Na jednom ranijem postu prikazao sam sliku ovakvog "vodotornja" i zel. stanice Prokuplje misleci da ih neki Nemacki snima iz voza (fotka iz II WW bauk baukampfa). Ali ne - nije to bilo Prokuplje. Nemoguca je kolinearizacija "vodotornja"i zgrade zel. stanice Prokuplje sa b ilo koje tacke na zel. sinama. Inace u ovoj zgradi koja se obrusava zive neki Romi. Deo krova je srusen (vidi se). Pitam ih: "Prolazi li voz nekada kroz prokupacku stanicu"? Kazu:"Jednom godisnje, ako su izbori"!
Ко сваки нормалан свет, јубилеј славимо три дана :)
Испада да се ГрК и ја овде частимо: ја њему сердаре, он мени војводо.
Ма јок, то је само љуцко поштовање. Захваљујемо се малој маци Немезис и Болету на честиткама!
Рећи ће неко: шта бре ови славе, тек 200 страна.
Само погледајте у околини, колико форума је дошло до 200-те стране?
Добро, мало се и шалимо, а и може нам се, године су пред нама...
Пошто су овде слике из ван Београда, онда да ставим и парче приче из Мачве, од Јанка Веселиновића.
Сви га памте по Хајдук Станку, по причи о јунацима. О сабљама и кубурама.
А не знају да је Јанко мек ко памук, добар и честит ко ова наша Србија.
Нека опросте они који воле оне постмодернистичке приче.
Да мало плакнемо душу овим мелем-речима:
– Ево, да ти, кажем!... То је било лане. Женио се Степан Ђурин, па мене тата посл’о у сватове. Први дан – ништа. Кад сутрадан, дон’о ја част, а она стоји онде... Мени тако би мило да се с њом разговарам... Наместила се, море, к’о каква варошка, па кад погледи, а она пресече оком. Ја се све склањам устрану, али тако, да ми је свакад на погледу. Не могу, море, сит да је се нагледам!... А она, пусница, само превали очима на ме, а у мени се мутља и срце и џигерица, па ми запиште уши од зорова...
– ’Ајд’, прође ручак и част, сад ће игра. Једва ја чекам! Лепо сам био полудео – па то ти је!... Знам ја Марицу од детета; с њом сам се и игр’о; али који ми је ђаво, те сад не смем да јој речи рекнем! К’о да сам омађијан – Боже, сачувај!... Свирнуше цигани, поче се свет ’ватати у коло; у’ватим се и ја... Мало не постаја – ето ти ње, па се у’вати до мене... Не смем да је погледам! Гледам све у носове од моји’ опанака. – „Што ти јорданиш?“ – пита ме она. – „Ко, зар ја?“ – „Ти, јес’ ти, кад нећеш самном ни речи да проговориш?“ – вели она. – „Не дај, Боже“... Ја ’тедо да јој штогод рекнем, али стала памет, море! Ама речце !... Криво ми, Боже, на самог себе, па би’ заплак’о!... Само јој једва изговори’ да ћемо се после разговарати...
– Кад свирнуше другу игру, уватим се ја опет: Очекујем да се она до мене у’вати, али она оде до Виће поповог. Уђе бес у мене! Смишљ’о сам како ћу да се Вићи осветим... Прође и та игра, доће трећа – ето је код мене... – „Ти се љутиш?“ – рече она. – „Јок ја!“ – „Што вараш, болан, кад сам ја видела?“ – „Не љутим се, славе ми!"–„Што се кунеш славом, кад није истина?“...
– Тамо – вамо, ми се помиримо. То вече ја узмем њу за руку, па је поведем. Она пође, баш се никако не противи.
Баш ако вам се свиди, можете ову Јанкову причу, читаву, и још једну, да прочитате на блогу ДЕВЕТНАЕСТИ ВЕК (Приче из 19. века).
Na jednom ranijem postu prikazao sam sliku ovakvog "vodotornja" i zel. stanice Prokuplje misleci da ih neki Nemacki snima iz voza (fotka iz II WW bauk baukampfa). Ali ne - nije to bilo Prokuplje. Nemoguca je kolinearizacija "vodotornja"i zgrade zel. stanice Prokuplje sa b ilo koje tacke na zel. sinama. Inace u ovoj zgradi koja se obrusava zive neki Romi. Deo krova je srusen (vidi se). Pitam ih: "Prolazi li voz nekada kroz prokupacku stanicu"? Kazu:"Jednom godisnje, ako su izbori"!
Ма јок, то је само љуцко поштовање.
Захваљујемо се малој маци Немезис и Болету на честиткама!
Рећи ће неко: шта бре ови славе, тек 200 страна.
Само погледајте у околини, колико форума је дошло до 200-те стране?
Добро, мало се и шалимо, а и може нам се, године су пред нама...
Пошто су овде слике из ван Београда, онда да ставим и парче приче из Мачве, од Јанка Веселиновића.
Сви га памте по Хајдук Станку, по причи о јунацима. О сабљама и кубурама.
А не знају да је Јанко мек ко памук, добар и честит ко ова наша Србија.
Нека опросте они који воле оне постмодернистичке приче.
Да мало плакнемо душу овим мелем-речима:
– Ево, да ти, кажем!... То је било лане. Женио се Степан Ђурин, па мене тата посл’о у сватове. Први дан – ништа. Кад сутрадан, дон’о ја част, а она стоји онде... Мени тако би мило да се с њом разговарам... Наместила се, море, к’о каква варошка, па кад погледи, а она пресече оком. Ја се све склањам устрану, али тако, да ми је свакад на погледу. Не могу, море, сит да је се нагледам!... А она, пусница, само превали очима на ме, а у мени се мутља и срце и џигерица, па ми запиште уши од зорова...
– ’Ајд’, прође ручак и част, сад ће игра. Једва ја чекам! Лепо сам био полудео – па то ти је!... Знам ја Марицу од детета; с њом сам се и игр’о; али који ми је ђаво, те сад не смем да јој речи рекнем! К’о да сам омађијан – Боже, сачувај!... Свирнуше цигани, поче се свет ’ватати у коло; у’ватим се и ја... Мало не постаја – ето ти ње, па се у’вати до мене... Не смем да је погледам! Гледам све у носове од моји’ опанака. – „Што ти јорданиш?“ – пита ме она. – „Ко, зар ја?“ – „Ти, јес’ ти, кад нећеш самном ни речи да проговориш?“ – вели она. – „Не дај, Боже“... Ја ’тедо да јој штогод рекнем, али стала памет, море! Ама речце !... Криво ми, Боже, на самог себе, па би’ заплак’о!... Само јој једва изговори’ да ћемо се после разговарати...
– Кад свирнуше другу игру, уватим се ја опет: Очекујем да се она до мене у’вати, али она оде до Виће поповог. Уђе бес у мене! Смишљ’о сам како ћу да се Вићи осветим... Прође и та игра, доће трећа – ето је код мене... – „Ти се љутиш?“ – рече она. – „Јок ја!“ – „Што вараш, болан, кад сам ја видела?“ – „Не љутим се, славе ми!"–„Што се кунеш славом, кад није истина?“...
– Тамо – вамо, ми се помиримо. То вече ја узмем њу за руку, па је поведем. Она пође, баш се никако не противи.
Баш ако вам се свиди, можете ову Јанкову причу, читаву, и још једну, да прочитате на блогу ДЕВЕТНАЕСТИ ВЕК (Приче из 19. века).
!