” вештачки нокти, који позајмљује лову од пријатеља да би отишао у место удаљено 400 километара и видео концерт свог омиљеног бенда, који не разуме људе који троше стотине долара на један део одеће... Такав човек је успео. Успео по мерилима света у коме живимо. Међутим, изгледа да је он имао нека друга мерила, неког много доброћуднијег и искренијег света, тако да нисам баш сигуран колико би се сложио с тврдњом да је успео.   Ипак, успех који нико не може да му доведе у питање, па чак ни он сам да је којим случајем жив, огледа се у чињеници да је у својој краткој каријери написао неколико десетина песама које су учиниле милионе живота лепшим и које ће надживети и његове унуке. То посебно важи за плочу „Nevermind” .