Prvi put se ovaj manastir pominje pod imenom Rukomija 1733. god. Egzarh Beogradske mitropolije tada bio je Maksim (Ratkovic). Medjutim, pre toga ime mu je bilo, man. Vrliste [ po Olgi Zirojevic ] pa je taj naziv napusten. U kolektivnom pamcenju man. je podignut oko 1300.g u vreme kralja Milutina. Na donjoj slici je izgled manastirske crkve posle obnove 1825g. Naravno, slika je savremena.
Potporni stubovi postavljeni su oko 1900. godine.
Reka Mlava je blizu manastira ::
Dobrotvor manastira, trgovac Milojko Djelic, sahranjen je zbog svojih zasluga u manastirskoj porti. Trgovao je svinjama u doba kneza Milosa s kojim je cesto i u sukob dolazio oko ove trgovine.
Iguman, otac Sava (Ognjanovic) bio je rodom iz obliznjeg sela Klenovnika.
U davnini, u blizini man. Rukumije nalazio se veliki rimski grad Viminacijum. Tu su pre desetak godina otkriveni tragovi hriscanstva jos iz vremena njegovog bezobzirnog progona u rimskoj carevini. Ovi stilizovani krstovi nadjeni su na fresci vesto skriveni. Viminacijum, glavni grad G. Mezije, bio je, dakle, i jedno od poprista borbe za Hristovu veru a kasnije i znacajan hriscanski centar.
На путовање у Солун покренула ме је ова фотографија споменика погинулим војним поштарима
И овај одломак новинског чланка, који је говорио да се споменик налази на Зејтинлику
Пред спомеником погинулим поштарима
Споменици и чемпреси. Две боје: бела и зелена. И трећа: небо плаво. Чемпреси тихо шуме над гробовима. Стари чувар Ђура Михајловић, који је двадесет пет година ту, води нас широком пешчаном стазом. Идемо већ дуго а око нас само споменици. Као камени војници ћуте непомични. — Ево, ту смо! — каже стари чувар. Пред нама споменик: бео, неколико пута већи од осталих. У позадини — брда. То је споменик поштарима погинулим од авионске бомбе у Првом светском рату. „Овде изгинуше од непријатељске бомбе 29. XI. 1916 вршећи своју дужност као обвезници поште Моравске дивизије Сотир Илић, поштар Владимир Сурдановић, Богоје Рашић, Живко Голубовић, кондуктери Спира Радоичић, п.наред. добров. Љубиша Јанковић, писморазносач Драгољуб Стајић, Обрад Миљковић, коморџије. Сви сахрањени код цркве добровенске а Сурдановић у Зејтинлику. Овај им споменик подигоше другови.“ Сунце пече. Око нас тишина. На споменику мртав знак поштанске трубе. Одавно се не чује њен звук. Овде леже неки од многих поштара који се после рата нису вратили.Чекале су их мајке. Спремљени девојачки дарови нису изношени из брижно чуваних сандука. Престарели очеви очекивали су замену, а они нису долазили.У њиховим варошима се женило и удавало. Поште су радиле. Кроз тишину ноћи летели су телеграфски знаци. А они су лежали овде на Зејтинлику.
Све је говорило да ћу споменик наћи у Солуну. Стигао сам у зору, тек је прва сенка чемпреса пала на спомен костурницу.
И само један зрак сунца се пружио преко редова крстова палих витезова
Одмах сам кренуо по гробљу. Тражио сам остатке старих споменика, пренетих са ратишта на Солунском фронту. Нашао сам њих неколико у једном углу гробља. Онај кога сам тражио није био међу њима.
Тамо где је, према наведеном чланку, требало да се налази споменик, уређена је нова парцела, где су сахрањени југословенски војници, умрли или убијени у заробљеничком логору за време Другог светског рата
На тој парцели, од ратника из Првог светског рата остала је само ова плоча
Међутим, међу редовима крстова сам нашао гроб Владимира Сурдановића, једног од оних који се помињу на споменику. Ускоро је горела свећа, за његову душу...
За остале, које нисам пронашао, свеће су упаљене у крипти спомен костурнице.
Стари чувар гробља, Ђорђе Михајловић, и ја сели смо и дуго разматрали шта је могло да се деси са спомеником поштара изгинулих у месту Добровени, на Солунском фронту. Постоји нада да споменик није нестао, нити да је уништен. Ђорђе ће се распитати у Солуну, а ја ћу погледати податке у Војноисторијском архиву у Београду. Мислимо да је решење на видику.
Наставак следи...
Слободанка- Данка Павићевић...
(Градимире, да ли желиш да имаш ове фотографије? Ако је одговор "ДА", јави ми се.. vesna.razglednica@gmail.com)
Draga Vjosnjocka, hvala na ponudjenij fotki. Ne bih da je imam: Danka Pavicevic je imala tragicnu sudbinu koja je intimno vezana direktno za moje Bojovice i ne zelimo to da pamtimo. Naravno, sve je to bilo pre II WW, i ja sam o tome samo slusao. Moja majka mi je ispricaja celu tu "pricu" koja nije za iznosenje. Puno te pozdravljam i H. ti, grk [ slab sam za koriscenje e-mailova pa ti ovak odgovaram ]
На путовање у Солун покренула ме је ова фотографија споменика погинулим војним поштарима
И овај одломак новинског чланка, који је говорио да се споменик налази на Зејтинлику
Пред спомеником погинулим поштарима
Споменици и чемпреси. Две боје: бела и зелена. И трећа: небо плаво. Чемпреси тихо шуме над гробовима. Стари чувар Ђура Михајловић, који је двадесет пет година ту, води нас широком пешчаном стазом. Идемо већ дуго а око нас само споменици. Као камени војници ћуте непомични. — Ево, ту смо! — каже стари чувар. Пред нама споменик: бео, неколико пута већи од осталих. У позадини — брда. То је споменик поштарима погинулим од авионске бомбе у Првом светском рату. „Овде изгинуше од непријатељске бомбе 29. XI. 1916 вршећи своју дужност као обвезници поште Моравске дивизије Сотир Илић, поштар Владимир Сурдановић, Богоје Рашић, Живко Голубовић, кондуктери Спира Радоичић, п.наред. добров. Љубиша Јанковић, писморазносач Драгољуб Стајић, Обрад Миљковић, коморџије. Сви сахрањени код цркве добровенске а Сурдановић у Зејтинлику. Овај им споменик подигоше другови.“ Сунце пече. Око нас тишина. На споменику мртав знак поштанске трубе. Одавно се не чује њен звук. Овде леже неки од многих поштара који се после рата нису вратили.Чекале су их мајке. Спремљени девојачки дарови нису изношени из брижно чуваних сандука. Престарели очеви очекивали су замену, а они нису долазили.У њиховим варошима се женило и удавало. Поште су радиле. Кроз тишину ноћи летели су телеграфски знаци. А они су лежали овде на Зејтинлику.
Све је говорило да ћу споменик наћи у Солуну. Стигао сам у зору, тек је прва сенка чемпреса пала на спомен костурницу.
И само један зрак сунца се пружио преко редова крстова палих витезова
Одмах сам кренуо по гробљу. Тражио сам остатке старих споменика, пренетих са ратишта на Солунском фронту. Нашао сам њих неколико у једном углу гробља. Онај кога сам тражио није био међу њима.
Тамо где је, према наведеном чланку, требало да се налази споменик, уређена је нова парцела, где су сахрањени југословенски војници, умрли или убијени у заробљеничком логору за време Другог светског рата
На тој парцели, од ратника из Првог светског рата остала је само ова плоча
Међутим, међу редовима крстова сам нашао гроб Владимира Сурдановића, једног од оних који се помињу на споменику. Ускоро је горела свећа, за његову душу...
За остале, које нисам пронашао, свеће су упаљене у крипти спомен костурнице.
Стари чувар гробља, Ђорђе Михајловић, и ја сели смо и дуго разматрали шта је могло да се деси са спомеником поштара изгинулих у месту Добровени, на Солунском фронту. Постоји нада да споменик није нестао, нити да је уништен. Ђорђе ће се распитати у Солуну, а ја ћу погледати податке у Војноисторијском архиву у Београду. Мислимо да је решење на видику.
Наставак следи...
Sjajan prilog, Gavrilo! Nadam se da ti je rame bolje a i da ce se spomenik naci. grk
Ово као да је снимљено на Косову:
Prvi put se ovaj manastir pominje pod imenom Rukomija 1733. god. Egzarh Beogradske mitropolije tada bio je Maksim (Ratkovic). Medjutim, pre toga ime mu je bilo, man. Vrliste [ po Olgi Zirojevic ] pa je taj naziv napusten. U kolektivnom pamcenju man. je podignut oko 1300.g u vreme kralja Milutina. Na donjoj slici je izgled manastirske crkve posle obnove 1825g. Naravno, slika je savremena.
Potporni stubovi postavljeni su oko 1900. godine.
Reka Mlava je blizu manastira ::
Dobrotvor manastira, trgovac Milojko Djelic, sahranjen je zbog svojih zasluga u manastirskoj porti. Trgovao je svinjama u doba kneza Milosa s kojim je cesto i u sukob dolazio oko ove trgovine.
Iguman, otac Sava (Ognjanovic) bio je rodom iz obliznjeg sela Klenovnika.
Poc. iguman Sava (Ognjanovic) rukumijski ::
Sestrinstvo i iguman za trpezom :
U davnini, u blizini man. Rukumije nalazio se veliki rimski grad Viminacijum. Tu su pre desetak godina otkriveni tragovi hriscanstva jos iz vremena njegovog bezobzirnog progona u rimskoj carevini. Ovi stilizovani krstovi nadjeni su na fresci vesto skriveni. Viminacijum, glavni grad G. Mezije, bio je, dakle, i jedno od poprista borbe za Hristovu veru a kasnije i znacajan hriscanski centar.
POZDRAV SVIMA .....
(Градимире, да ли желиш да имаш ове фотографије? Ако је одговор "ДА", јави ми се..
vesna.razglednica@gmail.com)
(где ли су нам само ти "Родоначелници"?)
И овај одломак новинског чланка, који је говорио да се споменик налази на Зејтинлику
Пред спомеником погинулим поштарима
Споменици и чемпреси. Две боје: бела и зелена. И трећа: небо плаво. Чемпреси тихо шуме над гробовима. Стари чувар Ђура Михајловић, који је двадесет пет година ту, води нас широком пешчаном стазом. Идемо већ дуго а око нас само споменици. Као камени војници ћуте непомични.
— Ево, ту смо! — каже стари чувар.
Пред нама споменик: бео, неколико пута већи од осталих. У позадини — брда. То је споменик поштарима погинулим од авионске бомбе у Првом светском рату.
„Овде изгинуше од непријатељске бомбе 29. XI. 1916 вршећи своју дужност као обвезници поште Моравске дивизије
Сотир Илић, поштар
Владимир Сурдановић, Богоје Рашић, Живко Голубовић, кондуктери
Спира Радоичић, п.наред. добров. Љубиша Јанковић, писморазносач
Драгољуб Стајић, Обрад Миљковић, коморџије.
Сви сахрањени код цркве добровенске а Сурдановић у Зејтинлику.
Овај им споменик подигоше другови.“
Сунце пече. Око нас тишина. На споменику мртав знак поштанске трубе. Одавно се не чује њен звук.
Овде леже неки од многих поштара који се после рата нису вратили. Чекале су их мајке. Спремљени девојачки дарови нису изношени из брижно чуваних сандука. Престарели очеви очекивали су замену, а они нису долазили. У њиховим варошима се женило и удавало. Поште су радиле. Кроз тишину ноћи летели су телеграфски знаци. А они су лежали овде на Зејтинлику.
Све је говорило да ћу споменик наћи у Солуну.
Стигао сам у зору, тек је прва сенка чемпреса пала на спомен костурницу.
И само један зрак сунца се пружио преко редова крстова палих витезова
Одмах сам кренуо по гробљу. Тражио сам остатке старих споменика, пренетих са ратишта на Солунском фронту. Нашао сам њих неколико у једном углу гробља. Онај кога сам тражио није био међу њима.
Тамо где је, према наведеном чланку, требало да се налази споменик, уређена је нова парцела, где су сахрањени југословенски војници, умрли или убијени у заробљеничком логору за време Другог светског рата
На тој парцели, од ратника из Првог светског рата остала је само ова плоча
Међутим, међу редовима крстова сам нашао гроб Владимира Сурдановића, једног од оних који се помињу на споменику. Ускоро је горела свећа, за његову душу...
За остале, које нисам пронашао, свеће су упаљене у крипти спомен костурнице.
Стари чувар гробља, Ђорђе Михајловић, и ја сели смо и дуго разматрали шта је могло да се деси са спомеником поштара изгинулих у месту Добровени, на Солунском фронту. Постоји нада да споменик није нестао, нити да је уништен. Ђорђе ће се распитати у Солуну, а ја ћу погледати податке у Војноисторијском архиву у Београду. Мислимо да је решење на видику.
Наставак следи...
(Градимире, да ли желиш да имаш ове фотографије? Ако је одговор "ДА", јави ми се..
vesna.razglednica@gmail.com)
Draga Vjosnjocka, hvala na ponudjenij fotki. Ne bih da je imam: Danka Pavicevic je imala tragicnu sudbinu koja je intimno vezana direktno za moje Bojovice i ne zelimo to da pamtimo. Naravno, sve je to bilo pre II WW, i ja sam o tome samo slusao. Moja majka mi je ispricaja celu tu "pricu" koja nije za iznosenje. Puno te pozdravljam i H. ti, grk [ slab sam za koriscenje e-mailova pa ti ovak odgovaram ]
И овај одломак новинског чланка, који је говорио да се споменик налази на Зејтинлику
Пред спомеником погинулим поштарима
Споменици и чемпреси. Две боје: бела и зелена. И трећа: небо плаво. Чемпреси тихо шуме над гробовима. Стари чувар Ђура Михајловић, који је двадесет пет година ту, води нас широком пешчаном стазом. Идемо већ дуго а око нас само споменици. Као камени војници ћуте непомични.
— Ево, ту смо! — каже стари чувар.
Пред нама споменик: бео, неколико пута већи од осталих. У позадини — брда. То је споменик поштарима погинулим од авионске бомбе у Првом светском рату.
„Овде изгинуше од непријатељске бомбе 29. XI. 1916 вршећи своју дужност као обвезници поште Моравске дивизије
Сотир Илић, поштар
Владимир Сурдановић, Богоје Рашић, Живко Голубовић, кондуктери
Спира Радоичић, п.наред. добров. Љубиша Јанковић, писморазносач
Драгољуб Стајић, Обрад Миљковић, коморџије.
Сви сахрањени код цркве добровенске а Сурдановић у Зејтинлику.
Овај им споменик подигоше другови.“
Сунце пече. Око нас тишина. На споменику мртав знак поштанске трубе. Одавно се не чује њен звук.
Овде леже неки од многих поштара који се после рата нису вратили. Чекале су их мајке. Спремљени девојачки дарови нису изношени из брижно чуваних сандука. Престарели очеви очекивали су замену, а они нису долазили. У њиховим варошима се женило и удавало. Поште су радиле. Кроз тишину ноћи летели су телеграфски знаци. А они су лежали овде на Зејтинлику.
Све је говорило да ћу споменик наћи у Солуну.
Стигао сам у зору, тек је прва сенка чемпреса пала на спомен костурницу.
И само један зрак сунца се пружио преко редова крстова палих витезова
Одмах сам кренуо по гробљу. Тражио сам остатке старих споменика, пренетих са ратишта на Солунском фронту. Нашао сам њих неколико у једном углу гробља. Онај кога сам тражио није био међу њима.
Тамо где је, према наведеном чланку, требало да се налази споменик, уређена је нова парцела, где су сахрањени југословенски војници, умрли или убијени у заробљеничком логору за време Другог светског рата
На тој парцели, од ратника из Првог светског рата остала је само ова плоча
Међутим, међу редовима крстова сам нашао гроб Владимира Сурдановића, једног од оних који се помињу на споменику. Ускоро је горела свећа, за његову душу...
За остале, које нисам пронашао, свеће су упаљене у крипти спомен костурнице.
Стари чувар гробља, Ђорђе Михајловић, и ја сели смо и дуго разматрали шта је могло да се деси са спомеником поштара изгинулих у месту Добровени, на Солунском фронту. Постоји нада да споменик није нестао, нити да је уништен. Ђорђе ће се распитати у Солуну, а ја ћу погледати податке у Војноисторијском архиву у Београду. Мислимо да је решење на видику.
Наставак следи...
Sjajan prilog, Gavrilo! Nadam se da ti je rame bolje a i da ce se spomenik naci. grk