Ма шта кажеш

Илустровао Стефан Мркић
МИЛИОНЕР ЛУТАЛИЦА

У двадесет осмој години Џери је завршио на улицама Амстердама. Постао је бескућник. Његово детињство било је тужно и мукотрпно. Мајка му је умрла још док је био сасвим мали. Оца није ни упознао. Селио се од куће до куће, од једне до друге хранитељске породице. Нико га није хтео. Онда је отишао да живи код човека за кога је веровао да му је отац. Испоставило се да му то није био прави отац... Човек га је избацио на улицу без имало гриже савести.
Кад је почео да спава по парковима, младић је схватио да мора да нађе правог оца. Сећао се да му је мајка говорила како је била лудо заљубљена у човека с којим је радила. Делић по делић, скитница је почео да открива позадину љубавне приче. Испоставило се да је Џеријев прави отац Алфред Винклер, богаташ који је умро не оставивши ниједног наследника.
После утврђивања ДНК, било је јасно да је Џери (коме је мајка на крштењу дала име Алфред) заправо Алфредов син и стога – богати наследник. С улице се преселио у раскошни стан у самом центру Амстердама. Сваког дана кад се пробуди, Алфред Винклер сам себе уштине. Не може да верује шта му се догодило. Одлучио је да новац који је његов отац оставио потроши на спасавање бескућника. Уосталом, њима је до јуче припадао.

ПЛАСТИЧНО МОРЕ

Свака трећа од бар милијарду пластичних кеса које се у свету свакодневно произведу – заврши у мору. Таласи ваљају многобројне предмете од пластике, разуме се, не само кесе... Морским животињама ти предмети личе на храну... Чак и они становници мора који не живе близу обала, хране се тим грозним отпацима. Известан број успева да преживи те необичне залогаје, али неке врсте управо из овог разлога умиру и одумиру.

Од 92 морске корњаче које су пре неколико недеља угинуле крај обала Бразила, више од педесет било је отровано, односно угушено предметима од пластике и метала. Реч је углавном о кесама и запушачима, као и пластичним боцама. И нису угрожене само морске корњаче. Неразградивим отпацима хране се и други становници мора. Њихово месо стога је шкодљиво за људско здравље...
Највеће наслаге морског отпада налазе се у северном делу Тихог океана и то на површини већој од државе Тексас! Другим речима, светско море постало је велика канта за отпатке, од играчака, штапића за уши, до пластичних боца. Узалуд туристичке агенције пажњу туриста привлаче фотографијама плавог мора. У њему ипак живе болесне животиње.
Зато фотографија коју је снимила Викторија Гонзалес Кармен није апстрактно дело, већ садржај стомака младе морске корњаче нађене далеко од обале Аргентине. Слика речито говори о односу човека према пластици.

МАЛА ВЕЛИКА ПАМЕТНИЦА

Викторија Кауи је девојчица налик осталима. Стално се смешка. Лице јој је весело, посуто пегама. Има риђу косу. Воли да се игра и да свира клавир и гитару. Међутим, Викторија и није баш као сви њени вршњаци. Она је паметнија од њих. Судећи према коефицијенту интелигенције, рекло би се да је паметнија и од Алберта Ајнштајна!

Недавно су овој једанаестогодишњој Енглескињи саопштили да би могла да се упише у Менсу и тако приступи „високом друштву” натпросечно паметних. Стотину четрдесет осам освојених бодова на тесту који утврђује коефицијенат интелигенције најбољи је енглески резултат последњих година. Међутим, Викторија је као од шале освојила сто шездесет два бода. Чак је и Ајнштајн имао два бода мање. Исти број бодова (160) имао је Бил Гејтс, док је Сигмунд Фројд једва сакупио сто четрдесет пет. Викторија их је све „прешишала”.
Шта у будућности намерава да ради најпаметнија девојчица на свету? Астроном, физичар, математичар? Ништа од тога. Желела би да буде ветеринар. Највише је занимају животиње. Ниједне се не плаши. Напротив, хтела би да им помогне. На другом месту је музика. На трећем игра... Школу не воли посебно, премда јој добро иде. А није ни чудо.

                                                                                       Илустровао Рајан Вуд

ТАКО СЕ
УДВАРАО
СЕРВАНТЕС

Славни шпански писац Мигел Сервантес (1547–1616) под старе дане често је путовао Шпанијом. Тако је једном, у некој крчми, почео да се удвара лепој газдарици.
„Господине, требало је да се јавите пре тридесетак година, тада бих вас можда слушала”, узврати му девојка.
„Јавио сам се, госпођице”, одговорио је аутор „Дон Кихота” и додао: „Али, нашао сам само вашу маму која ми је рекла да дођем кад будем старији. То ме је навело да данас код вас окушам срећу”.


БЕЗ
ПОСЕБНОГ
ХОНОРАРА,
МОЛИМ

Кад је познати фламански сликар Петер Паул Рубенс (1577–1640) био почетник, насликао је познатој племкињи њеног пса.
„Дивно сте је насликали”, рекла му је задовољна бароница. „Кад се буде окотила, даћу вам једно штене као посебан хонорар. А сад мој муж жели да насликате још мој портрет.”
„Врло добро, поштована госпођо, али без посебног хонорара”, одговорио јој је Рубенс смешећи се.

Активне теме форума

Нови корисници

Тренутно на сајту