Црква Свете Тројице се налази у средишту Параћина и припада Епархији браничевској Српске православне цркве.Грађена је у неколико наврата,током друге половине XIX века,завршена је 1898.године,а њено освећење обавио је митрополит београдски Инокентије Павловић (1898—1905) 06.06.1899.године.Током светских ратова доживела је оштећења,а последњи радови на њеној обнови изведени су 1985.године.

Сама грађевина је рађена према пројекту архитекте Јована Илкића и представља спој неколико различитих стилова^[1].У њеној порти,источно од цркве,смештена је гробница,коју сачињава десет гробова,у којима почивају оснивачи и градитељи цркве,док се у њеној близини налази споменик погинулим ослободиоцима Параћина 1918.године,подигнут 1922.године.

Изградња

Градња цркве у Параћину,посвећене градској слави,Светој Тројици,отпочела је 1862.године.Првобитна грађевина,је имала кулу звонару над нартексом,која се 1864.године урушила,услед чега је дошло до рушења читавог крова,на већ готовој грађевини.

Поновно грађење цркве,на старим остацима,отпочело је 1893.године,да би,после одласка претходног извођача,градњу преузео пожаревачки инжењер Мирослав Павловић,који је 1898.године завршио њену изградњу.

Током Првог светског рата,црква је оштећена услед бомбардовања,док је за Другог светског рата остала без прозора,услед експлозије војних магацина.

Архитектура

Црква Свете Тројице,рађена према пројекту Јована Илкића,подигнута је у српско-византијском стилу и има основу једнобродне грађевине,са куполом округле основе над наосом.На њеном западном крају,налази се кула звонара,подигнута у стилу романике.Њена унутрашњост је изведена у барокном стилу,основа дрвеног иконостаса рађена је у Београду,док су иконе на њему из Русије

IZGRADNJA CRKVE






1908.GODINA



PANORAMA CRKVE, PARKA I MUZIČKE ŠKOLE  1910.GODINE



OKO 1910. GODINE



1914.GODINA









 1920. GODINA



OKO 1930.GODINE



OKO 1950.GODINE



SEDAMDESETIH GODINA




SADAŠNJI IZGLED



NATPIS SA LEVE STRANE ULAZA



NATPIS SA DESNE STRANE ULAZA



POZDRAV SVIMA.....

 

Slike uvazenog Dusana Napijala, bolleta 011 i Topcidera su "melem za oci" ljubitelja fotografija stare Srbije - pa ne odolevam da zahvalim. Vecina slika nije bila do sada - cestitam!                                   grk

Питам се откуд Зрењанин у фототеци "Балтимор Сана"...

Zivko Milicevic (14 godina), s ocem Nikolom, snimljeni u Beogradu avg. 1907g. posle sinovljevog briljantno polozenog ispita za prijem u III musku gimnaziju.

Otac, Nikola Milicevic bio je curcija koracicki, bistar kosmajski seljak. Ulazeci na "testove" u III musku, vrelog avgusta '07g. ( XX v. ), naleteli su na gungulu gradjanske dece i : "Pazi, pazi malog gegule! ... Je li, gejaci, zar cete i vi u ovu skolu!?". E, ali paz'te sad, kada je na red dosao mali gegula  Zivko da bude ispitan, tek po podne, uz prisustvo svih djackih roditelja, njegovog oca a i dokonih znatizeljnika ( PODSETNIK: u to vreme postojao je lepi obicaj da se ispit obavlja javno i da je tako podlozan i nadzoru roditelja ) bilo je kako sledi: Zivku je Predsednik Komisije bio profesor matematike III muske gimnazije, Milan Veljkovic. Otac Nikola, skinute subare, bio je na zeravici kada mu je sin stao pred ispitivace onako u narodnom odelu, opancima, skinutog sesirceta ( tek kupljenog i u fashion koliziji s opancima ). Sam otac Nikola nije bas shvatao pitanja ali su ispitivaci iz srpskog jezika, racunice, geometrije i istorije bili odusevljeni znanjem decaka iz Koracice. On je ponizio svoje gradjanske parnjake koji su mu se spocetka izrugivali. Poceli su gradjanski roditelji ( a mnogi i sami poreklom sa sela ) da se okupljaju oko dva seljaka, oca i sina, i da stupaju u ragovor. Nestade i traga nipodistavanja i ironije na racun opanaka, itd. Zatim je Predsednik Ispitne komisije saopstio uspehe pokazane na ispitu i ponovo, u kracem govoru, pred svima pohvalio znanje Zivka Milicevica. Ocu Nikoli, ovo zadovoljenje licne ( roditeljske ) sujete bilo je i vise nego dovoljno da zaboravi koliko se ranije opirao sinovljevom daljem skolovanju. Toliko je bio zadovoljan da nije pozalio novac da se sa sinom posle uspesnog ispita fotografise. Ovo je ta fotografija  :::

Sudbina malog Zivka ( Koracica, 1896 - Beograd, 1975 ) : bio je pozorisni kriticar "Politike", pesnik pod pseudonimom Tugomir Smrtni. S Trifunom Djukicem podelio je prvu nagradu ( 20 dinara u srebru ) na konkursu knjizevnog omladinskog lista "Venac" koji je izdavao Jeremija Zivanovic. Zavrsio je studije jugoslovenske i uporedne knjizevnosti u Beogradu. U redakciju "Politike" primio ga je treci brat Ribnikar, dr Slobodan, koji je, posle pogibije Vladislava i Darka, preuzeo vodjenje lista orijentisuci se na stvaranje profesionalnih novinara.  Zivko je i stanovao u zgradi "Politike" u Poenkarevoj ulici. Pokrenuo je podlistak "Politika za decu".

Posle II WW nastavio je rad u listu a bio je i urednik Radio-Beograda i suboticke izdavacke kuce "Minerva".

 

Detalj slike:
 

E, ovo je pravi post. Bravo kolega...

Мало објашњење. Ради се о народном обичају у току Беле недеље, односно о белим покладама. Да не бих препричавао, ево два цитата:
Најпре цитат из сећања Димитрија Ц. Ђорђевића о посети једној породици, непосредно по ослобођењу Ниша у Српско-турском рату:

У тој кући становала је госпа Василија, удова једног трговца, са своје две лепе кћери. Кад уђосмо у двориште, сестре вриснуше и пренеражено улетеше у кућу брзо као стрела. А ми, лагано, за њима. Мој друг сасвим слободно трипут куцну на врата. 
„Улегај!“- зачу се енергичан одговор госпа Василијин. Ми уђосмо. 
„Добар дан, госпођо. Јесте ли ради гостима?“ 
„Ако је сас час’, ради смо!“ 
„Сас час’, госпођо! Сас час’. Ми смо ваша браћа. Телеграфџије смо по занату. И ми имамо мајку и сестре, па смо ради да се са Вама упознамо из жеље за нашом фамилијом. Па како сте, живо-здраво?“ 
„Сполает на Господа, ето ви како сте? - благо рече госпа Василија - Извол’те, седите на миндерл’к, а ја с’г ћу се врнем. Опрошћавајте.“ 
После кратког времена госпа Василија се враћа са обема кћерима, које нам је представила: 
„Ово је моја Мариола, старија ћерка, ова друга је Параскева, а Кева гу викамо“. 
„Особито нам је мило, госпођо!“ И тада се и ми представисмо девојкама. 
Девојке су на себи имале шарене шалваре, кратко јелече, жуте чарапе, дрвене нануле, а око главе су везале кратку шамију, или „чевре“ како кажу Нишлике. Њихове смеђе косе спуштаху се низ леђа у две дуге плетенице. И оне нам стидљиво приђоше, пружише руку и упиташе нас, гледајући у патос:  
„Како сте? Што работите?“ 
„Хвала Богу, госпођице, добро смо, а како сте ви?“ 
„Арно, убаво смо. Па још како сте?“ 
„Хвала Богу!“ 
„А каву, пијете ли?“ 
„Пијемо“. 
„С’г ће се скува кава. А сестре, имате ли?“ 
„Имамо сваки по две-три.“ 
„А оне, све ли носе а ла Франка?“ 
„Све.“ 
„Ми си још носимо а ла Турка. Здравље од Господа Бога, и ми ћемо скоро да носимо а ла Франка. С’г је наступила Србија, Србија-слободија, и више немамо од чег’ да се плашимо.“ 
У томе се појави на вратима једна њихова другарица, кад нас виде зину од чуда. 
„’Оди, ’оди поближе, не се плаши и не се срамуј, де-де! Ово су наша браћа, наши ослободитељи, телеграфџије су у телеграфану на куде кале. И они имају сестре како нас, и све си оне носе а ла Франко.“ 
И тада нас представи својој другарици, која после тога убрзо некуд отпирла, и после кратког времена доведе још три своје другарице. И тако се брзо ослободише, не плашећи се више од нас. 
„Кава је готова, извол’те ко како воли, на филџан са зарфови, или на шољу сас дршку.“ 
Пописмо каву, испричасмо ми како женске живе у слободној Србији, и учтиво се опростисмо, прво са госпа Василијом, а после са свима девојкама. 
„Па извол’те опет код нас у визиту. Скоро ће да наступи и Бела Недеља. А љуљају ли се девојке и код вас?“ 
„Та још како се љуљају. Свака кућа која има неко дрво о Белој Недељи направи љуљашку, па се онда љуља и старо и младо.“ 
„И код нас. Љуљају ли се због онија караконџуле, што ги викају вештице?“ 
„И код нас то тако тумаче!“ 
„Је л’ да вас не поапе?“ 
„Јесте, али ми тад само раширимо руке, па нам не могу ништа!“ 
„Па... извол’те си опет на куде нас... “ 
„Хвала лепо, доћи ћемо.“ 
И тако се оне Нишлике, плашљиве из првих дана по ослобођењу, убрзо еманциповаше.

А онда и цитат о Белој недељи:

Bela nedelja je poslednja sedmica pred Vaskršnji post, a poslednji dan te sedmice se zove bele poklade. Datum belih poklada zavisi od Vaskrsa, koji je tzv. “pokretni” praznik. 
Prema verovanju, bele poklade prate običaji radi zaštite od zlih duhova i veštica. Nekada su tokom cele bele nedelje išle maskirane povorke i pevale ispred kuća, dok su ih ukućani darovali mesom, slaninom i kolačima, a jajima obavezno. Učesnici povorke su najčešće predstavljali svatove i uz smeh i šalu igrali i pevali u dvorištima ne ulazeći u kuću.       
Ovo je veseo dan, pun šala, pesme, radosti. U nekim krajevima se okupljaju oko velike vatre, koju preskaču, negde se prerušavaju u razne smešne kostime, igraju, pevaju, ljuljaju se na ljuljaškama. U domovima se spremaju bogate trpeze, pune raznih đakonija mlečnog porekla, sa kojima se od tog dana do Vaskrsa prestaje.

 
Овде још недостаје једно место на крају, доле десно, Софија. Није могла да стане, јер је карта била већа од формата А/4.

Карта потиче из дела:
Олга Зиројевић, Цариградски друм од Београда до Софије (1459-1683), Зборник Историјског музеја Србије, број 7/1970. Обим дела је око 200 страна. 
Осим овог дела познато ми је и дело истог аутора Цариградски друм од Београда до Будима, које је издато као посебна књига (Н. Сад, 1976).

На карти су уцртана сва места која су постојала на Цариградском друму од 15-17 века. Подаци о местима прикупљени су из турских дефтера и дела оновремених путописаца.

Цариградски друм се пружао, мање-више, истом трасом и у Римском царству, као и у 19. веку. То је, просто, био пут одређен географским предусловима, долинама река или планинским превојима. Колико је то вековима било исто, потврђују и места у којима су биле постављене поштанске станице. Места станица су била иста у периоду од два миленијума, из врло једноставног разлога: нису била одређена политичким или било каквим другим одлукама људи, већ издржљивошћу коња. Коњ се умарао на истој раздаљини  и у Римском царству и у средњем веку. Дакле раздаљина је одређивана по коњским мишићима, а не по људском уму...

У делу су наведени и краћи описи места на Цариградском друму. Цитираћу неколико, из разних делова Србије.
У описима се често наводи да насеље има свега неколико, или око двадесетак кућа (породица), па се може замислити колико је просечно имало становника неко насељено место. Највеће место у Србији је имало највише око 300 кућа...

МИЛОШЕВАЦ. — Село у долини Мораве, од реке је удаљено три до четири километра. Првобитно насеље било је у селишту, на обали Бистричине. Низ предмета ископаних у Ћелијама, ближе Морави, као часна трпеза, камени свећњак и сребрна звездица, упућује на претпоставку да је ту у средњем веку постојало значајно насеље. Чињеница да у најстаријем турском попису ових области, 1476/78. године, Милошевац има 242 куће и 2 удовице, са укупним приходом од 1.089 акчи, чини ову претпоставку прихватљивијом. He треба посебно истицати да је Милошевац у то доба био највеће насељено место на подручју Србије и да Београд има толико становника тек 1536. године. Занимљиво је да Милошевац током читавог XVI века, упркос великом броју кућа, понекад је достизао и 300, задржава статус села. Становништво се састојало из раје, чији је највећи део због дунђерске службе на смедеревској тврђави уживао извесне пореске олакшице, и номада — haymana, припадали су тимару и међу њима је било муслимана. Број становника се током XVI века овако кретао. Године 1516. — раја: 244 куће, 21 неожењен и 2 удовице; номади: 26 кућа и 12 неожењених. Почетком двадесетих година: 257 кућа раје, број номада се не бележи; крајем двадесетих година: 318 кућа раје, од којих само 19 кућа није вршило дунђерску службу, и 18 влашких кућа са 6 одраслих мушких глава. Знатно смањивање броја становника Милошевца, по попису из 1536. има само 36 кућа, не мора да се узме као поуздан податак, јер је дефтер о коме је реч погрешно увезан. Но, изгледа да је ипак дошло до извесног опадања села, јер се 1560. у Милошевцу налази: 1 примићур, 225 кућа и 69 номада. Нешто касније број кућа се попео на 357, што представља и највећи број кућа у овом селу у времену о коме је овде реч. Седамдесетих година број кућа се поново смањује, износи 198 и 27 номада, да би се у време владавине Мурата III попео на 207 и 33 номада. 
Ово опадање броја становника, чак и када је знатно, може се објаснити, углавном, епидемијама, гладним годинама и разним природним недаћама. Међутим, оно што изазива посебну пажњу је чињеница да је Милошевац кроз све време имао велики број становника, често већи од многих градова, и то чак и тада кад је у овом селу долазило до опадања. Плодно земљиште око села и пореске олакшице које је становништво уживало од најранијих времена без сумње су умногоме допринели развитку овога насеља. Ипак, верујемо да то није имало одлучујући утицај, јер је постојао још низ села која су имала исте услове, па ипак нису успела да се развију у знатнија насеља. За сада, међутим, нисмо у могућности да утврдимо факторе који су имали пресудног утицаја на развитак Милошевца. 

РАЧНИК. — Село југоисточно од Багрдана. У XVI веку забележено је само у попису који је настао после 1550. године. Тада је имало 22 куће и 15 неожењених; приход од села износио је 3.921 акчу

АЛЕКСИНАЦ. — Праисторијска и римска налазишта установљена на подручју Алексинца указују на велику старину овог насеља. Мада за то нема непосредних података, са сигурношћу се може закључити да је овде постојало насеље и у средњем веку. To показује већ само његово хришћанско име, а и чињеница да се налази у најстаријем турском попису ових области. Чак је, изгледа, спадао у ред знатнијих насеља, јер према поменутом попису из 1516. године има 82 куће, 14 неожењених, 6 удовица и 5 муслимана. У селу су постојала два млина и један хаса виноград; приход је износио 10.835 акчи. Занимљиво је да се у свим турским изворима, чак и код Евлије Челебије, ово место помиње искључиво под именом Алексинац; назив Спахикеј и слично налазимо само код западних путописаца. Овај назив настао је, вероватно, отуда што ćy у Алексинцу боравили Турци поседници имања. Године 1530. забележен је само приход од Алексинца у износу од 6.928 акчи; нешто касније, поред 31 хришћанске куће које су готово све уживале баштине, уписане су и 4 муслиманске куће; приход од села износио је сада 7.000 акчи. У попису из седамдесетих година, поред 21 хришћанске куће, у Алексинцу су забележене само 4 муслиманске. М. Пигафета помиње тврђавицу на брежуљку поред села, а Шт. Герлах каже да су ту седели спахија и осам јаничара. Као ни већ поменути попис, ни попис настао у време владавине Мурата III не садржи податке о било каквом утврђењу. Ту је забележено само 8 муслиманских кућа, као и 24 хришћанске куће и 2 неожењена. Присуство угледнијих Турака у Алексинцу на известан начин потврђује и постојање хамама. По Р. Лубенауу, који је овуда прошао 1587. године, и који је, у ствари, и једини оставио белешку, ово купатило је било лепо и његово снабдевање водом решено на оригиналан начин; река која је протицала иза села терала је један точак на чијим су обема странама биле ведрице које су преносиле воду и сипале је у један олук; на тај начин вода се спроводила до купатила. Караван-сарај, који помињу Шт. Герлах и А. Волф, носио је, пo М. Пигафети, име Хасан-паше и налазио се изван паланке, на оној страни која је према Београду. Шт. Герлах изричито истиче да у Алексинцу није било цркве ни попа. По знатно каснијем Евлији Челебији, у Алексинцу је, поред паланке, чији је опсег износио 800 корака, било више ханова, војничких кућа и складиште муниције. Посада је била састављена од стотину војника; осим тога, ту је још било и више шахи топова. Француз Кикле, поред једног доста лепог хана који се налазио изван паланке, помиње и џамију, коју је такође подигао Хасан-паша. По њему, Алексинац је велика паланка у којој све куће припадају хришћанима Србима. Становништво Алексинца се, судећи по дажбинама, највише бавило гајењем житарица. Уз Алексинац се обично уписивао и приход од скеле код села Вукашиновца; седамдесетих година он је износио 5.966 акчи годишње, а нешто касније 5.200 акчи.