2. Pogled s dobrickog brda ka Prokuplju. U daljini vidi se zel. stanica. U prvom planu 150 g. stari brest. Desno Lipar (u njemu su leti logorovali mladi gardisti, "patlidzani" - imali su crvene caksire). Sada je na mestu Lipara fabrika, "Fiaz". Fotos iz 1929g.
3. Pazarni dan u Prokuplju, subota. Glavni trg. na levom uglu, restoran "Evropa". Desno od njega/"nje" je hotel "Beograd" i kafana "Raponja". Godina 1923.
4. Panorama Prokuplja sa Hisara, 1948g. :
5. Gostionica "Kod dva oraca" (krajnje levo vidi se i deo pismena firme) bila je na samom ulazu u Prokuplje (preko puta danasnjeg Sindikalnog doma) dolazeci iz Kursumlije i od Dancevica mlina. Drzao ju je moj pradeda po majci (otac moga dede Svetislava-Tise Jovica), Mihajlo-Mikice Jovic. Zgrada postoji i danas, prodavnica mesovite robe.
6. Razglednica Prokuplja, rane 30-ete godine.
7. Razglednica Prokuplja, iz 1937g. 'Ode Vasu na Cetinje! I danas postoji zgrada biv. poste, Muzej Toplice ( Gavrilo je uveren da je on postar a kad on je, u stvari, ponajpre znacajan vesnik ovog Foruma; mada, postar i vesnik - slicno mu i jeste ali nije bas isto ):
8. Prokupacki trg, 1937g. Iza pokislog spomenika Palim toplicanima je zgrada poljoprivredne banke (natpis je samo delom i to slabo vidljiv) deda-Dragana Bojovica (moj mi je rod), poslanika.
9. Prokupacka gimnazija i Poljoprivredna skola, "pozdrav Bebi i prija Ljubi u Kladovo" ... oko 1930g.
Pozdrav Forumu, a posebno Gavrilu koji "me gurnu ..." grk
....Изграђене на терену са подземним водама, све су куће у нашем шору испуштале некакве чудне, потмуле звуке. Кад год би прошла запрега, олајисани подови у кућама би цијукали, некада шкрипали, али су се увек оглашавали. У сиромашнијим кућама би се, чак, помало и угибало под ногама. Када би се огласили подови, ми деца смо бежали у баште, где је од топлоте ваздух треперио, стварајући врелу бачванску измаглицу. Ту бисмо се сакривали испод крошњи кајсија или дудова, брали крупне плодове, мљацкали, фарбали усне меким црним дудињама, или превртали коштице кајсија по устима и мумлали. Праћени зунзарама или дебелим, длакавим обадима, убрзо смо се враћали у куће, да се опет "сиграмо", заборавивши на звуке које је произвела запрега....
(из приче "Орман у Сешином дућану")
....Моје срце, усамљени маратонац, бира да борави увек у истим местима. Не рачунам ту стране градове, где су ме водили случај, жеља за авантуром, струка, или љубав према друкчијим пределима. Негде сам прочитала изреку : "Човек се увек нађе у месту чију је слику носио у себи" и мислим да су два града и два села мог детињства баш таква, јер ме је њихова слика обележила тако да их за увек носим у себи. Та места су: Чуруг лети, Чуруг зими, Београд лети, и Београд зими. Моје сећање и успомене говоре ми да је разлика међу сва четири места толика да сам сигурна да сам живела у потпуно различитим географским пределима, који немају баш никакве сличности, осим што се исто зову.
Најраније године провела сам у Чуругу, поред Новог Сада, одакле је била породица моје мајке. У Чуругу су, у моме детињству, живеле и моје три тетке- Мица, Нада и Сеша и бројни даљи рођаци. Ја бих одлазила код тетка Мице и Наде, а њихова прва комшиница била је њихова рођака Сеша. Детињство сам проводила између ове две куће у истој улици, играјући се са дечурлијом које је било толико много, да су, држећи се за руке, могла испунити наш шор. До поласка у школу, проводила бих два, три месеца лети у овом селу, и макар два зими. Чурушко лето било је кремасто, згуснуто и само лежање на трави било је за мене као природно спајање са целим светом. Летњи дани били су као заустављени у времену, као делићи слагалице, исцртани, обојени и разних облика а које ниси могао да разумеш док се не би уклопили у ширу слику. Били су то дани као од пенушавог шама, прозрачни и лагани, као исечени од најтањег шареног папира...
(из приче "Географија детињства")
....Чега се сећам из педесетих година и лета у овом питомом селу? Дрвеће је стајало непомично у летњи дан, и као да није пружало хлада, јер је сунце било тешко и лепљиво као мед. Сећам се жетелаца на пољима жита, док су ми босе ноге поскакивале по стрњици као по жеравицама, којима се никада не надаш. Друга деца су ми се смејала, мени, "грацкој девојчици", иако су знала да свим срцем припадам њима и овом пејзажу. Ипак, била сам ненавикнута на разне мале замке које пред дете поставља живот на селу, али сам их храбро савладавала. Једна од таквих невоља била је и стрњика. Високо у ваздух дизале су се препелице и испуштале некакав праскав звук, који ми је личио на ватромет какав сам виђала у родном граду.
Много времена лети деца су проводила сакривајући се у чардаке- грађевине од дрвених летвица, какве је имало свако домаћинство. У тим дрвеним оставама, у којима је увек пријатно струјао ваздух, чувало се сено, кукуруз или друга храна за стоку. Из чардака је у лето висила трава, као водопад, а уђеш ли у овај издвојен свет, мирисало је као у пећинама направљеним од самог биља. Лета су била таква да је кожа глатка и помало лепљива; девојчице су причале као да преду, а дечаци нису знали шта да раде да би се забавили. Радо смо се крили у чардаку, жвакали исту жвакаћу гуму, чупкали једни другима светле маљице по рукама и кикотали се, идући од дворишта до дворишта, неспутани и весели. Понекад, када бисмо се заиграли, чинило се као да се цео чардак откачио и плови у ваздуху, као брод, у дану који није имао ни почетак ни крај....
("Географија детињатва")
Na ovoj prokupljanskoj dzamiji ( fotka, 1928g. ), neposredno kraj varoske Gimnazije, "okretao" se (trceci, neustrasivo i suludo, po samom rubu ograde mujezinovog kruznog "balkona" na vrhu minareta) drug mog pok. oca, takodje pok. Joca Pavicevic, sin prokupljanskog gazda Pere Pavicevica. Profesori su ga skoro na kolenima molili da sidje odatle, plaseci se da "dete", aman!, ne padne odozgo (oni bi bili krvi). Pera je kasnije bio partizan, IB-ovac, pobegao "na vreme" u Bugarsku... i postao sjajan bastovan (u cemu su bugari nenadmasni) .
Ja sam upoznao "cika-Peru" tek 1968g. kada su IB-ovci amnestirani i slobodno se vratili iz bratske Bugarske u SFRJ. Tata i on su se veoma oprezno ( osetio sam to ) sreli u prokupackoj "Evropi" avg. te 'istrazne' 1968. a ja sam samo statirao i pio evropejsku "malinicu" [ koncentrat soka maline i prave soda-vode (ne kisele vode!) ] za decu koja slucajno "zadju" u kafanu. Nema nista bolje od te "kombinacije" sem , mozda (nije mozda nego sigurno!), viski sa sodom.
Izvinjavam se neiskvarenom (pogotovu cenjenom i uvazenom zenskom!) delu FORUM-a.
Nije ovo bas sve, ako cemo posteno.
Meni smeta sto i drugi nisu imali ovakva preimucstva - to mi sve i kvari.
Oni, ti meni neznani drugi (ja nisam tada sebi osvestio sta je moj narod), su se u neizrecenom grcu "nedoznatog" srpstva, ko zna gde u SFRJ, Evropi i SAD, ko zna kako, "uvrtali" , k'o na raznju. Nije se to osvestavalo meni (a ni i drugima)! Oprostite kad ovo citate, braco Srbi ! Nismo znali za vas, niti sam ja znao za vas ( onanisao sam intenzivno tada, imao sam super komsike! ) al' to nece da me iskupi. gradjank
Tata i on su se veoma oprezno ( osetio sam to ) sreli u prokupackoj "Evropi" avg. te 'istrazne' 1968. a ja sam samo statirao i pio evropejsku "malinicu" [ koncentrat soka maline i prave soda-vode (ne kisele vode!) ] za decu koja slucajno "zadju" u kafanu. Nema nista bolje od te "kombinacije" sem , mozda (nije mozda nego sigurno!), viski sa sodom.
По малини са содом се, очигледно, слажеш са Момом Капором. Он је о малини из свог детињства (химберсафту) писао читаве есеје.
1. Panorama Prokuplja sa Hisara, 1931g. :
2. Pogled s dobrickog brda ka Prokuplju. U daljini vidi se zel. stanica. U prvom planu 150 g. stari brest. Desno Lipar (u njemu su leti logorovali mladi gardisti, "patlidzani" - imali su crvene caksire). Sada je na mestu Lipara fabrika, "Fiaz". Fotos iz 1929g.
3. Pazarni dan u Prokuplju, subota. Glavni trg. na levom uglu, restoran "Evropa". Desno od njega/"nje" je hotel "Beograd" i kafana "Raponja". Godina 1923.
4. Panorama Prokuplja sa Hisara, 1948g. :
5. Gostionica "Kod dva oraca" (krajnje levo vidi se i deo pismena firme) bila je na samom ulazu u Prokuplje (preko puta danasnjeg Sindikalnog doma) dolazeci iz Kursumlije i od Dancevica mlina. Drzao ju je moj pradeda po majci (otac moga dede Svetislava-Tise Jovica), Mihajlo-Mikice Jovic. Zgrada postoji i danas, prodavnica mesovite robe.
6. Razglednica Prokuplja, rane 30-ete godine.
7. Razglednica Prokuplja, iz 1937g. 'Ode Vasu na Cetinje! I danas postoji zgrada biv. poste, Muzej Toplice ( Gavrilo je uveren da je on postar a kad on je, u stvari, ponajpre znacajan vesnik ovog Foruma; mada, postar i vesnik - slicno mu i jeste ali nije bas isto ):
8. Prokupacki trg, 1937g. Iza pokislog spomenika Palim toplicanima je zgrada poljoprivredne banke (natpis je samo delom i to slabo vidljiv) deda-Dragana Bojovica (moj mi je rod), poslanika.
9. Prokupacka gimnazija i Poljoprivredna skola, "pozdrav Bebi i prija Ljubi u Kladovo" ... oko 1930g.
Pozdrav Forumu, a posebno Gavrilu koji "me gurnu ..." grk
....Изграђене на терену са подземним водама, све су куће у нашем шору испуштале некакве чудне, потмуле звуке. Кад год би прошла запрега, олајисани подови у кућама би цијукали, некада шкрипали, али су се увек оглашавали. У сиромашнијим кућама би се, чак, помало и угибало под ногама. Када би се огласили подови, ми деца смо бежали у баште, где је од топлоте ваздух треперио, стварајући врелу бачванску измаглицу. Ту бисмо се сакривали испод крошњи кајсија или дудова, брали крупне плодове, мљацкали, фарбали усне меким црним дудињама, или превртали коштице кајсија по устима и мумлали. Праћени зунзарама или дебелим, длакавим обадима, убрзо смо се враћали у куће, да се опет "сиграмо", заборавивши на звуке које је произвела запрега....
(из приче "Орман у Сешином дућану")
....Моје срце, усамљени маратонац, бира да борави увек у истим местима. Не рачунам ту стране градове, где су ме водили случај, жеља за авантуром, струка, или љубав према друкчијим пределима. Негде сам прочитала изреку : "Човек се увек нађе у месту чију је слику носио у себи" и мислим да су два града и два села мог детињства баш таква, јер ме је њихова слика обележила тако да их за увек носим у себи. Та места су: Чуруг лети, Чуруг зими, Београд лети, и Београд зими. Моје сећање и успомене говоре ми да је разлика међу сва четири места толика да сам сигурна да сам живела у потпуно различитим географским пределима, који немају баш никакве сличности, осим што се исто зову.
(из приче "Географија детињства")
....Чега се сећам из педесетих година и лета у овом питомом селу? Дрвеће је стајало непомично у летњи дан, и као да није пружало хлада, јер је сунце било тешко и лепљиво као мед. Сећам се жетелаца на пољима жита, док су ми босе ноге поскакивале по стрњици као по жеравицама, којима се никада не надаш. Друга деца су ми се смејала, мени, "грацкој девојчици", иако су знала да свим срцем припадам њима и овом пејзажу. Ипак, била сам ненавикнута на разне мале замке које пред дете поставља живот на селу, али сам их храбро савладавала. Једна од таквих невоља била је и стрњика. Високо у ваздух дизале су се препелице и испуштале некакав праскав звук, који ми је личио на ватромет какав сам виђала у родном граду.
("Географија детињатва")
Nesi svaka 'cas! Moz' se i vidimo u ovu subotu, pazarni dan? od grka
Na ovoj prokupljanskoj dzamiji ( fotka, 1928g. ), neposredno kraj varoske Gimnazije, "okretao" se (trceci, neustrasivo i suludo, po samom rubu ograde mujezinovog kruznog "balkona" na vrhu minareta) drug mog pok. oca, takodje pok. Joca Pavicevic, sin prokupljanskog gazda Pere Pavicevica. Profesori su ga skoro na kolenima molili da sidje odatle, plaseci se da "dete", aman!, ne padne odozgo (oni bi bili krvi). Pera je kasnije bio partizan, IB-ovac, pobegao "na vreme" u Bugarsku... i postao sjajan bastovan (u cemu su bugari nenadmasni) .
Ja sam upoznao "cika-Peru" tek 1968g. kada su IB-ovci amnestirani i slobodno se vratili iz bratske Bugarske u SFRJ. Tata i on su se veoma oprezno ( osetio sam to ) sreli u prokupackoj "Evropi" avg. te 'istrazne' 1968. a ja sam samo statirao i pio evropejsku "malinicu" [ koncentrat soka maline i prave soda-vode (ne kisele vode!) ] za decu koja slucajno "zadju" u kafanu. Nema nista bolje od te "kombinacije" sem , mozda (nije mozda nego sigurno!), viski sa sodom.
Izvinjavam se neiskvarenom (pogotovu cenjenom i uvazenom zenskom!) delu FORUM-a.
Nije ovo bas sve, ako cemo posteno.
Meni smeta sto i drugi nisu imali ovakva preimucstva - to mi sve i kvari.
Oni, ti meni neznani drugi (ja nisam tada sebi osvestio sta je moj narod), su se u neizrecenom grcu "nedoznatog" srpstva, ko zna gde u SFRJ, Evropi i SAD, ko zna kako, "uvrtali" , k'o na raznju. Nije se to osvestavalo meni (a ni i drugima)! Oprostite kad ovo citate, braco Srbi ! Nismo znali za vas, niti sam ja znao za vas ( onanisao sam intenzivno tada, imao sam super komsike! ) al' to nece da me iskupi. gradjank
PK pre godine 1970g.:
По малини са содом се, очигледно, слажеш са Момом Капором. Он је о малини из свог детињства (химберсафту) писао читаве есеје.