Србија у Првом светском рату виђена кроз објектив немачког фотографа:
За ову не гарантујем да је снимљена у Србији, али занимљив је официр обележен бројем 5: der serbishe Oberst Stefaniwitsch:
Veoma dragocene i neocekivane slike! Hvala Iznogudu, Gavrilu i mici milovanovicu na slikama na ovoj stranici "Srbije ...". Inace srpski oficir, krajnje desno (5) je puk. Dusan Stefanovic, ministar vojni Kraljevine Srbije. grk
Milsim da je ova donja, snimljena sa ogranka Sokolice. Tada ('60-etih) je na tom brdu bilo puno vinograda! Neobicna je perspektiva u kojoj se "stara" gimnazija nasla iznad zgrade danasnje Opstine Prokuplje. g.
1. Ovo je nasa lokacija za kupanje u Toplici , kod zel. mosta blizeg stanici Prokuplje. Levo u vodi sam ja a desno moj brat od tetke Dejan (zivi u Nisu), mlatimo nogama. Na obali neki decko posmatra slikanje.
2. u prvom planu sam ja ali se prikupilo jos dosta kupaca
3. na vodokaptazi na Hisaru: moj mladji brat Slavko i ja stojimo a Dejan (Deki) cuci. Iza nas ...
4. Ista poza istog drustva, iza nas deo Gubetinske ravnice
5. Dejan i ja u prvom planu. Iza nas Sasa (Slavko) a u pozadini, ali zaklonjen drvecem, Dancevica mlin i automobilski most koji vodi u Gubetinsko polje
6. Dejan (Deki) i ja s mojim ocem na Hisaru, 1966g.
7. Ovde se lepse vidi Prokuplje '66-te.
8. Sasa kod spomenika "Selji". Tog spomenika nema vise na Hisaru.
9. Moja majka kraj ograde baste hot. "Hameum" (fotka je iz 1967g. a ne 1966g.).
10. Bojovicka linija : Sasa, mama, deka (mamin rodjeni ujak) Miroslav-Miro Bojovic (s. G. Konjusa) i ja. Iza nas je "Latinska crkva" na Hisaru (poglledajte joj krov i naheren krst!).
11. Hisar '66g. Iza mene (imam 16. god) je brdo Carina na ulazu u Prokuplje.
12. Ova je iz 1965g. Mama i ja na nasoj dvorisnoj terasi u Beogradu (Bul. KA 38 / III sprat)
Sluzio sam vojsku na Kosovu, Urosevac. U relativnoj blizini nalazi se selo Nerodimlje (u njemu se nalazila letnja rezidencija Nemanjica). Tu tece i reka Nerodimka koja je jedina prirodna recna bifurkacija u nas. Deo reke se uliva u Egejski sliv (na slici) a druga racva reke u sliv Crnog mora. Ta bifurkacija nije bila tada adekvatno "sanirana" pa sam 1976g., veoma nadobudno, pisao kao vojnik "Politici" (rub. Medju nama) ne bi li se ta bifurkacija ocuvala i obelezila. Pismo su objavili.
Ovo je vodenica na Nerodimki ali voda se prakticno ne vidi. grk
Medju jugoslovenima niskog "Jugoslovenskog odbora" 1915g. nalazio se i izrazito talentovani pisac Ivo Cipiko [ 1869 - 1923 ], dalmatinac. Srbin. Austrougarski drzavljanin, on je u Nisu te godine uzeo srpsko podanstvo. Majku mu je otela katolicka crkva ali je bio jako vezan sa sestrom. Po profesiji sumar, inicijalno radio je u sumama Boke Kotorske. Fran Supilo, ( i taj prevarni politicar bio je u Nisu 1915g. ), maliciozno ga je jednim clankom u svojim novinama (bio je urednik "Crvene Hrvatske" ) obelezio kao 'srpskog proponenta' pa "po potrebi sluzbe" Ivu "bacaju" da radi po sumama Hvara. Tu se upoznaje sa Sibe Milicicem ( i on je bio u Nisu ). Iz Nisa, Ivo je dopisnik "Mesadjera" i "Sekola". Izuzetno nacionalno aktivan, predsedavao je poznatoj protestnoj skupstini jugoslovena u Nisu, zalazuci se za prisajedinjenje Dalmacije, Istre i drugih krajeva srpstva ( i slovenstva ) buducoj drzavi jugoslovena. Po primanju srpskog drzavljanstva, postavljen za sefa Okruzne sumske uprave. Njegova aktivnost u Nisu 1915g. je izuzetno vazna ( i nije zaboravljena ) jer je saveznicima pokazao gde sve ima slovenskog zivlja ( a Dalmacija je bila najcistija, sa 97% slovena i samo 3% talijana ) sto je bitno uticalo na povlacenje granica buduceg naseg Kraljevstva SHS i Jugoslavije.
Ivo Cipiko je bio duboka, bezinteresna, pesnicka dusa. Nije se bavio politikom ali nacionalnim radom da. I njegova dela (Sa jadranskih obala, Primorske duse, Pauci,Iz ratnih dana ...), po meni, poseduju snagu koju su imali Petar Kocic, Mellvile i Conrad. Obzirom na njegove aktivnosti u Nisu 1915g. koje se ravnale, po svom znacaju za srpstvo i jugoslovenstvo, sa aktivnostima Sanitetskih misija u Nisu u to vreme, mislim da mu je mesto i na ovom Forumu. Nis, Novi Sad i Beograd dali su ulicama njegovo ime. grk
Иво Ћипико (13. јануар 1869 — 23. септембар 1923) је истакнути српски приповедач кога је у прошлом веку дала Далмација. Иако није писао под непосредним утицајем свог земљака Матавуља, он му је по низу својих књижевних обележја и тежњи врло близак. Нарочито их везује наклоност према простом свету и величање природне снаге коју откривају у малом човеку. И тематски су сродни. И један и други приказују далматински живот или, тачније, два далматинска подручја која географски и културно оштро контрастирају, Приморје и Загору. Ћипико је много више од Матавуља остао веран том завичајном регионализму.
Слично Меду Пуцићу, Матији бану, Валтазару Богишићу, Марку цару и неким другим српским књижевним и културним радницима из западних крајева, Иво Ћипико је био Србин католик. Он потиче из латинске патрицијске породице Cippico, по властитим предањима, пореклом из Рима, у којој су од давнина неговане хуманистичке традиције и књижевни рад. Један од његових предака био је чувени Кориолан Ћипико (лат. Coriolanus Ceppio), хуманист и новолатински писац XV. века. У „Ћипиковој палати" у Трогиру пронађена је средином XVI. века Трималхионова Гозба, једини сачувани део из романа Сатирикон римског писца Петронија. С падом Млетачке републике породица Ћипико почела је сиромашити и приближавати се обичном народу, па је и мајка нашег писца била пучанка.
Рођен у Каштел-Новом, између Сплита и Трогира, Ћипико је још из детињства понео дубоку приврженост слободном, неспутаном животу у природи и снажну симпатију према тежацима и тежачком животу. Обе склоности одиграће значајну улогу и у животу и у делу овог писца. Кад су га као дечака дали у фратарску гимназију у Сињу, он је, не могавши да издржи крутост и стегу школског режима, побегао из семеништа и определио се, не случајно, за шумарски позив. Семениште га је одвајало од природе, затварало га у мртве догме и беживотни морал, а шумарски позив вратио га је природи и омогућио му да живи с народом.
Његово опредељење за српску књижевност и каснији прелазак у Србију, где као ратни дописник учествује у балканским ратовима а за време Првог светског рата прати српску војску у изгнанство, било је проузроковано, осим националним одушевљењем, и наклоношћу једног западњака, разочараног у европску цивилизацију, према земљи која је у његовим очима носила нешто од оног исконског, правог, природног живота коме је тежио. Огроман углед Србије на читавом југословенском простору и привлачност српске књижевности деловали су у истом правцу. Прве подстицаје нашао је, зачудо, у истој оној школи која га је у свему другом одбијала, у фратарском семеништу у Сињу. Међу његовим професорима, фратрима, налазио се и један истински љубитељ књижевности и југословенски националиста. Он је будућем писцу доносио дела српских приповедача и народне песме.
„Занесох се и постадох Србином“, написао је касније Ћипико.
Иво Ћипико (13. јануар 1869 — 23. септембар 1923) је истакнути српски приповедач кога је у прошлом веку дала Далмација. Иако није писао под непосредним утицајем свог земљака Матавуља, он му је по низу својих књижевних обележја и тежњи врло близак. Нарочито их везује наклоност према простом свету и величање природне снаге коју откривају у малом човеку. И тематски су сродни. И један и други приказују далматински живот или, тачније, два далматинска подручја која географски и културно оштро контрастирају, Приморје и Загору. Ћипико је много више од Матавуља остао веран том завичајном регионализму.
Слично Меду Пуцићу, Матији бану, Валтазару Богишићу, Марку цару и неким другим српским књижевним и културним радницима из западних крајева, Иво Ћипико је био Србин католик. Он потиче из латинске патрицијске породице Cippico, по властитим предањима, пореклом из Рима, у којој су од давнина неговане хуманистичке традиције и књижевни рад. Један од његових предака био је чувени Кориолан Ћипико (лат. Coriolanus Ceppio), хуманист и новолатински писац XV. века. У „Ћипиковој палати" у Трогиру пронађена је средином XVI. века Трималхионова Гозба, једини сачувани део из романа Сатирикон римског писца Петронија. С падом Млетачке републике породица Ћипико почела је сиромашити и приближавати се обичном народу, па је и мајка нашег писца била пучанка.
Рођен у Каштел-Новом, између Сплита и Трогира, Ћипико је још из детињства понео дубоку приврженост слободном, неспутаном животу у природи и снажну симпатију према тежацима и тежачком животу. Обе склоности одиграће значајну улогу и у животу и у делу овог писца. Кад су га као дечака дали у фратарску гимназију у Сињу, он је, не могавши да издржи крутост и стегу школског режима, побегао из семеништа и определио се, не случајно, за шумарски позив. Семениште га је одвајало од природе, затварало га у мртве догме и беживотни морал, а шумарски позив вратио га је природи и омогућио му да живи с народом.
Његово опредељење за српску књижевност и каснији прелазак у Србију, где као ратни дописник учествује у балканским ратовима а за време Првог светског рата прати српску војску у изгнанство, било је проузроковано, осим националним одушевљењем, и наклоношћу једног западњака, разочараног у европску цивилизацију, према земљи која је у његовим очима носила нешто од оног исконског, правог, природног живота коме је тежио. Огроман углед Србије на читавом југословенском простору и привлачност српске књижевности деловали су у истом правцу. Прве подстицаје нашао је, зачудо, у истој оној школи која га је у свему другом одбијала, у фратарском семеништу у Сињу. Међу његовим професорима, фратрима, налазио се и један истински љубитељ књижевности и југословенски националиста. Он је будућем писцу доносио дела српских приповедача и народне песме.
„Занесох се и постадох Србином“, написао је касније Ћипико.
Newmane, H. na ovim dirljivim dodatnim podacima. Treba citati Iva Cipika (bio nam je i u skolskoj lektiri) i svako ce biti fasciniran iskonskom snagom njegovih reci ( veoma slicnih onima kod Petra Kocica ). Ja sam stavio ovaj post jer je Ivo Cipiko i deo bastine "starog Nisa". grk.
Србија у Првом светском рату виђена кроз објектив немачког фотографа:
За ову не гарантујем да је снимљена у Србији, али занимљив је официр обележен бројем 5: der serbishe Oberst Stefaniwitsch:
Србија у Првом светском рату виђена кроз објектив немачког фотографа:
За ову не гарантујем да је снимљена у Србији, али занимљив је официр обележен бројем 5: der serbishe Oberst Stefaniwitsch:
Veoma dragocene i neocekivane slike! Hvala Iznogudu, Gavrilu i mici milovanovicu na slikama na ovoj stranici "Srbije ...". Inace srpski oficir, krajnje desno (5) je puk. Dusan Stefanovic, ministar vojni Kraljevine Srbije. grk
Milsim da je ova donja, snimljena sa ogranka Sokolice. Tada ('60-etih) je na tom brdu bilo puno vinograda! Neobicna je perspektiva u kojoj se "stara" gimnazija nasla iznad zgrade danasnje Opstine Prokuplje. g.
Skoro sve donje fotke su snimljene 1966g.
1. Ovo je nasa lokacija za kupanje u Toplici , kod zel. mosta blizeg stanici Prokuplje. Levo u vodi sam ja a desno moj brat od tetke Dejan (zivi u Nisu), mlatimo nogama. Na obali neki decko posmatra slikanje.
2. u prvom planu sam ja ali se prikupilo jos dosta kupaca
3. na vodokaptazi na Hisaru: moj mladji brat Slavko i ja stojimo a Dejan (Deki) cuci. Iza nas ...
4. Ista poza istog drustva, iza nas deo Gubetinske ravnice
5. Dejan i ja u prvom planu. Iza nas Sasa (Slavko) a u pozadini, ali zaklonjen drvecem, Dancevica mlin i automobilski most koji vodi u Gubetinsko polje
6. Dejan (Deki) i ja s mojim ocem na Hisaru, 1966g.
7. Ovde se lepse vidi Prokuplje '66-te.
8. Sasa kod spomenika "Selji". Tog spomenika nema vise na Hisaru.
9. Moja majka kraj ograde baste hot. "Hameum" (fotka je iz 1967g. a ne 1966g.).
10. Bojovicka linija : Sasa, mama, deka (mamin rodjeni ujak) Miroslav-Miro Bojovic (s. G. Konjusa) i ja. Iza nas je "Latinska crkva" na Hisaru (poglledajte joj krov i naheren krst!).
11. Hisar '66g. Iza mene (imam 16. god) je brdo Carina na ulazu u Prokuplje.
12. Ova je iz 1965g. Mama i ja na nasoj dvorisnoj terasi u Beogradu (Bul. KA 38 / III sprat)
Sluzio sam vojsku na Kosovu, Urosevac. U relativnoj blizini nalazi se selo Nerodimlje (u njemu se nalazila letnja rezidencija Nemanjica). Tu tece i reka Nerodimka koja je jedina prirodna recna bifurkacija u nas. Deo reke se uliva u Egejski sliv (na slici) a druga racva reke u sliv Crnog mora. Ta bifurkacija nije bila tada adekvatno "sanirana" pa sam 1976g., veoma nadobudno, pisao kao vojnik "Politici" (rub. Medju nama) ne bi li se ta bifurkacija ocuvala i obelezila. Pismo su objavili.
Ovo je vodenica na Nerodimki ali voda se prakticno ne vidi. grk
Medju jugoslovenima niskog "Jugoslovenskog odbora" 1915g. nalazio se i izrazito talentovani pisac Ivo Cipiko [ 1869 - 1923 ], dalmatinac. Srbin. Austrougarski drzavljanin, on je u Nisu te godine uzeo srpsko podanstvo. Majku mu je otela katolicka crkva ali je bio jako vezan sa sestrom. Po profesiji sumar, inicijalno radio je u sumama Boke Kotorske. Fran Supilo, ( i taj prevarni politicar bio je u Nisu 1915g. ), maliciozno ga je jednim clankom u svojim novinama (bio je urednik "Crvene Hrvatske" ) obelezio kao 'srpskog proponenta' pa "po potrebi sluzbe" Ivu "bacaju" da radi po sumama Hvara. Tu se upoznaje sa Sibe Milicicem ( i on je bio u Nisu ). Iz Nisa, Ivo je dopisnik "Mesadjera" i "Sekola". Izuzetno nacionalno aktivan, predsedavao je poznatoj protestnoj skupstini jugoslovena u Nisu, zalazuci se za prisajedinjenje Dalmacije, Istre i drugih krajeva srpstva ( i slovenstva ) buducoj drzavi jugoslovena. Po primanju srpskog drzavljanstva, postavljen za sefa Okruzne sumske uprave. Njegova aktivnost u Nisu 1915g. je izuzetno vazna ( i nije zaboravljena ) jer je saveznicima pokazao gde sve ima slovenskog zivlja ( a Dalmacija je bila najcistija, sa 97% slovena i samo 3% talijana ) sto je bitno uticalo na povlacenje granica buduceg naseg Kraljevstva SHS i Jugoslavije.
Ivo Cipiko je bio duboka, bezinteresna, pesnicka dusa. Nije se bavio politikom ali nacionalnim radom da. I njegova dela (Sa jadranskih obala, Primorske duse, Pauci, Iz ratnih dana ...), po meni, poseduju snagu koju su imali Petar Kocic, Mellvile i Conrad. Obzirom na njegove aktivnosti u Nisu 1915g. koje se ravnale, po svom znacaju za srpstvo i jugoslovenstvo, sa aktivnostima Sanitetskih misija u Nisu u to vreme, mislim da mu je mesto i na ovom Forumu. Nis, Novi Sad i Beograd dali su ulicama njegovo ime. grk
Иво Ћипико (13. јануар 1869 — 23. септембар 1923) је истакнути српски приповедач кога је у прошлом веку дала Далмација. Иако није писао под непосредним утицајем свог земљака Матавуља, он му је по низу својих књижевних обележја и тежњи врло близак. Нарочито их везује наклоност према простом свету и величање природне снаге коју откривају у малом човеку. И тематски су сродни. И један и други приказују далматински живот или, тачније, два далматинска подручја која географски и културно оштро контрастирају, Приморје и Загору. Ћипико је много више од Матавуља остао веран том завичајном регионализму.
Слично Меду Пуцићу, Матији бану, Валтазару Богишићу, Марку цару и неким другим српским књижевним и културним радницима из западних крајева, Иво Ћипико је био Србин католик. Он потиче из латинске патрицијске породице Cippico, по властитим предањима, пореклом из Рима, у којој су од давнина неговане хуманистичке традиције и књижевни рад. Један од његових предака био је чувени Кориолан Ћипико (лат. Coriolanus Ceppio), хуманист и новолатински писац XV. века. У „Ћипиковој палати" у Трогиру пронађена је средином XVI. века Трималхионова Гозба, једини сачувани део из романа Сатирикон римског писца Петронија. С падом Млетачке републике породица Ћипико почела је сиромашити и приближавати се обичном народу, па је и мајка нашег писца била пучанка.
Рођен у Каштел-Новом, између Сплита и Трогира, Ћипико је још из детињства понео дубоку приврженост слободном, неспутаном животу у природи и снажну симпатију према тежацима и тежачком животу. Обе склоности одиграће значајну улогу и у животу и у делу овог писца. Кад су га као дечака дали у фратарску гимназију у Сињу, он је, не могавши да издржи крутост и стегу школског режима, побегао из семеништа и определио се, не случајно, за шумарски позив. Семениште га је одвајало од природе, затварало га у мртве догме и беживотни морал, а шумарски позив вратио га је природи и омогућио му да живи с народом.
Његово опредељење за српску књижевност и каснији прелазак у Србију, где као ратни дописник учествује у балканским ратовима а за време Првог светског рата прати српску војску у изгнанство, било је проузроковано, осим националним одушевљењем, и наклоношћу једног западњака, разочараног у европску цивилизацију, према земљи која је у његовим очима носила нешто од оног исконског, правог, природног живота коме је тежио. Огроман углед Србије на читавом југословенском простору и привлачност српске књижевности деловали су у истом правцу. Прве подстицаје нашао је, зачудо, у истој оној школи која га је у свему другом одбијала, у фратарском семеништу у Сињу. Међу његовим професорима, фратрима, налазио се и један истински љубитељ књижевности и југословенски националиста. Он је будућем писцу доносио дела српских приповедача и народне песме.
„Занесох се и постадох Србином“, написао је касније Ћипико.
Иво Ћипико (13. јануар 1869 — 23. септембар 1923) је истакнути српски приповедач кога је у прошлом веку дала Далмација. Иако није писао под непосредним утицајем свог земљака Матавуља, он му је по низу својих књижевних обележја и тежњи врло близак. Нарочито их везује наклоност према простом свету и величање природне снаге коју откривају у малом човеку. И тематски су сродни. И један и други приказују далматински живот или, тачније, два далматинска подручја која географски и културно оштро контрастирају, Приморје и Загору. Ћипико је много више од Матавуља остао веран том завичајном регионализму.
Слично Меду Пуцићу, Матији бану, Валтазару Богишићу, Марку цару и неким другим српским књижевним и културним радницима из западних крајева, Иво Ћипико је био Србин католик. Он потиче из латинске патрицијске породице Cippico, по властитим предањима, пореклом из Рима, у којој су од давнина неговане хуманистичке традиције и књижевни рад. Један од његових предака био је чувени Кориолан Ћипико (лат. Coriolanus Ceppio), хуманист и новолатински писац XV. века. У „Ћипиковој палати" у Трогиру пронађена је средином XVI. века Трималхионова Гозба, једини сачувани део из романа Сатирикон римског писца Петронија. С падом Млетачке републике породица Ћипико почела је сиромашити и приближавати се обичном народу, па је и мајка нашег писца била пучанка.
Рођен у Каштел-Новом, између Сплита и Трогира, Ћипико је још из детињства понео дубоку приврженост слободном, неспутаном животу у природи и снажну симпатију према тежацима и тежачком животу. Обе склоности одиграће значајну улогу и у животу и у делу овог писца. Кад су га као дечака дали у фратарску гимназију у Сињу, он је, не могавши да издржи крутост и стегу школског режима, побегао из семеништа и определио се, не случајно, за шумарски позив. Семениште га је одвајало од природе, затварало га у мртве догме и беживотни морал, а шумарски позив вратио га је природи и омогућио му да живи с народом.
Његово опредељење за српску књижевност и каснији прелазак у Србију, где као ратни дописник учествује у балканским ратовима а за време Првог светског рата прати српску војску у изгнанство, било је проузроковано, осим националним одушевљењем, и наклоношћу једног западњака, разочараног у европску цивилизацију, према земљи која је у његовим очима носила нешто од оног исконског, правог, природног живота коме је тежио. Огроман углед Србије на читавом југословенском простору и привлачност српске књижевности деловали су у истом правцу. Прве подстицаје нашао је, зачудо, у истој оној школи која га је у свему другом одбијала, у фратарском семеништу у Сињу. Међу његовим професорима, фратрима, налазио се и један истински љубитељ књижевности и југословенски националиста. Он је будућем писцу доносио дела српских приповедача и народне песме.
„Занесох се и постадох Србином“, написао је касније Ћипико.
Newmane, H. na ovim dirljivim dodatnim podacima. Treba citati Iva Cipika (bio nam je i u skolskoj lektiri) i svako ce biti fasciniran iskonskom snagom njegovih reci ( veoma slicnih onima kod Petra Kocica ). Ja sam stavio ovaj post jer je Ivo Cipiko i deo bastine "starog Nisa". grk.