Naravno, podpuno se slažem da je "Bašta sljezove boje" lepa knjiga. Po mom mišljenju jedna od najlepših u našoj literaturi. Posebno bih izdvojio priču u kojoj deda i unuk pokušavaju da uhvate mesec.
A kad smo kod knjiga ne mogu a da ne pomenem (Neizdrž) divnu zbirku pesama Stanislava Vinavera "Moji ratni drugovi". Godinama sam je tražio dok je nisam našao u antikvarnici Žagor. Iz nepoznatog razloga ova je zbirka pesama, čini se, zaboravljena. Ako nekoga zanima mogu da stavim neke od ovih pesama.
Naravno, podpuno se slažem da je "Bašta sljezove boje" lepa knjiga. Po mom mišljenju jedna od najlepših u našoj literaturi. Posebno bih izdvojio priču u kojoj deda i unuk pokušavaju da uhvate mesec.
A kad smo kod knjiga ne mogu a da ne pomenem (Neizdrž) divnu zbirku pesama Stanislava Vinavera "Moji ratni drugovi". Godinama sam je tražio dok je nisam našao u antikvarnici Žagor. Iz nepoznatog razloga ova je zbirka pesama, čini se, zaboravljena. Ako nekoga zanima mogu da stavim neke od ovih pesama.
Данас када имамо гоогле скоро да не постоји штампана ствар до које не можемо да досегнемо.
То се односи и на саме песме Станислава Винавера.
Без обзира на то, мени би било интересантно да овде поставите било коју његову песму по свом избору.
У том смислу важан је и избор приређивача (а то сте ви) као и сама песма.
Уз Ћопића и Винавера, ја могу да кажем за себе да ми је одмор за мозак од свакодневне англосаксонске логике којој сам ( говорим у своје име) свакодневно изложен што преко музике на енглеском, интернет сајтова и сурфовања тако и самих дневних вести које су склапане у духу страног језика.
За мене је лековито чак и сетити се Винавера и бивати њиме у садашњем тренутку.
Slusala sam ovu pjesmu, ali prvi put vidim ovaj video. Odlicna je, jedna od onih koje nam se jos od prvih taktova dopadnu.
Sta reci o Cohenu nego genije!
U muzici kao i u vizuelnoj umjetnosti jednostavnost , ako je dobro upotrebljena, veoma cesto stvara genijalna djela, evo primjera:
Naravno, podpuno se slažem da je "Bašta sljezove boje" lepa knjiga. Po mom mišljenju jedna od najlepših u našoj literaturi. Posebno bih izdvojio priču u kojoj deda i unuk pokušavaju da uhvate mesec.
A kad smo kod knjiga ne mogu a da ne pomenem (Neizdrž) divnu zbirku pesama Stanislava Vinavera "Moji ratni drugovi". Godinama sam je tražio dok je nisam našao u antikvarnici Žagor. Iz nepoznatog razloga ova je zbirka pesama, čini se, zaboravljena. Ako nekoga zanima mogu da stavim neke od ovih pesama.
Данас када имамо гоогле скоро да не постоји штампана ствар до које не можемо да досегнемо.
То се односи и на саме песме Станислава Винавера.
Без обзира на то, мени би било интересантно да овде поставите било коју његову песму по свом избору.
У том смислу важан је и избор приређивача (а то сте ви) као и сама песма.
Уз Ћопића и Винавера, ја могу да кажем за себе да ми је одмор за мозак од свакодневне англосаксонске логике којој сам ( говорим у своје име) свакодневно изложен што преко музике на енглеском, интернет сајтова и сурфовања тако и самих дневних вести које су склапане у духу страног језика.
За мене је лековито чак и сетити се Винавера и бивати њиме у садашњем тренутку.
Кроз Јежурку могу изнова да се реинкарнирам....
Nisam sklona poeziji, ali si me podstakao da provirim u ono sto je napisao> Hvala na inspiraciji.
Па ево једне од песама Станислава Винавера из збирке "Ратни другови". Песма је доста дугачка али се лако чита. Надам се да ће вам се допасти. Мислим да је добар контраст англосаксонској логици о којој Голуб пише. Иначе цела збирка је написана у овом маниру и не личи на остале Винаверове песме.
ДАЧА УЧИТЕЉ
У селу Вреоцу, Дача учитељ
Дебео, нешто подбуо од вина и седења,
Са маленим оштрим очицама,
Са танким високим гласом
Бавио се страсно политиком,
Малом и најмањом,
Ситном и најситнијом.
И свак је морао помислити
Да припада ономе познатоме реду људи
Без кога се не да ни заmислити наша земља Којима је партија главни покретач мисли
И који и у сну бунцају о партији.
У истини Дача учитељ
Имао је тајно и велико занимање,
Једино право занимање живота
О коме нико није имао појма.
Научивши самоучким начином
Кријући то од свакога
Руски језик,
Бавио се читањем руске литературе.
Достојевског, Толстоја, Тургењева
Знао је у прсте
Све је читао по неколико пута
Жедно и гладно и чежњиво.
Због Наташе Ростовцеве
И Настасје Филиповне
Он се никад није женио.
На своје тајно руско блистање
Дијамантско бездано блистање
Био је горд
Био је срећан
Али никоме није смео да се повери
Да подели срећу
Бојећи се разочарења и богохулства.
И у војсци, у ратовима,
Доспевши до капетанског чина
- Све звездица, по звездица -,
И до командирства,
Наставио је са тајном Русијом.
Имао је пун сандук руских књига.
А Вјерочки, Аглаи, Настасји
У европскоме рату
Писао је чак и писма
Са мекоћом Тургењева
И прочитавао их са ганућем.
Писао им како сиротињски ратујемо
У сламним шеширима и гаћама
Са мало артилерије.
Снабдевање нам је посве оскудно
Већ смо исцрпени од два ранија рата,
И како смо простосрдачни
И мали, али честити.
Јављао им да цела наша дивизија има
Подарене руске пушке
Са дугачким бајонетима, као ражањ,
Што нас некако још више зближава,
И стално опомиње на Русију.
У једном писму
Објашњавао им став Фиће учитеља
Свога старога друга
Опет из неког шумадијског села.
Фића је сматрао
И сад, као некад у учитељској школи
Да нас прожима десетерац,
Да се ми бијемо
За народну песму
Да припадамо потпуно народној песми Да сваки наш покрет проистиче из ње
И да уопште нисмо своји.
Дача је писао Аглаи Николајевној
Да је то за њега само делимично тачно,
Да он још увек највише припада
Великој Русији Тургењева, Достојевског
И човечанству
И да су и ови наши кротки и храбри војници
Ма да то не знају
У основи на истоме путу.
...Када је погинуо Дача
Неко је случајно разгледао његове ствари
Нашао сандук са руским књигама
И много бележака о борбама
И много писама никад непослатих,
Пажљиво преписиваних.
И последње писмо
Звезданоме кнезу Мишкину
Из Достојевског
У коме Дача, учитељ из Вреоца
Уверава кнеза Мишкина
Да није напустио ни једну реч његове поруке,
Да мора доћи велика душевна свест међу људе
И да су и код нас душе све зрелије
Као никад раније
За огромни сан руске књижевности
За велики завет који се само наслућује
И који се не да изразити речима...
АГ: Мхммм...
A sta ako dama izgleda ovako?
Ех, Владана,
Зар гђа Бардо није лепша и нежнија сада, него што је икад била?
A kad smo kod knjiga ne mogu a da ne pomenem (Neizdrž) divnu zbirku pesama Stanislava Vinavera "Moji ratni drugovi". Godinama sam je tražio dok je nisam našao u antikvarnici Žagor. Iz nepoznatog razloga ova je zbirka pesama, čini se, zaboravljena. Ako nekoga zanima mogu da stavim neke od ovih pesama.
A kad smo kod knjiga ne mogu a da ne pomenem (Neizdrž) divnu zbirku pesama Stanislava Vinavera "Moji ratni drugovi". Godinama sam je tražio dok je nisam našao u antikvarnici Žagor. Iz nepoznatog razloga ova je zbirka pesama, čini se, zaboravljena. Ako nekoga zanima mogu da stavim neke od ovih pesama.
Данас када имамо гоогле скоро да не постоји штампана ствар до које не можемо да досегнемо.
То се односи и на саме песме Станислава Винавера.
Без обзира на то, мени би било интересантно да овде поставите било коју његову песму по свом избору.
У том смислу важан је и избор приређивача (а то сте ви) као и сама песма.
Уз Ћопића и Винавера, ја могу да кажем за себе да ми је одмор за мозак од свакодневне англосаксонске логике којој сам ( говорим у своје име) свакодневно изложен што преко музике на енглеском, интернет сајтова и сурфовања тако и самих дневних вести које су склапане у духу страног језика.
За мене је лековито чак и сетити се Винавера и бивати њиме у садашњем тренутку.
Кроз Јежурку могу изнова да се реинкарнирам....
Slusala sam ovu pjesmu, ali prvi put vidim ovaj video. Odlicna je, jedna od onih koje nam se jos od prvih taktova dopadnu.
Sta reci o Cohenu nego genije!
U muzici kao i u vizuelnoj umjetnosti jednostavnost , ako je dobro upotrebljena, veoma cesto stvara genijalna djela, evo primjera:
http://www.youtube.com/watch?v=f4dzzv81X9w
A kad smo kod knjiga ne mogu a da ne pomenem (Neizdrž) divnu zbirku pesama Stanislava Vinavera "Moji ratni drugovi". Godinama sam je tražio dok je nisam našao u antikvarnici Žagor. Iz nepoznatog razloga ova je zbirka pesama, čini se, zaboravljena. Ako nekoga zanima mogu da stavim neke od ovih pesama.
Данас када имамо гоогле скоро да не постоји штампана ствар до које не можемо да досегнемо.
То се односи и на саме песме Станислава Винавера.
Без обзира на то, мени би било интересантно да овде поставите било коју његову песму по свом избору.
У том смислу важан је и избор приређивача (а то сте ви) као и сама песма.
Уз Ћопића и Винавера, ја могу да кажем за себе да ми је одмор за мозак од свакодневне англосаксонске логике којој сам ( говорим у своје име) свакодневно изложен што преко музике на енглеском, интернет сајтова и сурфовања тако и самих дневних вести које су склапане у духу страног језика.
За мене је лековито чак и сетити се Винавера и бивати њиме у садашњем тренутку.
Кроз Јежурку могу изнова да се реинкарнирам....
Nisam sklona poeziji, ali si me podstakao da provirim u ono sto je napisao> Hvala na inspiraciji.
ДАЧА УЧИТЕЉ
У селу Вреоцу, Дача учитељ
Дебео, нешто подбуо од вина и седења,
Са маленим оштрим очицама,
Са танким високим гласом
Бавио се страсно политиком,
Малом и најмањом,
Ситном и најситнијом.
И свак је морао помислити
Да припада ономе познатоме реду људи
Без кога се не да ни заmислити наша земља Којима је партија главни покретач мисли
И који и у сну бунцају о партији.
У истини Дача учитељ
Имао је тајно и велико занимање,
Једино право занимање живота
О коме нико није имао појма.
Научивши самоучким начином
Кријући то од свакога
Руски језик,
Бавио се читањем руске литературе.
Достојевског, Толстоја, Тургењева
Знао је у прсте
Све је читао по неколико пута
Жедно и гладно и чежњиво.
Због Наташе Ростовцеве
И Настасје Филиповне
Он се никад није женио.
На своје тајно руско блистање
Дијамантско бездано блистање
Био је горд
Био је срећан
Али никоме није смео да се повери
Да подели срећу
Бојећи се разочарења и богохулства.
И у војсци, у ратовима,
Доспевши до капетанског чина
- Све звездица, по звездица -,
И до командирства,
Наставио је са тајном Русијом.
Имао је пун сандук руских књига.
А Вјерочки, Аглаи, Настасји
У европскоме рату
Писао је чак и писма
Са мекоћом Тургењева
И прочитавао их са ганућем.
Писао им како сиротињски ратујемо
У сламним шеширима и гаћама
Са мало артилерије.
Снабдевање нам је посве оскудно
Већ смо исцрпени од два ранија рата,
И како смо простосрдачни
И мали, али честити.
Јављао им да цела наша дивизија има
Подарене руске пушке
Са дугачким бајонетима, као ражањ,
Што нас некако још више зближава,
И стално опомиње на Русију.
У једном писму
Објашњавао им став Фиће учитеља
Свога старога друга
Опет из неког шумадијског села.
Фића је сматрао
И сад, као некад у учитељској школи
Да нас прожима десетерац,
Да се ми бијемо
За народну песму
Да припадамо потпуно народној песми Да сваки наш покрет проистиче из ње
И да уопште нисмо своји.
Дача је писао Аглаи Николајевној
Да је то за њега само делимично тачно,
Да он још увек највише припада
Великој Русији Тургењева, Достојевског
И човечанству
И да су и ови наши кротки и храбри војници
Ма да то не знају
У основи на истоме путу.
...Када је погинуо Дача
Неко је случајно разгледао његове ствари
Нашао сандук са руским књигама
И много бележака о борбама
И много писама никад непослатих,
Пажљиво преписиваних.
И последње писмо
Звезданоме кнезу Мишкину
Из Достојевског
У коме Дача, учитељ из Вреоца
Уверава кнеза Мишкина
Да није напустио ни једну реч његове поруке,
Да мора доћи велика душевна свест међу људе
И да су и код нас душе све зрелије
Као никад раније
За огромни сан руске књижевности
За велики завет који се само наслућује
И који се не да изразити речима...
Драго ми је да је Гаврило ову песму извукао на светлост дана. Њу је, ако се сећате, на себи својсветвен начин рецитовао покојни Петар Краљ.