Forum svojim mnogim prilozima postaje duhovno-prosvetni rasadnik (ako ne i centar) gde stare fotke gradova i manastira nisu samo obične poruke već se u njima vide i stope. Stare fotke tako dopunjavaju izvesna ograničenja stvarnosti.
Sveti Sava srpski u svom služevniku kaže da treba znati da bi se volelo, a i voleti da bi se znalo [ne baš tim rečima]. Ljubav prema sebi je najstarija, a ljubav za svet i lêpo/estetsko, samo refleksija je ljubavi prema sebi. Apsolutna ljubav i jasnosiva svetlost tame umnog zrenja nepersonalni su, ali se odražavaju u umu (poput sunca u vodi) kao znanje i ljubav prema sebi, stvarajući utisak ‘persone’ – kao što i prostor u nekom loncu izgleda da ima formu i zapreminu lonca, čak i miriše na lonac. Iako nepersonalni, ljubav i znanje dubinski takvi su, po sopstvenoj prirodi, ne kao sekundarno izvedeni iz fundamentalnijih principa. Nešto iz dubina dovikuje i mami nas – “bezdan bezdno priziva, glasom slapova Tvojih” [Ps. 41]. Paz’te sad ovo: slapova ima i po bunarima, duhovnim verovatno. Srbin to begeniše, tȕra i bolje jer ambis uma srca lako premosti. Ima nešto skriveno i vekovito što oblikuje istorije naroda, tanano kao porodična sličnost glasova. Ljudi nenametljive ljubavi na starim fotkama izgledaju depersonalizovano – običan seoski narod, monasi, slučajni prolaznici. Jer prava ljubav je neemotivna* (jer je nadpersonalna*), ona je pažljiva i tiha. Voleći, ljubav ne ispoljava sebe ali se nagoveštava. Kao što majci lije mleko iz grudi, tako i ljubav traži da se dâ. Ona voli i zle, iskrene i spontane kriminalce, ali upravo ta ljubav ih i bičuje, ljuti je kaštig. Emotivne aklamacije ljubavi uvek su samo lanci kataloške prodaje, parodija.
Patnja – poziv je na istraživanje, na ispitivanje. Svaka bol zahteva dublje isleđenje. Kada se kopa bunar da se pronađe voda, ne pravi se mnogo manjih bušotina već samo jedna, duboka, na jednom mestu. Ali uglavnom, naša preispitivanja česta su i plitka – juče sam bacio kamen na komšijsko svinjče i slomio mu nogu, a danas mi se razbolelo dete i ima +40oC – plitka bušotina, nejasan untrašnji opip mentalnog kopna, kopna koje tek treba razbuditi. Ali stara je zamka da i verbalizovana i mentalizovana traganja jezikom i slikama snoviđenja, arhaičnim došaptima ega, kompromituju uspešno posezanje ka realnom – svetosavski, resavski opit. Ali duhovnost se neguje i đubrivom padova. Zbog našeg garda predostrožnosti pred svetom punim kontradikcija (što i ofira njegovu iluzornost), nama i ne ovladava blagodat. Svet se blago talasa jer je kulisa, s impresijom plakata. Misleći da štedimo i racionalizujemo vreme dobit nam sleduje, ali beznačajna, bez većih rezultata – strateški je profitabilnije voleti neprijatelja od prve. Pogrešno se umom istražuje zaumno pa i to istraživanje, jedno stremljeno naciljavanje bez navigacijskih markera, često i ono sâmo je san – ali od snova koji mogu da vas probude.
Budući uvek tolerantni i dragi prema sebi, nismo uvek i mudri prema sebi pošto se nedovoljno poznajemo. Ali kod nekih je dobra volja za sebe u savezu s mudrošću, izvornom sapijencijom. Ima takvih — puno je blagodati u skrivenim, u nezapaženim ljudskim originalima, koji te bitijno obrazuju primerom a ne savetima, ne usmenim podstrekom. Ne guraju te u neke kalupe jer ni sami nisu kalupljeni. Oni čak nikada ne izobliavaju licemerje. Njihova vera nije bila ćef, nije se bazirala na očekivanju, žudnji za rezultatima. U njoj kotirao se samo životodelatni podvig koji ne požuruje vreme. Zato u konvencionalnoj religiji izgledaju mlaki, nezainteresovani. Oni su obraditelji života, muževni prkosnici sa smelošću za otmice ljubavi – kako je otimaju i svetogorski duhovni orlovi. “Siromašni su duhom”, taktički šašavi, jer shvataju da je Bog još veće bogatstvo od pojavnog života. Njihov prividni oprez i nesigurnost fascinira, kao golmanski strah, forsiranje rešenosti pred juriš. Ali strahovi i brinjenja nisu njihovi nego naši ambasadori – šta nam vrede krila kad je noga vezana. A oni svet gledaju kroz prozor a ne u prozoru, ne u izlogu. A opet, vide ga kao predstavu, izložbu zavodljivu kao urok mumificiran u izolatoru vremenske postojanosti. To su tajne koje se ne mogu objasniti već se njima prosto – živi. Pri tome se oko njih sve menja, preinačuje, a oni ostaju skromni … ne budući često ni sopstvenog mišljenja. U performansu tog magičnog trenutka, čudesno se preobličuju relacije, te isprazne slobode različitosti, jer ti ljudi imaju moć da se strpljenjem rasterećuju, čime se mi opterećujemo. U beskrajnom duhovnom prostranstvu njihovih grudi, rasplinjuju se personifikacije, mentalni stećci, nestaju stanari umnih talasa, kovni oseti uobličljivi fantazijom. Okolnosti postaju prinuđene da upornije tragaju za nekim kome bi se desile. Posledice neće da se odlažu – ali moraju. Jerbo duh ne upravlja, on vlada (kao vladar). Iz tih ljudi sija nešto poput svetlost imena Belo Horizonte, Santa Kruz, Vidojevica (Montevideo), Krasnojarsk, Mar del Plata, Pernambuko, Blagoveščensk, Marakaibo, Valparaizo, Vinja del Mar, … . Često, kao spasonosne žrtve, te ljude sažaljevamo ali im duhovno čestitamo. Jer ono što je od ovog sveta ne može spasti svet a i te zrtve – odakle su? Takav “stav” imao je naš Sv. Sava koji je rešavao probleme ne samo obiljem zlata već i krvavim kolenima dok je klečao na molitvi.
Svetosavlje iskoračuje iz sveta, i tako mu pomaže. Jer srbstvo načinilo je nacionalni iskorak u jurodivost, u stav “šuntavosti i blentavosti” naroda, u ignorisanje površnog i nelogičnog postojanja, u nipodaštavanje kiča pedanterije, sanitarnosti, čistoće. Ono suprotnostima skriva svoj dubok potencijal. A u nesvesnom odbacivanju šinterske prirode sveta krije se i poreklo našeg sujećenja, ismevanje sheme sveta, srbske bogolikosti nemara. Duhovnog vina ima za Srbina ali Bog, kao uštavljen idealizam, postaje mu besmislen. Tamnice klišea (navlake kabaretskih koncepata, esnafski otisci), kao vernisaži formatiranih uverenja, odbojni su Srbinu, onom Srbinu često podstaknutom tek sa nekoliko stihova poezije. Kada sa vozačkog sedišta skidoh iskrzanu navlaku, ukaza se kao novo do tada prekriveno sedište – doživeh malo otkrovenjce, pa i jedno novo osećanje sebe samog, kao kad pređem na letnju garderobu. Zato Srbina i zabole kurac za sve, tj. za maskenbal ispražnjenih mahuna, lutki pojmova. A ko ovo ne može da mu oprosti, ne zaslužuje ga. Naravno, otuda i lažna srbska snishodljivost prema Bogu – ali nikada prema siromahu.
‘Veruje’ se u implantirano šablonsko Božanstvo, umesto u živi osećaj njegove samoizvorne projave – a Srbin, u iskupljujućoj krvi pročelja smrti što ga je kušao, pljuje na uslužne izdaje koncepata i njihove silogističke senke, na nomen, ne i na zaturen omen. Otuda naše tužbalice, jadikovke iz davnina koje su započinjale jaukom bola, vesele potištenosti proslava i godišnjica. Probojni Srbi znaju da je u čoveku založen Božji lik i da oni imaju da postanu bogovi [ potencijal koji nemaju ni heruvimi ni serafimi ]. Zapadnjak za to ne zna – resentiman evropske doslednosti vs. pravoslavna revnost. “Bogovi ste i sinovi Božji” [Ps.82: 6,7; Gal: 3,26] – poručuje nam prorok a i sâm Božji Sin. Ili drugojačije: kretanje umom zaumno frustrira dublje uvide i ulaz kroz sedefasta vrata više stvarnosti. I naš Sv. Sava, preciozna amajlija Srbstva, i Novi Zavet što unapred pamti budućnost, upućuju na nepristupnu Svetlost.Iluminantnost njenih farova vidimo kada sine u sočivu neuzrujanog srca, u predznajnom zaumljenju tamnog blistanja, kao blesak crnog mermera, kao sjaj crne masne kose. Kao one ognjice i sevovi u noći bez oblaka i munja. A ono najmanje što treba dobiti je energetski interes u svakom iskustvu, energije su finansije akcija. Teško je u tome uspeti ali odustati od nepotrebnog posla još je teže. To brani tuđin u nama, “ja”, lopovski sin koji preuzima očev zanat. Potrebna je jasna pažnja (ne samo smeli prilaz stvarnosti već i pažljivo ispitivanje osmotrenog), jer um je opsena kao staračko namigivanje; ubacuje in silico uvek “nove teme”. Ta jasna pažnja je kao kada iz prikrajka posmatrate lopova na delu. Naravno da od njega ne očekujete ništa, samo želite da ne nestane vaš kaput s čiviluka.
Začaranost vlada svuda po Srbiji. Ali danas, u Strasnoj nedelji, precima jasno poručujemo: “ako ste vi spremni – i mi smo”. Sklonost, da ne kažem ljubav, prema Svetima pouzdana je – ne ostaje bez odgovora. Odgovaraju sveti Starci rumenih obraščića i isturenih jagodica, starci u vidu malog deteta.
Srećni praznici svima. A slava i hvala i Presvetoj Božjoj Majci što je prihvatila ponuđenu trudnoću.
Pozdrav publici Foruma …
_______________
*: ‘nepersonalnost’, ‘nadpersonalnost’, ‘neemotivnost’, ‘emotivni potpisi pomisli’ ne znače da su Bog i čovek lišeni ličnosti, da ne postoji eteričan doživljaj eremitske duhovne ljubavi. On postoji ali bez afektivne prorade. Takvi ljudi srdačno uzdišu nad svojom dušom, pristrasni su nad svetom ali bez jevtinih osećaja. Badava je čovek nepristrasan.
Српски народ има много својих синова, који су се јуначки борили за слободу свога народа, који су многе Турке, изелице и злотворе своје на онај свет послали, али су многи богме и сами својом главом платили. Такав један је и славан јунак српски Станоје Главаш, коме су 26. маја ове 1902. год. подигли у Србији споменик код цркве Баничанске у месту Баничини, срез Јасеновачки, округ Смедеревски. Као неустрашивом борцу српском и Голуб му овим чини помен.
Станоје Главаш је рођен у селу Глибовцу, близу Паланке у Србији, не зна се тачно које године. Као зрео човек живео је у Паланци Смедеревској, по занату абаџија (кабаничар); уз своју радњу имао је и дућан, па радећи занат продавао је и разну робу у своме дућану; тако је издржавао своју породицу и био виђен и поштован у свом народу. Једном Станоја увреди Паланачки спахија Муја, Турчин, а жудећи још од пре за осветом, што су Турци у то време убили Станојева брата Марка, дигне се Станоје једног дана, убије Мују спахију, па онда оде у хајдуке. Није дуго потрајало, а око Станоја се искупи лепа чета хајдука и стану убијати и таманити Турке, злотворе народне.
Тако хајдукујући дочека Станоје и народни устанак 1804. год. и народ избере себи за вођу и старешину Станоја, као већ чувеног јунака. Али се Станоје Главаш не хте примити да буде старешина говорећи: „Ја сам, браћо, хајдук, па мене хајдуци и слушају, али сав народ нису хајдуци, па ће људи сутра рећи: куда ћемо ми с хајдуком? У хајдука нити има куће ни кућишта; сутра, кад Турци навале, он ће у шуму, а ми ћемо остати на мегдану, да нас Турци робе и харају. Него ви поставите за старешину каквога човека између вас, који је и досад био с народом, а ја ћу чинити што могу, као и досад“. Тако народ место њега избере за старешину себи познатога Карађорђа, а Станоје оде и даље у гору са својом хајдучком четом, да се свети Турцима. За цело време првога устанка српског Станоје је у свима знатнијим бојевима био и жестоко Турке таманио, чинио је права чуда од јунаштва, али никад није тражио господске титуле, нити је икад захтевао да буде војвода.
Године 1813, кад су Турци сву Србију покорили и кад су најглавнији људи, па и сам Карађорђе, Србију оставили и пребегли у друге земље, Станоје није бегао из Србије, него је остао на свом огњишту. Београдски везир му се умилостиви и прими га као „мирну рају“ али с тим да од злих и опасних људи чува Цариградски друм, који је ишао преко Паланке. Али кад једном прође тим друмом неки по Турке опасан Србин, везир пошље своје пандуре, да Станоја или жива доведу, или да му донесу главу његову. И оде гомила пандура оружани до зуба на Станоја и нападну га код његове колибе. Станоје се јуначки сам бранио и седам пандура је убио, док су остали њега савладали и главу му одсекли, па је однели у Београд везиру, који је даде на колац набити.
Сестра Станојева је тело његово саранила, а после је слуга Станојев украо и главу Станојеву, донео је кући и саранио уз труп, који је сарањен на 300 метара источно од цркве Баничине у потоку званом Маскару. То је било почетком месеца фебруара 1815. године. И ту је тело Станојево почивало све до ове године маја месеца, када су му јуначке кости ископане и положене у нову гробницу код цркве Баничине, а народ му је од прилога својих подигао леп споменик од камена.
Пренос костију и освећење споменика било је 26. маја ове 1902. године на врло свечан начин, а у присуству силнога народа, који је дошао да и овде укаже љубав своју према великом борцу и јунаку своме. На новом споменику стоји сад овај натпис:
„Станоје Главаш, војвода, рођен у Глибовцу, а погинуо у Баничини, кости пренесене и овде сахрањене 26. маја 1902. године.
Станоје Главаш је истина, био хајдук, али иначе врло племенит човек, добра душа и чувар свога народа. Зато га се народ увек сећа, радо прича o њему и његову јунаштву, а све зато, што је био јунак и бранилац народни. Зато ће и спомен његов трајати у народу српском и док је сунца и док је је месеца, „е па дотле, а куда ћеш више!“
Pozdrav svima ...
Pozdrav svima ...
Forum svojim mnogim prilozima postaje duhovno-prosvetni rasadnik (ako ne i centar) gde stare fotke gradova i manastira nisu samo obične poruke već se u njima vide i stope. Stare fotke tako dopunjavaju izvesna ograničenja stvarnosti.
Sveti Sava srpski u svom služevniku kaže da treba znati da bi se volelo, a i voleti da bi se znalo [ne baš tim rečima]. Ljubav prema sebi je najstarija, a ljubav za svet i lêpo/estetsko, samo refleksija je ljubavi prema sebi. Apsolutna ljubav i jasnosiva svetlost tame umnog zrenja nepersonalni su, ali se odražavaju u umu (poput sunca u vodi) kao znanje i ljubav prema sebi, stvarajući utisak ‘persone’ – kao što i prostor u nekom loncu izgleda da ima formu i zapreminu lonca, čak i miriše na lonac. Iako nepersonalni, ljubav i znanje dubinski takvi su, po sopstvenoj prirodi, ne kao sekundarno izvedeni iz fundamentalnijih principa. Nešto iz dubina dovikuje i mami nas – “bezdan bezdno priziva, glasom slapova Tvojih” [Ps. 41]. Paz’te sad ovo: slapova ima i po bunarima, duhovnim verovatno. Srbin to begeniše, tȕra i bolje jer ambis uma srca lako premosti. Ima nešto skriveno i vekovito što oblikuje istorije naroda, tanano kao porodična sličnost glasova. Ljudi nenametljive ljubavi na starim fotkama izgledaju depersonalizovano – običan seoski narod, monasi, slučajni prolaznici. Jer prava ljubav je neemotivna* (jer je nadpersonalna*), ona je pažljiva i tiha. Voleći, ljubav ne ispoljava sebe ali se nagoveštava. Kao što majci lije mleko iz grudi, tako i ljubav traži da se dâ. Ona voli i zle, iskrene i spontane kriminalce, ali upravo ta ljubav ih i bičuje, ljuti je kaštig. Emotivne aklamacije ljubavi uvek su samo lanci kataloške prodaje, parodija.
Patnja – poziv je na istraživanje, na ispitivanje. Svaka bol zahteva dublje isleđenje. Kada se kopa bunar da se pronađe voda, ne pravi se mnogo manjih bušotina već samo jedna, duboka, na jednom mestu. Ali uglavnom, naša preispitivanja česta su i plitka – juče sam bacio kamen na komšijsko svinjče i slomio mu nogu, a danas mi se razbolelo dete i ima +40oC – plitka bušotina, nejasan untrašnji opip mentalnog kopna, kopna koje tek treba razbuditi. Ali stara je zamka da i verbalizovana i mentalizovana traganja jezikom i slikama snoviđenja, arhaičnim došaptima ega, kompromituju uspešno posezanje ka realnom – svetosavski, resavski opit. Ali duhovnost se neguje i đubrivom padova. Zbog našeg garda predostrožnosti pred svetom punim kontradikcija (što i ofira njegovu iluzornost), nama i ne ovladava blagodat. Svet se blago talasa jer je kulisa, s impresijom plakata. Misleći da štedimo i racionalizujemo vreme dobit nam sleduje, ali beznačajna, bez većih rezultata – strateški je profitabilnije voleti neprijatelja od prve. Pogrešno se umom istražuje zaumno pa i to istraživanje, jedno stremljeno naciljavanje bez navigacijskih markera, često i ono sâmo je san – ali od snova koji mogu da vas probude.
Budući uvek tolerantni i dragi prema sebi, nismo uvek i mudri prema sebi pošto se nedovoljno poznajemo. Ali kod nekih je dobra volja za sebe u savezu s mudrošću, izvornom sapijencijom. Ima takvih — puno je blagodati u skrivenim, u nezapaženim ljudskim originalima, koji te bitijno obrazuju primerom a ne savetima, ne usmenim podstrekom. Ne guraju te u neke kalupe jer ni sami nisu kalupljeni. Oni čak nikada ne izobli avaju licemerje. Njihova vera nije bila ćef, nije se bazirala na očekivanju, žudnji za rezultatima. U njoj kotirao se samo životodelatni podvig koji ne požuruje vreme. Zato u konvencionalnoj religiji izgledaju mlaki, nezainteresovani. Oni su obraditelji života, muževni prkosnici sa smelošću za otmice ljubavi – kako je otimaju i svetogorski duhovni orlovi. “Siromašni su duhom”, taktički šašavi, jer shvataju da je Bog još veće bogatstvo od pojavnog života. Njihov prividni oprez i nesigurnost fascinira, kao golmanski strah, forsiranje rešenosti pred juriš. Ali strahovi i brinjenja nisu njihovi nego naši ambasadori – šta nam vrede krila kad je noga vezana. A oni svet gledaju kroz prozor a ne u prozoru, ne u izlogu. A opet, vide ga kao predstavu, izložbu zavodljivu kao urok mumificiran u izolatoru vremenske postojanosti. To su tajne koje se ne mogu objasniti već se njima prosto – živi. Pri tome se oko njih sve menja, preinačuje, a oni ostaju skromni … ne budući često ni sopstvenog mišljenja. U performansu tog magičnog trenutka, čudesno se preobličuju relacije, te isprazne slobode različitosti, jer ti ljudi imaju moć da se strpljenjem rasterećuju, čime se mi opterećujemo. U beskrajnom duhovnom prostranstvu njihovih grudi, rasplinjuju se personifikacije, mentalni stećci, nestaju stanari umnih talasa, kovni oseti uobličljivi fantazijom. Okolnosti postaju prinuđene da upornije tragaju za nekim kome bi se desile. Posledice neće da se odlažu – ali moraju. Jerbo duh ne upravlja, on vlada (kao vladar). Iz tih ljudi sija nešto poput svetlost imena Belo Horizonte, Santa Kruz, Vidojevica (Montevideo), Krasnojarsk, Mar del Plata, Pernambuko, Blagoveščensk, Marakaibo, Valparaizo, Vinja del Mar, … . Često, kao spasonosne žrtve, te ljude sažaljevamo ali im duhovno čestitamo. Jer ono što je od ovog sveta ne može spasti svet a i te zrtve – odakle su? Takav “stav” imao je naš Sv. Sava koji je rešavao probleme ne samo obiljem zlata već i krvavim kolenima dok je klečao na molitvi.
Svetosavlje iskoračuje iz sveta, i tako mu pomaže. Jer srbstvo načinilo je nacionalni iskorak u jurodivost, u stav “šuntavosti i blentavosti” naroda, u ignorisanje površnog i nelogičnog postojanja, u nipodaštavanje kiča pedanterije, sanitarnosti, čistoće. Ono suprotnostima skriva svoj dubok potencijal. A u nesvesnom odbacivanju šinterske prirode sveta krije se i poreklo našeg sujećenja, ismevanje sheme sveta, srbske bogolikosti nemara. Duhovnog vina ima za Srbina ali Bog, kao uštavljen idealizam, postaje mu besmislen. Tamnice klišea (navlake kabaretskih koncepata, esnafski otisci), kao vernisaži formatiranih uverenja, odbojni su Srbinu, onom Srbinu često podstaknutom tek sa nekoliko stihova poezije. Kada sa vozačkog sedišta skidoh iskrzanu navlaku, ukaza se kao novo do tada prekriveno sedište – doživeh malo otkrovenjce, pa i jedno novo osećanje sebe samog, kao kad pređem na letnju garderobu. Zato Srbina i zabole kurac za sve, tj. za maskenbal ispražnjenih mahuna, lutki pojmova. A ko ovo ne može da mu oprosti, ne zaslužuje ga. Naravno, otuda i lažna srbska snishodljivost prema Bogu – ali nikada prema siromahu.
‘Veruje’ se u implantirano šablonsko Božanstvo, umesto u živi osećaj njegove samoizvorne projave – a Srbin, u iskupljujućoj krvi pročelja smrti što ga je kušao, pljuje na uslužne izdaje koncepata i njihove silogističke senke, na nomen, ne i na zaturen omen. Otuda naše tužbalice, jadikovke iz davnina koje su započinjale jaukom bola, vesele potištenosti proslava i godišnjica. Probojni Srbi znaju da je u čoveku založen Božji lik i da oni imaju da postanu bogovi [ potencijal koji nemaju ni heruvimi ni serafimi ]. Zapadnjak za to ne zna – resentiman evropske doslednosti vs. pravoslavna revnost. “Bogovi ste i sinovi Božji” [Ps.82: 6,7; Gal: 3,26] – poručuje nam prorok a i sâm Božji Sin. Ili drugojačije: kretanje umom zaumno frustrira dublje uvide i ulaz kroz sedefasta vrata više stvarnosti. I naš Sv. Sava, preciozna amajlija Srbstva, i Novi Zavet što unapred pamti budućnost, upućuju na nepristupnu Svetlost. Iluminantnost njenih farova vidimo kada sine u sočivu neuzrujanog srca, u predznajnom zaumljenju tamnog blistanja, kao blesak crnog mermera, kao sjaj crne masne kose. Kao one ognjice i sevovi u noći bez oblaka i munja. A ono najmanje što treba dobiti je energetski interes u svakom iskustvu, energije su finansije akcija. Teško je u tome uspeti ali odustati od nepotrebnog posla još je teže. To brani tuđin u nama, “ja”, lopovski sin koji preuzima očev zanat. Potrebna je jasna pažnja (ne samo smeli prilaz stvarnosti već i pažljivo ispitivanje osmotrenog), jer um je opsena kao staračko namigivanje; ubacuje in silico uvek “nove teme”. Ta jasna pažnja je kao kada iz prikrajka posmatrate lopova na delu. Naravno da od njega ne očekujete ništa, samo želite da ne nestane vaš kaput s čiviluka.
Začaranost vlada svuda po Srbiji. Ali danas, u Strasnoj nedelji, precima jasno poručujemo: “ako ste vi spremni – i mi smo”. Sklonost, da ne kažem ljubav, prema Svetima pouzdana je – ne ostaje bez odgovora. Odgovaraju sveti Starci rumenih obraščića i isturenih jagodica, starci u vidu malog deteta.
Srećni praznici svima. A slava i hvala i Presvetoj Božjoj Majci što je prihvatila ponuđenu trudnoću.
Pozdrav publici Foruma …
_______________
*: ‘nepersonalnost’, ‘nadpersonalnost’, ‘neemotivnost’, ‘emotivni potpisi pomisli’ ne znače da su Bog i čovek lišeni ličnosti, da ne postoji eteričan doživljaj eremitske duhovne ljubavi. On postoji ali bez afektivne prorade. Takvi ljudi srdačno uzdišu nad svojom dušom, pristrasni su nad svetom ali bez jevtinih osećaja. Badava je čovek nepristrasan.
Pozdrav svima ...
СТАНОЈЕ ГЛАВАШ
Борац за српску народну слободу
Српски народ има много својих синова, који су се јуначки борили за слободу свога народа, који су многе Турке, изелице и злотворе своје на онај свет послали, али су многи богме и сами својом главом платили. Такав један је и славан јунак српски Станоје Главаш, коме су 26. маја ове 1902. год. подигли у Србији споменик код цркве Баничанске у месту Баничини, срез Јасеновачки, округ Смедеревски. Као неустрашивом борцу српском и Голуб му овим чини помен.
Станоје Главаш је рођен у селу Глибовцу, близу Паланке у Србији, не зна се тачно које године. Као зрео човек живео је у Паланци Смедеревској, по занату абаџија (кабаничар); уз своју радњу имао је и дућан, па радећи занат продавао је и разну робу у своме дућану; тако је издржавао своју породицу и био виђен и поштован у свом народу. Једном Станоја увреди Паланачки спахија Муја, Турчин, а жудећи још од пре за осветом, што су Турци у то време убили Станојева брата Марка, дигне се Станоје једног дана, убије Мују спахију, па онда оде у хајдуке. Није дуго потрајало, а око Станоја се искупи лепа чета хајдука и стану убијати и таманити Турке, злотворе народне.
Тако хајдукујући дочека Станоје и народни устанак 1804. год. и народ избере себи за вођу и старешину Станоја, као већ чувеног јунака. Али се Станоје Главаш не хте примити да буде старешина говорећи: „Ја сам, браћо, хајдук, па мене хајдуци и слушају, али сав народ нису хајдуци, па ће људи сутра рећи: куда ћемо ми с хајдуком? У хајдука нити има куће ни кућишта; сутра, кад Турци навале, он ће у шуму, а ми ћемо остати на мегдану, да нас Турци робе и харају. Него ви поставите за старешину каквога човека између вас, који је и досад био с народом, а ја ћу чинити што могу, као и досад“. Тако народ место њега избере за старешину себи познатога Карађорђа, а Станоје оде и даље у гору са својом хајдучком четом, да се свети Турцима. За цело време првога устанка српског Станоје је у свима знатнијим бојевима био и жестоко Турке таманио, чинио је права чуда од јунаштва, али никад није тражио господске титуле, нити је икад захтевао да буде војвода.
Године 1813, кад су Турци сву Србију покорили и кад су најглавнији људи, па и сам Карађорђе, Србију оставили и пребегли у друге земље, Станоје није бегао из Србије, него је остао на свом огњишту. Београдски везир му се умилостиви и прими га као „мирну рају“ али с тим да од злих и опасних људи чува Цариградски друм, који је ишао преко Паланке. Али кад једном прође тим друмом неки по Турке опасан Србин, везир пошље своје пандуре, да Станоја или жива доведу, или да му донесу главу његову. И оде гомила пандура оружани до зуба на Станоја и нападну га код његове колибе. Станоје се јуначки сам бранио и седам пандура је убио, док су остали њега савладали и главу му одсекли, па је однели у Београд везиру, који је даде на колац набити.
Сестра Станојева је тело његово саранила, а после је слуга Станојев украо и главу Станојеву, донео је кући и саранио уз труп, који је сарањен на 300 метара источно од цркве Баничине у потоку званом Маскару. То је било почетком месеца фебруара 1815. године. И ту је тело Станојево почивало све до ове године маја месеца, када су му јуначке кости ископане и положене у нову гробницу код цркве Баничине, а народ му је од прилога својих подигао леп споменик од камена.
Пренос костију и освећење споменика било је 26. маја ове 1902. године на врло свечан начин, а у присуству силнога народа, који је дошао да и овде укаже љубав своју према великом борцу и јунаку своме. На новом споменику стоји сад овај натпис:
„Станоје Главаш, војвода, рођен у Глибовцу, а погинуо у Баничини, кости пренесене и овде сахрањене 26. маја 1902. године.
Станоје Главаш је истина, био хајдук, али иначе врло племенит човек, добра душа и чувар свога народа. Зато га се народ увек сећа, радо прича o њему и његову јунаштву, а све зато, што је био јунак и бранилац народни. Зато ће и спомен његов трајати у народу српском и док је сунца и док је је месеца, „е па дотле, а куда ћеш више!“
Нека је слава Станоју Главашу!
Часопис ГОЛУБ, број 18, 1902.
Pozdrav svima ...
Pozdrav svima ...
Pozdrav svima ...
Pozdrav svima ...