3320 25. 9. 2015.
Ma шта кажеш
КОЛИБРИ 007
Ни тајни агенти нису оно што су некад били. Доказ за то долази из Пентагона, главног штаба Министарства одбране Сједињених Америчких Држава. Наиме, за потребе ове значајне владине установе за задатке спрема се посебан шпијун. Реч је о роботу колибрију, технолошком делу стручњака куће „AeroVironment”.
Та механичка птичица могла би по изгледу да збуни и правог стручњака за колибрије, а камоли неког криминалца кога веома успешно, а неприметно може да снима и прислушкује. Мали тајни агент, популарно назван Колибри 007, у потпуности опонаша живу птицу. Шарен, као перје мале птице, тежак свега деветнаест грама и дугачак око шест центиметара, има готово истоветну технику летења, па 50 пута у секунди склопи крила док лепрша у месту, а развија брзину 18 километара на сат.
На грудима има уграђен микрофон и видео-камеру, а како су оба уређаја веома осетљива, белешке су више него поуздане.
Вест о Колибрију 007 Пентагон је обелоданио непосредно после пробних шпијунских летова, многи кажу као упозорење криминалцима.
ЗАКОЧИ ЗА ЖИВОТ
Саобраћајне несреће, нажалост, често нису ни ретке ни без најтежих исхода. Истраживања спроведена у Сједињеним Америчким Државама показују да би већина могла да се избегне када би се кочило раније, односно када би нога стизала до папучице кочнице упоредо са сазнањем да то треба урадити које као податак стиже до мозга.Наиме, научници су обавили оглед с возачима који су на глави имали посебно направљену капу која је импулсе мозга спроводила до команди аутомобила. Забележено је да је податак о потреби за кочењем био бржи за 13 милисекунде од покрета ноге, што је, при просечној брзини од 100 километара на сат, скраћивало траг кочења за четири метра.
Стручњаци кажу да је то довољно да се избегне удес, спречи штета и спасе живот. Још да модерна технологија омогући такав кочиони систем.
ЦИГАРЕ С ОБНАЖЕНЕ БУТИНЕ
Шпански освајачи донели су из Новог света биљку коју су Индијанци већ одавно познавали. Наравно, реч је о дувану који се у Европи од тада почео да се шмрче, жваће и пуши. Пушење се задржало до данашњих дана, а цигара, чврсто замотани суви ферментисани дуван, био је и остао најомиљени облик који се користи за пушење. Сама реч цигара настала је од шпанске речи „cigarro” изведене од „siyаr”, мајанске речи за дуван.
А како су се некада у Шпанији правиле цигаре у Краљевској фабрици дувана, која је радила од 1758. до 1950. године, а данас је у тој згради Универзитет Севиље, наjбоље сведочи запис једног британског посетиоца који је пре много деценија крочио у „дворац највреднијег и најпожељнијег стимуланса”.
„У фабрику где се производе цигаре, зграду виских и слепих зидова, било је тешко ући, осим уз посебну дозволу директора. Наиме, ту су радиле само жене и сматрало се непримереним гледати неку од њих док ради. Оне су углавном биле веома младе, јер се занат учио рано и трошио брзо. Поред тога, биле су и посебно одевене. У одајама у којима су радиле, неких двадесет или тридесет проветрених и осветљених атељеа, увек је владала постојана влажност, па су жене волеле да буду комотне у својим покретима, тако да би окачиле своје огртаче, а често и сукње.
Тако раскомоћене, седеле су за дугaчким столовима на којима су носили различите врсте дувана и од њега најпре обликовале „лутку”, односно тело саме цигаре. Потом су тај смотуљак завијале у листове биране по финоћи и отпорности ваљајући га у цигару о своју обнажену бутину. Све те покрете изводиле су певајући, да би отерале уроке. Највештијим радницама успева да направе педесетак цигара у току дана. Иако су слабо плаћене, никад се нису буниле. Оне и не располажу својим новцем који иде право оцу или мужу”.
ТРОПСКА КИШИЦАПосао новинског фотографа често је испуњен и бројним непредвиђеним згодама и незгодама. О једној од њих сведочи и анегдота око двојице сниматеља часописа „Национална географија”.
Матајас Клум и његов помоћник Ларс Магнус Ејденхолм чучали су скривени у мраку једне прашуме у Средњој Америци. Били су на задатку. Требало је да сниме киканџуа, малог сисара познатог као медни медвед. Чекали су прилику да се плашљиво створење приближи како би га фотографисали. Када су постали свесни да се киканџу налази тачно изнад њих, двојица фотографа су, задржавајући дах, подигла главу и апарате усмерила увис. Као да позира, киканџу је стао и сео на грану. Али, пре него што је апарат шкљоцнуо, Клума и Ејденхолма засула је ситна топла водена прашина, налик на тропску кишицу.
------------------
РУКЕ У ЏЕПОВИМА
На некој свечаности у Њујорку књижевник Марк Твен (1835–1910) одржао је врло духовиту здравицу. Познати адвокат, који је водио свечаност, устао је (с рукама у џеповима), окренуо се учесницима и рекао:
„Славни слушаоци, немојте да се чудите што је хумориста по занимању заиста духовито говорио?”
Када се граја стишала, Марк Твен замолио је за реч и изговорио само ово:
„Славни слушаоци, зар се не чудите што је адвокат једном, ипак, имао руке у својим сопственим џеповима?”
НИШТА НЕ БОЛИ
Славном грчком филозофу Аристотелу (384–322) једном је неки познаник причао да има пријатеље који иза његових леђа лоше говоре о њему.
Аристотел му је на то одговорио:
– Ако ме клеветају кад нисам присутан, ништа ме не боли. У мом одсуству могу да ме и изударају.
САВЕТ МУДРАЦА
У старој Грчкој неки младић, који је
хтео да се ожени, дошао једном
код филозофа Аристипа (435–356)
и замоли га за савет у вези с тим.
Од филозофа је добио овај одговор:
– Лепа ће те издати. Ружна ти се неће
свиђати. Сиромашна ће те
упропастити, а богата ће
тобом владати. А ти,
изабери шта ћеш
најлакше подносити.
ПИТАЊЕ ЗА
ПЕСНИКА
Чувеног француског писца
Андреа Жида (1869–1951)
једном су позвали да слуша
дугачак еп који је испевао уредник великог листа. Писац је
за време читања више пута
задремао па су морали да га буде.
Кад су га пробудили четврти пут, он је љутито узвикнуо:
„Драги ауторе, нечега се морате одрећи: или престаните да ме успављујете или престаните да ме будите!”.
- Пријавите се или се региструјте да бисте слали коментаре
