При српској влади је постојало и Министарство пошта са министром Милорадом Драшковићем. Међутим, за ово министарство није било превише посла, јер је оно управљало углавном војним поштама, формираним при јединицама Српске војске. Додуше пошиљке су пристизале, од Срба расутих по свету, од рањених и изнемоглих војника смештених у северној Африци, од српских ђака и студената распоређених у Француској и Енглеској, али и од оне нејачи која је остала у Србији, преко швајцарског Црвеног крста. Сва та пошта је долазила на Крф, главној војној пошти при Врховној команди Српске војске, одакле је усмеравана према војним јединицама у којима су примаоци служили. Пошиљке су са Крфа до Солуна пребациване авионима или поштанским аутомобилима, преко јужне Албаније и северне Грчке.

Од Солуна до линије фронта пошиљке су превожене најпре аутомобилима, а затим запрежним возилима или товарним коњима и мазгама, све до војних пошта при дивизијама Српске војске. Једна таква војна пошта налазила се у саставу Моравске дивизије. Ова војна пошта налазила се у селу Добровени, недалеко од Битоља, и смештена је у кући која се налазила у близини Главног штаба Српске војске на Солунском фронту.

У касну јесен, 29. новембра 1916. године, у војној пошти Добровени су били: Сотир Илић, управник ове војне поште; Богоје Гашић и Живко Голубовић, кондуктери, односно пратници транспорта поште од Солуна до Битоља; Спира Радоичић, поднаредник добровољац, на служби при војној пошти; Љубиша Јанковић, писморазносач; као и Драгољуб Стајић и Обрад Миљковић, коморџије. Владимир Сурдановић, још један кондуктер, био је негде на путу.

Тога дана, као и данима пре тога, немачка авијација је надлетала фронт, ништа нарочито. Међутим, изгледа да су Немци сазнали где се налази српски Главни штаб и на Добровени су изручили велику количину авионских бомби. Главни штаб нису уништили, али побили су све припаднике војне поште. Изгинули поштари сахрањени су у порти добровенске цркве. Погинуо је и Владимир Сурдановић, који тада није био са њима, али је његово тело пренето у Солун и сахрањено је код Зејтинлика.

Прошло је неколико година.

Нова држава, Краљевина Срба, Хрвата и Словенаца, имала је пуно посла да обнови порушену земљу. И Министарство пошта и телеграфа се бринуло да набави довољно превозних средстава, да обнови ТТ линије, да изгради нове поште и централе... На поштаре, изгинуле и помрле за време Великог рата, као да није нико мислио. Међутим, нису били заборављени. Ако се о њиховим посмртним остацима нису бринули држава и Пошта, бринуле су њихове колеге, поштари.

У добровенској црквеној порти изникао је једноставан, бели, високи споменик. На њему су само исписана имена изгинулих поштара, уцртан је амблем поштанске службе, писмо и поштанска труба, а испод тога је записано: Овај им споменик подигоше другови. Да се зна.

У часопису ПТТ, у чланку објављеном педесетих година прошлог века записано је да локално становништво села Добровени није превише бринуло о споменицима српских војника. И данас је српско војничко гробље у овом месту зарасло у висок коров и шибље, споменици су пообарани, капија разваљена. На срамоту оних које је тада српска војска ослободила од окупатора, али и на срамоту нашу и наше државе, која не брине о својим изгинулим витезовима.

Према поменутом чланку, изгинули поштари су, негде око 1930. године, ексхумирани и пребачени, заједно са спомеником, у Зејтинлик, где леже са својим исписницима. Аутор тог чланка је написао да је видео поштарски споменик у дну Српског војничког гробља у Зејтинлику код Солуна.

Био би ред да наша генерација поштара обиђе овo местo и да својим почившим колегама ода пошту на месту где су, за свој народ, погинули, као и на месту где су коначно погребени...

Милорад Јовановић

[Otac Jocin, "cika - Pera" Pavicevic bio je inzenjer niskogradnje. Gradio je kuce ali i javne cesme u PK i mnoge cesme i stocna pojila po selima Toplice.]
Пост 3155, Старе слике Србије