Пријава/Регистрација | Форум |Редакција |Претплата

Ма шта кажеш


ЈЕФТИНИ ОТМИЧАРИ

Догодило се то недавно у Фиренци. Отмичари су се телефоном јавили богатој госпођи у годинама. Рекли су јој да су из баште отели њену вољену мацу. Наравно, тражили су откуп. Занимљиво да откуп уопште није био велики: двадесет евра! Госпођа је најљубазније одговорила да ће донети двадесет евра на заказано место и у заказано време. Отмичари су јој поверовали. Она је ипак претходно обавестила полицију па су полицајци кренули с њом. Чекало их је изненађење – седморо отмичара, четири жене и три мушкарца. Сви су истог часа ухапшени.
Остало је нејасно како су намеравали да поделе „плен”. Починили су кривично дело за мање од три евра „по глави”! У сваком случају, маца је враћена власници, а отмичаре чека суђење.


„ДОБИЛИ СТЕ ОПКЛАДУ”
Неки надобудни писац, кад је написао прву драму, желео је на сваки начин да је Бернард Шо прочита и оцени. Најзад се досетио како да то оствари и послао је чувеном писцу своје дело и уз њега писмо:
„Уверен сам да моју драму нећете ни погледати. Кладим се у десет фунти да је нећете ни прочитати.”
После неколико дана младић је од Шоа примио прилично тешку пошиљку – враћени рукопис и уз то чек на десет фунти с кратким обавештењем:
„Добили сте опкладу. Шо”.



ГДЕ СУ НАМ КРИЛА?
Давне 1883. године париски илустратор Албер Робида (1848–1926) сматрао је да ће до 2000. године човечанство бити толико бројно да на Земљи неће бити места за све људе. Једино решење, по овом славном француском уметнику, биће живот у ваздуху.


Човечанство је, сведоци смо, већ за десет година премашило годину коју помиње Робида, али још живи на тлу. Иако је планета пренасељена, крила нико није добио.


ГРУДЊАК ОД БАНАНЕ

У робним кућама у којима се продаје доњи веш с потписом „Оси Бам” уобичајено је видети купце који, трудећи се да их нико не види, узимају поткошуље, гаћице и приносе их носу. За некога ко није упућен, веома необична сцена, зашто би људи мирисали доњи веш? Све је много јасније кад се зна да је ово аустралијско предузеће одскора почело да прави мајице, грудњаке од посебне мешавине памука, ликре и влакана добијених прерадом дрвета банане. Лојд Џоунс, један од одговорних из „Оси Бама”, објашњава да је доњи веш у коме има тридесет одсто влакана банане веома пријатан за ношење, добро упија зној и изузетно је финог ткања. Наравно, било је очекивано да шаљивџије одмах смисле крилатицу „Нисам мајмун да носим ’Оси Бам’ веш!”


МИШ У ГЛАВНОЈ УЛОЗИ

Уместо да размишљају како што боље да се представе публици, глумци у позориштима на Вест Енду заокупљени су другом врстом недаћа: избећи блиски сусрет с мишевима и пацовима. Није у питању претеривање, угледна позоришта у централном делу Лондона муку муче с глодарима. Сваке ноћи више од шестсто глумаца и других запослених одлази у позоришта стрепећи да ли ће се наћи очи у очи с неким репатим створом или ће осетити мирис трулежи њихових распаднутих тела. Јер, како објашњава Кристин Пејн, једна од секретарица, ситуација је измакла контроли. Без обзира на то што се непрекидно спроводи дератизација и дезинсекција, ови глодари очигледно су постали отпорни на отрове којима посебне службе покушавају да их истребе. Толико су се намножили у више од двадесет позоришта Вест Енда да су чак почели да једу и даске на позорницама, а дом су свили на готово свим могућим местима по зградама. У међувремену су изгубили страх од људи тако да се често догађа да, мртви-хладни, шеткају по собама, а само је питање времена кад ће се појавити и на „даскама које живот значе”.


ГОЈАЗНИ ПРОТИВ САМУРАЈА

Влада има новца да приређује свечане вечере и да гради скупе пословне зграде, уместо да га искористи за много важнију ствар – бригу о физичкој спремности омладине. Ово су речи Јанг Хуе, председника Пекиншког универзитетског одбора. Уколико се нешто што пре не предузме, тврди он, наредна генерација деце имаће потешкоћа и да потрчи, а камоли да се озбиљно бави неким спортом. Разлог што су млади све гојазнији лежи у нездравом животу, све учесталијим посетама ресторанима брзе хране, што је доскора било незамисливо, а можда највише у наметнутим школским обавезама. Посебно су, подразумева се, угрожена градска деца и ученици средњих школа који покушавају да упишу неки од факултета. Да би положили пријемне испите, млади некад морају и по дванаест и више сати дневно да седе и уче. Уколико би се догодило да Кина поново мора да ратује с Јапаном, наглашава Хуа, плаши се да би изгубила рат. Више нема довољно омладинаца који би издржали напоре у борби. Подсећања ради, Јапан је добар део Кине окупирао од 1931. до 1945. године.
Илустровао: 
Драган Максимовић
број: