Ма шта кажеш

ОСЛИКАНЕ УСНЕ

Где то пише да усне морају да буду искључиво једне боје? Питање је себи поставила америчка уметница Пејџ Томпсон. И одмах се дала на посао... Приредила је изложбу чији је циљ да покаже како лице заиста може да послужи као платно за сликање. Овога пута, додуше, само усне. Ко је довољно вешт као Пејџ, ево неколико примера за украшавање или, боље речено, осликавање усана. Зависи, наравно, који цртеж коме лепо стоји. Пчела или камелеон? Одлучите сами!

А У ТОАЛЕТУ, НА ЛЕТУ...

И путници и посада увелико су напустили авион, чистачице је ваљало да га подробно умију изнутра, пре него што се летелица упути даље. Кад је једна од њих, у том авиону који је недавно из Бангкока слетео на аеродром у Калкути, ушла у један од тоалета, крикнула је од запрепашћења. Гурнуту испод лавабоа, жена је нашла велику платнену кесу, а у кеси двадесет четири златне полуге, од по једног килограма. Наравно, чим су чистачице позвале аеродромске власти, о несвакидашњем „улову” одмах је обавештена и полиција из овог индијског града. На њима је сад да утврде ко је и због чега у авиону „заборавио” врећу вредну око милион евра.

               ТРИЈУМФ ЗБОГ ТРИЈУМФА

Кад је угледао мотоцикл, Доналд Деволт није крио сузе радоснице. Мало необично да један седамдесеттрогодишњак буде узбуђен због наизглед обичног двоточкаша. Међутим, није то обичан мотор, за Деволта има посебан значај, јер му је враћен после четрдесет шест година. Овај житељ Омахе, града у америчкој држави Небраски, заљубљеник је у моторе, у гаражи има једног „харлија” и „кавасакија”. Али, никада није прежалио „тријумфа тајгера”, мотоцикл који је купио 1967. године и возио само дванаест месеци. Добио га је натраг захваљујући полицији на аеродрому у Лос Анђелесу. Пре него што је „тријумф тајгер” требало да буде укрцан у теретни авион на путу за Јапан, полицајци су га за сваки случај проверили. Чим су открили ко је и када пријавио крађу, позвали су Доналда Деволта. Иначе, Деволт је мотор купио за триста, а он сада вреди девет хиљада долара.

                     ПАСТРМКА НА ПАРУ

Воз у облику рибе. Пастрмке! У ствари, вагон чија „глава” необично личи на пастрмку. Заједно су дугачки 21 метар. Да ли нешто слично може да се види на некој светској прузи? Не! Али на ликовној изложби у Пекингу – свакако. Реч је о делу Хуанг Јонг-Пинга, француског уметника (кинеског порекла), следбеника Џона Кејџа и Марсела Дишана. Он је старом вагону с почетка 20. века уместо локомотиве направио ново „лице”. Од стаклених влакана створио је вајарско дело – пастрмку. У унутрашњост вагона овај шездесетогодишњи прослављени уметник сместио је препариране животиње, као замишљене путнике необичног вагона. Чини се да је управо ово дело привукло највећи број посетилаца изложбе „Уметничка зона“ у Пекингу.

                              САН О БЛАГУ

Тужно с завршио сан о скривеном благу. Није пронађено! Наиме, индијски јогин, односно свами по имену Шобан Саркар недавно је уснио сан. У том сну, под тврђавом из 18. века у држави Утар Прадеш, видео је скривено благо. Јогин је био толико убедљив, да је 18. октобра кренуло истраживање тог подручја. Саркар је убедио локалног министра како му се у сну „заиста” обратио древни владар откривши му тако велику тајну. Да је ту, крај утврђења, закопано благо вредно бар педесет милијарди долара. Међутим, после три недеље ископавања, археолог Кумир Мирша објавио је престанак истраживања, уз речи да је то је пуко траћење времена и новца. Истини за вољу, влада је потрошила 1,6 милиона рупија за овај подухват – што отприлике износи 19 хиљада евра. Да ли су власти овако лако населе на причу о сну? Не. Индијски геолошки институт управо је на том месту открио трагове присуства метала на дубини од двадесет метара. Копали би свеједно. Није дакле свамијев сан био пресудан. Како год, од блага ни трага ни гласа.

                    СМРТ, ШТА ТО БЕШЕ?

За Навахо Индијанце, америчке староседеоце, смрт као да није постојала. У ствари, не помињу је. На пример, никада не изговарају име преминуле особе. Такви су њихови обичаји. Међутим, ствари су се однедавно промениле. У једној болници у Аризони добровољци на челу са Мици Бегеј, седамдесетшестогодишњом Индијанком, разговарају са времешнијим болесницима управо о смрти. Али, као „оруђе” не користе психолошке нити религиозне теме, већ поезију. И то древну поезију Навахо Индијанаца у којој се смрт тек посредно помиње. Песме које говоре о поновном сусрету са Творцем навеле су Навахосе да проговоре о судњем дану. Сваким даном све је више оних који потписују свој „биолошки тестамент” и завештавају органе болеснима, говорећи о смрти као делу живота.

Активне теме форума

Нови корисници

Тренутно на сајту