Пецо синко, чика Милорад ти је оматорио, брига њега за титуле, платне разреде и остале андрмоље... Диго руке од потврда, диплома, мурова, аусвајса и осталих артија. Све му равно одавде... А ти гледај па се труди. Што се тиче Железничара, да је педантан и прецизан, то јесте, што јес-јес. Ал је добар ко лебац. Не бој се, помоћи ће ти да аванзујеш и постанеш ложач парњаче, за почетак.
* * *
Што се тиче слике изнад, руку бих дао да је то улаз у Горњачку клисуру. Међутим, мој брат није сигуран. Каже не сећа се тих ситуација и те позитуре. А и сниматељ је окинуо некако одоздо, више са стомака него са висине ока.
Око је објективно, а што се више спушташ, објективност прелази у субјективност. Мада, кажу, важнија је она интелигенција из стомака него она из мозга. Важније је оно што осећаш.... А ја сам само описао оно чега сам се сећао и осећао... За мене је оно слика Горњака мога детињства. А Железничара питај за тачну локацију. Он тамо није јео пречњаке и пио клакер са леда, Не сећа се оних девојчица са машницама, оних девојака са жипонима и рајфовима и оних младих војника гардијског пука. Мада и он зна какав је мирис дима парњаче. Лепо мирише дим угља, помешан са паром, а негде испод има ноту која мало љутне...
Posle ove šeme koloseka u stanici Ladne Vode, mislim da te sećanje Milorade dobro služi. Na slici su koloseci polukružni a na šemi su pravi , verovatno ga mrzelo da ukrivljuje.
Kaki ti Milorade omatorio. Najopasnije su čike. Lako mogu neki-e da se prevare , pa da posle pitaju : Šta bi ovo ?
Pre jedno mesec dana čitah u Politici da se tu kod tebe otvara kao nekako obdanište-pačja škola. Dolaziće deca da gledaju eksponate a pogotovu onaj pokretni. Znaš šta mislim. Ona devojčica što je zagledala......
Pa ko velim sigurno će tebe, kao iskusnog, postaviti jal za Upravnika jal za Direktora. Ti mudro ćutiš, ništa ne pričaš, valjda skroman. Ako, ako......
"Кад сам био мали, возио сам се ћиром, пругом уског колосека, из Петровца на Млави према манастиру Горњак. До краја шездесетих година постојала је пруга уског колосека Пожаревац-Петровац-Ладне воде.
Ладне воде нису насеље, већ крај пруге, поред једног извора хладне воде, на самом уласку у Горњачку клисуру. На крају пруге је била једна барака, а у близини каменолом, чији камен је коришћен за насипање колосека.
Фотографија је задивљујућа и потпуно ме подсећа на амбијент краја пруге (краја света), на самом ждрелу Горњачке клисуре (у близини се налази и село Ждрело).
Ћира је коришћен као излетнички воз, нарочито празником, од Првог маја, па до краја јесени. Лепо одевен свет, без пртљага, могао би наговестити да ово нису путници намерници, већ варошани, који су о неком празнику пошли на излет у природу. А где је народ, лепе девојке, ту су и војници из петровачког гарнизона."
Bez sve šale , fotografija je izvanredna i nosi u sebi puno toga a ne dostaje ni emotivnost.
Na žalost nazočnog pučanstva, ova fotografija nema veze sa Krivovirskom prugom ! Ispravka- Mislio sam na prugu Pozarevac-Ladne vode !!!
Foto je iz kanjona Neretve !!! Jasno se vidi visoki kamenjar u pozadini-karakterističan za Hercegovinu.
Na jednom od železničarskih foruma, član SDŽ je naveo i mogući lokalitet, ali sada ne mogu naći taj tekst..
Na fotosu je lok. serije 73 , (moguće i zupčasta 97) a takvih NIJE BILO na pomenutoj pruzi...
I...Prozivajte, samo prozivajte ja još nisam stigao , jerbo KASNIM.....
Pa ko velim sigurno će tebe, kao iskusnog, postaviti jal za Upravnika jal za Direktora. Ti mudro ćutiš, ništa ne pričaš, valjda skroman. Ako, ako......
Милорад @ Пецо синко, чика Милорад ти је оматорио, брига њега за титуле, платне разреде и остале андрмоље... Диго руке од потврда, диплома, мурова, аусвајса и осталих артија. Све му равно одавде...
Понављам, Пецо, онај део који се односи на титуле и остало. То је сушта истина. Онда када сам имао амбиција да нешто у том смислу остварим - остварио сам. Сада ме само интересује да на миру истражујем оне делове историје који нису раније истражени и описани. Или да проналазим неке старе текстове, који су заборављени, и да их представим данашњој публици, пре свега читаоцима. Време није најбоље за то, али: када је па било...
Хвала Железничару за лоцирање слике. Дакле, није Горњак, али довољно личи да би ме подсетио. Подсећа атмосфером. Није ми жао што није. Довољно ми је било што је у мени пробудила сећање неко друго време и неке друге људе...
Куће су могле бити грађене од дрвене конструкције, чији зидови су са обе стране облепљени блатом (оквашеном глином). Покриване су дрвеним плочицама у облику црепа - шиндром, или са неколико слојева сламе. Преко сламе би постављали повезане гране (лемез), да би сламни покривач издржао утицај ветра.
Прављене су и са земљаним зидовима. Направи се од дасака конструкција за зидове, нешто налик на оплату „шалунг“ за бетон. Онда се уместо бетона у оплату ставља и набија влажна глина. И тако до крова. Даске остају споља и изнутра, а земља, глина, служи као топлотна изолација.
Прављене су и цигле. Цигле су најчешће само сушене на сунцу. Тако би се глина довољно стврднула да би се зидало. Уместо кречног малтера, цигле је повезивао житки слој глине разређене водом, маса по густини слична гушћем тесту за палачинке.
За привремено становање, на салашима, бачијама, летњим становима пастира у планини, прављене су колибе. Обично би била постављена правоугаона основа, као стативе за фудбалски гол. Онда би на ти конструкцију биле наслоњене и повезане дрвене греде, на које би после слагане гране, заједно са лишћем, слојеви сена или сламе, до дебљине довољне за топлотну изолацију, против врућине дању (ту се чувало млеко и сир) или против планинске хладноће ноћу. Површина изолационог слоја је на крају поново повезивана грањем, да се не би разлетела с ветром. Код сточарских породица, цело домаћинство се лети селило на планину...
Најједноставније стамбене јединице биле су земунице. Искористи се неко удубљење на површини земље, или се ископа јама, отприлике до појаса, а онда се купасто слажу греде, затим слој грања и сена и на крају слој земље. Понекад су пастири у земуници држали са собом и тек ојагњену јагњад, да би их заштитили од хладноће или звери, којих увек има у планини. Када ојачају да могу да побегну, и кад им порасте руно, јагњад се пушта напоље.
* * *
Што се тиче слике изнад, руку бих дао да је то улаз у Горњачку клисуру. Међутим, мој брат није сигуран. Каже не сећа се тих ситуација и те позитуре. А и сниматељ је окинуо некако одоздо, више са стомака него са висине ока.
Око је објективно, а што се више спушташ, објективност прелази у субјективност. Мада, кажу, важнија је она интелигенција из стомака него она из мозга. Важније је оно што осећаш.... А ја сам само описао оно чега сам се сећао и осећао... За мене је оно слика Горњака мога детињства. А Железничара питај за тачну локацију. Он тамо није јео пречњаке и пио клакер са леда, Не сећа се оних девојчица са машницама, оних девојака са жипонима и рајфовима и оних младих војника гардијског пука. Мада и он зна какав је мирис дима парњаче. Лепо мирише дим угља, помешан са паром, а негде испод има ноту која мало љутне...
Posle ove šeme koloseka u stanici Ladne Vode, mislim da te sećanje Milorade dobro služi. Na slici su koloseci polukružni a na šemi su pravi , verovatno ga mrzelo da ukrivljuje.
Kaki ti Milorade omatorio. Najopasnije su čike. Lako mogu neki-e da se prevare , pa da posle pitaju : Šta bi ovo ?
Pre jedno mesec dana čitah u Politici da se tu kod tebe otvara kao nekako obdanište-pačja škola. Dolaziće deca da gledaju eksponate a pogotovu onaj pokretni. Znaš šta mislim. Ona devojčica što je zagledala......
Pa ko velim sigurno će tebe, kao iskusnog, postaviti jal za Upravnika jal za Direktora. Ti mudro ćutiš, ništa ne pričaš, valjda skroman. Ako, ako......
Evo sad te fotografije i propratnog teksta :
"Кад сам био мали, возио сам се ћиром, пругом уског колосека, из Петровца на Млави према манастиру Горњак. До краја шездесетих година постојала је пруга уског колосека Пожаревац-Петровац-Ладне воде.
Ладне воде нису насеље, већ крај пруге, поред једног извора хладне воде, на самом уласку у Горњачку клисуру. На крају пруге је била једна барака, а у близини каменолом, чији камен је коришћен за насипање колосека.
Фотографија је задивљујућа и потпуно ме подсећа на амбијент краја пруге (краја света), на самом ждрелу Горњачке клисуре (у близини се налази и село Ждрело).
Ћира је коришћен као излетнички воз, нарочито празником, од Првог маја, па до краја јесени. Лепо одевен свет, без пртљага, могао би наговестити да ово нису путници намерници, већ варошани, који су о неком празнику пошли на излет у природу. А где је народ, лепе девојке, ту су и војници из петровачког гарнизона."
Bez sve šale , fotografija je izvanredna i nosi u sebi puno toga a ne dostaje ni emotivnost.
Na žalost nazočnog pučanstva, ova fotografija nema veze sa Krivovirskom prugom !
Ispravka- Mislio sam na prugu Pozarevac-Ladne vode !!!
Foto je iz kanjona Neretve !!!
Jasno se vidi visoki kamenjar u pozadini-karakterističan za Hercegovinu.
Na jednom od železničarskih foruma, član SDŽ je naveo i mogući lokalitet, ali sada ne mogu naći taj tekst..
Na fotosu je lok. serije 73 , (moguće i zupčasta 97) a takvih NIJE BILO na pomenutoj pruzi...
I...Prozivajte, samo prozivajte
Милорад @ Пецо синко, чика Милорад ти је оматорио, брига њега за титуле, платне разреде и остале андрмоље... Диго руке од потврда, диплома, мурова, аусвајса и осталих артија. Све му равно одавде...
Понављам, Пецо, онај део који се односи на титуле и остало. То је сушта истина. Онда када сам имао амбиција да нешто у том смислу остварим - остварио сам. Сада ме само интересује да на миру истражујем оне делове историје који нису раније истражени и описани. Или да проналазим неке старе текстове, који су заборављени, и да их представим данашњој публици, пре свега читаоцима. Време није најбоље за то, али: када је па било...
Хвала Железничару за лоцирање слике. Дакле, није Горњак, али довољно личи да би ме подсетио. Подсећа атмосфером. Није ми жао што није. Довољно ми је било што је у мени пробудила сећање неко друго време и неке друге људе...
Најлепше одело
Гајдаш
Честитање
Свадбени ручак
Весеље
Milorade, ajde proaanaliziraj ovu sliku..........
Pozdrav svima ...
Pozdrav svima ...
Прављене су и са земљаним зидовима. Направи се од дасака конструкција за зидове, нешто налик на оплату „шалунг“ за бетон. Онда се уместо бетона у оплату ставља и набија влажна глина. И тако до крова. Даске остају споља и изнутра, а земља, глина, служи као топлотна изолација.
Прављене су и цигле. Цигле су најчешће само сушене на сунцу. Тако би се глина довољно стврднула да би се зидало. Уместо кречног малтера, цигле је повезивао житки слој глине разређене водом, маса по густини слична гушћем тесту за палачинке.
За привремено становање, на салашима, бачијама, летњим становима пастира у планини, прављене су колибе. Обично би била постављена правоугаона основа, као стативе за фудбалски гол. Онда би на ти конструкцију биле наслоњене и повезане дрвене греде, на које би после слагане гране, заједно са лишћем, слојеви сена или сламе, до дебљине довољне за топлотну изолацију, против врућине дању (ту се чувало млеко и сир) или против планинске хладноће ноћу. Површина изолационог слоја је на крају поново повезивана грањем, да се не би разлетела с ветром. Код сточарских породица, цело домаћинство се лети селило на планину...
Најједноставније стамбене јединице биле су земунице. Искористи се неко удубљење на површини земље, или се ископа јама, отприлике до појаса, а онда се купасто слажу греде, затим слој грања и сена и на крају слој земље. Понекад су пастири у земуници држали са собом и тек ојагњену јагњад, да би их заштитили од хладноће или звери, којих увек има у планини. Када ојачају да могу да побегну, и кад им порасте руно, јагњад се пушта напоље.