Један од најстаријих до сада познатих белопаланчана био је Адам Станковић. Рођен вероватно 1825. у тадашњој турској империји, дочекао је ослобођење од вишевековне османлијске окупације и промене у слободној Србији од кнежевине, преко краљевине до уједињене монархије јужнословенских земаља. Рођен је за време владавине Махмуда другог, живео у време Абдула Меџида Првог, Абдула Азиза Првог, Мехмеда Мурата Петог и Абдула Хамида Другог. Био је поданик четвртог књаза а потом краља Србије Милана Обреновића и његовог сина Александра, затим краља Петра Првог Карађорђевића и његовог сина Александра. Када је уместо регента кнеза Павла на престо доведен краљ Петар Други, Адам је у својој 116. години напустио овај свет. Шестог априла 1941. године њега нису убиле немачке бомбе већ је мирно отишао Богу на истину у свом кревету.
Посебан поздрав за Милорада, уз жељу да има Адамов век и сачува од заборава слике живота из наше прошлости.
Mladi dr. A. Kostic u zavojistu ( ali ne pred Gruniski boj ), drzi razvijen zavoj ::: :
Grunište, 1916.
Američki rudari ( uglavnom iz Butte, Montana – u tom mestu i dan-danji etn. Srbi su najbrojniji stanovnici i trenutni šerif je Srbin – mada srpski jezik niko od njih više ne govori), zatim i američki kauboji i zastupnici (deputies) šerifa po mestima Srednjeg zapada, slovenska katolička sabraća naša, većinom hrvatskog i slovenačkog porekla, pomenuta su u jednoj ranijoj crtici na ovom uvaženom Forumu. Oni bili su važna udarna snaga Dobrovoljačkog odreda potpukovnika Vojina Popovića.
Podsetio sam se svoje, davne i jedine, posete Profesoru dr Aleksandru Kostiću u Dositejevoj # 1u BG. Bilo je to 1974. ( a biće i neku godina kasnije ). Ja mu prvo napišem učtivo pismo, stavim svoj jedini stručni rad kao neki prilog/razlog i zamolim ga da me primi. Samo sam napisao da mu se divim … ne i razlog zašto bi smo zbog tog divljenja nužno trebali i da se sretnemo. Prođe par dana. Ja tada sam kao momak živeo kod svoje gazdarice u ul. 1-og Maja # 9 ( sve je to davno već rečeno ). Jednog dana moja tetka-Čeda digne slušalicu – traži me neki “ženski glas”. To je bila Dr Smilja Joksić - Kostić, nas poznati pedijatar ( i mene je lečila kao bebu u svojoj privatnoj praksi … vec bilo na Forumu ), supruga prof. Kostića. Uzgred samo, sem slavnog kompozitora “Vokija”, imala je porodica Kostić i jedno starije muško dete. Nama nepoznato. Znamo za “Vokija”, a ovaj nepoznati njihov sinčić stradao je veoma mlad 1944g. u borbi protiv partizana. To tada prof. Kostiću i dr Smilji slomije srce. Nikada to nisu oprostili novoj vlasti. Sledstveno, veran ljubavi prema sinu, bio je prof. Kostić, zbog “dugačkog jezika”, ubrzo udaljen sa Med. fakulteta u Beogradu, mada još aktivan.
I sada, u tom tel. razgovoru s dr Smiljom, ona mi stavi do znanja da je ono moje pismo njima stiglo i ako mi odgovara da dođem u njihov stan tada i tada … . Ja potvrdim termin posete, kupim veliki buket cveća za dr. Smilju i dođem po unapred dogovorenom tajmingu.
Zvonim. Vrata otvara prof. Kostić. Jako mali rastom. Ja stojim s buketom cveća. Bio sam previše mlad i valjda spetljan. Nekako u pravom momentu, pojavljuje se i dr. Smilja. Ja joj s olakšanjem predajem taj buket. Prima. Bila je nekako sivkasto-bronzanog tena lica i dosta odbojna stavom. To me zbuni. Nisu oni znali ko sam, možda provokator komunista ( a ovo poslednje i jesam bio ). Otud i ta rezerva. Dr Smilja odmah negde nestade u njihovom ogromnom stanu. Više se nije ni pojavljivala niti sam ičim bio poslužen.
Ali prof. Kostić me odmah uvede u jednu osrednju sobu s pogledom na Narodno pozorište i sa silnim iskopinama na velikom broju polica ( od vilice dinosaurusa do rimskih mačeva i šlemova ). To su, orući svoje njive, iskopali seljaci iz okoline Vinče i Boleča a dr. Aca im otkupio. A čitav jedan zid prikazivao je evoluciju celokupnog života ( od “plavih” bakterija do čoveka ) na Zemlji. On poče odmah da mi objašnjava tu shemu na zidu. Ja bio sam totalno zblanut tom plimom nauke koju sam obožavao. To sad nije bitno za Forum. Ono što je bitno je da je prof. Kostić od najranijih dana bio strastven ljubitelj fotografije (recimo kao pok. Runde). Otac mu je kupio najbolji fotoaparat za to vreme (Lizegang) negde oko 1905g. Tada bio je skoro dete.
U drugoj jednoj sobi i u nekom holu pokazuje mi prof. Kostić sopstvene amaterske snimke od pre Balkanskih ratova. To bile su neke fotke uliva Save u Dunav snimljene s Kalemegdanske terase ( još neuređene ) i sl. Ne znam ko sada poseduje te fotke. Pravio sam se da to sve jako cenim.
E, sada šta to veže Butte, MO, USA, (potpuk.) i vojv. Vojina Popovića – Vuka, američke zamenike šerifa iz množine dobrovoljnih Hrvata i Slovenaca, južnoslovenskih heroja sa Solunskog fronta, i prof. Acu Kostića? Evo šta ih sve veže = veže ih [ na žalost definitivno ], boj na Gruniškom visu (Nov. 1916.). To je bio jedan isturen deo prema Sokolcu, na ušću Belih voda u Crnu reku. Trupni lekar potpuk. Vuka upravo bio je mladi lekar dr. Aleksandar Kostić koji će ubrzo potom biti jedan od osnivača Med. fakulteta u Beogradu.
Već sam pisao kako je dr. Acu uoči bitke na Gruništu slikao mladi Slovenac iz Nevade, itd. Video sam tu fotku uz pomenuta objašnjenja prof. Kostića. To da ne ponavljam. Odred vojv. Vuka imao je dva lekara i izvanredno opremljnu bolnicu. Vojv. Vuk lično zahtevao je od komandanta Drinske divizije Smiljanića da odvoji jedno odeljenje medicinara za predstojeću bitvu na Gruništu. Inače, Francuzi su opremili tu bolnicu dobrovoljaca svime i svačime.
Hoće sada dr Aca Kostić da raportira vojvodi Vuku pred bitku, a on mu odvrati: ”Pustite to molim vas, doktore, nego kažite mi koliko imate sanitetskog materijala?”. “Ne daj Bože da upotrebim sav taj material”. A Vuk će ( sve ovo naravno piše profa Kostic* ): ”To će biti ljuti boj, takav još, doktore, niste videli. Mi moramo zauzeti Gruniški vis jer je veoma važan položaj za dalje operacije. To zna i neprijatelj, pa ga neće dati do poslednjeg čoveka …”.
Poče naš napad. ― … Jer sam postavio bolnicu pod sam vis, ranjenici počeše da se dokotrljavaju nizbrdo u bolnicu. Ponašanje ranjenika ( većina slabo ili skoro nikako ne zna da govori srpski ‒ a to bili su upravo ti ameri naši ) čudno: ne žale se zbog rana, već zato što su prerano izbačeni iz stroja, iz bitke … . I SAD, njihova otadžbina, čiji jezik jedino su i govorili, prezirala je kukavičluk.
Rane su u početku bile od metaka, šarpnela, bombi … . Bitka traje neprekidno 48 časova. Za to vreme šest puta sam čuo glas vojvode Vuka:”Junaci, Grunište mora biti naše …”.
A trećeg dana borbe ― tišina: ni puška da opali. Ništa se ne čuje, a ranjenici dolaze. Šta se zbiva? Shvatio sam to čim sam im skinuo odeću. Tela izbodena bajonetom ili/i nožem. Grunište je bilo klanica. Na Gruništu, njegovom vrhu, zavijorila se srpska zastava ... .
… ali gle! ― … kakva je sad to povorka odozgo? Otkuda to ridanje, plač ratnika? Koga to nose ( na nekakvim nosilima ) i za kim toliko ridanje surovih ratnika. Počeše grcavi komentari naših junaka na kolokvijalnom američkom dijalektu koji ne mogu da razumem. A vojvoda Vuk kao da je zaspao.
U borbi za Gruniški vis Dobrovoljački odred je prepolovljen. Preživeli su prebačeni u druge pukove. Odred nije mogao da se održi bez svog komandanta.
Prof. Kostić stekao je mnoge ‘veze’ u nas i inostranstvu. On je, ispunjavajući svoju svetu dužnost, išao na označene adrese i teška srca obaveštavao rodbinu o poslednjim željama njihovih najdražih, koji su zauvek ostali na bojištu. Kaže on: teška srca javljao sam majkama i sestrama šta su njihovi sinovi i braće rekli na izdisaju. A umirali su na mojim rukama. Gledao sam njihove oči, njihova bajonetima izbodena tela, slušao i beležio njihove zadnje poruke: ” Doctor, for God’s sake, tell my mother I thought of her as I was dying … please, promise me this! I can now die peacefully”.
___________________________________________
* = Vrelo : “Solunci govore: Ovako je bilo”, Tony Đurić, Kulturni centar, Gornji Milanovac, 1978.
Američki rudari ( uglavnom iz Butte, Montana – u tom mestu i dan-danji etn. Srbi su najbrojniji stanovnici i trenutni šerif je Srbin – mada srpski jezik niko od njih više ne govori), zatim i američki kauboji i zastupnici (deputies) šerifa po mestima Srednjeg zapada, slovenska katolička sabraća naša, većinom hrvatskog i slovenačkog porekla, pomenuta su u jednoj ranijoj crtici na ovom uvaženom Forumu. Oni bili su važna udarna snaga Dobrovoljačkog odreda potpukovnika Vojina Popovića.
Podsetio sam se svoje, davne i jedine, posete Profesoru dr Aleksandru Kostiću u Dositejevoj # 1u BG. Bilo je to 1974. ( a biće i neku godina kasnije ). Ja mu prvo napišem učtivo pismo, stavim svoj jedini stručni rad kao neki prilog/razlog i zamolim ga da me primi. Samo sam napisao da mu se divim … ne i razlog zašto bi smo zbog tog divljenja nužno trebali i da se sretnemo. Prođe par dana. Ja tada sam kao momak živeo kod svoje gazdarice u ul. 1-og Maja # 9 ( sve je to davno već rečeno ). Jednog dana moja tetka-Čeda digne slušalicu – traži me neki “ženski glas”. To je bila Dr Smilja Joksić - Kostić, nas poznati pedijatar ( i mene je lečila kao bebu u svojoj privatnoj praksi … vec bilo na Forumu ), supruga prof. Kostića. Uzgred samo, sem slavnog kompozitora “Vokija”, imala je porodica Kostić i jedno starije muško dete. Nama nepoznato. Znamo za “Vokija”, a ovaj nepoznati njihov sinčić stradao je veoma mlad 1944g. u borbi protiv partizana. To tada prof. Kostiću i dr Smilji slomije srce. Nikada to nisu oprostili novoj vlasti. Sledstveno, veran ljubavi prema sinu, bio je prof. Kostić, zbog “dugačkog jezika”, ubrzo udaljen sa Med. fakulteta u Beogradu, mada još aktivan.
I sada, u tom tel. razgovoru s dr Smiljom, ona mi stavi do znanja da je ono moje pismo njima stiglo i ako mi odgovara da dođem u njihov stan tada i tada … . Ja potvrdim termin posete, kupim veliki buket cveća za dr. Smilju i dođem po unapred dogovorenom tajmingu.
Zvonim. Vrata otvara prof. Kostić. Jako mali rastom. Ja stojim s buketom cveća. Bio sam previše mlad i valjda spetljan. Nekako u pravom momentu, pojavljuje se i dr. Smilja. Ja joj s olakšanjem predajem taj buket. Prima. Bila je nekako sivkasto-bronzanog tena lica i dosta odbojna stavom. To me zbuni. Nisu oni znali ko sam, možda provokator komunista ( a ovo poslednje i jesam bio ). Otud i ta rezerva. Dr Smilja odmah negde nestade u njihovom ogromnom stanu. Više se nije ni pojavljivala niti sam ičim bio poslužen.
Ali prof. Kostić me odmah uvede u jednu osrednju sobu s pogledom na Narodno pozorište i sa silnim iskopinama na velikom broju polica ( od vilice dinosaurusa do rimskih mačeva i šlemova ). To su, orući svoje njive, iskopali seljaci iz okoline Vinče i Boleča a dr. Aca im otkupio. A čitav jedan zid prikazivao je evoluciju celokupnog života ( od “plavih” bakterija do čoveka ) na Zemlji. On poče odmah da mi objašnjava tu shemu na zidu. Ja bio sam totalno zblanut tom plimom nauke koju sam obožavao. To sad nije bitno za Forum. Ono što je bitno je da je prof. Kostić od najranijih dana bio strastven ljubitelj fotografije (recimo kao pok. Runde). Otac mu je kupio najbolji fotoaparat za to vreme (Lizegang) negde oko 1905g. Tada bio je skoro dete.
U drugoj jednoj sobi i u nekom holu pokazuje mi prof. Kostić sopstvene amaterske snimke od pre Balkanskih ratova. To bile su neke fotke uliva Save u Dunav snimljene s Kalemegdanske terase ( još neuređene ) i sl. Ne znam ko sada poseduje te fotke. Pravio sam se da to sve jako cenim.
E, sada šta to veže Butte, MO, USA, (potpuk.) i vojv. Vojina Popovića – Vuka, američke zamenike šerifa iz množine dobrovoljnih Hrvata i Slovenaca, južnoslovenskih heroja sa Solunskog fronta, i prof. Acu Kostića? Evo šta ih sve veže = veže ih [ na žalost definitivno ], boj na Gruniškom visu (Nov. 1916.). To je bio jedan isturen deo prema Sokolcu, na ušću Belih voda u Crnu reku. Trupni lekar potpuk. Vuka upravo bio je mladi lekar dr. Aleksandar Kostić koji će ubrzo potom biti jedan od osnivača Med. fakulteta u Beogradu.
Već sam pisao kako je dr. Acu uoči bitke na Gruništu slikao mladi Slovenac iz Nevade, itd. Video sam tu fotku uz pomenuta objašnjenja prof. Kostića. To da ne ponavljam. Odred vojv. Vuka imao je dva lekara i izvanredno opremljnu bolnicu. Vojv. Vuk lično zahtevao je od komandanta Drinske divizije Smiljanića da odvoji jedno odeljenje medicinara za predstojeću bitvu na Gruništu. Inače, Francuzi su opremili tu bolnicu dobrovoljaca svime i svačime.
Hoće sada dr Aca Kostić da raportira vojvodi Vuku pred bitku, a on mu odvrati: ”Pustite to molim vas, doktore, nego kažite mi koliko imate sanitetskog materijala?”. “Ne daj Bože da upotrebim sav taj material”. A Vuk će ( sve ovo naravno piše profa Kostic* ): ”To će biti ljuti boj, takav još, doktore, niste videli. Mi moramo zauzeti Gruniški vis jer je veoma važan položaj za dalje operacije. To zna i neprijatelj, pa ga neće dati do poslednjeg čoveka …”.
Poče naš napad. ― … Jer sam postavio bolnicu pod sam vis, ranjenici počeše da se dokotrljavaju nizbrdo u bolnicu. Ponašanje ranjenika ( većina slabo ili skoro nikako ne zna da govori srpski ‒ a to bili su upravo ti ameri naši ) čudno: ne žale se zbog rana, već zato što su prerano izbačeni iz stroja, iz bitke … . I SAD, njihova otadžbina, čiji jezik jedino su i govorili, prezirala je kukavičluk.
Rane su u početku bile od metaka, šarpnela, bombi … . Bitka traje neprekidno 48 časova. Za to vreme šest puta sam čuo glas vojvode Vuka:”Junaci, Grunište mora biti naše …”.
A trećeg dana borbe ― tišina: ni puška da opali. Ništa se ne čuje, a ranjenici dolaze. Šta se zbiva? Shvatio sam to čim sam im skinuo odeću. Tela izbodena bajonetom ili/i nožem. Grunište je bilo klanica. Na Gruništu, njegovom vrhu, zavijorila se srpska zastava ... .
… ali gle! ― … kakva je sad to povorka odozgo? Otkuda to ridanje, plač ratnika? Koga to nose ( na nekakvim nosilima ) i za kim toliko ridanje surovih ratnika. Počeše grcavi komentari naših junaka na kolokvijalnom američkom dijalektu koji ne mogu da razumem. A vojvoda Vuk kao da je zaspao.
U borbi za Gruniški vis Dobrovoljački odred je prepolovljen. Preživeli su prebačeni u druge pukove. Odred nije mogao da se održi bez svog komandanta.
Prof. Kostić stekao je mnoge ‘veze’ u nas i inostranstvu. On je, ispunjavajući svoju svetu dužnost, išao na označene adrese i teška srca obaveštavao rodbinu o poslednjim željama njihovih najdražih, koji su zauvek ostali na bojištu. Kaže on: teška srca javljao sam majkama i sestrama šta su njihovi sinovi i braće rekli na izdisaju. A umirali su na mojim rukama. Gledao sam njihove oči, njihova bajonetima izbodena tela, slušao i beležio njihove zadnje poruke: ” Doctor, for God’s sake, tell my mother I thought of her as I was dying … please, promise me this! I can now die peacefully”.
___________________________________________
* = Vrelo : “Solunci govore: Ovako je bilo”, Tony Đurić, Kulturni centar, Gornji Milanovac, 1978.
Оригинал је јако блед па сам подигао контраст.
Срећом, снимак је тако оштар да се при већој резолуцији могу прочитати многа имена на споменику, а
лик сваког од присутних је прича за себе.
Зна ли неко где је ова предивна фотографија настала?
Оригинал је јако блед па сам подигао контраст.
Срећом, снимак је тако оштар да се при већој резолуцији могу прочитати многа имена на споменику, а
лик сваког од присутних је прича за себе.
Зна ли неко где је ова предивна фотографија настала?
retko lepa fotka. Svaki, bas svaki, lik posebna prica je. Jesu likovi seljana prividno isti, ali opet i veoma razliciti su, jer svaka bora, nagib obrve ili brka se itekako "racuna".
Pa i bosonoga devojcica ima svoju 'spec. tezinu' - ona jedino je dete na fotki, sigurno ne slucajno. Desnom rukom ona oslanja se na stub i nije jasno ima li i drugu nozicu ili joj je samo u senci. Ovakve devojcice bile su veste negovateljice, cak aktivne kao bolnicarke u jeku krvavih bojeva - bile su i one na Forumu.
Nigde osmeha, kako i jeste primereno ovakvom opelu, iako mi znamo i za veselja po takvim mestima jer krajnje je naivno verovati da se radi o besmrtnicima samo slovom, samo na recima. Takva besmrtnost ne bi mnogo vredela. Jok, zive oni ali u jednom drugom svetu. Nisu besmrtnici jedino time sto su se upisali u glupavu, smesnu i repetitivnu istoriju. Niti su besmrtni zbog toga sto im imena sede po spomenicima ili u udzbenicima. Tako mora biti milo i njima kada im se na grobu veseli. Naravno, ne moze se senluciti po kosturnicama.
Prisustvo ovih dama je, takodje, za diskusiju. Kao da su one predstavnice, recimo Srpskog kola Jelene Anzujske (jedno vreme izuzetno aktivnog) ili Kola srpskih sestara, itd. ... . Mozda su i "strankinje", bolnicarke ili lekarke koje su i posle I WW resile da ostanu u Srbiji za stalno, gde su i umrle.
Mislim da je ovo Srbija, a ne recimo Kosovo ili J. Srbija, jer puno je imena junaka upravo Zivan, skoro reciprocno narugana smrt ( naravno zbog velike smrtnosti novorodjencadi i male dece u toku XIX v. i posle ) na spomeniku. To vrlo cesto je ime po Sumadiji i Macvi. Zivan, retko je ime recimo u Toplici, I. Krajini itd. To je naravno krajnje proizvoljno izvodjenje. Kada bi se jasnije razaznavala prezimena bilo bi moguce njihovom frekventnom analizom ( kao pri 'razbijanju' sifara ) pribliziti se lokaciji spomena. Inace, ja slabo vidim i nadam se da ce mnoge druge detalje zapaziti Forumasi. A mozda se i locira spomenik ako ga okupator nije unistio. Slicni spomenici su unistavani od Bugara (ne od Nemaca i partizana) po I. Srbiji, Toplici (pa sve do Studenice) i u toku II WW. A na Kosovu i u "Makedoniji" ovakvi spomenici vec su odavno poruseni.
Један од најстаријих до сада познатих белопаланчана био је Адам Станковић. Рођен вероватно 1825. у тадашњој турској империји, дочекао је ослобођење од вишевековне османлијске окупације и промене у слободној Србији од кнежевине, преко краљевине до уједињене монархије јужнословенских земаља. Рођен је за време владавине Махмуда другог, живео у време Абдула Меџида Првог, Абдула Азиза Првог, Мехмеда Мурата Петог и Абдула Хамида Другог. Био је поданик четвртог књаза а потом краља Србије Милана Обреновића и његовог сина Александра, затим краља Петра Првог Карађорђевића и његовог сина Александра. Када је уместо регента кнеза Павла на престо доведен краљ Петар Други, Адам је у својој 116. години напустио овај свет. Шестог априла 1941. године њега нису убиле немачке бомбе већ је мирно отишао Богу на истину у свом кревету.
Посебан поздрав за Милорада, уз жељу да има Адамов век и сачува од заборава слике живота из наше прошлости.POZDRAV SVIMA ...
POZDRAV SVIMA ....
Prof. dr Aleksandar Kostic
Mladi dr. A. Kostic u zavojistu ( ali ne pred Gruniski boj ), drzi razvijen zavoj ::: :
Грче, свака част за ову причу! Више но потресно!
POZDRAV SVIMA ...
Оригинал је јако блед па сам подигао контраст.
Срећом, снимак је тако оштар да се при већој резолуцији могу прочитати многа имена на споменику, а
лик сваког од присутних је прича за себе.
Зна ли неко где је ова предивна фотографија настала?
Оригинал је јако блед па сам подигао контраст.
Срећом, снимак је тако оштар да се при већој резолуцији могу прочитати многа имена на споменику, а
лик сваког од присутних је прича за себе.
Зна ли неко где је ова предивна фотографија настала?
retko lepa fotka. Svaki, bas svaki, lik posebna prica je. Jesu likovi seljana prividno isti, ali opet i veoma razliciti su, jer svaka bora, nagib obrve ili brka se itekako "racuna".
Pa i bosonoga devojcica ima svoju 'spec. tezinu' - ona jedino je dete na fotki, sigurno ne slucajno. Desnom rukom ona oslanja se na stub i nije jasno ima li i drugu nozicu ili joj je samo u senci. Ovakve devojcice bile su veste negovateljice, cak aktivne kao bolnicarke u jeku krvavih bojeva - bile su i one na Forumu.
Nigde osmeha, kako i jeste primereno ovakvom opelu, iako mi znamo i za veselja po takvim mestima jer krajnje je naivno verovati da se radi o besmrtnicima samo slovom, samo na recima. Takva besmrtnost ne bi mnogo vredela. Jok, zive oni ali u jednom drugom svetu. Nisu besmrtnici jedino time sto su se upisali u glupavu, smesnu i repetitivnu istoriju. Niti su besmrtni zbog toga sto im imena sede po spomenicima ili u udzbenicima. Tako mora biti milo i njima kada im se na grobu veseli. Naravno, ne moze se senluciti po kosturnicama.
Prisustvo ovih dama je, takodje, za diskusiju. Kao da su one predstavnice, recimo Srpskog kola Jelene Anzujske (jedno vreme izuzetno aktivnog) ili Kola srpskih sestara, itd. ... . Mozda su i "strankinje", bolnicarke ili lekarke koje su i posle I WW resile da ostanu u Srbiji za stalno, gde su i umrle.
Mislim da je ovo Srbija, a ne recimo Kosovo ili J. Srbija, jer puno je imena junaka upravo Zivan, skoro reciprocno narugana smrt ( naravno zbog velike smrtnosti novorodjencadi i male dece u toku XIX v. i posle ) na spomeniku. To vrlo cesto je ime po Sumadiji i Macvi. Zivan, retko je ime recimo u Toplici, I. Krajini itd. To je naravno krajnje proizvoljno izvodjenje. Kada bi se jasnije razaznavala prezimena bilo bi moguce njihovom frekventnom analizom ( kao pri 'razbijanju' sifara ) pribliziti se lokaciji spomena. Inace, ja slabo vidim i nadam se da ce mnoge druge detalje zapaziti Forumasi. A mozda se i locira spomenik ako ga okupator nije unistio. Slicni spomenici su unistavani od Bugara (ne od Nemaca i partizana) po I. Srbiji, Toplici (pa sve do Studenice) i u toku II WW. A na Kosovu i u "Makedoniji" ovakvi spomenici vec su odavno poruseni.
Hvala, veliki pozdrav ...