Bio sam u manastiru Sv. Trojice pljevaljske pre 5. godine i video mosti ruke naseg Svetog Save (Nemanjica). U kivotu sa rukom je i njegov stap. Dezurni monah je rekao da jeste telo Sv. Save bilo spaljeno na Vracaru ali da se uspelo da se jedna (ne pamtim koja) ruka spase pred Turcima koji su neocekivano banuli u manastir. Jos se manje ocekivalo da ce Turci uzeti mosti pa su zato i mogle biti otete. Inace bi kao velika dragocenost bile blagovremeno sakrivene.
Mosti ruke Sv. Save treba videti kao i obilno sacuvano blago manastira u savrseno ustrojenom muzeju. Monasi, pred otvaranje kivota, koje vrse sa strahopostovanjem stavljaju na sebe kamilavku - znak dubokog postovanja prema Svetom.
Пре неких 15 година имао сам прилику да видим интервју са једном професорком на Универзитету у Софији, иначе историчарка, стручњак за српско-бугарске односе. У тој емисији од неких сат времена она је изнела податак да се једна рука Светог Саве налазила сачувана у манастиру Хиландару. У време кад је Пећка патријаршија имала јурисдикцију над пола Балкана и шире (дакле 16. век), манастир и место Самоков у Бугарској били су метох Хиландара. Кад је у Бугарској избила куга, манастир Хиландар пошаље руку Светог Саве у Самоковски манастир као реликвију да их сачува од куге. Куга се у Самокову није појавила а рука је остала и до данас у Самоковском манастиру. Самоковски манастир јеиначе у близини познатог зимског центра Боровец где многи наши људи проведу десетак дана а и не знају шта је у близини. Узимајући у обзир причу о руци Светог Саве у манастиру Свете Тројице у Пљевљима, то би значило да су од моштију сачуване обе руке Светог Саве.
И један податак за који Грк вероватно зна. На Балкану су била три подручја ендемске куге у турско доба. Једно је било између Сарајева и Мостара, друго у северној Албанији са Скадром а треће у централној Бугарској од Софије до Пловдива (а изгледа и даље, до Црног мора). Када би се одлучили на рат против неких од суседних земаља, у ратне припреме спадало је слање трговаца који су трговали и предметима умрлих од куге. Кад би рат избио (или је требало гушити неки устанак) у прве борбене редове (или као казнена експедиција) слате су јединице из тих проблематичних предела. Отуда изузетно велика активност Скадарских паша, нарочито Бушатлије, који је у време Кочине крајине продро до западне Србије палећи све пред собом. Мали број манастира је тада остао непопаљен. По листи спаљених манастира у то доба тачно се може реконструисати продор Бушатлије од Скадра до ваљевског краја. Дакле, куга није била само пошаст која се развијала по својим правилима већ је била и усмеравана у типичном биолошком рату, на 2-3 века пре његове доктринарне примене.
Ни једног тренутка не бих желео да оспорим нити једну тврдњу око сачуваних делова тела светаца, или предмета везаних за свеце. Поготово не ово што су о рукама Светога Саве писали Грк и Бађунов. Они су само написали оно што су сазнали од других...
Међутим, ако би се неко потрудио да на једно место сакупи све сачуване честице Часног крста (на коме је разапет Исус Христос) било би ту дрвета за омању шуму. У неким католичким самостанима приказују боце са белим прахом, остатком млека Деве Марије, којим је Христа дојила. Или перје из крила Светога Арханђела Гаврила, који се изгледа митарио (мењао перје, као птице у пролеће или јесен) баш у периоду када је саопштио Благу Вест Деви Марији, па перја има онолико...
Нека ми Господ опрости на хуморном, или ироничном, тону којим пишем ове речи. Много празноверја има у приказивању, као и поштовању мошти светаца. Има суревњивости и међу онима који би празноверје требало да гоне из цркве. Пример: чини ми се да није до краја решена дилема да ли се мошти деспота Стефана Лазаревића налазе у манастиру Копорину, или у манастиру Манасији (Ресави).
А цркве имају, отприлике, заједнички званични став:
Свако треба да се лечи код лекара, и да поштује медицинску науку... А ако су некоме у излечењу, или превазилажењу неких других проблема, помогле мошти светитеља то само потврђује да вера у Бога Свемогућег и светост неког свеца помаже невољнима и лечи неизлечиво. Ако не излечи, то не говори о томе да вера у Бога није свемогућа, већ да много доприноси и то да ли је невољник живео у сагласју са Божјим заповестима...
Bio sam u manastiru Sv. Trojice pljevaljske pre 5. godine i video mosti ruke naseg Svetog Save (Nemanjica). U kivotu sa rukom je i njegov stap. Dezurni monah je rekao da jeste telo Sv. Save bilo spaljeno na Vracaru ali da se uspelo da se jedna (ne pamtim koja) ruka spase pred Turcima koji su neocekivano banuli u manastir. Jos se manje ocekivalo da ce Turci uzeti mosti pa su zato i mogle biti otete. Inace bi kao velika dragocenost bile blagovremeno sakrivene.
Mosti ruke Sv. Save treba videti kao i obilno sacuvano blago manastira u savrseno ustrojenom muzeju. Monasi, pred otvaranje kivota, koje vrse sa strahopostovanjem stavljaju na sebe kamilavku - znak dubokog postovanja prema Svetom.
Пре неких 15 година имао сам прилику да видим интервју са једном професорком на Универзитету у Софији, иначе историчарка, стручњак за српско-бугарске односе. У тој емисији од неких сат времена она је изнела податак да се једна рука Светог Саве налазила сачувана у манастиру Хиландару. У време кад је Пећка патријаршија имала јурисдикцију над пола Балкана и шире (дакле 16. век), манастир и место Самоков у Бугарској били су метох Хиландара. Кад је у Бугарској избила куга, манастир Хиландар пошаље руку Светог Саве у Самоковски манастир као реликвију да их сачува од куге. Куга се у Самокову није појавила а рука је остала и до данас у Самоковском манастиру. Самоковски манастир јеиначе у близини познатог зимског центра Боровец где многи наши људи проведу десетак дана а и не знају шта је у близини. Узимајући у обзир причу о руци Светог Саве у манастиру Свете Тројице у Пљевљима, то би значило да су од моштију сачуване обе руке Светог Саве.
И један податак за који Грк вероватно зна. На Балкану су била три подручја ендемске куге у турско доба. Једно је било између Сарајева и Мостара, друго у северној Албанији са Скадром а треће у централној Бугарској од Софије до Пловдива (а изгледа и даље, до Црног мора). Када би се одлучили на рат против неких од суседних земаља, у ратне припреме спадало је слање трговаца који су трговали и предметима умрлих од куге. Кад би рат избио (или је требало гушити неки устанак) у прве борбене редове (или као казнена експедиција) слате су јединице из тих проблематичних предела. Отуда изузетно велика активност Скадарских паша, нарочито Бушатлије, који је у време Кочине крајине продро до западне Србије палећи све пред собом. Мали број манастира је тада остао непопаљен. По листи спаљених манастира у то доба тачно се може реконструисати продор Бушатлије од Скадра до ваљевског краја. Дакле, куга није била само пошаст која се развијала по својим правилима већ је била и усмеравана у типичном биолошком рату, на 2-3 века пре његове доктринарне примене.
H. Badjunovu. Nadam se da se oporavio od jaceg gripa na sta mozda ukazuje post. Nisam znao ove njegove podatke ali sam ruku Sv. Save licno video ( po tvrdjenju veoma mladog igumana pljevaljskog manastira koji nam ju je i pokazao ali tek na nase trazenje ). Ocekujem postove od Badjunova a bilo bi dobro da uskoro cujemo i svima dragog i pomalo hermeticnog Gavrila kojih sam se uzeleo.
Koristim priliku da damama Foruma - Podforuma cestitam 8. mart.
I bolle 11 i Topcider i mica milovanovic rade sjajan posao, priredjuju nam posebna uzivanja, a zeleznickih stanica Srbije i sire (svaka je idila za sebe) nikada dosta pa ni gimnazija koje su lepa arhitekturna zdanja i asociraju na skolske dane. Pozdrav svima na Forumima.
Ни једног тренутка не бих желео да оспорим нити једну тврдњу око сачуваних делова тела светаца, или предмета везаних за свеце. Поготово не ово што су о рукама Светога Саве писали Грк и Бађунов. Они су само написали оно што су сазнали од других...
Међутим, ако би се неко потрудио да на једно место сакупи све сачуване честице Часног крста (на коме је разапет Исус Христос) било би ту дрвета за омању шуму. У неким католичким самостанима приказују боце са белим прахом, остатком млека Деве Марије, којим је Христа дојила. Или перје из крила Светога Арханђела Гаврила, који се изгледа митарио (мењао перје, као птице у пролеће или јесен) баш у периоду када је саопштио Благу Вест Деви Марији, па перја има онолико...
Нека ми Господ опрости на хуморном, или ироничном, тону којим пишем ове речи. Много празноверја има у приказивању, као и поштовању мошти светаца. Има суревњивости и међу онима који би празноверје требало да гоне из цркве. Пример: чини ми се да није до краја решена дилема да ли се мошти деспота Стефана Лазаревића налазе у манастиру Копорину, или у манастиру Манасији (Ресави).
А цркве имају, отприлике, заједнички званични став:
Свако треба да се лечи код лекара, и да поштује медицинску науку... А ако су некоме у излечењу, или превазилажењу неких других проблема, помогле мошти светитеља то само потврђује да вера у Бога Свемогућег и светост неког свеца помаже невољнима и лечи неизлечиво. Ако не излечи, то не говори о томе да вера у Бога није свемогућа, већ да много доприноси и то да ли је невољник живео у сагласју са Божјим заповестима...
Ovo misljenje Gavrilovo dobro je cuti. Tipicna izjava cistog, postenog srca. Nisam nikakav kao vernik. Ali evo jednog kazivanja iz prvih vremena monastva koje objasnjava kako cestica ( i to cestica sa cudotvornim mocima ) Casnog krsta moze zajedno biti koliko jedna sumica, pa i vise: dakle, da bi opljackao jedan dobro utvrdjen manastir, neki vodja razbojnika preobukao se u monaha i potrazio prenociste u tom manastiru. Igumanija ga je sa celim sestrinstvom primila kao velikig Avu, sa puno postovanja. Sve sestre su se okupile da bi uzele od njega blagoslov, oprale mu noge i potom tu vodu od pranja nogu sacuvale kao blagoslov. Jedna nepokretna sestra koja se sa verom tom vodom umila - ozdravila je i na iznenadjenje svih sama dosla da uzme blagoslov od Ave i zahvali mu se. Jos dve monahinje se u trenutku iscelile tom vodom. Vodja razbojnika se, videvsi ova cuda, potpuno promenio; pokajao se i bacio mac koji mu je bio skriven pod rasom. Posle kraceg vremena i on i njegovi drugovi - razbojnici postali su monasi koji su svoj monaski zivot provodili sa velikom doslednoscu. Naravoucenije: cestice, mosti, svetinje - u nama su. Ono sto gledamo spolja odraz je onog sto nosimo ( ili ne ) u sebi.
Mislim da sve Светиње, мошти, честице... "funcionisu" po ovom "sistemu".
Pozdrav Gavrilu [ ocito je van hermeticne faze, ako je nje i bilo - ali on ostaje nas Hermes ] nadam se da je zdrav, grk
Миленин деда, Стојан Павловић, трговац. Звали су га Стојанчић, јер је био ситан, док је био млађи.
Био је члан Напредне странке и пожаревачки посланик у Народној скупштини, као и окружни начелник у Пожаревцу
Окружни начелник Стојан Павловић, приликом откривања споменика Милошу Обреновићу, у парку испред окружног начелства. У првом реду, трећи здесна.
Породица Павловића: Зет (Миленин отац) Бруно Барили; Босиљка - Боса Павловић, Стојанова супруга (Миленина баба, оснивач пожаревачког Кола српских сестара), Божидар - Божа Павловић (Миленин ујак, седи), Војислав - Воја Павловић (Миленин ујак). Испред њих је можда Миленина мајка Даница (?)...
У дворишту куће Стојана Павловића...
Миленин ујак, српски официр Воја Павловић, погинуо је на Кајмакчалану. Могао је да остане жив, али је одбио да га болничари извуку са линије фронта све док није извучен и последњи његов рањени војник. Када су дошли да и њега извуку, установили су да је искрварио и умро...
Izvolite u kolima na malo putovanja... 1950. godine...
.
Pa kroz Sićevačku klisuru......Motiv sa starih razglednica....
I sjajan doček u stanici Sukovo.... Voleo bih da saznam šta je sa njima danas ?
.
Centar Dimitrovgrada....
I obavezno da svratimo na po jednu u staničnoj birtiji.... Ambijent i ikonografija su bez premca....
Stanica Dimitrovgrad 1950....
Пожаревачка окружна железница уског колосека пружала се од Дубравице (пристаниште на Дунаву) преко Пожаревца до Петровца на Млави. Завршена је 1 јуна 1912. године. Касније је пруга продужена од Петровца до улаза у Горњачку клисуру (последња станица Ладне воде).
Ћира у пожаревачкој железничкој станици.
Мост преко Мораве код Љубичева подигнут је 1893. године. Најпре је служио за друмски саобраћај, а изградњом пруге од Мале Крсне до Пожаревца и за железнички...
VRŠAC, UČITELJSKA ŠKOLA - 1972. GODINE
Pre nego što pređemo na škole po srbiji.
Bio sam u manastiru Sv. Trojice pljevaljske pre 5. godine i video mosti ruke naseg Svetog Save (Nemanjica). U kivotu sa rukom je i njegov stap. Dezurni monah je rekao da jeste telo Sv. Save bilo spaljeno na Vracaru ali da se uspelo da se jedna (ne pamtim koja) ruka spase pred Turcima koji su neocekivano banuli u manastir. Jos se manje ocekivalo da ce Turci uzeti mosti pa su zato i mogle biti otete. Inace bi kao velika dragocenost bile blagovremeno sakrivene.
Mosti ruke Sv. Save treba videti kao i obilno sacuvano blago manastira u savrseno ustrojenom muzeju. Monasi, pred otvaranje kivota, koje vrse sa strahopostovanjem stavljaju na sebe kamilavku - znak dubokog postovanja prema Svetom.
Пре неких 15 година имао сам прилику да видим интервју са једном професорком на Универзитету у Софији, иначе историчарка, стручњак за српско-бугарске односе. У тој емисији од неких сат времена она је изнела податак да се једна рука Светог Саве налазила сачувана у манастиру Хиландару. У време кад је Пећка патријаршија имала јурисдикцију над пола Балкана и шире (дакле 16. век), манастир и место Самоков у Бугарској били су метох Хиландара. Кад је у Бугарској избила куга, манастир Хиландар пошаље руку Светог Саве у Самоковски манастир као реликвију да их сачува од куге. Куга се у Самокову није појавила а рука је остала и до данас у Самоковском манастиру. Самоковски манастир јеиначе у близини познатог зимског центра Боровец где многи наши људи проведу десетак дана а и не знају шта је у близини. Узимајући у обзир причу о руци Светог Саве у манастиру Свете Тројице у Пљевљима, то би значило да су од моштију сачуване обе руке Светог Саве.
И један податак за који Грк вероватно зна. На Балкану су била три подручја ендемске куге у турско доба. Једно је било између Сарајева и Мостара, друго у северној Албанији са Скадром а треће у централној Бугарској од Софије до Пловдива (а изгледа и даље, до Црног мора). Када би се одлучили на рат против неких од суседних земаља, у ратне припреме спадало је слање трговаца који су трговали и предметима умрлих од куге. Кад би рат избио (или је требало гушити неки устанак) у прве борбене редове (или као казнена експедиција) слате су јединице из тих проблематичних предела. Отуда изузетно велика активност Скадарских паша, нарочито Бушатлије, који је у време Кочине крајине продро до западне Србије палећи све пред собом. Мали број манастира је тада остао непопаљен. По листи спаљених манастира у то доба тачно се може реконструисати продор Бушатлије од Скадра до ваљевског краја. Дакле, куга није била само пошаст која се развијала по својим правилима већ је била и усмеравана у типичном биолошком рату, на 2-3 века пре његове доктринарне примене.
Међутим, ако би се неко потрудио да на једно место сакупи све сачуване честице Часног крста (на коме је разапет Исус Христос) било би ту дрвета за омању шуму. У неким католичким самостанима приказују боце са белим прахом, остатком млека Деве Марије, којим је Христа дојила. Или перје из крила Светога Арханђела Гаврила, који се изгледа митарио (мењао перје, као птице у пролеће или јесен) баш у периоду када је саопштио Благу Вест Деви Марији, па перја има онолико...
Нека ми Господ опрости на хуморном, или ироничном, тону којим пишем ове речи. Много празноверја има у приказивању, као и поштовању мошти светаца. Има суревњивости и међу онима који би празноверје требало да гоне из цркве. Пример: чини ми се да није до краја решена дилема да ли се мошти деспота Стефана Лазаревића налазе у манастиру Копорину, или у манастиру Манасији (Ресави).
А цркве имају, отприлике, заједнички званични став:
Свако треба да се лечи код лекара, и да поштује медицинску науку... А ако су некоме у излечењу, или превазилажењу неких других проблема, помогле мошти светитеља то само потврђује да вера у Бога Свемогућег и светост неког свеца помаже невољнима и лечи неизлечиво. Ако не излечи, то не говори о томе да вера у Бога није свемогућа, већ да много доприноси и то да ли је невољник живео у сагласју са Божјим заповестима...
Bio sam u manastiru Sv. Trojice pljevaljske pre 5. godine i video mosti ruke naseg Svetog Save (Nemanjica). U kivotu sa rukom je i njegov stap. Dezurni monah je rekao da jeste telo Sv. Save bilo spaljeno na Vracaru ali da se uspelo da se jedna (ne pamtim koja) ruka spase pred Turcima koji su neocekivano banuli u manastir. Jos se manje ocekivalo da ce Turci uzeti mosti pa su zato i mogle biti otete. Inace bi kao velika dragocenost bile blagovremeno sakrivene.
Mosti ruke Sv. Save treba videti kao i obilno sacuvano blago manastira u savrseno ustrojenom muzeju. Monasi, pred otvaranje kivota, koje vrse sa strahopostovanjem stavljaju na sebe kamilavku - znak dubokog postovanja prema Svetom.
Пре неких 15 година имао сам прилику да видим интервју са једном професорком на Универзитету у Софији, иначе историчарка, стручњак за српско-бугарске односе. У тој емисији од неких сат времена она је изнела податак да се једна рука Светог Саве налазила сачувана у манастиру Хиландару. У време кад је Пећка патријаршија имала јурисдикцију над пола Балкана и шире (дакле 16. век), манастир и место Самоков у Бугарској били су метох Хиландара. Кад је у Бугарској избила куга, манастир Хиландар пошаље руку Светог Саве у Самоковски манастир као реликвију да их сачува од куге. Куга се у Самокову није појавила а рука је остала и до данас у Самоковском манастиру. Самоковски манастир јеиначе у близини познатог зимског центра Боровец где многи наши људи проведу десетак дана а и не знају шта је у близини. Узимајући у обзир причу о руци Светог Саве у манастиру Свете Тројице у Пљевљима, то би значило да су од моштију сачуване обе руке Светог Саве.
И један податак за који Грк вероватно зна. На Балкану су била три подручја ендемске куге у турско доба. Једно је било између Сарајева и Мостара, друго у северној Албанији са Скадром а треће у централној Бугарској од Софије до Пловдива (а изгледа и даље, до Црног мора). Када би се одлучили на рат против неких од суседних земаља, у ратне припреме спадало је слање трговаца који су трговали и предметима умрлих од куге. Кад би рат избио (или је требало гушити неки устанак) у прве борбене редове (или као казнена експедиција) слате су јединице из тих проблематичних предела. Отуда изузетно велика активност Скадарских паша, нарочито Бушатлије, који је у време Кочине крајине продро до западне Србије палећи све пред собом. Мали број манастира је тада остао непопаљен. По листи спаљених манастира у то доба тачно се може реконструисати продор Бушатлије од Скадра до ваљевског краја. Дакле, куга није била само пошаст која се развијала по својим правилима већ је била и усмеравана у типичном биолошком рату, на 2-3 века пре његове доктринарне примене.
H. Badjunovu. Nadam se da se oporavio od jaceg gripa na sta mozda ukazuje post. Nisam znao ove njegove podatke ali sam ruku Sv. Save licno video ( po tvrdjenju veoma mladog igumana pljevaljskog manastira koji nam ju je i pokazao ali tek na nase trazenje ). Ocekujem postove od Badjunova a bilo bi dobro da uskoro cujemo i svima dragog i pomalo hermeticnog Gavrila kojih sam se uzeleo.
Koristim priliku da damama Foruma - Podforuma cestitam 8. mart.
I bolle 11 i Topcider i mica milovanovic rade sjajan posao, priredjuju nam posebna uzivanja, a zeleznickih stanica Srbije i sire (svaka je idila za sebe) nikada dosta pa ni gimnazija koje su lepa arhitekturna zdanja i asociraju na skolske dane. Pozdrav svima na Forumima.
Међутим, ако би се неко потрудио да на једно место сакупи све сачуване честице Часног крста (на коме је разапет Исус Христос) било би ту дрвета за омању шуму. У неким католичким самостанима приказују боце са белим прахом, остатком млека Деве Марије, којим је Христа дојила. Или перје из крила Светога Арханђела Гаврила, који се изгледа митарио (мењао перје, као птице у пролеће или јесен) баш у периоду када је саопштио Благу Вест Деви Марији, па перја има онолико...
Нека ми Господ опрости на хуморном, или ироничном, тону којим пишем ове речи. Много празноверја има у приказивању, као и поштовању мошти светаца. Има суревњивости и међу онима који би празноверје требало да гоне из цркве. Пример: чини ми се да није до краја решена дилема да ли се мошти деспота Стефана Лазаревића налазе у манастиру Копорину, или у манастиру Манасији (Ресави).
А цркве имају, отприлике, заједнички званични став:
Свако треба да се лечи код лекара, и да поштује медицинску науку... А ако су некоме у излечењу, или превазилажењу неких других проблема, помогле мошти светитеља то само потврђује да вера у Бога Свемогућег и светост неког свеца помаже невољнима и лечи неизлечиво. Ако не излечи, то не говори о томе да вера у Бога није свемогућа, већ да много доприноси и то да ли је невољник живео у сагласју са Божјим заповестима...
Ovo misljenje Gavrilovo dobro je cuti. Tipicna izjava cistog, postenog srca. Nisam nikakav kao vernik. Ali evo jednog kazivanja iz prvih vremena monastva koje objasnjava kako cestica ( i to cestica sa cudotvornim mocima ) Casnog krsta moze zajedno biti koliko jedna sumica, pa i vise: dakle, da bi opljackao jedan dobro utvrdjen manastir, neki vodja razbojnika preobukao se u monaha i potrazio prenociste u tom manastiru. Igumanija ga je sa celim sestrinstvom primila kao velikig Avu, sa puno postovanja. Sve sestre su se okupile da bi uzele od njega blagoslov, oprale mu noge i potom tu vodu od pranja nogu sacuvale kao blagoslov. Jedna nepokretna sestra koja se sa verom tom vodom umila - ozdravila je i na iznenadjenje svih sama dosla da uzme blagoslov od Ave i zahvali mu se. Jos dve monahinje se u trenutku iscelile tom vodom. Vodja razbojnika se, videvsi ova cuda, potpuno promenio; pokajao se i bacio mac koji mu je bio skriven pod rasom. Posle kraceg vremena i on i njegovi drugovi - razbojnici postali su monasi koji su svoj monaski zivot provodili sa velikom doslednoscu. Naravoucenije: cestice, mosti, svetinje - u nama su. Ono sto gledamo spolja odraz je onog sto nosimo ( ili ne ) u sebi.
Mislim da sve Светиње, мошти, честице... "funcionisu" po ovom "sistemu".
Pozdrav Gavrilu [ ocito je van hermeticne faze, ako je nje i bilo - ali on ostaje nas Hermes ] nadam se da je zdrav, grk
Милена Павловић Барили и њен пас Бек
Миленин деда, Стојан Павловић, трговац. Звали су га Стојанчић, јер је био ситан, док је био млађи.
Био је члан Напредне странке и пожаревачки посланик у Народној скупштини, као и окружни начелник у Пожаревцу
Окружни начелник Стојан Павловић, приликом откривања споменика Милошу Обреновићу, у парку испред окружног начелства. У првом реду, трећи здесна.
Породица Павловића: Зет (Миленин отац) Бруно Барили; Босиљка - Боса Павловић, Стојанова супруга (Миленина баба, оснивач пожаревачког Кола српских сестара), Божидар - Божа Павловић (Миленин ујак, седи), Војислав - Воја Павловић (Миленин ујак). Испред њих је можда Миленина мајка Даница (?)...
У дворишту куће Стојана Павловића...
Миленин ујак, српски официр Воја Павловић, погинуо је на Кајмакчалану. Могао је да остане жив, али је одбио да га болничари извуку са линије фронта све док није извучен и последњи његов рањени војник. Када су дошли да и њега извуку, установили су да је искрварио и умро...
.
Pa kroz Sićevačku klisuru......Motiv sa starih razglednica....
I sjajan doček u stanici Sukovo.... Voleo bih da saznam šta je sa njima danas ?
.
Centar Dimitrovgrada....
I obavezno da svratimo na po jednu u staničnoj birtiji.... Ambijent i ikonografija su bez premca....
Stanica Dimitrovgrad 1950....
Ћира у пожаревачкој железничкој станици.
Мост преко Мораве код Љубичева подигнут је 1893. године. Најпре је служио за друмски саобраћај, а изградњом пруге од Мале Крсне до Пожаревца и за железнички...
SOMBOR
1930.GODINA
1939.GODINA-ORKESTAR DJAČKOG DOMA KRALJA ALEKSANDRA
ŽENSKI ORKESTAR -NOVI SAD 1941.G.
POZDRAV SVIMA .....