Poštovani grk, drago mi je da slika nije do sada viđena i da vas je obradovala. Niko se tako iskreno ne obraduje nekoj slici kao Vi. Pozdrav i želim Vam sve najbolje!!!

Tesko se uzdrzim kada vidim kvalitetnu fotografiju. A i kvaklitetni clanovi zasluzuju bar neku pozitivnu reakciju za svoj trud koji nije mali. Dosadio sam Forumu ali je jace od mene. Fala i na svim dosadasnjim vasim lepim fotografijama. Pozdrav Topcidere ...

 

Clanovi pokupacka familije Dinic nosili su nadimke "Jereban" ili "Jerebance" (dok su mladji). "Jerebanovi" bavili su se uzarstvom i trgovinom. Firma je na tzv. "grkovoj kuci" [kuca trgovca i mlinara Nikole Djordjevica koji je dobio nadimak "grk" jer je odrzavao trgovacke veze sa Grckom]. Kuca postoji danas, u neposrednoj blizini stare crkve Sv. Prokopija. Danas jedan od potomaka Jerebanovih drzi mlecni restoran u glavnoj ulici u Prokuplju, Jug-Bogdanovoj.

Višegrad




Banjaluka




Zelenika



Pozdrav svima ...

Pozdrav svima ...

       

Govori vam autistična apertura: van uobrazilje, deskripcija, koncepata.

 

          U našem životu slikar je u slici. U umetnosti autor je fizički van svog dela. Međutim, i u umetnosti na izvestan način autor jeste u svom delu. I kada fizički nestane, on ostaje u svom delu. Zbog nestanaka mislimo da vreme teče. Govorimo o protoku vremena kao da smo mi stacionarni. Ali ne, – ono stoji a krećemo se mi sâmi.  Uzmimo da sve zauvek stane. Stare fotke bi prestale da postoje. Tok vremena je obmana brze prolaznosti a stare fotke jedino dokazuju da se sve menja. Vreme stoji u bdenju žeđi srca. Ono je nepokretna pozadina svakog kretanja kao pojmovna nedohvatnost nemih zvukova, cijuka, struganja, neke škripe, upornih dozivanja, povika iz visokih gora. Kao nagonska potreba za bliskim etosom reči bez smisla, van istorijskih naslaga smisla, van uvreda logike – nalik iskonskom zovu sove, akustičnom viđenju šišmiša, zvučnoj tišini crkve. Besmisao postaje vizionarski, plodan, vanvremen.

      Um je ono što teše misli, bludi ili spletkari. To je fantomatični mehanizam njegov. Ipak, zaumna tama nadsjajuje i samu svetlost dana duhom prohroma a um kreira ’vreme’ i stavlja mu svetlosni lák – iluzionističku ideaciju vremena. Tako referencijalni um modeluje svoju teološku večnost. Za svo to vreme svesni smo svoga “ja”  koje, svesno samo sebe, postaje imago tog istog ‘ja” – ogledalska samosvest prolongirane moralnosti, često sa spiritualnom dimenzijom. Bezmerni su regioni efemerne slave čija je kapija tvrdovrat um, “ja sam”. Međutim, u nepodeljenoj pažnji ne postoji “ja”-svest. Nema opaženog i opažača. Jer empirijsko “ja sam” misao je, koncept, dok pažnja nije misao. U pažnji ne postoji kognicija “pažljiv sam”, nema prebačenog pokrovca samosvesti, samo čiste vedrine svesti Bića.

     — Zato: „Napeto pazi!“ – tako savetovali su našeg Svetog Savu kao početnika. „Sozercavaj smotrenim okom duše jer to je pokajno pravoverje, detinjstveno a ne plahovito, detinjasto. Pazi Savo, − gle, kako je!. Bitan je samo izoštren tajac srca upravljen ka dubinama staništa zaumnog. Zavrgni rat protiv mutnila pomisli. Preni se decidirano! Takvo trezvenje u implicitnoj oštroumnosti je singularni blok čistog uvida. Ono zamenjuje sva monaška pravila a koliko li tek mirsku molitvu. Ne zamišljaj ad hoc, ne ilustruj sujetne maštarije. Čovek mašta i dok sanja. Ne dijalogizuj se veridbom dva nerazumevanja. Neki su duh trezvenja videli samo u portfoliju koncepata, u predstavama obučenim u sravnjivanja, vrednovanja – tako su kleli sebe. Dobiše „Čibe!“ od Boga. Srce Savo da ti treperi ‘netvarnom energijom’, molitvom bez reči i pojmova. Netvarnom misli, bez unutrašnjeg jezikoslovlja, netvarnu zaumnost pojmićeš! Čuvaj se lažne predaje samoumišljanjem. Čitaj Otačka štiva. Sve radi s marom, tenane. Ne zamenjuj trezvenje komocijom. Trezvenje je bogospoznajno življenje u Hristu. Ta budnoća nije religija ali jeste atmosfera religije. Nju stičeš britkim bdenjem, pronicanjem u duh Večnog Prisustva razboritošću stremljene pažnje.  Upravo to straženje i jeste “hleb naš nasušni”, nisu pogače. Budi pažljivo svestan, bez skiciranja, sa svešću u centru pažnje. Postoji komutacija: unutrašnji stav duha utiče na spoljne okolnosti. Verom ćeš postići više nego brigom“.

      U svom pismu rimskom papi, Sv. Sava ga, posle podužeg uvodnog pozdravljanja, suvo obaveštava o zasnivanju Srpske arhiepiskopije, o njenim granicama, svom rukopolaganju. Tada je Nikejska patrijaršija bila bez značaja a rimski papa bio je svemoćan. Pa ipak, u pismu nema trunke znakova snishođenja. Sava ne traži njegovo odobrenje niti blagoslov. U stvari, Sava papi stavlja do znanja da i pored krstaša u Carigradu katolički misionari nisu poželjni u Srbiji i da će ona počivati pod plaštom nikejske crkve. Ta ponositost, tipično srpskog kova, stoji do danas. „Ne budimo ljudima robovi – kupljeni smo skupo“ [I Kor. 7, 23].

      Sv. Sava bio je rođen zainteresovan da zađe za osećaje i da se tamo temeljno udubi. Takva bila su i srca srpskih  komita, poverenika drevnih zaveta, koji su zračili jarkom zaumnom snagom života. Živopisnošću svojih psovki pomračivali su svetlost dana. Tako su psovali i pravili nedolične pokrete ali njihova pariranja iznenađenjima i  hvatanja živih jezika bila su mala remek-dela. Hvalili su pomoću kuđenja. Imali su neke predskazivačke osmehe nalik podmuklom podsmeškivanju − gestualnost stida zbog onoga što ne može da se izrazi i samo je vodič, uzdiše se za njim. Ratovali su bez zvezdica i širita. Bile su to još nestasale mladoženje smrti, plahovitih srca sa investicijama u krvi, što s krikom ginu kô od šale a da se ne čuju žalbe. Bili su iznad srodničkih odnosa i čuvstva, često ne upoznavši razliku između ljubavi i udarca nožem.

      „Savo, duboka pažnja ukida i golo “ja”. Isplivaj iz razlikovanja. Paziš na jastvo – i ono tada ne opstaje (ni „ti“ s njim)! Budi vigilno trezven i automatski u manastiru si, zamonašen! Metafizičke akrobacije mogu pažnjom ukinuti akrobatu, druželjubivog s neizbežnim, s bezobličnim primislima ali i s tananim filosofskim uvidima. Motivi razgovaraju sa nama, entiteti čak stiču inuendo aluzija. Svuda prilepčivost i konfliktna uzvratnost koncepata, boj i rvanje instrukcija i smislova štimovanih verbalnim bundžijstvom i smatranjima a ne faktima. I oni takođe samo su  figuralne dijete otmenih koncepata – presovani u herbarijume, narod presovan u spratove. Zavoli svoju nesigurnost, u njoj nađi krmanoša svog ali nemoj se poneti u tom. Pragmatskom umu zalog zaumnog prikazuje se kao praznina, tmurne zrake mraka, a ne kao gusta šuma puna teške građe. A u odlutalosti očiju je realnost, u zapitanim očima što iskazuju radoznalost o svom biću. Ali i siromašna porodica, i to je manastir – Amin tome!“.

          Živimo i krećemo se u nepoznatom, ono poznato je prošlost. Prošlost je totalizovana u “bio sam” a očekivana budućnost u ugledno “biti ću”. Od obadvoga zamagljuje se blagodat pažljivog uvida u kristal trenutne svesti, u kladenac trenutnog “Sad”, stvarajući bihevjoralnu klimu osećaja s pozom, prošnju osećanja. Poza je trema  prispodobiva nekom snimanju. Oseti se doimaju kao da su naši sopstveni, kao golovi iz brze kontre da su uspeh entuzijastičnog gledaoca a ne njegovog tima – uz izvesnu emotivnu globu na dobit. Svesna podloga svega je ono stvarnosno srce ždrela zaumnog mraka – kao i boja što zahteva podlogu da bi se pojavila, a filmska projekcija platno ekrana. Na ekranu operativnog uma život stalno projektuje svoje slike i impresije sećanja na ranije projekcije – zamke sećanja i reminiscencija, dobrih slugu ali loših gospodara. Baštinjena iluzija se iznova ponavlja. Sve je dobro prepleteno kao trske u asuri, kaišići opanaka – sve ‘sveže’ svezano stiže iz predionica neuroimaginarnog, iz misaonih silaža neznanja koja kumuju neminovnostima. Nije li sve tako razložno, sledstveno? Čak sve ide od ruke. Sveprožimajuća realnost je bezvremena ali bezvremenost nije trajanje – jer i trajanje samo je jedna zavodljiva konceptualna slika, duboka i snena. Takvo je i 'nemanje izbora' (sem iluzija izbora) unutar alhemije postojanja. Ono životno bezvremeno je i u sadašnjem trenutku, i u deliću trena, a ono čemu treba vreme, obrazina je (ono naravno postoji ali samo fantazerski, kao uobrazilja očiglednosti snova).

           Poklonite pažnju prošlosti i – postaje sadašnjica. Prošlost osvaja vreme kao što fosili putuju u budućnost. Šta je bezvremeno, na šta nam ukazuju stare fotke? Bezvremeno je – pažnja! Pitamo se: zašto osmesi na licima beograđana na fotografijama posle aprilskog bombardovanja 1941? Bili su omamljeni prisustvom bezvremenog iza autosugestije sveta i nisu osećali samosažaljenje. U bezvremenom reč „zauvek“ nema smisla, nema ničega što bi potrajalo, prašina je simbola. Paradoksalno, za njih momentano „sad“ trajalo je izvan kauzalnosti.

     ‘Večnost’ u vremenu samo je paradoksima indukovana epileptičnost, repetitivnost, za razliku od vitalne neposrednosti – Realnosti iza partikularnog i univerzalnog u zaleđu recepturnih ideja tih kategorija. Na sličan način i crkva prevazilazi kategoriju vremena. Ali sublimna indiferentnost klasifikacija, njihova zatočenost preciznošću, postala je važnija od života jer patnja je dostigla indiferentnost na patnju. A patnja je poziv na pažnju koja i sâma je pokret ljubavi. Svesnost prisustva konkretiše „sad“. Skoncentrisana lucidna pažnja bez počivke, prepodobnih Svetogoraca, pruža eksplozivni kovitlac žive svetlosti, sjaj “misli od neveštastvenog zlata“ (Sv. Sava, Hilandarski tipik). Ta Svetlost, sunce je koje nam je iza leđa pa vidimo samo svoju siluetu koja nas oponaša svojom geometrijom. Svetlo žiži u tami – značajka prvolike Svetlosti. Čovek može da zna sve  a da ne zna za tu Svetlost. Realnost se ne manifestuje kao analitički koncept. Sućutna pažnja iskupljuje sve – nema greha, nema krivice, nema retribucija za grehe. To su prazni koncepti, telekom „kartice“. Mislite li da preci zbog svojih grehova ispaštaju rodbinski kroz nas, tj. potomstveno? Ha, ha!

       Ideje, skrame su i pokožice koje skrivaju vedrinu izvorne, iznačalne, stvarnosti neuhvatljive u logičke termine. Možda vi možete da je ufatite? Jedno je vera, drugo je slepo (idejno) verovanje. Ali već i integritet želje za uzvišenim, on sam po sebi, poziv je sviše. To Srb ima, često i od radosti psujući Boga jer prava radost je bezuzročna kao što je i On preegzistentan. Srbin ima durašan osećaj identiteta, ne egoističkog samozvanstva i patriotske sujete. Taj njegov osećaj, sa stidnim stavom u ponašanju, podržavaju smerna koptsko-sinaitska lica sa srpskih živopisa i angelske sile koje ne nose džabe mač. Skrušenost je svemoguća. Zagonetna je moćna skrušenost, nedokučivo verna pažnji, koja smešta u nedra Avramova još na ovom svetu. Ljubav bez skrbnih uboda, staloženost i prisebnost, kriterijumi su Božijeg suđenja, umerenosti saobražene skladu. A patnje – one su školujući ispiti iskrenosti naših ispravljanja mentalnih fiksacija. One su zabrana rođendana starih i rođenja novih iluzija. Imperija ne uzvraća na udarac, uzvraća na nepažnju. Uvrede i nesreće vraćaju nas sopstvenom biću.

                                     *     *     *

          Prosvetiteljska atributivna pomast ideja, doktrina, proklamacija normativne metrike, garantnih pojmovnih zadužbina – njihovo zajmljenje i vaganje, znaci su novog vremena, započetog Volterom i denuncijantskim prorocima s njim. Vlada opšti strah, maskiran štavljenom tradicijom i modom, od osinjaka ispunjenih stečenim pravima – užasna pomirenost Evrope s diktaturom ničeanske „nepristrasnosti“. Otuda Njegošev prezir dositejevštine i Dositeja, kapricioznog poređenja prosvećenih prema žigu izveštačenosti na čelu, despotskoj otmenosti manira, kainovskoj aroganciji. Oni vam nude samo psihologiju – mogu li da živim “psihološki”? A Njegoševog čojaštvo geslo je zaumnog – smislom natučena samobitnost, mimo uma i njegovih pogodbi i svetova. Ono je tama koja čuva unikalnost neuhvatljivog – njegov prigušen biserni sjaj, pretenzije izvorišta svakog smisla. Zato Njegoševa poezija zakletva je.

          Tamno oko zaumlja, što vidim ga kao gavrana u visokom gnezdu, vojuje u srcu, a ne na mansardi, ne u kresti uma. Ono je masivne drevnosti ali večito novo i večno sadašnje, neprevodivo u reči, brže od uma. Ono je osnovna tišina bez koje se reči ne bi čule. Ona se može okusiti i primiti ali ne i racionalizovati, umno dosegnuti. Mala deca često ne razumeju reči ali razumeju smisao. Takva bila je i nacionalna radinost Mladobosanaca, njihov elitizam iskrenog istinotražiteljstva, planuli duh bunta, podvizi u ljubavi. Nju odlikuje grozničavo jasna, poletna divljačnost nedistanciranog srca a ne institucionalizovana revnost prosvećena uzakonjenim konceptima. Ne golorečive tvrdnje, idolatrija autoriteta i njegove invektive, ne „ti“ zavarano taštinom „ja“, nego istinodolična terminologija izvan svake glume. Prezir porcelana koji ne vodi detantu. Bili su iskreni revolucionari a ne socijalni lažovi, buntovno odgajani trgovima, kao seljaci krajolicima i šumskim muzejima. Oni nisu prihvatali priorizovanja, registre i uverenja, filisterije kamarile – jer gde je tu istina. I zato njihovo jarosno usrđe bilo je od usrdne teskobe. Ako ništa drugo, bar su uspeli da unesu paniku u pojmove, dajući damar i vostorg porobljenoj duši.

          Bilo je puno okorelih radničkih derikoža, njihovih nepočinstava, pritužbi, zvaničnih pretstavki. A snašlo ih je: nevina deca ginula su im gurana na Sremski front. Da li je to zbog nečega trebalo? To im je nagoveštavao i Drainac, ukleti pesnik Toplice. On je pevao „kao što paščad laju“ („Jesen“) gledajući impozantne fasade Beograda obučene u trgovačke prevare. Video je stupor sveta kao paleofantastičan mit amblema, žrtvenika i zarobljavajućih sistema, arhaičnih stegova prošlog još iz praposlovanja vremena – jedno fakirski održavano kazneno pozorište.  

          Prolaze ljudi, vojske manekena koje često tek bolnice osveste. Oni kao da ne žive, već da žele da se ostane živ. Kabala metafora beleg je onog nedostupnog verboznosti i pomerajima akcenta a koje svejedno postoji, kao pozicija neprimećena u pozadini, kao sve stvari viđene po danu uz ignorisanje dnevnog svetla. Neki govore o istini a da je ne znaju a neki je znaju a ne kažu ni reč. Njihov mir je nesamosvestan, iz kompletnosti je. On nije ekstinkcija. Jasnoća se nalazi u „sad“, na platformi Apsoluta. Ono zaumno ne može se „učiti“ pa steći, jer je već tamo, već ga imamo i jednom ćemo mu prići. Privid, samoopovrgljivost maškare sveta očita je iz toponomastičkih psihograma uma, iz lažnog samouverenja personalizovanog jastva, sličnog polusenilnim staricama što iza čipkanih zavesa proviruju s prozora. Svet, vajkadašnja je ovozemaljska narkoza, „laža“ kako veli Sv. Sava. A ako nije, zasto je tako propadljiv, prolazan?

          Duhom starih fotki iskoračujemo iz vremena gledajući kako ono prividno proždire pojavni svet. On provocira porotu u nama i kao da posvedočuju vreme. Pažljivo gledanje starih fotki nije nestvaran povratak u nazad – kao i duhovi Cera i Kolubare što su daleko stvarniji od mnogih živih ljudi. Stare fotke nose i izvesnu aktuelnost jer mogu da razotkriju sadašnjost. Pažnja nas smešta upravo u aktualitet, u spontanitet sadašnjeg momenta, što retko zapažamo zanimani slikom. Svet pruža mnoga zadovoljstva a radost retko. Stare fotke daju nam silikatne bljeske radosti a ne samo zadovoljstvo. Jer marljivost i prilježnost na Forumu, tj. ljubav na delu, ne nose ambiciju za uspehom (mada dobijaju satisfakciju). Marljivi i prilježni ne streme uspesima, plodovima svoga zalaganja. I sam njihov angažman odraz je priziva iz dubine.                                                     

                                        *    *    *

          Poruka je svih religija: bivakuj onamo gde je pre pomisli „ja sam“, pre ideje o sebstvu, gde kao mačići pradedi predu, “tu smo“. Na samoj ivici buđenja ali pre „ja sam“. Pre nastanka „ja“ i dominacije detinjstva ambicioznim roditeljima. Religije ukazuju na lažnu spoljnu zbilju sveta i umnih domišljaja. Zašto se osećamo živima? Čije je to delo? Ipak ne dočaravamo stalno svoj lik da bi se uverili da smo. Pažnja kao i radost su van govora i reči, suština ambara duhovnog prostora.

       Ovaj tekst ne treba „shvatiti jezički“, on treba više da je doživljaj arhaičnog, zaboravljene emocionalnosti staroslovenskog. Njegova poruka je iracionalna i nije dovoljno jasna (jer tiče se srca). On ukazuje na onoga koji shvata, na označiteljsku moć upisivog, a ne na ono shvatljivo. Na ono što uzmiče u metaforičnom izmeštanju. Tekst izvrdava jezik koncepata, žongliranje odrubljenim glavama. Proosećavanje i naslutivost metaforičnog, njegovi zračeći semantički haloi, možda nešto malo pomognu. Tragamo za utočištem, bežimo od suvote [brkane s beznađem] jer upravo samosvest je skučena, tužna stvar što tišti dane – turobni opažaj bez autentičnosti.
Padao je mistagogični sumrak na Srbiju. Sunce je zalazilo u krvi kakadua. Put se pružao savijutcima, kao dim, kao vektorski transkodiran rodoslov čergara. Pejzaž bez dna prožimao se scenskim hologramom kao duboke jaruge prikazama, svet bez profila gde dubinom obrnute generacije zavode u prošlost. Vreme se odmeravalo 'cik-cak' urezima graduisanih nivoa,  zelenaškim daščanim terminalima. Srbi se vraćaju u otadžbinu uz satanski urnebes vetra što nosi stvarnost. Srbija je porazila KuK kao vojno superiorna kultura. Svuda preovlađuje daktilnost hromih (onih na štakama, s protezom kao Vuk, sa štapovima) redukovana do nenametljivosti. Života i nema bez pustih staza koje je napustila ambicija. Urečeni i upisani, ratnici vibriraju čudesnom neposrednošću, pobožni prema obredima, ne i u životu. Groblja i pčelarstvo doživljavaju procvate. Sve je kao san, ali „san verodostojan“ [2 Mak. 15: 11], laser preterane bistrine srbskog duha. Sve kao nadahnuto je dirljivom monodramom „Ponuda Kosti Vojinoviću na predaju“, ali i izvesnim oprezom očitavanja, bojazni na zabačenom putu ili stazi. Pogledajte film „Odmetnici Kosta Brave“ ‒ isto je to. Ali svakodnevica događanja pa i drevna predanja ostali su i dalje samo šamot, omoti za suštinu. Iz umne izolacije logički utemeljenog „ja“ u doživljaj „ne mene“ (čak i u Nemenikućama, gde bi se to očekivalo), ustožereni koncepti nisu mogli da se pretransponuju u stvarnost višeg kvaliteta.
        *    *    *

Padao je mistagogični sumrak na Srbiju. Sunce je zalazilo u krvi kakadua. Pružao se put savijutcima, kao dim, vektorski transkodiran rodoslov čergara. Pejzaž bez dna prožimao se scenskim hologramom kao duboke jaruge prikazama, svet bez profila gde dubinom obrnute generacije zavode u prošlost. Vreme se odmeravalo 'cik-cak' urezima graduisanih nivoa,  zelenaškim daščanim terminalima. Srbi se vraćaju u otadžbinu uz satanski urnebes vetra što nosi stvarnost. Srbija je porazila KuK kao vojno superiorna kultura. Svuda preovlađuje daktilnost hromih (onih na štakama, s protezom kao Vuk, sa štapovima) redukovana do nenametljivosti. Života i nema bez pustih staza koje je napustila ambicija. Urečeni i upisani, ratnici vibriraju čudesnom neposrednošću, pobožni prema obredima, ne i u životu. Groblja i pčelarstvo doživljavaju procvate. Sve je kao san, ali „san verodostojan“ [2 Mak. 15: 11], laser preterane bistrine srbskog duha. Sve kao nadahnuto je dirljivom monodramom „Ponuda Kosti Vojinoviću na predaju“, ali i izvesnim oprezom očitavanja, bojazni na zabačenom putu ili stazi. Pogledajte film „Odmetnici Kosta Brave“ ‒ isto je to. Ali svakodnevica događanja pa i drevna predanja ostali su i dalje samo šamot, omoti za suštinu. Iz umne izolacije logički utemeljenog „ja“ u doživljaj „ne mene“ (čak i u Nemenikućama, gde bi to svako očekivalo), ustožereni koncepti nisu mogli da se pretransponuju u stvarnost višeg kvaliteta.