Пријава/Регистрација | Форум |Редакција |Претплата

Насловна

Ma шта кажеш



ДВОГОДИШЊА СПАСИТЕЉКА


 
Родитељи бране малој деци да користе мобилне телефоне. Међутим, не могу баш увек да буду сигурни у то да ли деца поштују њихову забрану. О томе говори ова кратка прича.
Двогодишња девојчица, из предграђа Хјустона (САД), је спасла недавно живот мајци управо зато што је у пресудном тренутку умела правилно да користи мобилни телефон. Наиме, Лариса Тејлор, мама двогодишње Лие, уопште није знала да је дијабетичар. Месецима се лоше осећала, али је веровала да је то последица умора. Била је сама у кући када јој је изненада позлило. Замрачило јој се пред очима и пала је у несвест. Видевши да мајка лежи непомично, девојчица је по свој прилици кренула у потрагу за мобилним телефоном. У именику телефона одмах је нашла бакин број. Позвала је... Када се бака јавила, Лиа је успела некако да срочи једну просту реченицу. Бака је схватила да није нешто у реду с мајком мале Лие, одмах позвала Хитну помоћ и сама упутила се ка кћеркиној кући. Хитна помоћ стигла је на време и младу жену убрзо су сместили у болницу гда јој је пружена помоћ. Ко зна шта би се десило да Лиа није знала како да окрене бакин број. А нико ни слутио није да зна! 


ШТЕНЕ НА ВАГОНУ!


 
Чланови породице Паркер упутили су се недавно аутомобилом из Пенсилваније ка Атланти. Возили су полако, заправо спорије од теретног воза који је управо у том тренутку промицао покрај њих. Ма како брзо воз пролазио, госпођа Паркер успела је да на крову примети штене које се беспомоћно осврће око себе. Паркерови су, иначе, љубитељи животиња. Сместа су зауставили аутомобил и из кола позвали ватрогасце, објашњавајући шта су видели на путу. Ватрогасци су муњевито притекли у помоћ. Некоико телефонских позива и десетак минута касније теретни воз је заустављен. Ватрогсаци су се уз помоћ мердевина попели на кров где су нашли дрхтаво штене. Воз је затим кренуо даље, а Тина Паркер однела је пса својој кући. Назвала га је Boxcar hunter – Гонич теретњака. Нико никада неће сазнати како је штене доспело на кров вагона.


СТАРИЈИ И МЛАЂИ БЛИЗАНАЦ
 

    
У породилишту болнице Манђагали у Милану ове године десило се нешто веома необично. Рођени су близанци, али у размаку од месец дана! Свет је први угледао мали Грегорио, који је већ у двадесет четвртој недељи мајчине трудноће „кренуо напоље”. Када је рођен имао је само 650 грама! Одмах је смештен у инкубатор за бебе где је остао под будним оком лекара, неонатолога. Акушери су некако успели да зауставе порођај госпође која је носила близанце, па је Леонардо, млађи близанац, у утроби маме Надје остао наредних месец дана. Дакле, рода је два пута долетела до куће те породице и то у размаку од чак четири недеље! Када се родио „млађи” брат Леонардо, имао је само килограм. На сву срећу, обојица су преживела и после неколико месеци родитељи су их одвели кући у Понте Ламбро на језеру Комо.

                                        ТУЖИМ СВОЈУ НЕВЕСТУ!

             

Обично се каже да је брак склопљен тек када младенци изговоре „да!”, често названо и „судбоносним да”. Брачна судбина није била наклоњена младићу из Рима чија се вереница предомислила у последњем тренутку, тако да није желела да потврди пристанак. Укратко, невеста није хтела да каже: „да”. Само се окренула и... отишла. Несрећни Рикардо остао је запрепашћен и нем пред олтаром и званицама. И не само то. Узалудно је платио скупоцено свадбено путоавње, а о уређењу стана да и не говоримо!
Чим се смирио, Рикардо је поднео тужбу против бивше веренице и од ње затражио пет стотина хиљада евра за трошкове и нанету бруку. Медени месец у Полинезији и раскошан стан у центру Рима, можда, су коштали и више, али су му адвокати саветовали да не претерује са захтевима, будући да одбегла млада није богата.


ГАЛИЛЕЈЕВЕ ГОДИНЕ

Познатог италијанског физичара Глилеа Галилеја (1564–1642) неко је једном упитао колико има година.
„Осам или десет”, одговорио је, иако је то било у очитом нескладу са његовом дугом, белом, брадом.
На зачуђен поглед испитивача, Галилеј је спремно одговорио.
„Бројим само године које су ми остале до смрти, јер оне које су већ прошле немам више”.



Илустровао: 
Стефан Мркић
број: