Била је недеља. Враћао сам се из куповине, пазарио сам монитор у једној од великих продавница техничке робе на Новом Београду. Ушао сам у прилично празан трамвај. Уствари, готово сва седишта су била заузета, али је једно код улаза било празно, па сам сео. У трамвају нико није стајао, осим дечака који је ушао на истој станици. Стајао је поред врата, држећи се за рукохват. Био је одевен у једноставно одело, панталоне од платна, белу кошуљу и блузу која ме је подсећала на школску блузу из мог детињства. Вероватно је ишао у пети или шести разред основне. У трамвају се чуо тихи жагор, који је одједном престао када је дечак почео да пева. Певао је неку стару народну песму. Шумадијску. Путници су замукнули и слушали. Као да су очекивали да ће дечак негде погрешити. Међутим, малац је певао као да је песму научио у некој доброј музичкој школи или да је слушао од своје мајке или нане, сељанке из Шумадије или Поморавља. Глас му је био као у девојке, још није добио мушки тон. Ниједне грешке, ниједног трилера нити извијања гласа. Све како Бог заповеда. Кад је завршио песму, проломио се аплауз. Он је одмах наставио да пева, још једну, народну, још лепшу. Певајући, малац се једном руком држао за шипку, а супротним стопалом је правио мале кругове, пратећи ритам. Сви путници су били окренути ка њему. Ниједног гласа ни покрета. И ту песму је завршио. Пошто сам му био најближи, пружио сам му новчаницу, он се осмехнуо и прихватио, онда су сви путници пружили новац према средини трамваја, а дечак га је скупљао, тихо, са осмехом одвраћајући „Хвала вам“. Један чича га упита како се зове. Дечак рече, а стари га пољуби у косу. Онда се мали окрете према приколици трамваја. Уто се, из прозорчета возачке кабине, зачу сонорни глас: „Мали, оди вамо!“ Дечак застаде, окрете се и као уплашено крену ка кабини. Још није ни стигао до возача, а у прозорчету се указа рука са новчаницом приличне вредности. Опет пуче аплауз, уз узвике: „ То, мајсторе!,... Алал ти вера!“. Када је сакупио новац од свих, опет је стао и отпевао још једну песму. И сишао.
Била је недеља. Враћао сам се из куповине, пазарио сам монитор у једној од великих продавница техничке робе на Новом Београду. Ушао сам у прилично празан трамвај. Уствари, готово сва седишта су била заузета, али је једно код улаза било празно, па сам сео. У трамвају нико није стајао, осим дечака који је ушао на истој станици. Стајао је поред врата, држећи се за рукохват. Био је одевен у једноставно одело, панталоне од платна, белу кошуљу и блузу која ме је подсећала на школску блузу из мог детињства. Вероватно је ишао у пети или шести разред основне. У трамвају се чуо тихи жагор, који је одједном престао када је дечак почео да пева. Певао је неку стару народну песму. Шумадијску. Путници су замукнули и слушали. Као да су очекивали да ће дечак негде погрешити. Међутим, малац је певао као да је песму научио у некој доброј музичкој школи или да је слушао од своје мајке или нане, сељанке из Шумадије или Поморавља. Глас му је био као у девојке, још није добио мушки тон. Ниједне грешке, ниједног трилера нити извијања гласа. Све како Бог заповеда. Кад је завршио песму, проломио се аплауз. Он је одмах наставио да пева, још једну, народну, још лепшу. Певајући, малац се једном руком држао за шипку, а супротним стопалом је правио мале кругове, пратећи ритам. Сви путници су били окренути ка њему. Ниједног гласа ни покрета. И ту песму је завршио. Пошто сам му био најближи, пружио сам му новчаницу, он се осмехнуо и прихватио, онда су сви путници пружили новац према средини трамваја, а дечак га је скупљао, тихо, са осмехом одвраћајући „Хвала вам“. Један чича га упита како се зове. Дечак рече, а стари га пољуби у косу. Онда се мали окрете према приколици трамваја. Уто се, из прозорчета возачке кабине, зачу сонорни глас: „Мали, оди вамо!“ Дечак застаде, окрете се и као уплашено крену ка кабини. Још није ни стигао до возача, а у прозорчету се указа рука са новчаницом приличне вредности. Опет пуче аплауз, уз узвике: „ То, мајсторе!,... Алал ти вера!“. Када је сакупио новац од свих, опет је стао и отпевао још једну песму. И сишао.
Да, Владана, истинита је. Био је то једини пут да сам у градском превозу чуо неку лепу песму. Обично певају ове данашње новокомпоноване песме, са трилерисањем. Овај дечак је то отпевао у духу праве народне. Песме није кратио и није само покупио паре и отишао. Зато сам тај догађај запамтио. И зато сам га записао. Догодило се то прошлог лета.
Уствари, ово и није права прича. То је само скица, да се не забораве детаљи. Можда ћу је тек ишчитавати, кресати и бојити. Ако будем...
А ево записа који описује како изгледа уобичајено певање у аутобусима ГСП.
Записао сам га јер садржи и реаговање путника, архитекте проф. Пеђе Ристића.
Г. Ристић се овде пријавио, па ако прочита, можда ће се јавити да ову причу потврди...
Пре петнаестак година возио сам се, увече, градским аутобусом према Видиковцу. Аутобус је био прилично пун. Међу путницима је био и Пеђа Ристић, архитекта и професор, који је, стојећи,разговарао са своја два пријатеља. На једној станици уђе дечак у пратњи младића са хармоником. Још са врата дечак је гласно почео да пева, а младић га је пратио на хармоници. Била је то једна од ових савремених новокомпонованих „народних“ песама. Дечак је песму певао трудећи се да свакој речи дода понеки трилер, а сваком дизању тона додатно извијање гласа. Песму је мало скратио и, скинувши качкет, зашао међу путнике да прикупи бакшиш. Тако дође и до професора, који рече: „Даћу ти по [изговорио је износ који би данас одговарао хиљадарки] динара за сваку српску песму коју отпеваш!“ и из џепа извади новчаницу. Дечак је одмах почео да пева, трудећи се да глас извија у индијско-персијско-турско-грчком стилу, а на сваки покушај, Ристић би само одмахнуо главом: „То није српска песма“. Дечак се љутну: „Како, бре бате, није српска!“. „Лепо, није!“ Тако професор није потрошио ни динар, па је са пријатељима коментарисао како данас деца не знају ни шта слушају, нити шта певају...
И ову јучерашњу, а и прошлу причу сам објавио, иако сам био свестан да ће неки људи помислити: „У бре, ал овај Гаврило измишља. Па где то има!“
Баш зато што су то били усамљени, можда једини случајеви, желео сам да их обелоданим, да бих можда и сам поверовао да није све пропало.
Када вас ухвати неиздрж да се смејете, читајте или причајте вицеве.
ЗОО вицеви су политички неутрални.
Две жабе у бари. Једна је потпуно мирна, а друга стално скаче, дивља по бари... Прва, мирна, жаба: - Крек? Друга, дивља, жаба: - Јок, спид!
Како се разликују мува и мувац? Мува слеће на огледало, а мувац на грлић од пивске флаше.
Која је разлика између комарца и мушкарца? Комарац вас обично нервира само лети.
Човек звони дуже на капији дворишта. Иза куће докаска огроман пас, приђе капији и рече људским гласом: - Што си легао на звоно, кад видиш да никог нема? Кад чу пса, човек се уплаши, зграну се и паде у несвест. Мало касније, човек устаде, поче да се отреса од прашине и упита пса: - Слушај бре, јел ти умеш да лајеш? - Наравно да знам, али нисам хтео да те плашим!
Шта певају пингвини кад се запију? „Неке птице никад не полете...“
Срели се вук и лисица у шуми. Вук би да кресне лију и почне да је наговара. Али лија се не да. Вук употреби и попследњи аргумнент: - Ајде лијо, макар једном. Ево, научићу те да читаш! Лија на то пристане, па одоше иза жбуна. После кратког режања и цијукања, вук изађе иза жбуна, отресајући лишће са крзна. Лија скакуће иза њега и пита га: - Вуче, вуче, а кад ћемо читање? - Оно, ја јесам вук, али нисам Караџић, - рече вук и оде.
Шта се добије кад се укрсте Мајмун и панда? Манда
Шта је туберкулоза? Кад два медведа кулирају уз лозу.
Мрав вредно ради, спрема храну за зиму, а цврчак свира виолину, и тако цело лето и целу јесен. - Нека, нека, доћи ће зима, - гунђа мрав. Дође и зима, кад цврчак спаковао кофере, ставио наочаре за сунце и кренуо негде. - Куда? – пита га мрав. - На Хаваје, - одговара цврле. - А јел летиш преко Париза? - Обавезно! - Е сврати, молим те у Париз код оног Лафонтена и у моје име га отерај у три пичке лепе материне, заједно са оним његовим баснама!
Која се животиња после своје смрти окрене барем 300 пута? Овца.
Како се оглашава црна крава? - Муууууу, меен!
Зашто су три прасета побегла од куће? Зато што су им родитељи свиње!
Зашто се зечеви тако брзо размножавају. Ниједна фабрика не прави толицне кондоме.
Шта то има четири ноге, једну руку и скакуће? - Весели питбул теријер.
Зашто слон не вози бицикл? Нема палац за звонце.
Шта раде пилићи у кафићу? Пију, пију, пију.
Наговарао мамут мамутицу да ураде оно у парку, а она није хтела јер би неко могао да их види. Кад је предложио лифт, она је рекла да би могао да се поквари, на степеништу није хтела због комшилука, у подруму због влаге... И тако су мамути изумрли.
Шетају слон и слоница и држе се сурлама. Слоница га упита: - Драги, да ли ти мене стварно волиш или ме само вучеш за нос?
Водич у Зоо врту прича: - Даме и господо, ово је слон, највећа животиња која хода... Госпођо, молим вас немојте стајати иза слона... Даље, свакога дана слон поједе 300 кг сена, 200 кг банана и још 100 кг разне друге хране... Молим вас, госпођо не дирајте слона за реп... Госпо – Е, јеби га! Дајте ашов да је откопамо.
Седе два слона крај базена. У једном тренутку један рече: - Ајде, попиј то па да се разилазимо...
Врати се миш кући и затекне мишицу у кревету са слепим мишом. - А лепо сам јој рекао да не гледа серију „Рањени орао“...
Шта носи зец на леђима, док лети? Орла
Срела се два пса. - Еј, шта има ново? - Велика новост. У суседној улици Електродистрибуција гради нову електричну мрежу и поставља стубове! - Е, то мора да се залије!
Поједе рода жабу и одлете. Негде у ваздуху жаба се јави и упита: - На којој смо висини? - На 600 метара. - Не сери!
Шта каже Годзила кад изађе из Јужне Мораве? - Све ћу ве изедем!
Голуб и голубица седе на телеграфској жици. Она плаче, а он је теши: - Љубави, стварно нисам ожењен! Ово ми је само службени поштански прстен голуба писмоноше, са бројем.
Седе два врапца на телеграфској жици. Одједном се један од њих стресе и најежи перје. - Шта је, јел хладно? - пита га друг. - Ма јок, потресе ме један тужни телеграм!
Зечица грди своју ћерку: - Само седиш на том свом пуфнастом репу! У твојим годинама сам имала барем сто зечића!
Зека, на комисији за регрутацију, покушава да избегне војску. Докторка лија му проверава вид: - Зеко видиш ли ову шаргарепу? - Не! Затим му покаже већу шаргарепу: - А ову! - Не! Онда се лија скине до гола: - Шта видиш сад? - Ништа! - Лажеш, зеко, види ти се по панталонама!
Неколико јунаца пасу на ливади. Одједном, у суседном дворишту се појави млада јуница. Сви јунци се стуштише према огради, и намери да је провале и окористе се младом „пилетином“. За њима каска оматорели бик. Упита га један од младића: - Шта је, ћале, и ти би да се омрсиш? - Ма јок, него кад ви провалите ограду, барем ћу да се слатко наједем купуса!
Хвали се једна кокошка другој: - Ја носим јаја само прве, а ти увек друге класе! - Јес, боли ме уво. За пола динара разлике да добијем шуљеве!
Лете два комарца и наиђу на пијанца. - Уједи га! – каже један. - Не пијем док летим, - каже други.
Преко седам мора, иза седам гора, преко седам река и седам језера, живи један змај. Једног јутра, изађе змај из пећине, протегну се и рече: - Бре, у којој ја вукојебини живим!...
Једног дана медвед забрани пушење у шуми. Шета он тако једном задовољно, кад виде да у потоку нешто пућка и да излази дим. Брчну он шапом у поток и извуче зеку, свог црвеног и надуваног. - Је ли зеко, шта сам ја рекао за пушење? - Ти си, медо, забранио пушење животињама у шуми, а ништа ниси напоменуо за нас рибице у потоку...
Договоре се мрави да убију слона и поједу га. Сакупи се њих милион, скочише на слона и почеше да га гризу. Слон само махну репом и смлати их све са себе, осим једног. - Жиле, - повикаше мрави са земље, - јеби му нану нанину, удави скота!
Зашто буљина (сова) има буљаве очи? Има тврду столицу.
Срела се два пужа. - Шта има ново, стари мој? - Ма, не питај! Јурим ја шумом, кад, одједном на сред пута изникну печурка! И ја – звек!
Вози тип мотоцикл и грудима налети на врапца. Заустави мотор, погледа врапца и установи да је још жив, мада у несвести. Стави врапца у недра и однесе га кући. Кад је стигао, стави врапца у кавез, сипа му воду у појилицу и намрви мало хлеба. У неко доба, врабац се освести, погледа око себе и процеди: - Решетке, хлеб и вода. Мора да сам убио мотоциклисту!
Млада лавица зове мајмуна да сиђе са дрвета: - Сиђи да се играмо! - Не смем. - Сиђи, нећу ти ништа. - Хоћу, али само ако вежеш и предње и задње шапе. Лавица га послуша. Мајмун сиђе и пође према њој, сав дрхтећи. - Не бој се, везала сам шапе! - Ма, није то од страха него од узбуђења. Никад до сада нисам креснуо лавицу!
Једна кокошка прича другој кокошки: - Ц-ц-ц-ц! Мица мора да има много високу температуру. - Откуд знаш? - Од прекјуче носи само тврдо кувана јаја.
Дошао лав у Хотел Лав, па пита рецепционера: - Извините, да ли је ово Хотел Лав? - Јок, ти си!
Крмача поклонила вепру твора. Вепар: - Да ли си ти нормална? Крмача: - Зашто? Вепар: - Па шта ћемо са смрадом? Крмача: - Ако ја могу да трпим смрад, ваљда може и твор!
Da, raumijem sta ste hteli da kazete, na zalost narodi na nasim prostorima ne znaju njegovati svoju tradiciju a kroz to njegovanje tradicije nastaje i postovanje. Sjecam se kad sam radila kao profesor jedan dan na roditeljski sastanak je dosla majka od moje ucenice, u narodnoj nosnji. Namjerno sam to primjetila pred svima i rekla joj da mi je drago kad je vidim tako obucenu. Ali ona mi je odgovorila ovako: "A moja se Anka stidi sto sam ovako obucena". Shavatila sam tada i Anku i njenu mamu. Proslo je mnogo godina, ali eto i danas se sjecam toga. Japanska vlada podstice nosenje kimona, englezi su cuveni kao tradicionalan narod, njemci, austrijanci, ali na zalost ne i mi.
Da, raumijem sta ste hteli da kazete, na zalost narodi na nasim prostorima ne znaju njegovati svoju tradiciju a kroz to njegovanje tradicije nastaje i postovanje. Sjecam se kad sam radila kao profesor jedan dan na roditeljski sastanak je dosla majka od moje ucenice, u narodnoj nosnji. Namjerno sam to primjetila pred svima i rekla joj da mi je drago kad je vidim tako obucenu. Ali ona mi je odgovorila ovako: "A moja se Anka stidi sto sam ovako obucena". Shavatila sam tada i Anku i njenu mamu. Proslo je mnogo godina, ali eto i danas se sjecam toga. Japanska vlada podstice nosenje kimona, englezi su cuveni kao tradicionalan narod, njemci, austrijanci, ali na zalost ne i mi.
pozdrav
Слажем се.
Одувек је било тешко чувати и сачувати традицију.
Била је недеља. Враћао сам се из куповине, пазарио сам монитор у једној од великих продавница техничке робе на Новом Београду. Ушао сам у прилично празан трамвај. Уствари, готово сва седишта су била заузета, али је једно код улаза било празно, па сам сео. У трамвају нико није стајао, осим дечака који је ушао на истој станици. Стајао је поред врата, држећи се за рукохват. Био је одевен у једноставно одело, панталоне од платна, белу кошуљу и блузу која ме је подсећала на школску блузу из мог детињства. Вероватно је ишао у пети или шести разред основне. У трамвају се чуо тихи жагор, који је одједном престао када је дечак почео да пева. . . .
Драги господине Гаврило, на ову дивну причу одговорио сам Вам на теми „Београд кога више нема“. Захваљујем Вам унапред на разумевању.
Била је недеља.
Враћао сам се из куповине, пазарио сам монитор у једној од великих продавница техничке робе на Новом Београду. Ушао сам у прилично празан трамвај. Уствари, готово сва седишта су била заузета, али је једно код улаза било празно, па сам сео.
У трамвају нико није стајао, осим дечака који је ушао на истој станици. Стајао је поред врата, држећи се за рукохват. Био је одевен у једноставно одело, панталоне од платна, белу кошуљу и блузу која ме је подсећала на школску блузу из мог детињства. Вероватно је ишао у пети или шести разред основне.
У трамвају се чуо тихи жагор, који је одједном престао када је дечак почео да пева. Певао је неку стару народну песму. Шумадијску. Путници су замукнули и слушали. Као да су очекивали да ће дечак негде погрешити. Међутим, малац је певао као да је песму научио у некој доброј музичкој школи или да је слушао од своје мајке или нане, сељанке из Шумадије или Поморавља. Глас му је био као у девојке, још није добио мушки тон. Ниједне грешке, ниједног трилера нити извијања гласа. Све како Бог заповеда.
Кад је завршио песму, проломио се аплауз. Он је одмах наставио да пева, још једну, народну, још лепшу. Певајући, малац се једном руком држао за шипку, а супротним стопалом је правио мале кругове, пратећи ритам. Сви путници су били окренути ка њему. Ниједног гласа ни покрета.
И ту песму је завршио. Пошто сам му био најближи, пружио сам му новчаницу, он се осмехнуо и прихватио, онда су сви путници пружили новац према средини трамваја, а дечак га је скупљао, тихо, са осмехом одвраћајући „Хвала вам“. Један чича га упита како се зове. Дечак рече, а стари га пољуби у косу. Онда се мали окрете према приколици трамваја. Уто се, из прозорчета возачке кабине, зачу сонорни глас: „Мали, оди вамо!“ Дечак застаде, окрете се и као уплашено крену ка кабини. Још није ни стигао до возача, а у прозорчету се указа рука са новчаницом приличне вредности. Опет пуче аплауз, уз узвике: „ То, мајсторе!,... Алал ти вера!“.
Када је сакупио новац од свих, опет је стао и отпевао још једну песму.
И сишао.
Била је недеља.
Враћао сам се из куповине, пазарио сам монитор у једној од великих продавница техничке робе на Новом Београду. Ушао сам у прилично празан трамвај. Уствари, готово сва седишта су била заузета, али је једно код улаза било празно, па сам сео.
У трамвају нико није стајао, осим дечака који је ушао на истој станици. Стајао је поред врата, држећи се за рукохват. Био је одевен у једноставно одело, панталоне од платна, белу кошуљу и блузу која ме је подсећала на школску блузу из мог детињства. Вероватно је ишао у пети или шести разред основне.
У трамвају се чуо тихи жагор, који је одједном престао када је дечак почео да пева. Певао је неку стару народну песму. Шумадијску. Путници су замукнули и слушали. Као да су очекивали да ће дечак негде погрешити. Међутим, малац је певао као да је песму научио у некој доброј музичкој школи или да је слушао од своје мајке или нане, сељанке из Шумадије или Поморавља. Глас му је био као у девојке, још није добио мушки тон. Ниједне грешке, ниједног трилера нити извијања гласа. Све како Бог заповеда.
Кад је завршио песму, проломио се аплауз. Он је одмах наставио да пева, још једну, народну, још лепшу. Певајући, малац се једном руком држао за шипку, а супротним стопалом је правио мале кругове, пратећи ритам. Сви путници су били окренути ка њему. Ниједног гласа ни покрета.
И ту песму је завршио. Пошто сам му био најближи, пружио сам му новчаницу, он се осмехнуо и прихватио, онда су сви путници пружили новац према средини трамваја, а дечак га је скупљао, тихо, са осмехом одвраћајући „Хвала вам“. Један чича га упита како се зове. Дечак рече, а стари га пољуби у косу. Онда се мали окрете према приколици трамваја. Уто се, из прозорчета возачке кабине, зачу сонорни глас: „Мали, оди вамо!“ Дечак застаде, окрете се и као уплашено крену ка кабини. Још није ни стигао до возача, а у прозорчету се указа рука са новчаницом приличне вредности. Опет пуче аплауз, уз узвике: „ То, мајсторе!,... Алал ти вера!“.
Када је сакупио новац од свих, опет је стао и отпевао још једну песму.
И сишао.
Gavrilo, ovo je divna prica, da li je istinita?
Да, Владана, истинита је. Био је то једини пут да сам у градском превозу чуо неку лепу песму. Обично певају ове данашње новокомпоноване песме, са трилерисањем. Овај дечак је то отпевао у духу праве народне. Песме није кратио и није само покупио паре и отишао. Зато сам тај догађај запамтио. И зато сам га записао. Догодило се то прошлог лета.
Уствари, ово и није права прича. То је само скица, да се не забораве детаљи. Можда ћу је тек ишчитавати, кресати и бојити. Ако будем...
А ево записа који описује како изгледа уобичајено певање у аутобусима ГСП.
Записао сам га јер садржи и реаговање путника, архитекте проф. Пеђе Ристића.
Г. Ристић се овде пријавио, па ако прочита, можда ће се јавити да ову причу потврди...
Пре петнаестак година возио сам се, увече, градским аутобусом према Видиковцу. Аутобус је био прилично пун. Међу путницима је био и Пеђа Ристић, архитекта и професор, који је, стојећи, разговарао са своја два пријатеља.
На једној станици уђе дечак у пратњи младића са хармоником. Још са врата дечак је гласно почео да пева, а младић га је пратио на хармоници. Била је то једна од ових савремених новокомпонованих „народних“ песама. Дечак је песму певао трудећи се да свакој речи дода понеки трилер, а сваком дизању тона додатно извијање гласа.
Песму је мало скратио и, скинувши качкет, зашао међу путнике да прикупи бакшиш. Тако дође и до професора, који рече: „Даћу ти по [изговорио је износ који би данас одговарао хиљадарки] динара за сваку српску песму коју отпеваш!“ и из џепа извади новчаницу.
Дечак је одмах почео да пева, трудећи се да глас извија у индијско-персијско-турско-грчком стилу, а на сваки покушај, Ристић би само одмахнуо главом: „То није српска песма“. Дечак се љутну: „Како, бре бате, није српска!“. „Лепо, није!“
Тако професор није потрошио ни динар, па је са пријатељима коментарисао како данас деца не знају ни шта слушају, нити шта певају...
И ову јучерашњу, а и прошлу причу сам објавио, иако сам био свестан да ће неки људи помислити: „У бре, ал овај Гаврило измишља. Па где то има!“
Баш зато што су то били усамљени, можда једини случајеви, желео сам да их обелоданим, да бих можда и сам поверовао да није све пропало.
ЗОО вицеви су политички неутрални.
Две жабе у бари.
Једна је потпуно мирна, а друга стално скаче, дивља по бари...
Прва, мирна, жаба:
- Крек?
Друга, дивља, жаба:
- Јок, спид!
Како се разликују мува и мувац?
Мува слеће на огледало, а мувац на грлић од пивске флаше.
Која је разлика између комарца и мушкарца?
Комарац вас обично нервира само лети.
Човек звони дуже на капији дворишта. Иза куће докаска огроман пас, приђе капији и рече људским гласом:
- Што си легао на звоно, кад видиш да никог нема?
Кад чу пса, човек се уплаши, зграну се и паде у несвест. Мало касније, човек устаде, поче да се отреса од прашине и упита пса:
- Слушај бре, јел ти умеш да лајеш?
- Наравно да знам, али нисам хтео да те плашим!
Шта певају пингвини кад се запију?
„Неке птице никад не полете...“
Срели се вук и лисица у шуми. Вук би да кресне лију и почне да је наговара. Али лија се не да. Вук употреби и попследњи аргумнент:
- Ајде лијо, макар једном. Ево, научићу те да читаш!
Лија на то пристане, па одоше иза жбуна. После кратког режања и цијукања, вук изађе иза жбуна, отресајући лишће са крзна. Лија скакуће иза њега и пита га:
- Вуче, вуче, а кад ћемо читање?
- Оно, ја јесам вук, али нисам Караџић, - рече вук и оде.
Шта се добије кад се укрсте Мајмун и панда?
Манда
Шта је туберкулоза?
Кад два медведа кулирају уз лозу.
Мрав вредно ради, спрема храну за зиму, а цврчак свира виолину, и тако цело лето и целу јесен.
- Нека, нека, доћи ће зима, - гунђа мрав.
Дође и зима, кад цврчак спаковао кофере, ставио наочаре за сунце и кренуо негде.
- Куда? – пита га мрав.
- На Хаваје, - одговара цврле.
- А јел летиш преко Париза?
- Обавезно!
- Е сврати, молим те у Париз код оног Лафонтена и у моје име га отерај у три пичке лепе материне, заједно са оним његовим баснама!
Која се животиња после своје смрти окрене барем 300 пута?
Овца.
Како се оглашава црна крава?
- Муууууу, меен!
Зашто су три прасета побегла од куће?
Зато што су им родитељи свиње!
Зашто се зечеви тако брзо размножавају.
Ниједна фабрика не прави толицне кондоме.
Шта то има четири ноге, једну руку и скакуће?
- Весели питбул теријер.
Зашто слон не вози бицикл?
Нема палац за звонце.
Шта раде пилићи у кафићу?
Пију, пију, пију.
Наговарао мамут мамутицу да ураде оно у парку, а она није хтела јер би неко могао да их види. Кад је предложио лифт, она је рекла да би могао да се поквари, на степеништу није хтела због комшилука, у подруму због влаге...
И тако су мамути изумрли.
Шетају слон и слоница и држе се сурлама. Слоница га упита:
- Драги, да ли ти мене стварно волиш или ме само вучеш за нос?
Водич у Зоо врту прича:
- Даме и господо, ово је слон, највећа животиња која хода... Госпођо, молим вас немојте стајати иза слона... Даље, свакога дана слон поједе 300 кг сена, 200 кг банана и још 100 кг разне друге хране... Молим вас, госпођо не дирајте слона за реп... Госпо – Е, јеби га! Дајте ашов да је откопамо.
Седе два слона крај базена. У једном тренутку један рече:
- Ајде, попиј то па да се разилазимо...
Врати се миш кући и затекне мишицу у кревету са слепим мишом.
- А лепо сам јој рекао да не гледа серију „Рањени орао“...
Шта носи зец на леђима, док лети?
Орла
Срела се два пса.
- Еј, шта има ново?
- Велика новост. У суседној улици Електродистрибуција гради нову електричну мрежу и поставља стубове!
- Е, то мора да се залије!
Поједе рода жабу и одлете. Негде у ваздуху жаба се јави и упита:
- На којој смо висини?
- На 600 метара.
- Не сери!
Шта каже Годзила кад изађе из Јужне Мораве?
- Све ћу ве изедем!
Голуб и голубица седе на телеграфској жици. Она плаче, а он је теши:
- Љубави, стварно нисам ожењен! Ово ми је само службени поштански прстен голуба писмоноше, са бројем.
Седе два врапца на телеграфској жици. Одједном се један од њих стресе и најежи перје.
- Шта је, јел хладно? - пита га друг.
- Ма јок, потресе ме један тужни телеграм!
Зечица грди своју ћерку:
- Само седиш на том свом пуфнастом репу! У твојим годинама сам имала барем сто зечића!
Зека, на комисији за регрутацију, покушава да избегне војску. Докторка лија му проверава вид:
- Зеко видиш ли ову шаргарепу?
- Не!
Затим му покаже већу шаргарепу:
- А ову!
- Не!
Онда се лија скине до гола:
- Шта видиш сад?
- Ништа!
- Лажеш, зеко, види ти се по панталонама!
Неколико јунаца пасу на ливади. Одједном, у суседном дворишту се појави млада јуница. Сви јунци се стуштише према огради, и намери да је провале и окористе се младом „пилетином“. За њима каска оматорели бик. Упита га један од младића:
- Шта је, ћале, и ти би да се омрсиш?
- Ма јок, него кад ви провалите ограду, барем ћу да се слатко наједем купуса!
Хвали се једна кокошка другој:
- Ја носим јаја само прве, а ти увек друге класе!
- Јес, боли ме уво. За пола динара разлике да добијем шуљеве!
Лете два комарца и наиђу на пијанца.
- Уједи га! – каже један.
- Не пијем док летим, - каже други.
Преко седам мора, иза седам гора, преко седам река и седам језера, живи један змај. Једног јутра, изађе змај из пећине, протегну се и рече:
- Бре, у којој ја вукојебини живим!...
Једног дана медвед забрани пушење у шуми.
Шета он тако једном задовољно, кад виде да у потоку нешто пућка и да излази дим. Брчну он шапом у поток и извуче зеку, свог црвеног и надуваног.
- Је ли зеко, шта сам ја рекао за пушење?
- Ти си, медо, забранио пушење животињама у шуми, а ништа ниси напоменуо за нас рибице у потоку...
Договоре се мрави да убију слона и поједу га. Сакупи се њих милион, скочише на слона и почеше да га гризу. Слон само махну репом и смлати их све са себе, осим једног.
- Жиле, - повикаше мрави са земље, - јеби му нану нанину, удави скота!
Зашто буљина (сова) има буљаве очи?
Има тврду столицу.
Срела се два пужа.
- Шта има ново, стари мој?
- Ма, не питај! Јурим ја шумом, кад, одједном на сред пута изникну печурка! И ја – звек!
Вози тип мотоцикл и грудима налети на врапца. Заустави мотор, погледа врапца и установи да је још жив, мада у несвести. Стави врапца у недра и однесе га кући. Кад је стигао, стави врапца у кавез, сипа му воду у појилицу и намрви мало хлеба. У неко доба, врабац се освести, погледа око себе и процеди:
- Решетке, хлеб и вода. Мора да сам убио мотоциклисту!
Млада лавица зове мајмуна да сиђе са дрвета:
- Сиђи да се играмо!
- Не смем.
- Сиђи, нећу ти ништа.
- Хоћу, али само ако вежеш и предње и задње шапе.
Лавица га послуша. Мајмун сиђе и пође према њој, сав дрхтећи.
- Не бој се, везала сам шапе!
- Ма, није то од страха него од узбуђења. Никад до сада нисам креснуо лавицу!
Једна кокошка прича другој кокошки:
- Ц-ц-ц-ц! Мица мора да има много високу температуру.
- Откуд знаш?
- Од прекјуче носи само тврдо кувана јаја.
Дошао лав у Хотел Лав, па пита рецепционера:
- Извините, да ли је ово Хотел Лав?
- Јок, ти си!
Крмача поклонила вепру твора.
Вепар: - Да ли си ти нормална?
Крмача: - Зашто?
Вепар: - Па шта ћемо са смрадом?
Крмача: - Ако ја могу да трпим смрад, ваљда може и твор!
Da, raumijem sta ste hteli da kazete, na zalost narodi na nasim prostorima ne znaju njegovati svoju tradiciju a kroz to njegovanje tradicije nastaje i postovanje. Sjecam se kad sam radila kao profesor jedan dan na roditeljski sastanak je dosla majka od moje ucenice, u narodnoj nosnji. Namjerno sam to primjetila pred svima i rekla joj da mi je drago kad je vidim tako obucenu. Ali ona mi je odgovorila ovako: "A moja se Anka stidi sto sam ovako obucena". Shavatila sam tada i Anku i njenu mamu. Proslo je mnogo godina, ali eto i danas se sjecam toga. Japanska vlada podstice nosenje kimona, englezi su cuveni kao tradicionalan narod, njemci, austrijanci, ali na zalost ne i mi.
pozdrav
Da, raumijem sta ste hteli da kazete, na zalost narodi na nasim prostorima ne znaju njegovati svoju tradiciju a kroz to njegovanje tradicije nastaje i postovanje. Sjecam se kad sam radila kao profesor jedan dan na roditeljski sastanak je dosla majka od moje ucenice, u narodnoj nosnji. Namjerno sam to primjetila pred svima i rekla joj da mi je drago kad je vidim tako obucenu. Ali ona mi je odgovorila ovako: "A moja se Anka stidi sto sam ovako obucena". Shavatila sam tada i Anku i njenu mamu. Proslo je mnogo godina, ali eto i danas se sjecam toga. Japanska vlada podstice nosenje kimona, englezi su cuveni kao tradicionalan narod, njemci, austrijanci, ali na zalost ne i mi.
pozdrav
Слажем се.
Одувек је било тешко чувати и сачувати традицију.
А можда је Дебелог Воју само ухватио неиздрж у лету?
Коначно, најтачнија дефиниција речи „Неиздрж“.
Опростите, и мени наиђе неиздрж па морадох мало да ждрићнем.
Била је недеља.
Враћао сам се из куповине, пазарио сам монитор у једној од великих продавница техничке робе на Новом Београду. Ушао сам у прилично празан трамвај. Уствари, готово сва седишта су била заузета, али је једно код улаза било празно, па сам сео.
У трамвају нико није стајао, осим дечака који је ушао на истој станици. Стајао је поред врата, држећи се за рукохват. Био је одевен у једноставно одело, панталоне од платна, белу кошуљу и блузу која ме је подсећала на школску блузу из мог детињства. Вероватно је ишао у пети или шести разред основне.
У трамвају се чуо тихи жагор, који је одједном престао када је дечак почео да пева. . . .
Драги господине Гаврило, на ову дивну причу одговорио сам Вам на теми „Београд кога више нема“. Захваљујем Вам унапред на разумевању.