3320 25. 9. 2015.
Ma шта кажеш
НАЈЛЕПША СВЕКРВА?
Већ осамнаест година, у месту Гатео крај Форлија у Италији, одржава се такмичење за најлепшу свекрву, односно – ташту. Право учешћа на такмичењу које се одржава у време ускршњих празника, имају све свекрве и таште, без обзира на године. Услове је да су свекрве (таште) и да имају унуке. Број пријављених сваке године све је већи и већи. У финале улази петнаест свекрви и ташти које се – осим за најлепшу – боре и за звање „Мис нежности” (награду обично освајају најстарије такмичарке), „Мис елеганције”, „Мис симпатичности”, „Мис осмеха”, „Мис најлепших ногу”... Ипак, главно признање, ленту најлепше свекрве обично освајају младе баке, оне које још нису навршиле ни педесету.
МАРАТОНСКА КИНЕСКА ПИЦАМаратон у кинеском граду Суџоу ушао је у историју спортских надметања не по врхунским резултатима, већ по томе што је тркачима дељена пица као освежење током трке. Италијанска пица била је та окрепљујућа храна коју су организатори, поред воде, додавали многобројним тркачима, стојећи покрај стазе.
Познато је да Кинези веома цене своју кухињу и ретко је се одричу. Међутим пица је очигледно храна која је освојила њихова срца. У граду је надалеко чувена пицерија „Мама миа” чији власник Италијан из Напуља – Стефано Мичилио. Он је дошао на замисао да тркачима понуди по парче пице. То није био нимало лак подухват, будући да на маратону у Суџоу учествује око десет хиљада такмичара из двадесетак земаља света. Ипак, ресторан је успео да за сваког обезбеди парченце пице. То је за власника пицерије била одлична реклама.
Иначе, после краћег већања лекари који прате такмичење дозволили су организаторима да маратонцима понуде пицу, будући да је реч о оброку који даје снагу, а уз то је и здрав.
КОЗА ЈЕ КОЗА ЈЕ...
Не зна се ко више претерује, градске власти или човек на кога су се окомили. Ови први Чарлсу Фергусону не остављају другу могућност осим да га протерају ако не удовољи њиховим захтевима, док је Фергусон спреман да иде и до врховног суда дирну ли му „дете”. То што овај житељ Грира, места у америчкој савезној држави Јужна Каролина, зове дететом заправо је једна коза. За њега очигледно више него изузетна јер ју је, како наглашава, одгајао откако је била нејако јаре. А да ли би неко тражио да се човек одрекне свог детета, љутито понавља Фергусон. Ништа мање одлучни нису представници градских власти који се упорно позивају на закон у коме пише да, осим кућних љубимаца, друге животиње не могу да се држе у граду. За власт је коза само коза, не доживљавају је као кућног љубимца, а за Фергусона је она много више од обичне животиње. Како ће се завршити спор, остаје да се види.
ВЕНЧАЊЕ ИЗНАД ЗЕМЉЕИако је прошло више од три године о судбоносном „да” пара из Њујорка још се прича, а њихово венчање и даље се сматра најнеобичнијим у свету.
Наиме, када су Ерин Финеган и Ноа Филмор одлучили да своју везу крунишу браком, пожелели су да то учине у бестежинском стању, у васиони или чак на Марсу. Али како се за приватне потребе, па ни такве лепе свечаности као што је венчање, још не изнајмљују летелице и не организују летови, пар се упутио у „Кејп Кенеди”, центар за васионске летове на Флориди.
Уместо правог лета изван Земљине орбите младенци су 23. јануара 2009. године искористили симулирани лет како би се заветовали на вечну верност у условима нулте гравитације. Авион у коме су се налазили, „боинг 727”, са висине од 10.970 метара спустио се на 7315 метара стварајући заљубљеном пару утисак да се налазе у бестежинском стању, онако како су желели.
---------------
СЛАВНИ ПОКОЈНИК
На новинарско питање како се осећа као славaн писац, коме ће ускоро изаћи и сабрана дела, Бранко Ћопић (1915–1984) овако је одговорио:– Помало као славни покојник. Али, и поред тога, морам да плаћам кирију, струју и друге свакодневне животне дажбине. Ипак, окружен таквим поштовањем, почео сам себе да ословљавам са ви... Прије неколико дана отишао сам свом берберину да ме ошиша. Његова помоћница, која иде у вечерњу школу, видјевши ме, радосно је рекла:
– Све сам о Вама умела да одговорим професору. Кад сте рођени, које сте књиге написали, само нисам знала годину када сте умрли...
КОЛИКО ПАРА ТОЛИКО СЛИКАЊА
Чувеног енглеског сликара Вилијама Хогарта (1697–1764) једном је неки богат, а веома шкрт племић замолио да му за свечану дворану нове палате наслика огромну фреску преласка Јевреја преко Црвеног мора. Сликар је за рад затражио сто златника, а племић му је понудио само двадесет. Тада му је сликар рекао:„Пошто сам у неприлици, преузећу посао и за тај новац, ако ми платите унапред.”
Примивши новац и кључ од дворане, отишао је и нашао молера. И пре него што је племић идућег јутра устао, читав зид дворане био је премазан црвеном бојом. Тада је Хогарт позвао газду и рекао му:
„Посао је обављен.”
„Шта је обављено? Шта ово представља?”
„Црвено море.”
„Црвено море? А где је онда фараон са својом војском?”
„Удавио се”, узврати му сликар.
„А деца Израела?”, пребледе племић.
„Они су већ на другој страни и немогуће их је видети”, спремно му је одговорио сликар.
Илустровао:
Срђан Стаменковић - Пријавите се или се региструјте да бисте слали коментаре
