Шта да ти кажем. Хвала.
Ако ти није досадно, или кад имаш времена, слободно постави и неке слике из старих албума.
Има неких слика које си постављао на локалним форумима, нишком, крагујевачком и слично.
Поздрављам те и желим ти добро здравље.
Пријатно!
Она слика је снимљена кад је Шваба отишо поради себе. Неки минут после оне коју ти имаш.
Зар да качим слике где непријатељ скрнави светињу! А монахе сам исправио. Онај непоменик који их је сликао мора да је био пијан, стајали су сви за 10 степени накривљени, манастир накривљен...
Видите да је изнад главе покојника засађено неко дрво, воћка вероватно. Потомци су почившем, у току помена, „наменили“ поред нечега што је тренутно, потрошно (свећа, храна, пиће) и нешто што је живо и трајно. Када воћка постане родна, родбина ће јабуку, крушку, трешњу, дудињу, обрати и спустити на гроб, а после ће је и појести, седећи око гроба, „у друштву“ свога милог преминулог.
Над гробом моје нане засађен је јоргован, који јој изнад главе прави ’лад кад ударе летње врућине, и који јој у пролеће мирише.
На гробљима Срби саде разно мирисно дрвеће или цвеће (јорговане, ђулове, руже, здравац...) за које кажу да „миришу као душа“.
Срби се некада нису плашили смрти, јер је смрт била саставни део њихове свакодневице. Људи су боловали и умирали код куће, тако да су и мала деца била присутна и рано схватала да је смрт део живота. А покојници нису нестајали. Потомци су их се радо сећали, помињали, подсећали на њихове врлине. Није чудно да се Србин изнад гроба покојника, на задушницама, и насмеје, сећајући се и препричавајући анегдоте из земаљског живота почившег. Причајући шта је он радио као дете, или кад је ишао у коло код цркве... И некако је свима било лепо у друштву свога.
Ношење тешко оболелог ван куће, у болницу, само да не умре код куће, да умре сам, или у друштву непознатих; ношење почившег из болнице директно на гробље, удаљавање деце од тог догађаја, да се не би плашила, непомињање у друштву тог „тешког и трагичног догађаја“, све то је наша нова мода, од рата наовамо, од када људи више смрт не осећају као природни део живота, од када се од смрти панично плаше.
Гаврило, на тој слици горе, покојник је био војник. Види колико има свежих хумки около. Слика је из албума немачког
официра, из Лајпцига, који је уређивао и правио планове за гробља немачких војника. У албуму је још десетак слика
са тог истог гробља. На свим сликама су свежи гробови. Судећи по изразима лица, ожалошћени нису били одушевљени
посетом немачких војника. Иначе Немци су долазили на сва масовна окупљања народа. По мом мишљењу, гробље је
у близини неког попришта битке. Можда Багрдан или у неком селу близу Багрдана.
Гаврило, на тој слици горе, покојник је био војник.
Пресекох се, јер сам твој пост најпре брзо прочитао, па сам махинално повезао појам војник и појам официра који прави гробља за немачке војнике.
Тек у другом читању сам разумео да је у околини вероватно било неке битке, па су Срби сахрањивали своје, а Немци су довели свог архитекту или грађевинца да направи гробницу за немачке војнике.
Gavrilo, ovo su Zadusnice. U pozadini su nemacki vojnici. Nemci nisu svoje mrtve zakopavali na srpska groblja. Uz pravoslavne crkve jesu.
Ja mislim da su Nemci dolazili na svadbe ili kakva druga okupljanja iz razloga da Srbi ne bi iskoristili okupljanje i digli na ustanak ili kakav
osvetnicki pohod. Nemacki grobljanski arhitekta je verovatno bio i fotograf. Verovatno je dosao na groblje iz radoznalosti. Verovatno su ga
iznteresovali srpski pogrebni obicaji.
Ако ти није досадно, или кад имаш времена, слободно постави и неке слике из старих албума.
Има неких слика које си постављао на локалним форумима, нишком, крагујевачком и слично.
Поздрављам те и желим ти добро здравље.
Пријатно!
Она слика је снимљена кад је Шваба отишо поради себе. Неки минут после оне коју ти имаш.
Зар да качим слике где непријатељ скрнави светињу! А монахе сам исправио. Онај непоменик који их је сликао мора да је био пијан, стајали су сви за 10 степени накривљени, манастир накривљен...
NE ZNAM DA LI JE U SRBIJI ALI DELUJE ZANIMLJIVO....
Видите да је изнад главе покојника засађено неко дрво, воћка вероватно. Потомци су почившем, у току помена, „наменили“ поред нечега што је тренутно, потрошно (свећа, храна, пиће) и нешто што је живо и трајно. Када воћка постане родна, родбина ће јабуку, крушку, трешњу, дудињу, обрати и спустити на гроб, а после ће је и појести, седећи око гроба, „у друштву“ свога милог преминулог.
Над гробом моје нане засађен је јоргован, који јој изнад главе прави ’лад кад ударе летње врућине, и који јој у пролеће мирише.
На гробљима Срби саде разно мирисно дрвеће или цвеће (јорговане, ђулове, руже, здравац...) за које кажу да „миришу као душа“.
Срби се некада нису плашили смрти, јер је смрт била саставни део њихове свакодневице. Људи су боловали и умирали код куће, тако да су и мала деца била присутна и рано схватала да је смрт део живота. А покојници нису нестајали. Потомци су их се радо сећали, помињали, подсећали на њихове врлине. Није чудно да се Србин изнад гроба покојника, на задушницама, и насмеје, сећајући се и препричавајући анегдоте из земаљског живота почившег. Причајући шта је он радио као дете, или кад је ишао у коло код цркве... И некако је свима било лепо у друштву свога.
Ношење тешко оболелог ван куће, у болницу, само да не умре код куће, да умре сам, или у друштву непознатих; ношење почившег из болнице директно на гробље, удаљавање деце од тог догађаја, да се не би плашила, непомињање у друштву тог „тешког и трагичног догађаја“, све то је наша нова мода, од рата наовамо, од када људи више смрт не осећају као природни део живота, од када се од смрти панично плаше.
официра, из Лајпцига, који је уређивао и правио планове за гробља немачких војника. У албуму је још десетак слика
са тог истог гробља. На свим сликама су свежи гробови. Судећи по изразима лица, ожалошћени нису били одушевљени
посетом немачких војника. Иначе Немци су долазили на сва масовна окупљања народа. По мом мишљењу, гробље је
у близини неког попришта битке. Можда Багрдан или у неком селу близу Багрдана.
Пресекох се, јер сам твој пост најпре брзо прочитао, па сам махинално повезао појам војник и појам официра који прави гробља за немачке војнике.
Тек у другом читању сам разумео да је у околини вероватно било неке битке, па су Срби сахрањивали своје, а Немци су довели свог архитекту или грађевинца да направи гробницу за немачке војнике.
Gavrilo, ovo su Zadusnice. U pozadini su nemacki vojnici. Nemci nisu svoje mrtve zakopavali na srpska groblja. Uz pravoslavne crkve jesu.
Ja mislim da su Nemci dolazili na svadbe ili kakva druga okupljanja iz razloga da Srbi ne bi iskoristili okupljanje i digli na ustanak ili kakav
osvetnicki pohod. Nemacki grobljanski arhitekta je verovatno bio i fotograf. Verovatno je dosao na groblje iz radoznalosti. Verovatno su ga
iznteresovali srpski pogrebni obicaji.