Пријава/Регистрација | Форум |Редакција |Претплата

Ma шта кажеш



                                      МУЗИКА СЕ ЈЕДЕ, ЗАР НЕ?



Читав свет објавио је вест о новој плочи шкотског састава „Found”, што је трочлана група наравно и желела. На који начин су музичари из Единбурга подигли толику прашину? Њихова песма „Anti Climb Paint”, пре свега, може да се слуша само на старинском грамофону. То и не би било толико занимљиво да плоча није јестива, јер је направљена од чоколаде. У договору с посластичаром Беном Милном, направљен је јединствен „носач звука” који, што је ипак штета, може да се преслуша највише десет пута. Међутим, кад се плоча „истроши”, онда власник њоме може лепо да се заслади. И не само плочом, већ и омотом направљеним од посебне мешавине житарица и пиринча. Спот за ову чоколадну сингл плочу снимљен је у радионици Бена Милна и, подразумева се, може да се погледа на Јутјубу (http://www.youtube.com/watch?v=mmom5HHvzag). За све оне који ће можда одмах подићи глас и рећи да плоча од чоколаде није новост, да наведемо да су сасвим у праву. Пре отприлике годину дана Петер Кардонг, житељ Берлина, сам је направио плочу од чоколаде, али више за своју душу. Можда ни он није био први? За разлику од Кардонга, Бен Милн је за шкотски састав, додуше у ограниченом броју, направио читав тираж намењен продаји.


ТУЖБА ПРОТИВ АСТРОНАУТА

Јавност у САД збуњена је процесом који Наса води против Едгара Дина Мичела. Све постаје много јасније кад се зна да је овај осамдесетједногодишњи астронаут златним словима уписан у анале Америчке свемирске агенције и летова на Месец. Наиме, на четрнаестој мисији „Апола”, 1971. године, Мичел је постао шести по реду шетач по Земљином сателиту. Кад је протеклог маја објавио да продаје лунарну камеру коју је користио током мисије, одговорни из Насе сместа су стопирали читаву ствар и случај предали суду. Образложење? Откуд право било коме, па и тако уваженом астронауту, да продаје имовину која није његова? Узалуд Мичелова објашњења да је сваки од учесника имао право да, по завршетку лета, поједине ствари узме као успомену. Не вреди, адвокати из свемирске агенције баш су се заинатили. Бар да се ради о некој знатнијој своти, а не о осамдесетак хиљада долара, колико се верује да би астронаут добио за ту лунарну камеру. Како ће се завршити прегањање између Насе и Мичела, неизвесно је. Али, зар нису могли читаву ствар на другачији начин да изведу и остарелог свемирског ветерана лише јавне бламаже. Једино могуће објашњење нуде неки познаваоци: Мичел је одувек био помало ван устаљених токова јер је, између осталог, тврдио да је заташкан сусрет с ванземаљцима.


МЕЧ  С ПРИРОДОМ


 
Да ли је могуће превалити близу петсто километара возећи се на четири метра дугачком, ручно направљеном сплаву, користећи само дугачку мотку у облику весла? Не бисмо ово питање ни поставили да одговор није потврдан. Барт де Цварт недавно је решио да одмери снагу с природом. Од највећег хавајског острва, које носи исти назив, а познато је још и као Велико острво, сам је кренуо ка Кауају, такође хавајском острву, удаљеном четиристо осамдесет километара. Пет дана и пет још дужих и неизвеснијих ноћи овај четрдесетједногодишњак осећао се, како је касније нагласио, као да је једини преживели човек на планети. Био је велики физички напор пловити на тако примитивној „лађи”, сваке ноћи надувавати душек за спавање и плашити се да не слетиш у море, али све су то много мање тешкоће од ужасне усамљености и психичког притиска које је Барт осећао. Иако се његов подухват помно пратио посебним уређајима и постојала је могућност да овај житељ Хонолулуа у неком тренутку позове помоћ и објави да је одустао, то му ипак није падало на памет. Ако се већ упустио у пустоловину, хтео је и да је оконча, без обзира на то колико му је то тешко пало. Али, на питање да ли би икад нешто слично поновио, Барт је одлучно одмахнуо главом и рекао „ни у сну”.

ВИШЕ ГЕГ НЕГО ТЕГ

Кад добију децу, поносни очеви углавном немају времена да наставе с посетама теретани или другим местима где су до тада вежбали или се бавили неким спортом. Џошуа Луит, који себе описује као оца двоје деце, а тек онда као инструктора фитнеса, успео је да споји задовољство с корисним. Пошто се убраја у тате које обожавају да се баве децом и да са својим малишанима проводе време, Луиту је једног дана пало на памет да сваки пут кад подигне једно од деце, носи га на кркаче, обиграва око њих док се налазе у паркићу, љуља их, клацка се с њима, заправо се и сам упушта у врсту вежбања. Сео је и написао необичан приручник „Baby Barbells” (нудимо сасвим слободан превод „И гег и тег”) у коме даје духовите савете како свакодневно бављење децом претворити и у врсту затезања мишића.

                                               -------------------------

ЈАРАЦ У ВАТИКАНУ

                     

Пред крај 16. века мушка брада била је веома у моди. Шпански краљ Филип II (1527–1598) послао је у Ватикан као изасланика веома младог племића. Кад је папа Сикст V (1520–1590) угледао тог још голобрадог човека зловољно је прогунђао:
„Шпанском краљу вероватно недостаје мушкараца чим ми шаље голобраде дечаке.”
Не губећи присуство духа, младић је одговорио:
„Да је мој краљ наслућивао да је Вашој светости више стало до браде него до способног човека, он би вам послао – јарца”.



СЛУЧАЈ ИЗ ВОЗА

Шкот је путовао у првом разреду воза с картом другог разреда. Кондуктер је затражио доплату, али се путник правдао да је, кад се воз зауставио, ушао у најближи вагон. Кондуктер се читавих двадесет минута упињао да му објасни о чему је реч. Кад је, најзад, изгубио стрпљење, зграбио је Шкотов кофер и бацио га под клупу.
На то је Шкот бесно дрекнуо:
„Лудаче, убићеш ми дете”.


ДА НЕ ПРИМЕТИМ...

                       Генерал Грант                                             Абрахам Линколн                                           
Абрахам Линколн (1809–1865) имао је обичај да на тешка и шкакљива питања одговара у облику анегдота. На крају Америчког грађанског рата (1861–1865) генерал Јулисис Грант (1822–1885) упитао га је да ли треба да ухвати председника јужних држава Џеферсона Дејвиса (1808–1889) или да му дозволи да побегне. Уместо одговора, Линколн му је испричао следећу анегдоту:
„Ирац О’Нил заклео се да више никад неће да окуси ни кап алкохола. Једног спарног дана, веома жедан, уђе у кафану и наручи чашу лимунаде. Келнер га упита да ли да лимунади дода неколико капи ракије. О’Нил му, шапатом, одговори:
– Да, само додајте, али учините тако да ја не приметим”.




број: