Serbian infantry manning shallow front line trenches in the mountains, September 1916.
Milorade, tesko da ce ko ostati sasvim ravnodusan na ove tvoje fotke koje tako puno govore o srpskom coveku. Evo zato za stogodisnjicu ...
Srbi, 1914. ●
[ na nebu naroda — u misaonoj imperiji Srbije ]
Ovo je simbolizam pokušaja razumevanja svog naroda, tj. kakav on bio je oko 1914/18. Ništa više, nema politike. Kao i mnogi emotivni izrazi koji bi možda imali izvestan smisao čak i kada bi bili složeni od dekomponovanih delova koji ne odgovaraju (nisu komplementni) jedni drugima, tako i ovaj tekst nosi više pečat skeptičnosti a manje pečat suptilizacije moralnog bića. Moralna tekovina treba sâma da se pojavi u sporazumu s napominjanjem prošlosti, prošlosti koja počinje zavodljivim etiološkim legendama o slovenskoj varvarizaciji Balkana u VI v. Reč je o narodu slobodoumnom od iskona, delikatnog poštenja čija je gordost u tegobama dosegla do asketizma (ako je to moguće) prikrivajući jedan ogroman stid (potpuno neosnovan) uz avunkularnost figura i s primesama istinske krotosti u svom biću. Iluzorni stid vinovničke krivice, usled viktimizujuće apokaliptičnosti bede koja izvire iz iskustva praktičnog postojanja. To je so srbskog bića. Radi se o izvanredno ratničkom narodu, čvrstom i nesalomivom u uzaludnosti, a savladanom kao nekim nemogućim (neostvarivim) sugestijama uz indiferentnost koja je često osnova dobre prirode – možda ropske, hristološke dobrote. On ako i mrzi, mrzi jedino u ime ljubavi (mrzi ropstvo, poniženje ...).
Izvinjavam se što često bivam “treće lice”, kô sanćim neki arbitar. Nadam se i da ne preterujem pod uobičajenim pogrešnim utiskom da vrednost naroda potiče od njega samog – ne, ona je rezultat interakcije sa drugim narodima. Kao i uvek stavljam akcenat na suštastveno Svetlo koje iako drevno traje kroz sva vremena. Iako staro, izgleda da ne stari.
* * *
Svestan privida uvremenjenosti, vezujući onovremeno, prošlo doba, s tek predstojećim, Forum abolicioniše sve vremenske glagolske oblike ali ne i bilo je, tranzitirajući islikani fluid vremenitosti pod pseudonimom onog “ja”. Forum nije starinarnica fotografija. Osnovni je Forumski poziv, čak megdanski izazov, budioca uspomena i povraćaj tonusa njihovih emotivnih aklamacija u živo sećanje. Forum čak ide ispred sopstvenih koraka, kao prethodnica možebitne budućnosti, u smislu jedne dekubitalne egzemplacije ukolotečenosti (uvremenjenosti) koja pretvara odbeglo istorijsko u individualno vreme; u budnost u sećanju, kao znamen dobar potonjem rodu. Zato se stare fotke begenišu. Destinacija je delom i spomenarska a pokrovitelj protagonistima Foruma je daleka starina. Tj. vreme-boje vatre, flešbek varnica starih “današnjica”, čije svetlo je prošlo ali retinirani signali tog svetla istrajavaju na fasadama i izbledelim žaluzinama. Vremeniti smisao spaja se s onim bezvremenim što sija samo u pesmama predaka. Bivše današnjice teleskopiraju se iz starodrevne anonimnosti istorijski upitnom budućnošću. One antedatiraju ingeniozni predukus budućeg anticipacijom retrogradno merenog vremena pretopljenog u bakarne požare sopstvenih odraza (tj. ako postoji izvrtanje i u vremenu, kao što se obrtanjem negativa ‘obrću’ i strane na fotografiji a prava orijentacija se vidi u ogledalskom odrazu). Forum, dakle, živi dvostrano: stvarajući fistule, metroe vremena kroz stvarnosnu postupnost, stvara prečice u sekularnosti pošto je već ‘unapred’ poznata kazuistika retrospektivnog. Time se vaspostavlja doživljaj koji su imali i naši pretci i regenerišu iskonske spone svetla i zvuka sa značenjem. Ne radi se o staroj ležarini na fantazam vremena kao lenjog veslača. Jer vremenske reference učinkovite stvarnosti Foruma refigurišu prošlo, njegove invarijantne momente, kao u inat toku istorije. Tako istorija postaje nešto istinitije, dublje, tj. predanje (osmišljavanje, osmišljena istorija). Jer, mada zvuči paradoksalno, samo subjektivna istina je prava istina. Vremenska značenja pojmova često se derogiraju, što je protežirao vekovni ropski kolonijalizam. Naravno, pitanje je istančane sholije i antropologije saznajnog subjekta šta je u stvari iskustvo vremena, zagrobnosti i same svetlosti-boje. Kakogod bilo, fotke nas ispunjavaju zebnjom za budućnost.
Dokazi slobode: iskonska tradicija traganja za duhom
Duh traga za duhom i duhu se dovija, na ovom kao i na svim forumima. Godina 1914. je eho srpske etničke epistemologije. Vreme nije isto što i bivše postojanje, kao i urezivanje žljebova što nije isto kao i izolučeni stator gde korak vijka bude vek ili dan. I mnogi staroplemenski pojmovi ispražnjeni su od izvorne senzorijalnosti usled nejasne semantike iz naše potčinjene baštine, nasleđa starih pojmovnih smatranja i zavera osećanja i svedocenja. Langurozni idiomi znakovno se osporavaju, plaše se vlastitog zvuka. Jer višeslojni idiomi frustrirani su utuvljenim primislima koje kinje i ne mogu precizno da dočaravaju ali o kojima se ipak sanjari. A i neka osećanja su se izživela. Tako vreme otima intimne istine. Tako se ni poruka Foruma ne može dovoljno osetljivo shvatiti. Narodski akteri iz 1914. ostaju nepojmljivi svojim biografima. A isti ti junaci bili su korteši političke patronaže, neumoljivi, ljuti poreznici i finansi, konzumirani centrima i institucijama: socijalnim i katastarskim. A istovremeno šamanski odani prirodi, s taktilnošću za boj i slobodarstvo zakovanim u srcu. Njihov primer junaštva “uči pjevača kako treba s besmrtnošću zborit” (Vl. Njegoš). A i batlije su bili u boju. Dopunski je poznato, da u Srbiji postoji i prikriveni verski nacionalizam. Zato: Pažnja! Stereotipno domaćinska, ”kućevna” Srbija krije mnoga iznenađenja. Srbima prêla i krčme trebaju više nego prijateljstva (krčmi je i previše ali kasnije su dobro poslužile kao zavojišta i bolnice). Skeptični su zbog neuspelih pokušaja prijateljstva i kumstva (i onoga što se nalazilo na njihovom dnu). Otuda neodređeno zevanje u razgovoru i često pretvaranje da vas ne slušaju (jer to ‘unapred su znali’). Otuda i nedokučivost njihove usredsređene rezerve i pitomog revolta, njihovog melanholičnog saglašavanja. Ali retko besa kao sankcije. Usled preosetljivosti nepopravljivo su usamljeni, jedno do izveštačenosti karikirano potomstvo velikog, nestalog carstva. Srbin plače ali bez glupog tugovanja. Govori vojničkim glasom sa ozbiljnim spekulativnim pogledom ubeđenih ljudi, ljudi od ubeđenja. U njemu treperi tempirani derepresivni nemir vlasteoskog atavizma i dubinska stamenost sebarske prostodušnosti, mada ponekad i prostaštva. To je neka vrsta autoagresije (kivnost protiv samog sebe, odnosno svojih) sa željom da se odbaci raniji identitet – slično prikrivenoj jevrejskoj samomržnji. Često prevlače šakama preko lica, kao da je ono maska koju bi da skinu – uz smejanje u šake, deo težačkog šarma ali bez turske gorde poniznosti.
Srbin je lep na jedan narodski način, pun setnih grimasa radosti, bogat dosetilačkom bistrinom. Čedan je i divalj u isti mah, očiju ismevačkih ali reflektivnih i jasnih. I u pripitosti održava ozbiljno lice (ali namigujući istovremeno). Saobražen zagonetnosti prirode, on nije čulno upečatljiv a duhovno prazan čovek. U sveštenom trepetu je od njene kristal-zračne slave, duha. Nepoznata mu je suhota i prah bezbožnog, slepog tumaranja srcem. Pa ipak, ima svoj egoizam, edipalnu nomenklaturu i samouslađivanje uz zadovoljna ušmrkivanja i slasno gutanje sline. Često vrši izmenu teza, kao kad bi vodenicama pripisali moćni tok Morave.
Srpkinje ne sklanjaju češalj iz kose posle češljanja. Stidljivo zabrinute, više od polovine života provodile su u trudnoći. Lica belih i rumenih, lepe su i graciozne mada im veliki nosevi često kvare lepotu.
Nećete naći bolje prijatelje od ljudi čiji su dedovi vešani i na kolac nabijani; od ljudi s kompleksom duga usađenog od ranog detinjstva. Sramežljivo se smeše kada ih prijateljski pogledaš. Srbija mađijski privlači. S pravom, saveznici su 1914. napravili od Srba medijsku elitu, SRBE. A ta revna, stidljiva vojska [a “stid drži sela i gradove”], svaki njen kaljogaža, ima verbalnu grafiku za kompetentan intervju Playboy magazinu. Ima i smisao za humor i značenjske sintagme ali i talenat za aforizam jezgrenih aluzija na dublji, promisaoni smisao – s filosofskim implikacijama nizvodno od primedbe. Po neki vojnik šalio se slobodnije s devojkama (videlo se da su mu to komšinke došle u posetu). Kitile bi ga cvećem da više zaimponuje. U paketu su jednostavni kolači, da se priseti topline doma. Često je ta vojska ratara puna pikturalne gestualnosti (uz podsmešljiv izraz lica koji se smatrao za dobar ton), kao staromodni glumci i pevači, ali nisu zato samo u mašti voleli. ― A kada je gen. Terzić svom puku rekao “Junaci, bićete očevi Srbije!” vojska se uplašila i postidela, jer očevi Srbije su sveti Nemanjići. Nije preterano reći, mada možda nije sasvim tačno, da su pojedini juriši srpski bili tako neustrašivi, skoro ezoterično efikasni, da se osećalo senovito prisustvo Nemanjića (pogrešno uzetih kao davno umrli). Nevidljivo su stajali čelo krstaš barjaka da prihvate duše svojih potomaka skriveni samom očevidnošću. To je opsena ali neoboriva domicilnog ratnog egzistencijalizma, nasleđe neporuganog srpskog duha iz drevnosti vođenog i sklonošću prema pokoljima nastalom iz jednog očajničkog optimizma. Pa, pošto su bili životoljupci, i mrtvoljupci su. Jer mrtvi, mrtvi su sigurno, a živi žive prividno.
U ovom tekstu prosevi duha sa starih Forumskih fotki i natopljenost srbstvom (prikrivenim iza profanosti) trebalo bi da dobiju prevlast nad grubom približnošću običnog jezika nedekorisanog starim rašanskim slogom, putem mimike bazirane na besmrtnoj generici podrazumevanja i transmentalnog simboličkog dokučivanja. A što je nešto intimnije, to je i neizgovorljivije. U stvari, unutrašnja naznačenja jesu jasna ali nedovoljna su za razgovor. Pa ipak, u Srbiji postoje precizne procene osećajne temperature i introspektivnog sluha, kao dubine mora stepenovane bojama. A Srbinu ako ne dirneš u dušu, beži mu s očiju. Naime, kao da su se iskustvo i osećaj za I WW u Srbiji (a to nam približuju stare fotke zadižući feredže iz starinskih vremena) skrili u slikama, izrazima lica, natpisima firmi. Zato sada, kada se skoro sve zaboravlja, u pamćenju zvoni samo njihov vitalizam i nekompromitujuća gestualnost. I više se ne zna tačno šta se u vezi sa njima zbivalo u srcu. Kao da je nešto, skoro fantomsko, prvo položeno u govor pa kontekstualno izgubljeno ali ne i zvučno-osećajno, duhoslovno. Sećanje hrli nazad ka tamnini dušinih dubina, ka srži jedne misaonije srčike razvitka, kao da hoće da sretne one prvašnje sekunde predracionalne spoznajnosti aksiomatskih naznačavanja subjektivnog smisla. A mi još ne posedujemo jezik mentalnih pojmova za oštroumno komuniciranje ”pramajčinskog” smisla tako duboko baštinjenog. Ipak, pale se lampice gotovosti za saosećanje, otvaraju se okca nekih uvida. Tako ako se kaže “svetlo se skinulo sa marinskog neba”, to možda i nema smisla ali nije bez istorije, nije bez eshatološkog etosa.
1914g. Srbija bila je od nadvele pogibli odmetnuta zvezda; sa sujeverjima živim još od zore rađanja uobrazilje (predstraže kasnijih dogmi), prvim bastionom protiv apriornog neverovanja. Ti Srbi ne pizme se ili samo jêde se, ne srdeći se javno – započinju mnoge rečenice sa “na priliku” ili “jedne prilike”, stereotipom finijeg jezičkog paneliranja XIXv. Prolaznost im je vera, ustručljivost dar ali neverni nisu. Veru još sagledavaju (otkrivaju) samo kao viziju. A vernost je veća od ljubavi jer se, za razliku od vernosti, najveći ljubavni zanosi ne dostižu u stvarnosti. Srce im se prene na ono što se ugleda preko plota. Odbijali su obzirnu pažnju – bi im to prevelika čast – ali po neki fini, umetnički pokret rukom svedočio je o njihovoj izabranosti. Umeli su da saosećaju kao prava gospoda, često dirljivi zbog svoje čovečnosti. Borilački narod, vladalačkog duha, osetljiv na dominantnu atmosferu. A to su isti oni što se guraju i laktaju da zauzmu mesto u autobusu, s infantilizmom maloletnih mladoženja strašenih bračnom maštom? Oni (isti Srbi) sa neovdašnjom svetlošću svoje žive bezazlenosti, s bogatstvom u jednostavnosti tog simpleksiteta. S onom veselošću zaboravljenom na licu koju stvara otuđenost od lažljivog sveta. Kažnjavani su od života jer stekli su taštinu rođenu iz životnih muka. Narod nepotrvene nevinosti i produhovljene vedrine iz čijih acetilenskih zenica sija se inteligencija, finoća i lucidna ironija sa blistavim pogledom koji vas upozorava: Pazite! eto Logosa – slova i razuma Srca. Razum narodni, često bez zapadnjačkog smisla za konciznu jasnoću (plod zapadne divinizacije razuma), koji razdaljine opisuje nategama svetlosti slepih pesnika, svetlošću Bîtkom nabijenom. Pevao je on duhom naslednog divljenja o nastancima podviga vokalnim slobodarstvom Morave i porodiljske Srbije. Duhom sarevnosnim onom višežilnom Svetlu koje nekada preuzelo je grehe sveta, i spralo ih. Osećaju se i proplamsaji epskih vrela duhovnosti u narodskoj, naizgled samoprekornoj, ali strastvenoj ćutljivosti; u njegovom agrarnom i ratnom komunizmu; u njegovoj internacionalističkoj inicijativi i državotvornosti po ukorenjenom socijalnom nagonu. Ta državotvornost ali i fanatično partijašenje, opijum su za Srbina. Posebno za tipove liberalnih socijaldemokrata Tucovićeve inspiracije.
Ti Svetlosti, Tebi kažem, sjâj nam i nadalje! Mnogoceni biseru, inkliniraj malo ka nama! Imanentnosti, nakloni se malo!
Iskre se drevni nagoveštaji. Oni ne očituju se fantomski neplodnim neizdržom već pobedom nad bolom seljačkog naroda, očiti u dovinutosti idealu pređaštva. Industrijalizovanje usvajanja bola u svesti praizvora (tj. svest o izvornom značenju patnje), njegova presazdana poetska i moralna “stara pravica”, naziru se u doslućivanjima i optimističkim čežnjama za nedostupnim raskošima slobode. Ali priseni kapriciozno isfrustrirane prošlosti vraćaju se u uspomene koje se ne žele, tako da ih Srbi prepoznaju u arhetipskom sećanju – svagda gonjeni malicioznom ambivalencijom Sv. Bektaša, janičarskog sveca. Ipak, adijabatska prilagodljivost Srba ostavlja populacije budućih generacija numerički neizmenjenim i pored postupnog opadanja broja dece po familijama.
Omaške se ogledaju u senkama slikovnog vizuelizovanja Boga i ramovima tih vizuelizacija. U čestom iskupljivanju bratoubilastva, alkoholizma i gurmanluka mučeničkom smrću. To je narod s nostalgički mirisnih livada i lûka koji u tiha predvečerja ide na počinak orijentišući se prema sumraku i potrebi za snom. Sa gorskih lugova i prisoja glase se samo retki vikači u noći. U noći čiji negativ zrači sopstvenim svetlom, kataleptičkom persuazijom tame. U daljini se naziru šlajfne eleviranih ziratnih površina i pasišta uklopljene kao mozaici Paleologa. Viju se večernje seni lasta i šišmiša iz podruma, sa tavana. Smrknuto nebo simulira ponoćni Niš, ali Niš osmišljen u brokatu. Srbi, narod živopisnog siromaštva u enigmatskom nestajanju, s poznanstvima bez kulta ličnosti. Narod što sahranjuje sebe u samodavanju, metapoetski psujući Tvorca i sazdanje. A mimetizam tih psovki skidao je splin sa duše. To se naslućuje iz sintetičkih poređenja, personifikacija i hipostaza govora. Jedino svest o spremnosti na ogorčeno osvetništvo smiruje srpske nemire. Narod buntovan ali kosmopolitski, tj. Srbija do patetike bliska svemu a strana sebi. Srbin, sâm i jednak sebi:
“Ako me, mamo, sahraniš,
živu u grob da legnem,
ipak me, mamo, pritisni
teškim, velikim kamenom”.
— …
“Srce moje, srce moje,
srce krvlju se obliva.
Rastaje se sa životom,
al’ se nad njim podsmehiva”.
* * *
Srbija ubojite prošlosti — ”Ko sme, taj i može” (Vojv. Ž. Mišić)
Kao da je celokupno Srpstvo, jedinstveno jedino u mutacionom razdoru rata, pokušavalo da dostigne samoreprezentativnost svesne prirodno-pravne državne misli, pounutrašnjenjem dostojanstva Srbije u ikonoklazmu Cerske sage, da hodočasti krvavim trežnjenjem svog etničkog samorespekta. Mada ikonoklastična, Cerska zbornica bila je i osvećena (mnogim tajnim rođačkim molitvama). Kolubara i Cer [plodovi posebnog hidrogeološkog nadahnuća] mesta su svetoduhovsko-trijadološke epifanije Srba – u krugu uspaljenih varijanti fundamentalnih samospoznaja, koje rađaju pribranost o novim šansama, orijentišući puku slučajnost putem one Svetlosti koja nastaje na ”Fiat!”. Počela je igra matice svetla i zapadnog ’progresa’ gde su kapija sile mraka (možete je, ali ne morate, zvati KuK) i obitatelji njenih naciona imali zajedničko s tim svetlom samo ono što to svetlo u izvesnom smislu nema. Srpski vojnici nisu se bojali afektirane frazeologije i igre fiziognomija KuK-a. Bahatost Kuk-a uvređa ideal, suštastvo krotosti. Stideli su se te bahatosti i ljutnje čija jalovost rađala je njenu pakost – neprigodno je to srpskoj osetljivoj žuči. Srbskom misaonom lirizmu stran je sentiment decentnog, neslavnog heroizma hladne samodovoljnosti jedne države neostvarene u svom pedantskom fanatizmu; u samoživoj socijalnoj ankilozi jedne fiksacione, hijeratične ukočenosti. Narod slobodan, koji nije podučavan u školi straha i ne mari za pretnje, protivi se tome. Uglavnom nepismen, učen je iz narodnih umotvorina i živih vekovnih udžbenika gde orlovi kruže.
Započeše uvodna puškaranja kao ljubomorne predigre. Kocka je bačena, tj. srca već gőre. I gledaj sad! Započe bitka i ispit – nestadoše ljubav i roman. Borili su se, stranci jedni drugima samo po verbalnim navikama, a istinoverna braća, nalik sebi samima na tuđine ali u sopstvenoj vlasti – tj. posledovali su svojim nebeskim pretcima a ne sebi. Bili su “veći od života”. Poče paljba brzometki kao bura, harangirajući tišinu gora. Noževi sinuše k’o žileti. Pod metcima se sve pokazalo. Oštro osje štiti klasje. Neustrašivo naše komandno osoblje ličilo je na komodore velikih fregata, na favorite verskih reformacija – prizori na koje milina odgovara. Da, ličili su na svoje velike pretke a ne na sebe. Vreme je proticalo filmski munjevito. Ili ga je zbivanje čak ukidalo čineći da vreme bude kao da se ne događa. Ono je stajalo (brzina je vremensko sočivo), iz linearnog postajući voluminozno, zgusnuto. Kontrajuriši KuK-a bili su predvidljivi kao i melodije njenih marševa. Zeleni barutni oblaci ličili su na gimnazije. A varzilo krvi prolivalo se nad krvlju kao rezervni jelej, kao ukrasno alevo mastilo. Uuuu! ... Bog zateže povodac, smiruje utrobe i poništava vreme integrisano u podstreke i volju. Ništa više nije bilo verovatno po normalnim pojmovima, niti neverovatno po teškoj zbilji u kojoj se nalaziše. Pa i tada, zakrvavljeni, tonikom rakije nazdravljahu u bezobziru toržestva bojnog užasa. Nastao je slom logike i misaonih komandi, opticajna kontrakcija kauzaliteta namera i brukanje patenata volje. Okolnosti su slušale samo sebe, same sobom svojujući. Nejasna lokalnost oponirala je uzročnosti. I sve to ličilo je na put nazad do kuće po negde usput izgubljen ključ – probabilistička replika jednog paraboličnog sveta. Dođe i II Gvozdeni puk – pa ih savi kô prase u pleh. To su bili uglavnom Topličani čije se sposobnosti, iako samo prividno neusaglasive, nikada neće ujednačiti. A iznad svega bdeo je eter začudnog i nestvarno čivitastog, vijornog srbskog neba zbog suviška dubine bliskog mistici.
Da, — Srbija ima puno “nebeskih državljana” [Fil. 3, 20]. A ”photo-vérité” fleš-efekata premaza KuK-a tresao se kô piktije. Jer bezlična mehanika svirepstva, rafinirane doušničke studije (njihova alibijska hrestomantija), bibliomanija, pa ridanja od ljubaznosti, njihov sarkastično-samoulagivački infamni humanizam imaju svetlo koje je neekspanzivno, nedovoljno prevratno. Ono bilo je samo odsjaj slepih rukavaca (mrtvaja i dolmi) – zamiralo je i ispadalo kao van svetlosnog kadra. Postojalo je kao jedanputnost svih situacija (kao međa trenutnosti) navodeći na dadaističko gađenje. Jer politička civilizacija Zapada olako traži pravu svetlost u umetnosti i naukama kao u rđavim kopijama a ne uočavajući je u sjajnom originalu. Zločini, nemar, i grubost jurisprudencije KuK-a bili su veći od prestupa njenih osuđenika. Doduše, u interesu zakona je da bude na strani jačeg. Tako Zapadnjaci koriste naše znanje ne priznajući nam diplome, krijući to uz sortiranu srdačnost iza napetih kulisa “mene-me” percepcije. A “moje” je feudalna reč. I sama benevolencija srpskog naroda ugrožava njihovu ambicioznost (jerbo svuda arbitrira samo Sv. Sava). Ovo tipično je za zapadnjačku post-krstašku kulturu pljačke i agnostičko nasleđe teoloških ratova Evrope koja se odnosi prema srpskom rodu kao rodu agrikulture, ili kao prema stvari. A naša svetlost, ona bila je kao neko prepoznato lice opčarano nevestom te svetlosti, tako prozirne da je izgledalo da smo je izgubili. Bila je oličena stvarnošću i autentičnim karakterom rasnog genija, čak belela se sa letopisnih duvarova srpskih kuća. Nisu li firme “Evropa” po Srbiji i južnoslovenskom komonveltu vidan odraz jednog evropocentrizma bez kolonijalne pameti (nestale s Dušanom). Ali evropocentrizma koji u svom središtu ne nosi evropsko nego srpsko kulturno i versko nasleđe. I Mladobosanci, sledbenici vizije socijalizma buntovnog usamljenika Mite Cenića,borci za evoluciju čovečnosti, bili su borbeniji svojim temperamentom i praktičnom akcijom nego političkim mišljenjem, postavljajući sebi elegična pitanja biološkog sociologizma. Bili su odmetnici zbog društvenih nepravdi u zamci sopstvene vitalnosti. Izgledalo je kao da njihova pobeda nije bila izvojevana. A ipak jeste!
Živ bio i bićeš!
Srpski narod bi hteo da ostane ono što i jeste: istinska Hristova crkva sa svetosavskim blagorazumijem ali bez posredničke klerikalne proceduralnosti. To ne može. Zbog toga prokaženi Srbski “bandolero” juriša u boj s nehajnom blaziranošću (bez opsesivnog stava prema životu), ne boji se smrti, možda je čak i želi. Jedan je život, ne bi ni valjalo više. On obožava značenjska parenja, ono neizvesno, a ne idole. Juriši* [*= reč “juriš” je turcizam i znači silovit napad na neprijatelja], po atmosferi bili su slični obredno-liturgijskoj službi, nesumnjivog spiritualnog viteštva dubokih korena. Jurišali su kao razdvojeni jezici ognjeni. Blagorazumni Srbin gubi predstavu o samom sebi gledajući drugoga. Traži i u tuđincu, u zarobljeniku, spontanitet “onog srbskog” – prepravlja ga u Srbina znajući za arteficijelnost sveta-maskaroša, uglačan sjaj protivurečnosti lažnih ego-utvara, privida (sveta iluzija u iluziji, kao što i unutar končića ima malih, majušnih dlačica). U svetu scena komedije života koje izgledaju kao datosti a samo su model-zavisno realne. Svesni su defanzivnosti svojih mandata, prolaznosti svojih arogancija u onom lažnom, preovlađujućem. Da, — ... ne daj Bože okupatoru ono što mu taoci misle! Uvređen birokratizovanjem procene svog heroizma (ali i nemoćan usled straha od kafkijanske proceduralnosti), Srbin prelazi iz “ja” u sopstvo, sanktual ekselansa realnosti u punini živonosnih atribucija. On ne živi neistinito nego lično (mada ljudi u Srbiji nisu “lica”, osim zvanično) pa su im filtri za “stvarnosti” vrlo propustljivi. Srbi pioniri su, zatočnici nečeg novog, virova novih sila. Umeju da uživaju u strahu i opasnostima, što je karakteristika maveričkog samoizgnanstva vernog dedovskoj hronotopiji – onom nevidljivom time dajući genezu. Mada iznemogli od bola, mogli su i da se šale ili da vas patrijarhalno izgrde (a tu su i srpske psovke s polnim predstavama i obeščašćivanjem odpozadi). Bez ‘individualnosti’ i pod nadimcima, bore se protiv iluzije ega stresanjem negvi lažnosti zornih slika nebili osetili nagovest pravog Ja. A ego, strasni opsenar u obesnoj trci za spokojstvom, veli svom prisustvu: ”Srce sam što me ljubi”. Zato Srbin uživa u suštosti nasilne ekstaze napuštanja nedovoljnog sebe (alkohol, svađe ... ) radi ubistva sebeuvida u lažnom. A i otužna patetika ovog teksta samoodrživa je upravo patetikom tog lažnog ”ja”. Ako im se od srca obratiš i nerazumljivim jezikom, shvatiće ti umovanje gnoseoloskom spoznajom pravosti srca. A sami često su inkoherentni, disleksičnog govora jednog neeufemističkog vernakulara koji nije ispod lenjira, često šepajući na rubu gramatičke ispravnosti, pa ipak vlastno traže da ih razumeš (kao i Dostojevski što piše katastrofalno loše a budi duboka osećanja). To je često spontan i autentičan antijezik skučenog leksikona polupodivljalih pastira-usamljenika, nalik paleosemiotikama svedenim na iskorenjivanje glagola biti; često i previše lokalno idiomatski da bi bio razumljiv. Tako Srbi prijanjaju idiomu praiskonskog duha, produbljujući legende. Taj idiom je figura duševnosti u svakoj srpskoj naraciji uz sklonost ugođaju čuđenja i iščuđivanja, uz predaju senkama iznad šporeta što se lelujaju ili mesecu što kroz pukotine šara po prostirkama. Morate da ih zavolite jer pobuđuju stara krvna srodstva, davninom premorena.
U uzigranoj vodoigri srpskih slivova lome se hromirana sečiva bleskova i kao da traže neku maramicu, šta li? Zavetno pleteni venčići puštani su niz te vode. Bili su to bridovi sečiva pelucidnih estuara svetla, iznaobraženog i skoro svesnog. Ta Svetlost bleska rude nikla minimalne ekstinkcije talac je čovekov – a ne obratno. Ona je zaslepljivala neprijatelju bleštavim kulisima pontifikalne beline jednog imaginarnog snega. Srbija bila je vodojaža u dubini te metafizičke mećave 1914. sa duhom koji ju je konvojirao (eskortovao), osiguravao pobede čineći joj espap na pun kantar. A plen je naličio muzejima carine.
Kroz vatru smelosti: kad srce zaigra snagom ljudskosti
Strast Srbije je uspavanost, ali kao detinja strast, praćena krstonošenjem bez ropota i stegnutosti. A KuK je zalazio u deseteračku oazu lûka i lazova, u osamljen patronat tolerancije, kao u robotičkoj misiji na druge planete. Đavo na selu! U tom sukobu Srbija bila je ne kao David već kao Ganimed koji mada samo mesec Jupitera veći je od planete Merkur. Jurišali su (peške ili jašući svoje sedlenike) bez žagora molitve ali sa spiritualnom ustremljenošću, vođeni žarom četništva i balkanskih ratova, kresovima Ilindena. Priviđali su im se lukovi i grede Žiče i bogonosni jereji pod njima zaigumanjeni, i prokimeni angelopodobnim ktitorima priobreteni. A ti sveti, blagosiljali su ih svojim dugim prstima.
Astralna bestelesna koalicija svetih belodano bila je prisutna na bojnom polju. Bili su providni ali sijali su se kao sapunski mehurovi. Jer možda Vi još živite, naši pradedi mladi, nadsvetovno, nadidealno uklopljeni u veru žive tradicije? ― A vi verujte, ko može! I ja se zamalo čudim. Ali Bog oprašta što se sumnjajući veruje. A možda je to ipak bio samo živi odjek? Duša je tada cenila da treba da se uzda i u neveštastvena blaga, kako je i Hristos vojevao za nas. Ispraćajući sinove u rat, očevi bi dodavali “Uzdaj se!”, misleći na Boga. Nisu oni čitali nepotrebne knjige ali znali su ponešto iz života svetaca. Žene su bajale gatke, ljubile muškarcima ruke. Glasovi su se javljali u spiritističkim snovima. A neke neznane žene dronjave, bosonoge po snegu i blatu, išle su ispred vojske, postile danju i noću i molile se da se neprijatelj pobedi [ a to se malo zaboravilo ]. Vojska je imala ljubav prema veri iskazujući je poznatim našim ’Simbolom vere’: ”Ima nešto ...” ( jerbo je u Srbiji verujuće mišljenje, verski duh, u potrazi za razumevanjem ). Međutim: Pretci se staraju! Ima još dosta ujemčene predačke duhovne kamate na grehe, ugotovljene smrću nevinih. A zna se i da se “vrlina na slabostima usavršava” [Kor. II; 12, 9], jer najpobožnije je biti ništa. Sv. Nikola, držao je reč. Lađario je ne samo morima već i blatnim limanima naših reka, vodeći vojsku vihornih naleta prostranim svilenim pistama svetlosti, dugim kao hodnici kaznionica. A pomagao je i letnji Sv. Aranđeo (26. VII), nije badava slavljen. Obale Drine podlokane silom rečne têže zapljuskivali su vali (ili su one pljuvale vodu). One su skrivale drsko isturene objavnice najelitnijih jedinica [onih sastavljenih od neznanih junaka] prikladno odevenih za državno siromaštvo. Ali dobrota pobeđuje čak i neizgladivu lepotu. Prećutanim ličnim raskolima i brigama (a i onim moralnim, jer još je bio neiskvaren evropoidnom etikom) narod je pobedio. A osećanja njegovih životnih razočarenja iz gotovo prošlih dana jedino ostala su u mentalnim refleksima katunskih složenica jer snebivali su se jasno izreći ih. Histrionska marcijalnost, čarovita narodna umetnost i dovitljivost brecavog humora bili su dominantno ruho srpskog logotipa. Jurišali su sa obočina Drine gde ona savija se kao labudov vrat. Peli se uz senokosne očevine strme kao krovovi, čak plastovi. Instruktori isihastičke asketike sada smišljaju bogoubedljive molitve. To je taj tren – fetiš ’pravog trenutka’! Čeljusti topovskih cevi protivnika skoro su se doticale. Štektalo je svetlo u ratu elektrolizovanih sjajeva. Svetlost se prečila krivosečke i vodoravno. Konični rumeni zraci-dugajlije bili su kao jabuke ogromnih dužina. Kao Iris, vesnik bogova. Ali sve je nadvladao zvuk – jer prolazi i kroz zidove, što svetlost ne može. A bezsjajno bleda mesečina imala je plastiku jedne svetlosti koja stvara a ne osvetljava fizički prostor. Uz karbidske lampe, vojnici su pevali pesme pune slatke žalosti o osujećenim ljubavima, deonice o sprečenim romantičnim susretima i dvobojima, maternjim srpskim fonacijskim strujama i buntovničkim zvučnim izrazima, starijim od prizvuka arapske i turske melodije [kojima divili su se Grim i Gete]. Pesme u kojima se pominje ime Miloševo (zbog kojih se ne lome čaše). Pesme o rizičnim zavođenjima, izvedene helikoidalnim vijanjem zvučnih ideja i fonologijom stare srpske glasovne materije koja ne dočarava Orijent. Prastare kadence žalobnih pasaža gusala, kao mrtvac kad uzdahne teško, i trohejski tipici, oduševljeni obrasci rapsodičnog misaonog lirizma zaostalog u narodnom sluhu, služeni su sa njih. Takav Srbin, za razliku od muslimana, ne miri se sa ”sudbinom”, on s njom ratuje. On shvata da sudbine u stvari i nema – jer zašto bi mu onda sudio Bog – nego da svako svoju kuje. Nostalgija za domaćom jednostavnošću i nesebična plemenitost prečišćene nesreće bili su paradoksni eliksir srpske vedrine, drevnošću obrečene. Srbin želi da neka moć, van sopstvene snage, ispuni njegove nade. Ipak, srpski ekotip, istinit već svojom atraktivnošću, lovljen je prestižnim manirima i šarmantnošću diplomatije koja unižava istinu. Taština političkih idiota zavrti mu mozak. Jer Srbin hoće da ga zaneseš, nebitno čime, i tako – oklizne se u pad.
Kao zaviteženi sebri, borili su se gladni misleći na neuporedivo bogatiji provijant Dušanovih plaćenika. S osmehom apriorne tolerantne skepse za novo (jer neće im se da ulažu interpretativni napor) fasciniraju se tajnovitim i neslućenim pojavama, posebno njihovom generalističkom moralnom instrumentalizacijom ali prkose činjenicama. Govore na parentetičan način s čestim dijaloškim digresijama u detalje. Smatraju iskrenost svojih uverenja istovremeno i nepobitnom demonstracijom njihove empiričnosti. Vole da razobličavaju, ne i da osuđuju. Pokušajte da ih u nešto uverite – isoštrićete smotrenost sopstvenog mišljenja. Moralno su se melanholizovali slavnim hajdučkim gnezdima koja žive u narodnim pohvalama ali i izmirenjem Stefana i Vukana, legendama o svetim relikvijama. Epskom romantikom svoje veličave gordosti stvaraju dovoljan prostor davnini, kao i ovaj Forum isto što čini mešanjem fotografskog i ličnog, foto-melodikom posmatračkih nagiba prignutih ka nama. Oni kao da se odvraćaju od stepeništa i rogljeva, pa il’ se svetlost odbija il’ se trotoar naginje – poigravajući se s percepcijom forumaša-ca i zarobljavajući maštu. A zrak da tako nije hteo, on drugačije bi se i prelomio. Sve se zacelo plaća u krvi zbog zadojenosti jednom specifičnom gordošću: otimajućim prkosom koji ne moli – ”pre ću da otmem ili ukradem samo da ne zamolim”. Kazati “Oprosti mi”, toga nema u Srbiji. Našaptavane pomisli uznošenja gutane su ’alapljivo ne bi li iscelile vekovske rane. Narod bio je turoban zbog samoosude, zbog zapevki, zahvaćen vitlom nepreuzetih ispravki i polifonom patnjom zbegova – uvodeći čak i decu u opise sopstvene propasti. A ta deca, pričala su o udarcu srbskog mača, prijavljivala se za Cersku bitku. Pročitajte “Istoriju njujorških bandi” (H. Astbury, 1928) – to su ta ista deca. Ali tamo bili su to 10-o i 11-ogodišnja deca-kriminalci a ovde najpitomiji lavići, patriote – deca rano stara kao i njujorška, zbog preranog umora saznanja. Trebale su lekcije smirenja, jednostavne pa ipak teške lekcije koje vrede “tri careva grada”. Lekcije da “nada nema pravo ni u koga, do u Boga i u svoje ruke” (Vl. Njegoš). Mada se stari gresi prekrivaju kasnijim radostima, oni ostaju da deluju iznutra – tako živimo na ringišpilu napetosti, u strasti činjenica a ne znamo šta nam je. U stvari, deluju zabašureni, kao obetovani, gresi, neka su to samo i minorne pogreške.
A po selima, garanti nevino obešenih i zaklanih ostaju blagonadežni ljudomorni boniteti, naprasno zamonašenih vezista narodne duše — otkup krvavim “krštenjem pokajanja” [Mk. 1, 4] za tekuće grehe i one koji će tek doći. A i smrt bez greha nije smrt. Streljanima su povezivali oči da egzekutori ne bi zapamtili njihov pogled. Toplički ustanak 1917. godine stvorio je prvu slobodnu teritoriju u ratnoj Evropi. Naša sloboda divlja je i anarhoidna, nepoznata avangardnoj Evropi raspolućenog srca i uma. Ona je isuviše živa, nepojmljiva zapadnoj ingenioznosti isparcelisanoj kao deljivi stanovi. Ta toplička arena katunske provenijencije, bila je i amvon za evangelsku jurodivost srpske gnoseologije. Iz muka i tegoba nastaju nove snage: jedino iz nagomilanih oblaka bljesne munja. Tako će biti i ubuduće, sve dok se ne iscelimo milošću ‘tiranije’ čija nam se ruka tiho približava. Sve dok budemo narodi a ne postanemo ljudi.
Хвала на искреним жељама. Твоја ме је карта изненадила а у исто време и обрадовала јер видим да ме ниси заборавио. Како ти тамо живиш? Без сумње славно? Пиши ми молим те опширније о свему, ти знаш да ме то интересује. Ја сам ти по Нишу славно се проводио с неким Талијанкама – певачицама и твоја је карта требала стићи пре 7 – 8 дана, док сам тамо био. Бар би им показао. Јави ми како стојим с језиком. Ако су у истом месту Бешевић и Т. Ђорђевић, поздрави их. Ти прими искрено поздравље од твог друга Радомира.
Питам се да ли се овде говори о Стевану Бешевићу и Тихомиру Ђорђевићу...
Milorade, tesko da ce ko ostati sasvim ravnodusan na ove tvoje fotke koje tako puno govore o srpskom coveku. Evo zato za stogodisnjicu ...
http://www.delcampe.net/page/item/id,245403544,var,ALEKSINAC-year-1928-VERYVE...
Драги Јешо,
Хвала на искреним жељама. Твоја ме је карта изненадила а у исто време и обрадовала јер видим да ме ниси заборавио. Како ти тамо живиш? Без сумње славно? Пиши ми молим те опширније о свему, ти знаш да ме то интересује. Ја сам ти по Нишу славно се проводио с неким Талијанкама – певачицама и твоја је карта требала стићи пре 7 – 8 дана, док сам тамо био. Бар би им показао. Јави ми како стојим с језиком. Ако су у истом месту Бешевић и Т. Ђорђевић, поздрави их. Ти прими искрено поздравље од твог друга Радомира.Питам се да ли се овде говори о Стевану Бешевићу и Тихомиру Ђорђевићу...