Пријава/Регистрација | Форум |Редакција |Претплата

Ма шта кажеш



                                               ТЕШКА ОДЛУКА

           

   Вереништво је трајало дугих седамнаест година. Онда је заљубљени пар коначно стао пред олтар. Догодило се то у Мејну, у САД. Господин Пол Вокер и госпођа Ен Тејер венчали су се у центру за рехабилитацију у граду Луисону. Занимљиво је да он има 88 година, а она – 86!
   Очијукали су готово две деценије, док најзад нису схватили како више не желе да се крију. Зато су се најзад званично венчали. Додуше, не живе заједно, јер је младожења још на болничком лечењу. Али, чим лечење буде окончано, одлазе на медени месец на Бермудска острва. Новинарима који су присуствовали свечаном чину, новопечени младенци рекли су само једно: да љубав не зна за године.

                                             О-ЛА-ЛА КОНЦЕРТ!

        


   После десет година и једанаест промена акорда, најдужи концерт на свету... наставља да траје! Бескрајно музичко извођење, започето тишином која је трајала чак једну годину, заснива се на замисли славног америчког композитора Џона Кејџа (1912–1992). Наслов композиције је „As Slow As Possible” („Најспорије могуће”). Концерт је почео у бившој Цркви Светог Бурхарда у Халберштату у Немачкој, септембра 2001. године, а биће окончан 2640. године, тачно 639 година после почетка.
   Посетиоци који се надају да ће присуствовати следећој промени акорда на оргуљама сачекаће до јула 2012. године. Рајнер Нојгебауер, председник Фондације „Џон Кејџ” из Халберштата, тврди да ово дело одушевљава данашње слушаоце, посебно оне који живе у градовима. Долазе на (готово) бескрајни концерт слушајући један једини акорд у потрази за миром и ведрином. Брзина никога више не занима, већ спорост и опуштеност. Баш такав је дуги Кејџов концерт.

                                     ОПТУЖЕН И ЗАШТИЋЕН

   У предграђу места Бунаван на Филипинима, почетком септембра, или како фотографија показује тачно 4. септембра ове године, ухваћен је незвани гост, велики морски крокодил, дугачак 6,4 метара. Мештани су данима трагали за њим, док се најзад није појавио на чистини где су га савладали и добро везали.



   Вест да је уловљена опасна зверка брзо се проширила и околним местима, па се око велике звери убрзо окупило много радозналог света. Дошли су да виде крокодила за кога се верује да је усмртио двоје људи. Али, у маси радозналаца нашло се и неколико група заштитара који су захтевали да велика животиња сместа буде ослобођена. Јер, иако je једна од најкрволочнијих животиња на планети, овај крокодил је, везан као пиле и готово непомичан, заиста деловао безазлено. Како поузданих доказа да је починио зверство није било, око његове судбине повела се озбиљна расправа.
   Представници удружења за заштиту животиња тражили су слободу за опасног гмизавца, а житељи сигурност за своје породице питајући заштитаре да ли би волели да се ова звер мота око њиховог дворишта. Најзад су, после дугог већања, донели одлуку која је задовољила обе стране.
   Крокодил је доживотно заточен, односно смештен, у резерват с осталим заштићеним животињама.


                                            ---------------------

НИКАД
ДВА ДОБРА
ЗАЈЕДНО


   Италијанском писцу нобеловцу Луиђију Пиранделу (1867–1936), обожаваоци су једном у Паризу приредили свечану вечеру. После здравица, морао је да проговори и сам Пирандело. На почетку говора извинио се речима:
   „Толико времена сам потрошио на учење како треба да пишем да нисам успео да научим како треба да говорим”.


                                              ИЗАЂИ ИЗ ЏЕПА!

   Наши књижевници су и пре 150 година много дангубили по кафанама и лупали главу како ће, кад дође време фајронту, да плате рачун. Тако је, рецимо, Ђура Јакшић (1832–1878) једном предложио конобару да му напише песму, па, ако му се допадне, да му овај не наплати вечеру. Чувени песник је, после више неуспелих покушаја, вечеру зарадио тек овим двостихом:
   „’Еј кесо моја са много динара
изађи из џепа, исплати крчмара”.                                 

ОДМАХ У ТРЕЗВЕЊАКЕ

   Многе кафанске анегдоте наших писаца настале су као доскочице на рачун „колега” скрибомана. Ђури Јакшићу је тако једном дошао неки учитељ и донео му прегршт стихова које је, како је рекао, написао када је мало више попио. Славни песник му је, после читања песама, рекао:
   – Што се поезије тиче, одмах да се упишете у трезвењаке.


Илустровао: 
Александра Јевтовић
број: