Посао око сређивања, обраде и заштите докумената у црквеним архивима у Дубровнику, Трсту, Сент Андреји, Бечу, који спроводе стручњаци Архива Србије после потписивања споразума о сарадњи са СПЦ 2007. године, открио је богату и разноврсну грађу која се у њима чува. Мада предстоји још архивистичког посла, после четири године рада архив у Трсту је готово формиран и биће доступан истраживачима, док у Дубровнику, где је обрађено око 230 књига – административних, матичних, деловодника, записника са седница, 160 кутија архивске грађе, 85 регистратора, тек следи обиман рад на сређивању и заштити докумената.

Љубазношћу директора Архива Србије, професора др Мирослава Перишића, и руководиоца пројекта, архивског саветника, Јелице Рељић, „Политика“ ексклузивно, први пут у нашој јавности, објављује документа пронађена у тршћанском и дубровачком црквеном архиву, као малу илустрацију богатства које ће се тек наћи пред архивистима и истраживачима. Ради се о документима везаним за развој и рад српских школа у ова два града.

Оснивање српске школе у Дубровнику везује се за име тада свршеног богослова Ђорђа (Георгија) Николајевића, каснијег дабробосанског митрополита. По налогу карловачког митрополита Стевана Стратимировића он крајем 1829. године долази у Дубровник из Срема с намером да оснује српску школу. Отворена 1830. године, она је убрзо угашена, али се настављају напори да се утврде образовне установе за учење српске деце.

Међу дубровачким православцима, истакнутим јавним радницима и добротворима, име Божа Бошковића (1815–1879) заузима посебно место. Бродовласник, богати трговац, Бошковић је веома активно учествовао у напорима да Срби добију трећу православну богомољу у Дубровнику, па је после много труда и препрека Саборни храм посвећен Благовештењу освештан 1877. године. Велику суму новца оставио је и за школство. После његове смрти 1879. године, основана је заклада „Божо Бошковић“, а нешто касније та фондација отворила је женску школу за српске девојке која је понела његово име. У Бошковићевим културно-образовним настојањима, уз Божа је био и брат Никола Нико Бошковић. Он је радио на испуњавању братовљеве жеље да отвори женску школу, али је и сам помагао развој школства.

У Трсту, српска школа незванично је почела с радом још 1. јануара 1782. године, али се њени званични почеци, када је основан завод за васпитање српске омладине и добијена дозвола за отварање школе, везују за 1792. годину. Јован Милетић, један од виђенијих тршћанских Срба, који је, тргујући по Дубровнику, Сплиту, Млецима, Трсту, Лајпцигу и Бечу, стекао велику имовину, тестаментом је оставио 24.000 форинти Илирској заједници у Трсту. Њега је жеља била да се оснује завод за васпитање српске омладине, што су извршиоци тестамента и учинили после његове смрти у Бечу 8. септембра 1790. године. Новооснована школа добила је име по свом добротвору, а с радом је почела 1. јануара 1792. године. Учио се матерњи језик „илирски“ – читање и писање, граматика, певање, аритметика, немачки, италијански и латински. На седници у октобру 1841. године црквени одбор изабрао је комисију која је требало да усвоји устав који је саставила и предложила школска управа. Пошто је прегледала текст, комисија га је у целости одобрила. Устав српске школе „Јован Милетић“, под називом Regolamento perleScuoleSlavo-Serbichein Тrieste, потврђен је 22. марта 1842. године. Одлуком одбора црквене општине од 26. маја 1973. године, због малог броја ђака, српска школа у Трсту престаје да буде редовна и постаје допунска школа у којој најмлађе генерације тршћанских Срба, између осталог, уче и матерњи језик.