Границе мога царства у Чуругу биле су су омеђене нашим шором и Главном улицом, али би оне бивале померане онда када смо ишли на њиву или обалу Тисе, на излет. Носили смо корпе, а у њима лубенице, сланину, кувана јаја, шунку, грожђе и свеже умешен хлеб. На Тису се ишло сваког лета, на његовом самом почетку. Био је то увек леп дан, а ишли су шогор Стева и Данилка, и њихов син Стевица, који је имао косу тршаву као четка за флаше; па увек окретне и сналажљиве сестре Џигурски, Јованка и Јулка Стајић, Цицини, Панешеви, Срећкови, Дражићи, сека Јелка, чика Гавра и њихова кћи Мица; моје тетке Мица и Нада, и ја. Полазило се рано, када је шор још био обавијен златастом јутарњом измаглицом. Састанак је био на рогљу, код бунара у Главној улици, па се одатле некако попречке ишло све до Тисе.
Једва смо чекали да се докопамо Тисе, јер смо тамо ми деца имали безброј послова. На обали су нас дочекивали ужурбани пауци, вилини коњици. Гледали смо како ови инсекти од нас беже ка избављењу, док су њихова жута јајашца, у пени, одлазила низводно. Волела сам да гледам како се отварају латице најчуднијег воденог биља и пољског цвећа, прво као нежна, изувијана свила, па све одлучније, стварајући мекане а чврсте облике који су пркосили дечјим прстима.
Брали смо дудиње, бобице свих фела; по жбуњу трагали за купинама, црним као тама бунара; грицкали огрозд и рибизле. Усне би нам постајале љубичасте, а руке офарбане и прљаве све до лаката. Са плодова смо склањали влажну паучину и онда их, неопране, трпали у уста. Уживали смо да њима пунимо уста до пуцања, а онда смо мљацкали сатима. Нудили су нам се ринглови, цвет багрема, јабуке петроваче, које су пуцале кад их загризеш, као када гумени запушач излеће из флаше у којој си узбућкао пиво.
Ударали смо штаповима по жбуњу, тражећи скривена гнезда и рушили тунеле које су изградили хрчци; затрпавали лисичје јазбине. Одједном би се подигла летња измаглица и изнад нас би се отворило чисто небо, плаво и без облака, као прорез или подеротина у јорганском чаршаву. Чурушко небо је било светло, али непрозирно; иза плаветнила се није видело ништа друго, нити си могао да осетиш дубину тог простора.
А док бисмо ходали ка Тиси, старији су нас бодрили да певамо. Као да су само чекали да се нађемо на отвореном, неко од њих би рекао "А јел' мож' саде мало песме? "Ускликнимо с љубављу"..", као да је тај светитељ Сава баш захтевао бескрајну равницу и шаш; шевар, птице, мирну воду Тисе, боје блата узнемиреног са дна. Једва смо чекали да стигнемо на те излокане обале, где је блато оживљавало од наших стопа, босих ногу дубоко утиснутих у тле. Наши трагови у том масном блату као да су дисали за нама и испуштали уздахе.
Лево од нацртане саксије пише 1.1.1916
Ниш 11-10-1917
Врло лепо, нема шта...
prokuplje
kosovska mitrovica
Најлепше захваљујем!
Те слике сам постовао на овом форуму.
Како видим, размножавају се.
Акоће!
Најлепше захваљујем!
Те слике сам постовао на овом форуму.
Како видим, размножавају се.
Акоће!
nisam pazio na casu :)
Ма нема везе, друже. Само гурај. Ето мени информација где су све моје слике...