Zgrade savremene - zbeg prastari.

Topčider је написао/ла:

Pozdrav svima ...

Religija, filozofija, misao ...

Tražimo rešenje tajne ovog sveta ali ga nikada ne možemo naći jer je i onaj koji traži lažan. Iskustvima su obučene razne uniforme da bi im dali identitet, dali fotografiju značenja strukturi koncepata. Uhvaćeni u likovni smisao koncepata, treba nam oblik i dizajn. Kondicionirani, zaneti konceptualizovanim iskustvima (zamkama predstava), zanemarujemo ono što je večno kurentno – valutu duha. Sve je apsorbovano u vinjete koncepata. Poimanje je palo u likvidaciju, nije više likvidno. Ali zaveštanja žive čuvstvom srca pa neki tragaju za sobom a ne skrivaju se od sebe. Njima je dosta naziva i formi, procesa evaluacije, entiteta, eternalizovanja uma; prevrtljivih značenja i reči, prodaje vedrog raspoloženja. Oni teže večnobitiju neumitne Svetlosti sv. Save, neostarivoj večnosti, posvedočujućem vremenu. Oni eliminišu “ja” iz samosvesti i ona zato izčezava. Nestaje dvolomac svesti, “ja i ostali”, kao Islandski kalcit u optici koji cepa, bilocira zrak. Obično, ti zlatari duhovnog kujundžiluka nisu profesionalno duhovni. Često oni su inicirani duhovnom hirotonijom seoskih standarda. Njima nedostaje pečat realnosti na aktuelnom (na trenutnoj stvarnosti) koga nemaju ideacije, sećanja i anticipacije, misaone senzacije. Oni ne iskorišćavaju druge, nego ispunjavaju ih. Ljubav im ne miriše na kamatu već vodi ratu načelima.

Kada se odbacuje želja za zadovoljstvom, nestaje svaka bol. Jer želja pali vatre manifestacija. TV, filmovi, umetničke predstave dopadaju nam se jer nismo ništa realniji od njih – da jesmo bili bi nam dosadni. Atributi dolaze i odlaze u naperenosti oštre pažnje ali ne opisuju suštinu kojoj ona teži. Visimo o koncu sećanja ili o snovima, ehoima budnosti. Ali i vreme zavisi od sećanja – bez sećanja nema vremena. Prošlost je u sećanju, budućnost u imaginaciji, u očekivanom. Ali vreme nije izgubljeno iako je prošlo, kao i svi koraci koji vode cilju što nisu izgubljeni mada nas samo poslednji dovodi na cilj. Etiketirano, lažirano znanje je kao ‘dete jalove žene’– iluzorno kao ateistički doživljaj raja. Jedino ono neočekivano i nepredvidivo izgleda realno. Na sreću, opšta korozija onemogućava apsolutnu tiraniju stvari i koncepata, naših samodefinicija, pastelnih samoopisa, neonskih samoidentifikacija. Život izgleda pun kontradikcija i to je samo da bi se razbio naš ponos. Želeći da krenemo duhovnim životom, na nas se odjednom sručuju bolesti, nesreće i gubitci a sve zato jer se u nama javio suptilni i lažni osećaj da živimo vrlinski. To konformističko stanje uma je nedopustivo i uzrok je svih nevolja ‘ispravnih’ ljudi. Jer život je samo plazma pomisli pod terminološkim kalupima a pokušaji duhovnosti su isprazni latinski manirizmi italijana. Postoji opasnost od ceremonijalnih ekstaza parade duha a dopustiva je samo snaga volje davljenika. Srbin ima srce majčinsko ali mu je držanje često maćehinsko. I ko mu ne vidi srce, žalosti se. Tako i treba da je, jer ko posti – dušu gosti. Tako je i Čerčil smatrao politiku književnom avanturom (to je smatrao i njegov prijatelj Lorens od Arabije). Bili su u pravu. Ne znati, i ne znati da ne znamo, uzrok je patnji. Čekamo neko spasenje. Spasenje čega? Sopstvenih projekcija? Lažnog “ega”?

Predstave su navijene ideacijama i odvijaće se kao satovi i njihova vremena. Na sreću, što je naša “bolest” ozbiljnija, to više želimo da saznamo o njoj – kada je bolest laka i prolazna, nemamo interesa za detalje o njoj. Zato su nesreće često ozbiljne, a za one perceptivnije budu i lakše. Aforizmi smišljeni na aforizme i analogije zasnovane na analogijama vrhunski su pristupi životu, kao film o filmu što razotkriva nastanak filma. Lucidne tvrdnje postaju oprana okna etra svesti. Tada se uviđa bazično bivstvovanje jastva ali ne onog misaonog, u Dekartovskom smislu, već jastva korena svesti – nemuštog, tamnog, pregnantnog silom života – bezvremenog Sad što živi tajnim budžetima snage. Sad, većini intimno a nepristupačno – nezamislivo prisutno, što postoji kao muzička podloga, dronski ison. To je neverbalni svet, neizreciv, gde su reči neprimenjive. On je univerzalan, kao što se sve civilizacije potčinjavaju izvesnom skupu pravila. Pri tom i gresi imaju čemu da nauče iskrene grešnike kao i vrline – svetitelje. Život tada postaje smislena slagalica, kolaž; ne više život utuvljenih koncepata koji prvo stiče naše poverenje a potom nas obmanjuje.

Ovaj tekst samo je jedno stakleno telo sa žljebovima života, njegova kristalna natuknica. Uz dosta neskromnosti, nije li on možda i poruka smrtnih i besmrtnih žrtava naših, borbenih predaka što mrtvi leže još puni prkosa ali i svetitelja srbskih, onih bionerazgradljivih, sa ikona, iz mračnih kivota?

1899. Манастир Горњак у Млавској клисури. Клисура, вели проф. Карић, којом Млава из Хомоља отиче, од Рибара па све до манастира Горњака, долази у најређе природне љепоте у Србији. Дно јој је уско, обале уколико би уз воду ишо и пут, готово ни нема, већ су то кршне стијене, које се устрмише попут зида. У подручју такове природе находи се манастир Горњак. Манастир стиснуо се у склоп брегова и планина, пак се ни не може опазити прије, док се сасвијем преда њ не дође. Манастир је уз саму ријеку, на лијевој јој страни, а одмах изнад њега диже се кршна каменита страна од Крилаша, неколико стотина метара у висину, те тако Горњаку рано залази сунце. У тој страни имаде неколико пећина, и у једној од њих, одмах изнад самог манастира, налази се нека стара испосничка богомоља и ћелија (дакле нешто налик на катакомбе гласовите лавре крај Кијева) са озиданим гробом, о ком се мисли да је баш гроб св. Глигорија. Штета што су нехатом готово упропашћени и гроб и стари живопис.

бијелим селима, њивама и ливадама. По приповиједању крунило се је у Жичи седам српских владара, а како су се за сваког владара градила посебна врата, назва се Жича „седмовратном“. За бурнијех дана страдала је и Жича; попалише је и порушише јој кубета и врата, ну уз све то може се и данас видјети, да је Жича била, поред Дечана и Студенице, једна од најљепших задужбина српскијех владара. Може се то утврдити и из живописа, уколико се још уздржао по зидовима, који одаје посебну умјетничку цијену. До године 1856, стајала је Жича порушена и пуста, док је не обнови владика Јанићије. Тек и овако обновљена није ни сјен оне старе, кићене, мермерне Жиче. Штета, кад се то мора рећи о споменицима, који су толико посвећени хисторијом!

1899. Манастир Лепавина лежи међу Крижевцима и Копривницом, баш на прузи што води из Загреба на Драву, на зглобу Калника и источног му билогорског наставка. Тај крај убраја се по природним одликама међу најљепше у Хрватској. Ту роде све врсте жита, изврсно воће (шљива и ораси), пак винова лоза. Трава расте веома бујно, пошто је земљиште и превише натопљено. Лијепе сељачке кућице свједоче о марљивости и чистоћи народа. Једино што се мора пожалити јесте, што изгинуше бескрајне шуме, пак због тога настрадаше и здравствене прилике.

1899. Манастир Љубостиња. Лијепо српско Поморавље густо је окићено побожним задужбинама хисторијског значења. Доста је да споменемо Крушевац, развалине Немањине цркве код Куршумлије и славну Раваницу. Ево из тога краја тихе Љубостиње, занимљиве грађевине домаћијех руку. Проф. Карић пише о томе манастиру у своме дјелу: „Србија. Опис земље, народа и државе“ овако: „Баш прама Трстенику утиче у Мораву, с лијеве стране, Љубостињска ријека. Идући уз долину ове ријеке само за четири километра, доћи ћемо пред задужбину царице Милице, манастир Љубостињу, који лежи на десној обали, украј саме ријеке. Овај се манастир не одликује величином, али како по сразмјеру појединих му дијелова и њиховој умјетнички изведеној изради, тако и по складности којом нам се, гледајући их заједно, приказују, може се с правом тврдити, да је најљепши грађевински споменик, што га имамо из старога нашег доба. Љубостиња је производ српских умјетничких руку: њу је градио „протомајстор“ Раде Боровић, познат у народним пјесмама под именом: Раде Неимаре. Царица Милица, која се пред смрт покалуђери и умре 11. новембра 1405. године овдје је сахрањена. У цркви се и данас види њена камена гробница, а на зиду има и њена слика.“

Л. Куба


Лудвик Куба, Часопис НАДА, Сарајево

Мачва је један од најбогатијих крајева у Србији. Плодно тло богато исплаћује труд сељаку. Околина није додуше романтична, јер је више равна, али јој бујно растиње ипак подаје лијепу слику. Велика јој мана, што оскудијева питком водом, а и друмови су врло слаби. Љети диже се путем силна прашина, а за кишљивих дана толико је блато, да точкови грезну на путу, те се тешком муком с мјеста помичу. За разлику од Шумадије, чијим је средиштем Биоград и чије су границе ријеке Морава, Дунав, Сава, Колубара и Љиг, те који обухвата пет окружја (биоградски, смедеревски, јагодински, крагујевачки и руднички), зове се сјеверозападни дио Србије међу Шумадијом и Босном заједничким именом Мачва, која граничи ријекама: Дрином, Савом, Колубаром и Љигом. Мачва обухвата у свем три округа: ваљевски, подрињски и шабачки. То је Мачва у ширем смислу те ријечи, која имаде око 200.000 житеља, те је један од најнапреднијих крајева Србије. Језгра тога краја јест богата низина западно од Шапца прама Босни, и тај је крај Мачва у ужем значењу те ријечи. Та је Мачва дио шабачкога округа, а сједиште њезинога т. ј. мачванског котара находи се у селу Богетићу. Из Шапца води западно готово посве равна широка цеста, која је окружена густим дрвећем као алеја, те се зато не види ништа ни лијево ни десно. Но и кад алеја престане, не види се и опет много. Прама Сави претеже се дугачко поље засађено кукурузом. Тек према југу виде се у даљини контуре високога Цера, на чијем највишем врху (око 500 м) имаду рушевина града Тројана. Главни урес тога краја јест густо дрвеће, под чијим крошњама бијеле се кућарице. Тамошњи народ лијеп је и чил, те је сачувао своју народну ношњу, коју себи сам прави. На глави носе мушкарци, поред феса, шубаре или црне плетене капе, око којих меће пешкир, а љети, кад навали силна врућина, видјети је и широких плетених или сламнатих шешира. Крој је једно­ставан, прост, и зато красан. Мушкарци носе дугачке бијеле кошуље, које им сежу до кољена и које стежу о појасу ременом, иза којега обично вири нож. Чакшире (хлаче) такођер су бијеле и широке, а под кољеном су сужене поткољеницама. Опанци и чарапе врло су лијепо исплетени. У жена је кошуља још дуља, тако да се лијепо истичу тек красне чарапе и опанци. Лијепо им пристају и широки рукави.
Добро вино уздржало је у народу бодру и веселу мисао, а пјесме и коло овдје су у пуном јеку. Свакога празника и недјеље сакупи се младеж, да по старинску уз пјесму поигра. На челу им је коловођа. Ту се играју разне игре, као што су: Шопка, Параћинка, Влашка, Чачак, Дурбинка. Крива Банка, Запланка, Орао, Зајам, Мачванка, Маџарица, Поповка, Осмица, Бербатовска, Тројанка, Тедена, Хајкуна, Потресуљка и т. д. Избор без краја и конца!

Шабац. Најзападније српско мјесто на Сави, имаде карактер свију посавских мјеста, нарочито много сјећа на мјесто на супротној славонској обали, с којим имаде готово исту народну ношњу. У Шабац воде (исто као и у Славовији) цесте богатом у плодном непрегледном равницом, која за кишљивих дневи грезну у блату, а за врућине завијају се у силну прашину. Тај прашњави хоризонт кано да вас спаја са читавим свијетом. 
Пуно је зато угоднија вожња до Шапца Савом, јер вам пружа ријетку насладу. Пловећи широком ријечном глачином пролазимо крај читавих села, пливајућих млинова, који од Сиска па до Дунава подају Сави особит чар. Милина је гледати са лађе на широки обзор, што се раскрилио над нама.
Шабац је средиште плодне мачванске низине, која кано да је наставак пребогате оне равни на десној савској обали.
Шабац лежи на Сави, нешто јужније од Митровице и то на мјесту, гдје се рјечица Јерез у два трака растављена у њу саљева. Већ из далека види се као дивна силуета стара шабачка утврда.
Утврду саградио је цар Махмуд 1470. год., а градину прозваше турским језиком Буђур-делен, док је српски љетописац спомиње именом „Заслон“.
Но све да је Сава и рјечица Јерез оптичу са свију страна утврђено мјесто, ипак се оно не могаше обранити навали Матије Корвина, који га већ након пет година, 1475, освоји.
Од тога доба бијаше бурна повјест овога града. Год. 1695. паде у руке генералу грофу Старенбергу, а год. 1788. управљао је цар Јосип II. лично навалом на Шабац уз судјеловање српских добровољачких чета, које униђоше прве у освојени град. Али као некоћ биоградским миром, тако би и опет свиштовским миром повраћен Шабац Османлијама.
И на почетку овога вијека пролило се много крви око шабачких зидина, док га год. 1867. Османлије добровољно не дадоше кнезу Михајлу.
Од тога часа напредује и Шабац силно. Правилне, широке улице красе лијепе модерне зграде, а исто тако су лијепи и пространи тргови. Народ је кршан и поноси се красном својом ношњом.
У том крају имаде и врло много Цигана, који своје огромне станове подигнуше тик путева.

Крагујевац је, мимо Биограда, највећи и најзнатнији град у Србији. До недавна надмашавао је и Биоград, ако не величином и бројем ставовништва, то ипак правом важности по српски народ. Почетком овога стољећа бијаше Биоград посве незнатан град, који је важио тек због свога положаја на граници, због дунавске утврде и паробродарског пристаништа. Право срце земље и народа бијаше Крагујевац на ријечици Лепеници, математичком средишту некадашње српске кнежевине. Одавле није далеко до повјеснога сеоца Такова, гдје је год. 1815. удешен план за ослобођење Србије. 
У прошломе вијеку бијаше Крагујевац, окружно мјесто, но год. 1818. учини га кнез Милош својом пријестоницом, и тиме се Крагујевац поносио двадесет годииа.
Од год. 1839. јест пријестоницом Биоград, који дугује Крагујевцу сав успјех и напредак, што га получи Србија за тих двадесет година. Биоград је баштинио оно, што је тешком муком стечено у Крагујевцу; врховни суд, штампарију, више школе (гимназију и лицеј) и војничку школу. Истом у послије доба бје премјештена у Крагујевац нижа гимназија из Чачка, која будне тек год. 1861. претворена у велику гимназију. Год. 1871. отвори се у Крагујевцу прва учитељска школа, а од год. 1862. имаде тамо и земаљска занатлијска школа.
Да је Крагујевац у тијесној вези са династијом Обреновића, опће је познато. Ту се кнезу Милошу родио његов нашљедник Милан Обреновић II, који је умро већ год. 1839. Исто тако родио се ту године 1823. и брат и нашљедник овога, кнез Михајло.
Од онда, откада је саграђена онуда жељезничка пруга, напредује Крагујевац увелике. Прије бијаше по његов напредак, мимо војничку школу, главним потицалом војничка творница, такозвана Тополивница, гдје се љевају топови и гдје се праве пушке, готови пушчани прах и остало оружје.
Крагујевац лежи у пространој котлини међу Црним Врхом в Рудником, у врло згодном положају по даљње ширење на све стране и у разне смјерове. Год. 1866. имађаше 6.400 становника, а данас их има већ око десет хиљада.
У Крагујевцу имаде више врло лијепих зграда, од којих се истиче црква, пак мала али врло укусна црквица близу државне творнице (која стоји крај старе дрвене) и гимназија, која се својим прочељем импозантно доима.
Поред творнице овдје се у велике около града гоји вртарство.

Пожаревац је знатна варош у Краљевини Србији. Становника има око 12000. Лежи у равници моравској, врло родном месту, непун сат на исток од Мораве а 2 сата јужно од Дунава. Коса Сопотска окружује је као какав полумесец, једна је страна сама врло плодна равница која је већ поменута. 
За ову косу прича се: да је у време цара Константина био један град од Дунава па чак до Свилајинца. Па и сад се, веле, познаје повијарцем те косе друм Константинов, којим се ишло до самог Цариграда, а да се нигде вода не гази. Али сада том косом су засађени виногради, који су се осушили, јер их је филоксера затрла. Ко оде у време кад је тихо на ту косу, и баци поглед на све стране видеће: равни Стиг и околна села. Смедерево где се бели, Мораву и Дунав, па и кад је лепо време из јутра видеће и сами Београд, али само неке делове, који изгледају као неко бело стење. 
Што ова варош носи име тако, има једна прича, која гласи: 
Кад је Змај-Деспот Вук сатро турског јунака Алибега, кажу, да је тај бег побегао од Вука у неки рит, који је био на месту где је данас Пожаревац. У том риту није му нико могао прићи. Зато Вук запали га, те с њим и Алибег изгори. Да је тај рит постојао, то се зна; јер пре стотину  година беше на месту где се налази бивше окр. начелство, то сам од неких људи чуо. 
Од тог пожара варош добије то име. 
Околни сељаци зову га просто „Варош“, као особену именицу.
Место је доста знатно у Историји Срба, јер се више пута оно помињало. Тако на пример:
Године 1716. и 1717., зарати Аустрија против Турске; тада Аустрија освоји неки део Србије, те за то Султан затражи мир, који је углављен 1718. год. на Сопоту, и тада кажу да је ово место било село, али у неким старијим записима је нађено, где пише: да су се у овом месту ковале „петохлебнице,“ а то је место свакако личило некад више на варош него на село. 
Кад је букнула буна против Дахија, Пожаревац је била варош, јер многе српске војводе право су ишли к Пожаревцу, и тада је било кућа турских око 1000, а оружаних на 15000 људи. 
Године 1815, кад је Милош одржао победу на Љубићу, крене војску на Пожаревац, где беше турске војске. Срби опколе турску војску, и надбију је.
Кад се Милош утврдио на престолу српском, он је год. 1825 често долазио и седео у Пожаревцу, као у својој другој престоници. Имао је свој конак, и ту је кнез Михаило се учио књизи, а кад је Милош ишао о благим данима у цркву, његов је млађи син (Михаило) читао апостол. На том месту сад је подигнута зграда, која је по простору заузетом прва у Србији, а има на 300 соба, ту су смештене: окружне и среске власти, телеграф, пошта и окр. команда.
Ова варош знатна је, јер се родио у њој Јован Протић, трговац, који се прво јавио као народни човек године 1804. и тада је ишао у Русију да тражи од ње помоћи. Имао је сина Ђорђа Протића, који је био знатан по народ, јер им је био вођа у биткама.
Први пут је Милош завео редовну војску у Пожаревцу, за коју је направио касарну под самим брдом Сопотом до места где је пао године 1815. Јован Вукомановић, брат кнегиње Љубице. А и сад стоје два дрвета, јаблан и дуд који су већ стари, оба дрвета посадила је кнегиња Љубица за успомену, где јој је брат пао од турске пушке. Сад је ту завод за осуђенике. Мало западније подигнута је касарна војничка, и има 4 одељења.
У Пожаревцу је године 1837. отворена прва војничка школа, која је била заметак данашњој војничкој школи. 
Кад је био бомбардован Београд, преселила се цела гимназија београдска у ову варош, али после мира враћена је. Сад има гимназија од 6 разреда, коју посећује око 400 које мушких, које женских ђака. Има основну школу са 4 раз. и продужну са 2 разреда, школа је растурена по целој вароши. 
1872. год. беше отворена земљоделско-шумарска школа,али је сада затворена, јер је пресељена у Краљево. 
Па и данас је ова варош знатна. 
Има оштру климу, јер је на незгодном месту, те јој ветар, киша, снег највише досађују.
Варош је окружно место, има штампарију, за сада има само један лист који носи назив „Грађанин“ и он је политички.
Има читаоницу, штедионицу. Од друштава има:Трговачко омладинско, певачко, гимназисти имају своју књижницу и певачко ђачко друштво.
Ово је место готово раскрсница, јер кроз њега иду путеви за целу Србију. Варош нема баш лепих улица, али се већ поправљају. Има једну цркву, храм је „Св. Арх. Михаила,“ облика је лађе, и она је направљена 1819. год. али је поправљена. На велике дане народ се слегне из вароши и околних села, и тад буде црква дупке пуна. Осим те, има једна јеврејска „Синагога“ (богомоља), и школа, где се уче јеврејска деца Мојсеовом закону.
Варош је знатна због извоза дебелих свиња и хране.
Сваке године има два сајма (вашара) један је 29. јуна (Петров дан) и он траје 5 дана; други је 14. октобра (Св. Параскева) који траје три дана. Осим тих сајама, има још сваке недеље и то петком. Од тога велики приход има општина, јер се у те дане много људи слегне. Сајам бива на једном пољу западно од вароши.
Становници су готово сви Срби, осим неколико стотина Цигана, а који су православне вере, има Јевреја, мојсиовске вере, и од осталих има народности, али је мален број.
Становници су вредни, јер је ту велика равница моравска.
Пошто је варош састављена из више околних села, то се већином занимају земљорадњом, а има који се занатима занимају.
Има још њих који верују у нечастиве, као: у вампире, вештице, у бабе.
Од Сопота неки део зове се Чачалица, за њу ово причају:
Да ту бијаше једна велика провалија, из које је куљала вода и хтела је целу варош поплавити, народ прост, довијао се како ће то отклонити, мучили су се, довијали не би ли ово зло отклонили, метали су разне предмете, аја, нема помоћи, али једна бака беше досетљива, и она им каза, да ову провалију затворе сланином, људи послушаше је, и вода стаде. Али је ово бајка.
Сада се на том месту налази чесма, која помоћу олуке иде чак до војничке касарне, вода је лепа и здрава за пиће.
Више Пожаревца на источној страни има једна вода, која се зове „Минина". Кад дође биљани петак иду на њу бабе, жене, и понесу свака за јело, те тамо заједнички ручају. Кад пођу кући понесу биље разно и од те воде узму, велећи: „Нек се нађе ради лека.“
Неки за ту воду ово причају:
„Беше једна девојка, која се звала Мина. Она се беше сва укочила, родитељи су је лечили, али помоћи нема. Једне ноћи она усни како се јави анђео, и каже јој: Девојко! иди ти право на запад, па кад стигнеш до првог брда ту ћеш видети између два дрвета кладенац, ту се окупај, па ћеш оздравити. Она то каза оцу; он је послуша, одведе је тамо, где се она окупа, и после неког времена оздрави, и могла је ићи.“ Али је и ово бајка.
Варош се само помиње у народној песми у Женидби Тодора од Сталаћа.
Српски се обичаји већ заборављају, а све се страни примају. Да се игре српске играју и да се уз гусле пева, тога нема.
Игре се играју: илинка, сакај дô, кадрил, ђурђевка, стижанка, омољка, пожаревљанка, оро, градиштанка и т. д.
Говор није правилан, тако: место 4-ог падежа употребљују 6-ти и обратно.
Ови се листови примају: Коло, Босанска вила, Јавор, Голуб, Невен, Мала Србадија, и сви политички и књижевни листови.
На 1 и пол клм. од вароши находи се државно добро Љубичево. Пре се звало Морава, али у почаст кнегиње Љубице дато му је име то. То је била кнеза Милоша земља, где су пасли стадо Милошево, а станара им беше сама кнегиња. После паде у државне руке. Ту се налази државна ергела, башта (парк) са цвећем где иду варошани лети ради шетње. Има кафана за путнике, има доста лепих кућа, у којима седе само они, који су у државној служби. Ту ти има касарна за војнике, који су на мосту Моравском, и завод за осуђенике.
Љубичево је према Пожаревцу, као Топчидер према Београду.
У том месту ми сви ђаци Први мај проведемо.
Ко први пут у њ оде не може се наслушати песмица веселих птичица, дакле и оне га славе.
То се све имало укратко казати о овој вароши.

Божо С. Јовић,
гимназиста V.год.
За историјске догађаје и године послужио сам се књигом „Кнежевина Србија“ од М. Ђ. Милићевића.

Iskopavanje Vince ( fotka iz 1908 god. ). Za stolom arheolog, Prof. Miloje Vasic (1869 - 1956).
 

Istoricar umetnosti Lazar Trifunovic (1929 - 1983) i arheolog Dragoslav Srejovic [1931 - 1996] na otkopavanju Lepenskog Vira.