Након акције која је у многоме подсећала на сцене из мог омиљеног Антонионијевог филма, ево неких од имена.
Очито су на споменику поређани по именима и то вероватно са све четири стране споменика...
На врху постоји текст, који, нажалост, није могуће прочитати.
А??? Исаковић
Аксентије Тимотић
Богољуб Јанковић
Будимир Јел???
Будимир ???
Будимир ???
(неколико редова нечитљиво)
Драгутин Ђаковић
Драгутин Г????
Душан Мајсторовић
Душан Панду??вић
Ђурађ Алкексић
Живан М. ???
Живан М. Врачарић
Живан С. Врачарић
Живан Крсмановић
Живан М. Машић
Живан Мајсторовић
Живан А. Илукић
Живан М. Росић
Живан Поповић
Живојин Бо???
Иван Јанковић
Илија Тимотић
Лука Цветуљски
Лазар Дидановић
Јован Стевановић
Јован Балуновић
Јаков Цветуљски
Јаков Гвозденовић
Мени делује као да је негде у западној Србији (Мачва, Подриње, Рађевина, или тако нешто...)
Svaka cast uvazena Zvezdo Vracara. Mislim da ste vi postigli "pravi pogodak". Dakle: Badovinci, Z. Srbija. To je mica milovanovic ispravno pretpostavljao [ hvala mu na spisku imena junaka ]. Ima prica o Badovincima i "gvozdenom puku" koju cu prikazati. Tu smo mi, samo za trenutak, bili poklekli pred austrougarskim naletom ... .
Mada ovo nije Forum za I WW, moram reci, da iduce godine ( 2014 ) ceka nas ( verov. vec odavno spremljeni - oni su vrlo savesni i tekstovi vec spremnljeni cekaju samo da budu 'pusteni' ) prozivanje od Evrope zbog neposrednog izazivanja I WW nasim "teroristickim" atentatom u Sarajevu. Krivi su Srbi.
Pod kojim uslovima je bosanski srpski narod ziveo pod upravom KuK, nije bitno za njih. Naravno i Husitski ustanak, ustanak Matije Gupca, I i II Srpski ustanak, Kosutov ustanak ( e, tu se mi obrukasmo ) i sve nacionalne insurekcije, terorizam su zbog zlocina ucinjenih ustalim seljacima. To je sada politicki "in", veoma popularno. Ne terorisu plemici i bogati narod vec, naprotiv - sam narod izgleda da stalno terorise plemstvo i bogatase i izaziva nepotrebne ustanke, ratove ... .
Potlaceni: E, upravo potlaceni, oni i jesu pravi i glavni teroristi. Smrt potlacenima! Sjajna stvar, koja zasluzuje da se srcem zavoli ... .
Olga, najlepsa zena (mozda svih vremena ). Njena lepota bila je vanzemaljska. Muskarci koji bi joj po prvi put prilazili zateturali bi se i malo zaneli u hodu kao da su iznenada opijanili, zbog njene neocekivane i neuobicajene lepote koja je kontuzovala. Ona je bila svesna uzroka takvog ponasanja, ali kao jedna blaga i plemenita osoba osmehnula bi se samo. Ovo mi je pricao pok. otac.
Američki rudari ( uglavnom iz Butte, Montana – u tom mestu i dan-danji etn. Srbi su najbrojniji stanovnici i trenutni šerif je Srbin – mada srpski jezik niko od njih više ne govori), zatim i američki kauboji i zastupnici (deputies) šerifa po mestima Srednjeg zapada, slovenska katolička sabraća naša, većinom hrvatskog i slovenačkog porekla, pomenuta su u jednoj ranijoj crtici na ovom uvaženom Forumu. Oni bili su važna udarna snaga Dobrovoljačkog odreda potpukovnika Vojina Popovića.
Podsetio sam se svoje, davne i jedine, posete Profesoru dr Aleksandru Kostiću u Dositejevoj # 1u BG. Bilo je to 1974. ( a biće i neku godina kasnije ). Ja mu prvo napišem učtivo pismo, stavim svoj jedini stručni rad kao neki prilog/razlog i zamolim ga da me primi. Samo sam napisao da mu se divim … ne i razlog zašto bi smo zbog tog divljenja nužno trebali i da se sretnemo. Prođe par dana. Ja tada sam kao momak živeo kod svoje gazdarice u ul. 1-og Maja # 9 ( sve je to davno već rečeno ). Jednog dana moja tetka-Čeda digne slušalicu – traži me neki “ženski glas”. To je bila Dr Smilja Joksić - Kostić, nas poznati pedijatar ( i mene je lečila kao bebu u svojoj privatnoj praksi … vec bilo na Forumu ), supruga prof. Kostića. Uzgred samo, sem slavnog kompozitora “Vokija”, imala je porodica Kostić i jedno starije muško dete. Nama nepoznato. Znamo za “Vokija”, a ovaj nepoznati njihov sinčić stradao je veoma mlad 1944g. u borbi protiv partizana. To tada prof. Kostiću i dr Smilji slomije srce. Nikada to nisu oprostili novoj vlasti. Sledstveno, veran ljubavi prema sinu, bio je prof. Kostić, zbog “dugačkog jezika”, ubrzo udaljen sa Med. fakulteta u Beogradu, mada još aktivan.
I sada, u tom tel. razgovoru s dr Smiljom, ona mi stavi do znanja da je ono moje pismo njima stiglo i ako mi odgovara da dođem u njihov stan tada i tada … . Ja potvrdim termin posete, kupim veliki buket cveća za dr. Smilju i dođem po unapred dogovorenom tajmingu.
Zvonim. Vrata otvara prof. Kostić. Jako mali rastom. Ja stojim s buketom cveća. Bio sam previše mlad i valjda spetljan. Nekako u pravom momentu, pojavljuje se i dr. Smilja. Ja joj s olakšanjem predajem taj buket. Prima. Bila je nekako sivkasto-bronzanog tena lica i dosta odbojna stavom. To me zbuni. Nisu oni znali ko sam, možda provokator komunista ( a ovo poslednje i jesam bio ). Otud i ta rezerva. Dr Smilja odmah negde nestade u njihovom ogromnom stanu. Više se nije ni pojavljivala niti sam ičim bio poslužen.
Ali prof. Kostić me odmah uvede u jednu osrednju sobu s pogledom na Narodno pozorište i sa silnim iskopinama na velikom broju polica ( od vilice dinosaurusa do rimskih mačeva i šlemova ). To su, orući svoje njive, iskopali seljaci iz okoline Vinče i Boleča a dr. Aca im otkupio. A čitav jedan zid prikazivao je evoluciju celokupnog života ( od “plavih” bakterija do čoveka ) na Zemlji. On poče odmah da mi objašnjava tu shemu na zidu. Ja bio sam totalno zblanut tom plimom nauke koju sam obožavao. To sad nije bitno za Forum. Ono što je bitno je da je prof. Kostić od najranijih dana bio strastven ljubitelj fotografije (recimo kao pok. Runde). Otac mu je kupio najbolji fotoaparat za to vreme (Lizegang) negde oko 1905g. Tada bio je skoro dete.
U drugoj jednoj sobi i u nekom holu pokazuje mi prof. Kostić sopstvene amaterske snimke od pre Balkanskih ratova. To bile su neke fotke uliva Save u Dunav snimljene s Kalemegdanske terase ( još neuređene ) i sl. Ne znam ko sada poseduje te fotke. Pravio sam se da to sve jako cenim.
E, sada šta to veže Butte, MO, USA, (potpuk.) i vojv. Vojina Popovića – Vuka, američke zamenike šerifa iz množine dobrovoljnih Hrvata i Slovenaca, južnoslovenskih heroja sa Solunskog fronta, i prof. Acu Kostića? Evo šta ih sve veže = veže ih [ na žalost definitivno ], boj na Gruniškom visu (Nov. 1916.). To je bio jedan isturen deo prema Sokolcu, na ušću Belih voda u Crnu reku. Trupni lekar potpuk. Vuka upravo bio je mladi lekar dr. Aleksandar Kostić koji će ubrzo potom biti jedan od osnivača Med. fakulteta u Beogradu.
Već sam pisao kako je dr. Acu uoči bitke na Gruništu slikao mladi Slovenac iz Nevade, itd. Video sam tu fotku uz pomenuta objašnjenja prof. Kostića. To da ne ponavljam. Odred vojv. Vuka imao je dva lekara i izvanredno opremljnu bolnicu. Vojv. Vuk lično zahtevao je od komandanta Drinske divizije Smiljanića da odvoji jedno odeljenje medicinara za predstojeću bitvu na Gruništu. Inače, Francuzi su opremili tu bolnicu dobrovoljaca svime i svačime.
Hoće sada dr Aca Kostić da raportira vojvodi Vuku pred bitku, a on mu odvrati: ”Pustite to molim vas, doktore, nego kažite mi koliko imate sanitetskog materijala?”. “Ne daj Bože da upotrebim sav taj material”. A Vuk će ( sve ovo naravno piše profa Kostic* ): ”To će biti ljuti boj, takav još, doktore, niste videli. Mi moramo zauzeti Gruniški vis jer je veoma važan položaj za dalje operacije. To zna i neprijatelj, pa ga neće dati do poslednjeg čoveka …”.
Poče naš napad. ― … Jer sam postavio bolnicu pod sam vis, ranjenici počeše da se dokotrljavaju nizbrdo u bolnicu. Ponašanje ranjenika ( većina slabo ili skoro nikako ne zna da govori srpski ‒ a to bili su upravo ti ameri naši ) čudno: ne žale se zbog rana, već zato što su prerano izbačeni iz stroja, iz bitke … . I SAD, njihova otadžbina, čiji jezik jedino su i govorili, prezirala je kukavičluk.
Rane su u početku bile od metaka, šarpnela, bombi … . Bitka traje neprekidno 48 časova. Za to vreme šest puta sam čuo glas vojvode Vuka:”Junaci, Grunište mora biti naše …”.
A trećeg dana borbe ― tišina: ni puška da opali. Ništa se ne čuje, a ranjenici dolaze. Šta se zbiva? Shvatio sam to čim sam im skinuo odeću. Tela izbodena bajonetom ili/i nožem. Grunište je bilo klanica. Na Gruništu, njegovom vrhu, zavijorila se srpska zastava ... .
… ali gle! ― … kakva je sad to povorka odozgo? Otkuda to ridanje, plač ratnika? Koga to nose ( na nekakvim nosilima ) i za kim toliko ridanje surovih ratnika. Počeše grcavi komentari naših junaka na kolokvijalnom američkom dijalektu koji ne mogu da razumem. A vojvoda Vuk kao da je zaspao.
U borbi za Gruniški vis Dobrovoljački odred je prepolovljen. Preživeli su prebačeni u druge pukove. Odred nije mogao da se održi bez svog komandanta.
Prof. Kostić stekao je mnoge ‘veze’ u nas i inostranstvu. On je, ispunjavajući svoju svetu dužnost, išao na označene adrese i teška srca obaveštavao rodbinu o poslednjim željama njihovih najdražih, koji su zauvek ostali na bojištu. Kaže on: teška srca javljao sam majkama i sestrama šta su njihovi sinovi i braće rekli na izdisaju. A umirali su na mojim rukama. Gledao sam njihove oči, njihova bajonetima izbodena tela, slušao i beležio njihove zadnje poruke: ” Doctor, for God’s sake, tell my mother I thought of her as I was dying … please, promise me this! I can now die peacefully”.
___________________________________________
* = Vrelo : “Solunci govore: Ovako je bilo”, Tony Đurić, Kulturni centar, Gornji Milanovac, 1978.
Грче, свака част за ову причу! Више но потресно!
Око погибије војводе Вука постоје многе дилеме - нису га убили Бугари него Срби с леђа. Кажу, био је сувише близак Апису да би га регент Александар могао оставити у животу...
О томе је причао у једној ТВ емисији архитекта Пеђа... заборавио сам му презиме. Колико се сећам, њему је то причао неки близак члан породице који је био војни лекар, а који је после боја прегледао тело војводе Вука. Можда баш овде поменути Аца Костић?
Очито су на споменику поређани по именима и то вероватно са све четири стране споменика...
На врху постоји текст, који, нажалост, није могуће прочитати.
А??? Исаковић
Аксентије Тимотић
Богољуб Јанковић
Будимир Јел???
Будимир ???
Будимир ???
(неколико редова нечитљиво)
Драгутин Ђаковић
Драгутин Г????
Душан Мајсторовић
Душан Панду??вић
Ђурађ Алкексић
Живан М. ???
Живан М. Врачарић
Живан С. Врачарић
Живан Крсмановић
Живан М. Машић
Живан Мајсторовић
Живан А. Илукић
Живан М. Росић
Живан Поповић
Живојин Бо???
Иван Јанковић
Илија Тимотић
Лука Цветуљски
Лазар Дидановић
Јован Стевановић
Јован Балуновић
Јаков Цветуљски
Јаков Гвозденовић
Мени делује као да је негде у западној Србији (Мачва, Подриње, Рађевина, или тако нешто...)
( Поставио Душан Напијало, 1. марта 2012.)
( Поставио Душан Напијало, 1. марта 2012.)
Svaka cast uvazena Zvezdo Vracara. Mislim da ste vi postigli "pravi pogodak". Dakle: Badovinci, Z. Srbija. To je mica milovanovic ispravno pretpostavljao [ hvala mu na spisku imena junaka ]. Ima prica o Badovincima i "gvozdenom puku" koju cu prikazati. Tu smo mi, samo za trenutak, bili poklekli pred austrougarskim naletom ... .
Mada ovo nije Forum za I WW, moram reci, da iduce godine ( 2014 ) ceka nas ( verov. vec odavno spremljeni - oni su vrlo savesni i tekstovi vec spremnljeni cekaju samo da budu 'pusteni' ) prozivanje od Evrope zbog neposrednog izazivanja I WW nasim "teroristickim" atentatom u Sarajevu. Krivi su Srbi.
Pod kojim uslovima je bosanski srpski narod ziveo pod upravom KuK, nije bitno za njih. Naravno i Husitski ustanak, ustanak Matije Gupca, I i II Srpski ustanak, Kosutov ustanak ( e, tu se mi obrukasmo ) i sve nacionalne insurekcije, terorizam su zbog zlocina ucinjenih ustalim seljacima. To je sada politicki "in", veoma popularno. Ne terorisu plemici i bogati narod vec, naprotiv - sam narod izgleda da stalno terorise plemstvo i bogatase i izaziva nepotrebne ustanke, ratove ... .
Potlaceni: E, upravo potlaceni, oni i jesu pravi i glavni teroristi. Smrt potlacenima! Sjajna stvar, koja zasluzuje da se srcem zavoli ... .
POZDRAV SVIMA ....
Pavle, interesantan jedino jer je nakicen.
Olga, najlepsa zena (mozda svih vremena ). Njena lepota bila je vanzemaljska. Muskarci koji bi joj po prvi put prilazili zateturali bi se i malo zaneli u hodu kao da su iznenada opijanili, zbog njene neocekivane i neuobicajene lepote koja je kontuzovala. Ona je bila svesna uzroka takvog ponasanja, ali kao jedna blaga i plemenita osoba osmehnula bi se samo. Ovo mi je pricao pok. otac.
Грче, свака част за ову причу! Више но потресно!
Око погибије војводе Вука постоје многе дилеме - нису га убили Бугари него Срби с леђа. Кажу, био је сувише близак Апису да би га регент Александар могао оставити у животу...
О томе је причао у једној ТВ емисији архитекта Пеђа... заборавио сам му презиме. Колико се сећам, њему је то причао неки близак члан породице који је био војни лекар, а који је после боја прегледао тело војводе Вука. Можда баш овде поменути Аца Костић?