Kad se diže hiperrealistička Srpska slȁva, tada obični ljudi postaju, genohronološkim afinitetom, istorijske ličnosti. Ali najčeše, običan čovek opsednut je zaključcima a ne i jasnim opredeljenjima. Ipak, on poseduje nadprosečan (često ga nema obrazovana osoba) osećaj da jasno nasluti, ‘ma i preko vile, one istinitije istine, kojih nema po novinama niti se izvikuju na narodnim (političkim, …) skupovima. Hronološki, a ulazeći u tautološko stanje, uzrok prethodi posledicama. U svom umerenom geografskom prostiranju Toplica (“nikad robom” sa Jablanicom, Kosanicom, Pustom Rekom i Rasinom), silna po personifikaciji neprikosnovenog nemanjićstva, ozračuje svojom talentnom legendarnošću južnu Šumadiju. To istorijski izgleda veoma verovatno, ali je pogrešno! Jer taj privid, tvrdokoran i proglašen, ni on više ne postoji. Jatomična politizacija, dojakošnji đuveč-ždanovizam (taj utuk carske krune Dušanove i njegovog potajnog kantakuzinstva, Miloša da i ne pominjem), ‘sahranio’ je hrabru (uzgred, glas “h” nije se u narodu čuo do pre 80-etak godina) Toplicu; onu Toplicu što je ‘bojak’ bila čistom prirodnom bistrinom i stvaralačkom maštom amalgamisanom krvlju. A i intelektualno zmajevite gvozdene četovođe i vojvode topličke davno pomrle su. Nepoznati su usamljenici proklamovane ‘slobode’. Ne ruča se više s veseljem (proverite to u hronološki retrogradnim turbo-napevima Pretrešnje i Draguše) ali postoji “ustanički sindrom” kao i 1917-te.
Svojom darovitošću Toplica više ne pada u oči profesorima, a i neće, dok “carsku krunu ne povrati”. Jer (trenutno) ne može da izađe na mejdan slobodnim srcem. Sada je ona samo u vrtlogu sekundarnih izvora. Postoji snagom starih zajmova svoga instinkta, kao da se traži na nekoj živoj poternici – ali neumanjene je sposobnosti nošenja srpske energije. Preostao je začetak autentičnog nacionalnog matičnjaka kome neizvađene puske, frekventne u ovom kraju, još trunu pod zemljom. Gušio je Toplicu zulum kanibalističkog usaglašavanja Aleksandrovog troimenog srpstva: jednačenja po zvučnosti i redakcijske intervencije partijskih jedinčića, odgajanih kao jedvadočeci, sa njihovim surovim zabludama oko padežnih sintagmi (v. verno glumljeno karađorđevstvo Pašićevo, prokupačke “liberale” itd. ). Njena kongruentna nesređenost potiče od nemogućnosti da se smislu oduzme deseteračko predaštvo a i zbog oštećene naše duhovnosti. Mešanjem raznih korektura gube se i dijalekatski i idiomski oblici srpstva (npr. narod ne živi po šume, kako se govorilo, već po šumi). Uvode se nemoguće metonimije a slaganje u rodu (gramatičkom) dovodi se u objekat rečenice. U bezsubjektnim rečenicama (npr. “širi poziv na sve četri strane” … ) dodaje se “s”, kao lična zamenica koja upotpunjuje konstrukciju. Nepostojano “a” se nedosledno sprovodi; poluglas nestaje i svuda daje “a” nezavisno od zatvorenog ili otvorenog sloga. Na sreću, mada postoje znatne razlike u neukusima partijskih kartuša i štamparskih slogova, slova su ostala ista.
Hajd’ ponovo da se školujemo! Da malo odmorimo to srpstvo. Ili da prokažemo vojv. Vojinovića. Sunce sjaja srpskog grba toga slavnog džina možda će se usaglasiti s osnovnom istorijskom istinom tek kroz (pritrp’te se!) tridesetak godina – “kad narodu mis’o dođe”. Tada ćemo moći da objedinimo i neke manje državice srpske. — Eto, time ćemo “izać’ pred Miloša”! Zato molim “gvozdenopukovce” iz zemunica, njihove familije i humane ustanove da bar “malko vide” za ovaj-te otkup malina i voća. Vinograda nema!
Pobuna! Na okup! Grohotom se 26-ogodišnji Kosta (Smederevo, 1891 – Grgure 1917) smeje. On počiva, al’ i o tom’ sniva! I sada, i uvek, i potom … Zašto da nam se ( svetačkoga oreola ) Vojinović izruguje a slavu mu držimo u Toplici? Da se ismeva cveću što mu ga naša deca polažu? ‘Ma, naravno, ne! Oseća se stalno, i dalje, tanka spona sa značenjem toga posvećenja.
* * *
Kosovsko-resavski redukovani dijalekatski oblici veznika koji, traumirani, poprimaju značenja upitnih zamenica normativnog govora (ako; ‘ko) gube se. Prilog mȁlo meša se s pridevom mâlo (jadno). Štampaju se reči s akcentom da bi se uočila razlika od priloške upotrebe: műčno (teško) od mûčno (izmučeno). Elipse i pridevi određenog vida, prirođeni govoru onomašnjem, brzo nestaju. Nestaju i pokazne zamenice nuđene kao pridevi. A nestadoše i redukcije gradacijski snažnih grupa suglasnika u govoru i pismu: dop’ane, o’stupi, druš’to, rops’to, ispa’ne, bras’to, vođs’to … . Zamislite kolika tek vojska od slova, reči, uzrečica i suza sleduje … . U svesti naroda, i muzički i značenjski, gube se slogovni “suvišci”. Hoćemo li akronime? Svođenje dvanaesterca na jedanaesterac (nemoguće zbog dijalekatskih odlika snage ekspiratornih akcenata) dobija se isključivanjem jednosložnog predloga od. Kada bi te ljute leksičke rane i do srca stigle, u čarnoj gori mučenoga srpstva, neprovidnu bi lȅsu na njegovu samosvest postavile.
Što sada nismo roblje?! Da li smo? Što sada ginuti ne smemo! Sada, kad’ bi nam baš takva ornost trebala, da bi se uzela za cenu dubokotrajna vera i patnja onih bivših stradanja. Mali bi tiraž hteo da se ukine sjaj ‘dvoglavog orla’. Ali krv ne miruje ni u montiranim šemama. Iz mazgala puče bomba, padoše snovi o “Bugar-Moravi” zbog Trbunja i Prebreze. Bilo je, a i sad’ ih ima, Obilića i Vojinovića a i Ustanku prethođaše sastanak u Obilicu. grk
Гаврило, хајд' помагај- поштари ће знати како се зове село код Параћина..
На полеђини пише: "црквена слава у селу Паповцу код Параћина, 21/8/1964 године"
1. Jug-Bogdanova kula, deo njegovog grada u podgradju Hisara. To je mozda samo puko narodno verovanje - nisam istoricar. Sigurno jeste da je buduca knjeginja Milica provela detinjstvo/devojastvo u Prokuplju. Ono se tada drugacije zvalo (nije sasvim sigurno kako). Postaje grad Sv. Prokopija tek po prenosenju mostiju Sv. Prokopija u gradsku crkvu iz Nisa koji su osvojili Turci, ~ 1386g. (?)
2. Jos jedna kula iz lanca Jug-Bogdanovih (Pribcevih) utvrdjenja:
3. Gornji grad, na vrhu Hisara
4. Latinska (katolicka) crkvica. Prokuplje je u 16. i 17. veku imalo veliku dubrovacku koloniju stalno nastanjenih trgovaca. Oko crkvice je postojalo i katolicko groblje.
Na vrhu brda Hisara jedan lekar uzicanin, Dr Savic, podigao je svoju zaduzbinu, sanatorijum. On se izborio i da Prokuplje dobije vodovod. Bio je ministar zdravlja Kraljevstva SHS jedno krace vreme. Ovo je pogled na sanatorijum (sada restoran i TV predajnik) i na cesmu/spomenik koji mu je podignut. Slika iz 1938g.
1. kaldrmisanje glavne prokupacke uluce pred kafanom "Kod Zera". Znao sam jednoga, dzvali ga Zera.
2. Tabacenje koza u Toplici, "tabaci".
3. Flizer prokupljanski, 1933g. Tu se vise ne sisa a negda bilo je i kolmovanja.
4. Molim vas lepo da odsedate u hotelu "Beograd" (jes' da nije "Stari Beograd") kad dolazite u Prokuplje. Bicete vanredno lepo usluzeni. Slika, 1924g., pazarni dan, svakako. grk
Slava prokupackih uzara, 1925g. Moj omiljeni decacki uzar (pravili su uzad, konopce, kanap ...) prokupacki bio je cika - "Jereban". Odlican vinogradar, imao je i negovano lojze (svakodnevno obilazeno, redovno "prskano corbom", itd.) sto bio je uslov za odlicno poluslatko vino (sorte, svakako, prokupac). Tada sam samo jeo njegovo "belo" grozdje, vino nisam trosio ("siru" jesam). Jereban imao je slatke vinogradske breskve i ukusne "kruskice", spolja zelene boje ali kad je zagrizete, iznutra crvene kao krv (nazvao sam ih "bostanke").
Loze (gidze) bile su jos i 1970-tih godina iz turskih vremena (sigurno, moze da se proveri!), kalemljene. Turci behu eksperti za kalemljenje voca i cveca. Turske kruske i seftelije i 1970-tih preplavljivale su Prokuplje. Malko slabiji bili su kao bastovani.
2. U levom uglu dole, stara "latinska" crkvica; dole desno ""grcka" kuca porodice Djordjevic, mlinara. Iza nje kuce moje nana-Cane, turske i utonule iza "Zelene pijace". Do njenih kuca, iduci desno, "Rutova kuca" i kuca nana-Dragina (njen muz, cika-Bora, bio je "najjaci" prokupacki kasapin do drugog rata, posle bio u zarobljenistvu, po povratku razboleo se ...
3. Isto ono pod 2., malo "vrdnuto" u stranu 1965g., omaklo se, ziv covek, sta cete!:
4. Centro della cita, anno 1964 :
5. Poznat vam je grad (cestitam!) ali zida se "novi" sud, odmah levo od "Nacalstva", 1963g (al' slika je slimljena par godina pre):
Centar Prokuplja, 1937g.
1. Ova je bila prethodno ali s pogresnom poledjinom, sada s odgovarajucom (g-dji Klavdiji ...), 1928g.:
2. Izgled Hisara, 1962g. :
3. Panorama Prokuplja, 1965g. :
4. Prokuplje, 1939g (dve iste s drugacijom poledjinom) :
5. Prokuplje, 1939g :
6. Izgled varosa, 1930g.
7. Prokuplje, 1958g. :
8. Jos jednom spomenik, 1964g. :
9. Prokuplje, 1929g. Slikano svakako puno pre 1925g, jer nema mosta, tunela itd... :
Laku noc! grk
На полеђини пише: "црквена слава у селу Паповцу код Параћина, 21/8/1964 године"
1. Jug-Bogdanova kula, deo njegovog grada u podgradju Hisara. To je mozda samo puko narodno verovanje - nisam istoricar. Sigurno jeste da je buduca knjeginja Milica provela detinjstvo/devojastvo u Prokuplju. Ono se tada drugacije zvalo (nije sasvim sigurno kako). Postaje grad Sv. Prokopija tek po prenosenju mostiju Sv. Prokopija u gradsku crkvu iz Nisa koji su osvojili Turci, ~ 1386g. (?)
2. Jos jedna kula iz lanca Jug-Bogdanovih (Pribcevih) utvrdjenja:
3. Gornji grad, na vrhu Hisara
4. Latinska (katolicka) crkvica. Prokuplje je u 16. i 17. veku imalo veliku dubrovacku koloniju stalno nastanjenih trgovaca. Oko crkvice je postojalo i katolicko groblje.
Na vrhu brda Hisara jedan lekar uzicanin, Dr Savic, podigao je svoju zaduzbinu, sanatorijum. On se izborio i da Prokuplje dobije vodovod. Bio je ministar zdravlja Kraljevstva SHS jedno krace vreme. Ovo je pogled na sanatorijum (sada restoran i TV predajnik) i na cesmu/spomenik koji mu je podignut. Slika iz 1938g.
Prvi voz je svecano docekan u Prokuplju 25. XII. 1925g.
1. kaldrmisanje glavne prokupacke uluce pred kafanom "Kod Zera". Znao sam jednoga, dzvali ga Zera.
2. Tabacenje koza u Toplici, "tabaci".
3. Flizer prokupljanski, 1933g. Tu se vise ne sisa a negda bilo je i kolmovanja.
4. Molim vas lepo da odsedate u hotelu "Beograd" (jes' da nije "Stari Beograd") kad dolazite u Prokuplje. Bicete vanredno lepo usluzeni. Slika, 1924g., pazarni dan, svakako. grk
Slava prokupackih uzara, 1925g. Moj omiljeni decacki uzar (pravili su uzad, konopce, kanap ...) prokupacki bio je cika - "Jereban". Odlican vinogradar, imao je i negovano lojze (svakodnevno obilazeno, redovno "prskano corbom", itd.) sto bio je uslov za odlicno poluslatko vino (sorte, svakako, prokupac). Tada sam samo jeo njegovo "belo" grozdje, vino nisam trosio ("siru" jesam). Jereban imao je slatke vinogradske breskve i ukusne "kruskice", spolja zelene boje ali kad je zagrizete, iznutra crvene kao krv (nazvao sam ih "bostanke").
Loze (gidze) bile su jos i 1970-tih godina iz turskih vremena (sigurno, moze da se proveri!), kalemljene. Turci behu eksperti za kalemljenje voca i cveca. Turske kruske i seftelije i 1970-tih preplavljivale su Prokuplje. Malko slabiji bili su kao bastovani.
1. Panorama PK sa Hisara, 1964g.
2. U levom uglu dole, stara "latinska" crkvica; dole desno ""grcka" kuca porodice Djordjevic, mlinara. Iza nje kuce moje nana-Cane, turske i utonule iza "Zelene pijace". Do njenih kuca, iduci desno, "Rutova kuca" i kuca nana-Dragina (njen muz, cika-Bora, bio je "najjaci" prokupacki kasapin do drugog rata, posle bio u zarobljenistvu, po povratku razboleo se ...
3. Isto ono pod 2., malo "vrdnuto" u stranu 1965g., omaklo se, ziv covek, sta cete!:
4. Centro della cita, anno 1964 :
5. Poznat vam je grad (cestitam!) ali zida se "novi" sud, odmah levo od "Nacalstva", 1963g (al' slika je slimljena par godina pre):
Nije ovo sve, dragi Forume, tek pocinje .... grk