Управници пошта са југа Србије, из Ниша Пирота, Врања, Беле Паланке... око 1910. године.
За столом, десно, са ланцем за сат, седи Јован Накоћ, тада управник поште у Белој Паланци.
Српски поштански чиновник Јован Накић је, после службовања у Крагујевцу и Београду, први пут за управника поште био постављен у Белој Паланци. Некако пред балканске ратове премештен је на радно место управника поште у Лесковцу. Врло брзо се сродио са Лесковчанима, који су га од милоште прозвали Бата Ване. Имао је бројну породицу, супругу и шесторо деце. У Лесковац је, из Дубровника, дошао и свештеник Стеван Комненовић. Када је српска војска, 1915. године, пошла према Албанији, и Комненовић је кренуо за њом. Међутим, у Прокупљу га је сустигла наредба Светог Синода Српске православне цркве да свештеници морају да остану са својим народом, и да народу пружају помоћ, утеху и наду у ослобођење. У новембру 1915. године је у Лесковац приспео 42. Софијски пук бугарске окупационе војске. Војници су народу говорили да нису дошли да их поробе, него да их ослободе. Зато је окупациона власт наредила да се у Саборној цркви служи благодарење у част бугарске војске. У току службе је иступио прота Стеван Комненовић, познати родољуб и добар говорник. Одржао је пригодни говор, како српски народ очекује од суседног православног бугарског народа да буде благонаклон према својој једноверној браћи, и да ће, без обзира какав исход рата био, Срби и Бугари и даље да живе једни поред других и да то и једни и други треба да имају на уму. Бугарски официри су Комненовићу честитали на лепом говору. Неколико дана касније је кроз Лесковац прошао добошар, који је објавио да све натписне табле на радњама и надлештвима морају бити прилагођене бугарском језику и правопису. Осим тога укидају се српска имена и презимена и претварају се у бугарска. На пример: Јован Павловић се могао звати само Иван Павлов. Лесковчани, познати као радан, миран и трпељив свет, схватили су да сила Бога не моли, али и да ничија није горела до зоре, па су променили своја имена и фирме изнад радњи. После тога позиван је сваки домаћин да се у своје и име своје породице изјасни шта су по народности, нудећи привилегије ако се неко изјасни као Бугарин. Видевши да је враг однео шалу, Лесковчани су, сви као један, рекли: Србин! Онда су, 17. новембра, похапшена шесторица српских свештеника. Од њих се тражило да се изјасне као Бугари, да би њиховим примером кренуо и народ. Свештеници су то одбили. Зато су повезани по двојица и, по суснежици, пешице су потерани преко Предејана, Џепа и Владичиног Хана до Сурдулице. Ту су, негде на периферији, усред ноћи поклани. Прота Стеван је само стигао да узвикне: „Боже, спаси Србију!“. Зато му је језик одсечен, а тело измасакрирано. На празник Светог Николе позвани су угледни мушкарци од 18 до 50 година, судије, професори, трговци, њих осамдесет седморо. И они су пешице одведени у Сурдулицу и побијени. Затим се исто поновило за Нову 1916. годину. Међу ухапшенима се нашао и управник поште, Јован Накић. Сматрајући да је хром, дакле није окупатору интересантан ни као војни, нити као физички радни обвезник, он је остао у Лесковцу, на свом радном месту. То окупаторским војницима није сметало да га, заједно са осталим виђенијим Лесковчанима, затворе и вежу жицом. Седмог јануара, у четири сата ујутру, заробљеници су из Лесковца према Сурдулици кренули пешице. Накић се убрзо заморио и почео да заостаје. После неколико удараца он је пожурио и укључио се у групу. Међутим, будући сакат, Накић је све чешће заостајао. Код треће карауле, на путу близу Грабовнице, бугарски војници у Накића преклали и бацили у шанац препун воде. Тако више није могао да их задржава. Швајцарски професор др Рудолф Арчибалд Рајс је истраживањем пронађених посмртних остатака утврдио да је у Сурдулици било побијено између две и три хиљаде становника јужне Србије. Окупатор није правио разлику ни по узрасту нити по полу. Записао је да је била запрепашћујућа суровост бугарске окупационе власти у Србији. Жртве су осакаћиване и убијане са на најсуровије начине: бацане су живе у бунаре и провалије, пребијане су им и руке и ноге, одсецани су им делови тела или су вађене очи и језик, масакрирани су пре убистава. Зато су као блажа зверства означавана пребијања и пљачкање жртава до голе коже, као и уцене родбине, нарочито богатијих људи, на велике износе новца или злата. Ни добијен откуп није увек био гаранција да ће заробљеник преживети. После Првог светског рата, сакупљене су кости жртава, а једна учионица сурдуличке гимназије је претворена у костурницу. Једна улица у Лесковцу је названа Улица сурдуличких мученика. У току Другог светског рата бугарска војска је разрушила сурдуличку костурницу, а кости су уништене. Са поменуте улице у Лесковцу су поскидане табле. Историја се поновила.
Управници пошта са југа Србије, из Ниша Пирота, Врања, Беле Паланке... око 1910. године.
Ova trojica sa modernim bradicama su fascinantni tipovi. Mile, da li ima još ovakvih slika....
Оче Владо, ево има нешто из истог времена: српски телеграфисти.
Браде су различитог фазона, и сви имају бркове. Вероватно су бркови били овавезни по правилу службе!
BLAŽUJ - HRAM "SVETOG SAVE ", ZAVRŠEN 1897. GODINE.
DOBOJ - HRAM "SVETIH APOSTOLA PETRA I PAVLA", SAGRAĐEN 1936. GODINE.
DRVAR - PRAVOSLAVNA CRKVA " SVETI SAVA" .
KALINOVIK - CRKVA "SVETOG PETRA I PAVLA", SAGRAĐENA 1888. GODINE.
KOSIJEREVO - 1966. GODINE ZBOG IZGRADNJE VEŠTAČKOG JEZERA PREMEŠTEN ......
KOSIJEREVO - OSVEĆENJE VODOVODA MANASTIRA
MANASTIR MOŠTANICA
PALE - CRKVA " USPENJA PRESVETE BOGORODICE" , PODIGNUTA 1909.GODINE.
TESLIĆ - CRKVA " SVETOG CARA KONSTANTINA I CARICE JELENE" .
GRAČANICA - 1934.G.
TUZLA - SABORNI HRAM "USPENJA PRESVETE BOGORODICE", IZGRADNJA POČELA 1874.G A ZAVRŠENA 1882. GODINE.
POZDRAV SVIMA .....
Управници пошта са југа Србије, из Ниша Пирота, Врања, Беле Паланке... око 1910. године.
За столом, десно, са ланцем за сат, седи Јован Накоћ, тада управник поште у Белој Паланци.
Српски поштански чиновник Јован Накић је, после службовања у Крагујевцу и Београду, први пут за управника поште био постављен у Белој Паланци. Некако пред балканске ратове премештен је на радно место управника поште у Лесковцу. Врло брзо се сродио са Лесковчанима, који су га од милоште прозвали Бата Ване. Имао је бројну породицу, супругу и шесторо деце.
У Лесковац је, из Дубровника, дошао и свештеник Стеван Комненовић. Када је српска војска, 1915. године, пошла према Албанији, и Комненовић је кренуо за њом. Међутим, у Прокупљу га је сустигла наредба Светог Синода Српске православне цркве да свештеници морају да остану са својим народом, и да народу пружају помоћ, утеху и наду у ослобођење.
У новембру 1915. године је у Лесковац приспео 42. Софијски пук бугарске окупационе војске. Војници су народу говорили да нису дошли да их поробе, него да их ослободе. Зато је окупациона власт наредила да се у Саборној цркви служи благодарење у част бугарске војске. У току службе је иступио прота Стеван Комненовић, познати родољуб и добар говорник. Одржао је пригодни говор, како српски народ очекује од суседног православног бугарског народа да буде благонаклон према својој једноверној браћи, и да ће, без обзира какав исход рата био, Срби и Бугари и даље да живе једни поред других и да то и једни и други треба да имају на уму. Бугарски официри су Комненовићу честитали на лепом говору.
Неколико дана касније је кроз Лесковац прошао добошар, који је објавио да све натписне табле на радњама и надлештвима морају бити прилагођене бугарском језику и правопису. Осим тога укидају се српска имена и презимена и претварају се у бугарска. На пример: Јован Павловић се могао звати само Иван Павлов. Лесковчани, познати као радан, миран и трпељив свет, схватили су да сила Бога не моли, али и да ничија није горела до зоре, па су променили своја имена и фирме изнад радњи.
После тога позиван је сваки домаћин да се у своје и име своје породице изјасни шта су по народности, нудећи привилегије ако се неко изјасни као Бугарин. Видевши да је враг однео шалу, Лесковчани су, сви као један, рекли: Србин!
Онда су, 17. новембра, похапшена шесторица српских свештеника. Од њих се тражило да се изјасне као Бугари, да би њиховим примером кренуо и народ. Свештеници су то одбили. Зато су повезани по двојица и, по суснежици, пешице су потерани преко Предејана, Џепа и Владичиног Хана до Сурдулице. Ту су, негде на периферији, усред ноћи поклани. Прота Стеван је само стигао да узвикне: „Боже, спаси Србију!“. Зато му је језик одсечен, а тело измасакрирано.
На празник Светог Николе позвани су угледни мушкарци од 18 до 50 година, судије, професори, трговци, њих осамдесет седморо. И они су пешице одведени у Сурдулицу и побијени. Затим се исто поновило за Нову 1916. годину. Међу ухапшенима се нашао и управник поште, Јован Накић. Сматрајући да је хром, дакле није окупатору интересантан ни као војни, нити као физички радни обвезник, он је остао у Лесковцу, на свом радном месту. То окупаторским војницима није сметало да га, заједно са осталим виђенијим Лесковчанима, затворе и вежу жицом.
Седмог јануара, у четири сата ујутру, заробљеници су из Лесковца према Сурдулици кренули пешице. Накић се убрзо заморио и почео да заостаје. После неколико удараца он је пожурио и укључио се у групу. Међутим, будући сакат, Накић је све чешће заостајао. Код треће карауле, на путу близу Грабовнице, бугарски војници у Накића преклали и бацили у шанац препун воде. Тако више није могао да их задржава.
Швајцарски професор др Рудолф Арчибалд Рајс је истраживањем пронађених посмртних остатака утврдио да је у Сурдулици било побијено између две и три хиљаде становника јужне Србије. Окупатор није правио разлику ни по узрасту нити по полу. Записао је да је била запрепашћујућа суровост бугарске окупационе власти у Србији. Жртве су осакаћиване и убијане са на најсуровије начине: бацане су живе у бунаре и провалије, пребијане су им и руке и ноге, одсецани су им делови тела или су вађене очи и језик, масакрирани су пре убистава.
Зато су као блажа зверства означавана пребијања и пљачкање жртава до голе коже, као и уцене родбине, нарочито богатијих људи, на велике износе новца или злата. Ни добијен откуп није увек био гаранција да ће заробљеник преживети.
После Првог светског рата, сакупљене су кости жртава, а једна учионица сурдуличке гимназије је претворена у костурницу. Једна улица у Лесковцу је названа Улица сурдуличких мученика. У току Другог светског рата бугарска војска је разрушила сурдуличку костурницу, а кости су уништене. Са поменуте улице у Лесковцу су поскидане табле.
Историја се поновила.
Милорад Јовановић
Управници пошта са југа Србије, из Ниша Пирота, Врања, Беле Паланке... око 1910. године.
Ova trojica sa modernim bradicama su fascinantni tipovi. Mile, da li ima još ovakvih slika....
Grče, gde bi ovo moglo da bude?
http://www.politika.rs/rubrike/kultura-i-zabava/Kratki-film-u-Prokuplju.sr.html
Ova trojica sa modernim bradicama su fascinantni tipovi. Mile, da li ima još ovakvih slika....
Оче Владо, ево има нешто из истог времена: српски телеграфисти.
Браде су различитог фазона, и сви имају бркове. Вероватно су бркови били овавезни по правилу службе!