Kad su cvetale tikve D.Mihailovica, jedna je od najdivnijih knjiga koje sam procitala!Mihailovic je kroz usta svog junaka,posebnim,lakim stilom i jezikom kakav rijetko nalazimo u nasoj knjizevnosti ispricao jednu tragicnu pricu o zivotu covjeka.Ah,svaka recenica mi je divna,posebna!Knjiga je ostavila na mene toliki dojam,da sam morala da ju procitam i drugi put!Plakala sam ponovo,naravno!Prica je bolna,posebna!Nevjerovatno sta covjek koji je tako daleko od onog sta voli,od svojih ljudi,od svoje zemlje prozivljava!Od te zemlje je pobjegao misleci da ce ga neko traziti da odgovara za ubistvo,ali na kraju je samo zelio da se vrati,samo to.
........A vi,ako nekad odete na Dusanovac,pogledajte ga dobro.Cujem da se dosta promenio;ako.Tada cete se mozda setiti da ovde zivi jedan covek koji i kad stoji i kad hoda,i kad se smeje i kad spava-place za njim;jedan covek koji jos moze da se uzda -jedino u rat.
Nadam se da ste citali knjigu i da ce bar neko imati nekakav komentar!Zelim da cujem i vase misljene!
Volim da čitam Vajlda, Hakslija, Selindžera, Hesea..
Upravo čitam ,,Vrli novi svet'' od Hakslija. Vidim čitate Selindžera- za pohvalu , dok Koelja npr. ne volim Ima li neko da preporuči nešto od Beketa ili Joneska?
Селинџера баш волим. И планирам да прочитам све што је објављено код нас. Лом га издаје. Баш сам данас читао приче (из књиге ,,За Есме и друге приче") и ,,Перфектан дан за банана-рибе" је нешто невероватно!
Хакслија нпр. нажалост нисам читао. Шта би ми препоручила прво?!
--------------------------------------------------------------------------------------------------------------------
(((: ::::ПОЗИТИВНЕ МИСЛИ+МУДРОСТ+ОСМЕХ =ЛЕПШИ И БОЉИ ЖИВОТ :::: :)))
Imam tekst i voleo bi da ga Zabavnik objavi. Dok sam bio dete tekstove ovakvog i drugog sadržaja sam čitao.
Normalno, nije mi padalo na pamet da iza ovakvih priča stoje pravi živi ljudi.
Na ovaj način bi hteo da produžim iluziju novim čitaocima a i da vratim dug svim onima koji su mi ulepšali detinjstvo.
Naravno ovaj tekst neko prvo mora da pregleda i da odluči da li valja, u to se ne mešam, ja samo hoću da pišem...
Kako sam nov u ovome molim za pomoć. Gde se ovakvi tekstovi postavljaju?
Mi nismo sposobni
Probudim se jutros i čujem žamor na ulici. Izadjem žurno napolje i shvatim da se susedna zgrada srušila i ubila svoje stanare, zatrpavši ih ciglama i betonom. Strašno, tresem se od šoka.
Svetina urla uplašeno i besno. Idemo kod gradonačelnika, pa ne može više ovako. Živimo u strahu.
Ovo je četvrta zgrada ovog meseca koja odnosi svoje žrtve. Nešto mora da se preduzme, da se poprave zgrade u kojima živimo, život je postao horor.
Kod gradonačelnika, kod gradonačelnika, kod gradonačelnika... Urla masa.
Masa se polako organizuje i kolona polako kreće u pravcu skupštine.
Krećući se ka skupštini u šoku slušam priče oko sebe: sećate li se one sjajne porodice, dve ćerke pred udajom, majka čestita žena, otac borac za slobodu našeg grada. Pa ona trojica prelepih muških (priča opet jedno žensko), jednu noć pala zgrada i ubila svu trojicu, a jedan od njih nešto kružio oko mene i udvarao se. Ja glupača neću, a da sam pristala i povela bar njega sa sobom sada bi bio živ a bilo bi nam lepo... Prošle nedelje (priča opet neko iz mase), zgrada pala u ubila učitelja, deca nam ostala bez dobrog vaspitača, raduju se što nema škole a ni neznaju da ne spremni ne mogu u zivot, da će nastradati ludo...
Stigosmo do skupštine i prenerazih se od slike. To jutro skupština pala i ubila naše poslanike, koji su već došli na posao, gradonačelnika, posluzitelje, čistačice i čuvare. Nema preživelih.
Neko se setii, pa viče kroz masu: idemo do mesnog mudraca, idemo do mesnog mudraca, idemo do mesnog mudraca, možda on zna nešto šta nam valja činiti u ovakvim situacijama? Možda on zana rešenje naših muka? Ovako se više ne može... Idemo, idemo...
Opet kolona i masa polako kreće ka periferiji, do mesnog mudraca.
Konačno stižemo, mudrac nas dočekuje, vidno uplašen brojem sugradjana.
Neko iz nase viče: ja ću pričati u ime svih nas, niko se ne suprostavlja.
Naš predstavnik govori: jutros su pale dve zgrade, skupština i jedna zgrada u samom centru. Nema preživelih. Svi smo u velikom strahu, ko zna ko je sutra na redu? Ovako se više ne može živeti. Zašto naša vlast ne popravlja zgrade u kojima zivimo. Zašto se ne grade nove zgrade za stanovanje?
Govori mudrac: mi smo ribe.
Meni prodje misao kroz glavu: glupost, pa to svi znamo, zašto nam to govori, to ga nismo ni pitali.
Mudrac: Mnogo decenija pre nas na delu zemlje, gde se mi gušimo bez vode su živela stvorenja bez peraja, škrga i krljušti. Jezivo loše su plivala, neki nisu ni to znali. Nisu se kretala plivajući nego koračajući, na dugačkim zadnjim perajima. Prednjim perajima su noslija oružije i ubijali jedni druge, dok se svi nisu poubijali. Bacali su nekakve plamene lopte, jedni na druge. Toliko su tim plamenim loptama zagrejali led i sneg, da se sve otopilo. Nivo našeg mora se podigao toliko da je prekrilo celu planetu a preživeli su se podavili u vodi koju oni nemogu da dišu.
Jedan deka iz mase: ja se sećam to je bilo vreme izobilja, hrane za nas na sve strane, plivala su tela tih bića svuda u vodi i sećam se da su neki bili prepečeni, naravno manje ukusni ali moglo se jesti svuda.
Mudrac: Mnogo zgrada tih bića se našlo u vodi, mi smo ih zauzeli i živimo u njima. Kako prolazi vreme postale su trošne, neupotrebljive, jednom rečju kao i njihovi raniji gospodari, postale su ubice.
Mudrac: mi nismo sposobni da sagradimo nista slično, ostaje braćo i sestre da odlučite: hočete li da noć provedere u otvorenom moru, medju našim ubicama ili u nesigurnom zaklonu tih gradjevina?
Niko ništa ne reče. Počesmo se ćutke razilaziti. Samo sam razmišljao koliko je njihovo poroketstvo? Ko ih je prokleo i zašto? I nas je mnogo ali ne ratujemo, pojedeš nekog kad si gladan i teraj dalje... Gledaš da te neko ne pojede... Mora da su bili strašno gladni kada su toliko morali da ubijju? Život je čudo...
--------------------------------------------------------------------------------------------------------------------
(((: ::::ПОЗИТИВНЕ МИСЛИ+МУДРОСТ+ОСМЕХ =ЛЕПШИ И БОЉИ ЖИВОТ :::: :)))
Родио сам се у породици са много деце, имам пуно браће, сестара и мајку. Оца нисам упознао. Понекад у вечерњим сатима молили смо мајку да нам прича приче пре спавања а она је то радо чинила. Једном се неко од нас деце сетио да пита: – Мама, причај нам о оцу. Мајка је стала на тренутак, сетно уздахнула (као после доброг ручка), па рекла: – Други пут, сада морате спавати. Лаку ноћ, децо. Сањајте буба маре, сјајне мушице, лептириће и лепе снове вам желим. Окренула се и отишла, а нас оставила да спавамо. Брзо сам растао уз дечије игре са браћом и сестрама. Стасали смо у прелепе момке и девојке а живот нас развејао на разне стране света. Оно што ми се десило лепо, почињем сада да пишем. Тог јутра сунце је огрејало прелепим, топлим жутим бојама. Такође тог јутра, тада сам видео њу: прелепа девојка, грађе грације, прелепих ногу, сјајних очију; сав сам се стресао: мислио сам да ми се чини, не, она ме је звала да дођем код ње у крошњи дрвета. Помислих: па нормално је за једну девојку да је на дрвету, толико лепа, да ми се чини да губим разум. Укочих се од страха, ја њу не познајем, шта ако је замка? Идућа мисао: а предивних ли је облина, ма прићи ћу мало ближе... Тако разговарајући сам са собом, и савлађујући стид и страх, прилазио сам, корак по корак. Гледао сам је: сва раскошна, прелепог стомака, прелепог лица... Баш добро што сам је срео... Каква лепота... Налазио сам се непосредно уз њу, ништа ми није рекла, ништа није питала, загледала се у моје очи, загрлила ме и почела да ме љуби. Нисам имао никаква искуства о овоме, не могу да објасним, љубио сам је као да сам то радио целог живота... Не знам колико је све то трајало а онда сам се нашао у њој, и радио неке покрете које први пут изводим, а знам, ништа ме више није чудило, нестајало ми је разума... она је само подрхтавала целим телом а и ја са њом заједно. дошао је тренутак и једно осећање које се не може описати, никада раније нисам тако нешто осетио, прелепо, немам речи... Тада ми пролети мисао: па она је странкиња, ми се не познајемо. кренух корак у назад... Она направи два корака, стеже ме и поче ме везивати... Зашто ме везује? Па ми се не знамо... – Знамо се – одговори она. – Ти и ја смо пауци, из реда црне удовице. – Какве то везе има? – рекох. – Мати ти није причала о оцу? – Не – одговорих. – Да. Да. Такав је обичај – рече она, па настави: – Мајке само ћеркама испричају ту причу и то уз сам одлазак из мреже у свет. – Молим те, испричај ми је – завапих. Она се замисли и рече: – Нема сврхе и овако нећеш имати прилику коме да је препричаш. Али ћу ти ово рећи: оно малопре је била љубав, ово сада почиње живот, ви мушкарци у овом делу даље не учествујете. Још и ово: било ми је прелепо у љубави, драги мој, са тобом, док смо се волели... А сада да видим јеси ли и укусан као што си љубавник?
Dino Bucati-Prodavnica tajni...Vrlo intrigantna knjiga.Iako na prvi pogled ne djeluje tako mislim da je ovo jedna od `teskih` knjiga.Zbirka slojevitih i simbolicnih pricica koje tjeraju na razmisljanje.
Samo vas čitam... :) Sve književnik do književnika. Eto, i moja malenkost se još vucara na Filološkom u Bg-u (05), i trenutno se kljuka Desnicom i ,,Proljećem Ivana Galeba"... :D
Inače, omiljenih knjiga imam, ali mnogo, tako da je previše navoditi ceo spisak! Ali, uvek se vraćam ,,Malom princu", dođe mi kao terapija.
Ciklus DJECA ZEMLJE nas vodi u pradavna vremena kamenoga doba, prije tridesetak tisuća godina. Romani o jednoj ženi u čijim je žilama kolalo sjeme budućih naraštaja. Nas danas. Djevojčicu Ejlu, pripadnicu kromanjonske rase, spasilo je i odgojilo neandertalsko pleme. Ona je intelektualno naprednija od neandertalaca, ali u gruboj sredini tek mora izboriti prava i položaj koji joj pripadaju... Topla i uzbudljiva saga o Ejli postala je jedna od najpoznatijih priča našeg vremena. Nakon svjetskog uspjeha, autorica je nastavila pratiti život svojih junaka objavivši dosad ukupno pet romana ciklusa DJECA ZEMLJE.
Kupila sam na sajmu prva tri dijela od ukupno pet, nisam ni znala da imaju još dva, ali sam njih našla u biblioteci, tako da mi ostaje još samo da ih kupim...)))
........A vi,ako nekad odete na Dusanovac,pogledajte ga dobro.Cujem da se dosta promenio;ako.Tada cete se mozda setiti da ovde zivi jedan covek koji i kad stoji i kad hoda,i kad se smeje i kad spava-place za njim;jedan covek koji jos moze da se uzda -jedino u rat.
Nadam se da ste citali knjigu i da ce bar neko imati nekakav komentar!Zelim da cujem i vase misljene!
Volim da čitam Vajlda, Hakslija, Selindžera, Hesea..
Upravo čitam ,,Vrli novi svet'' od Hakslija. Vidim čitate Selindžera- za pohvalu , dok Koelja npr. ne volim
Ima li neko da preporuči nešto od Beketa ili Joneska?
Хакслија нпр. нажалост нисам читао. Шта би ми препоручила прво?!
А од Јонеска, за почетак прочитај ,,Ћелаву певачицу" и ,,Час", ,,Краљ умире" . . http://www.paideia.rs/component/option,com_virtuemart/page,shop.browse/manufacturer_id,15/Itemid,20/
Поздрав из Крагујевца!!!!!!
Imam tekst i voleo bi da ga Zabavnik objavi. Dok sam bio dete tekstove ovakvog i drugog sadržaja sam čitao.
Normalno, nije mi padalo na pamet da iza ovakvih priča stoje pravi živi ljudi.
Na ovaj način bi hteo da produžim iluziju novim čitaocima a i da vratim dug svim onima koji su mi ulepšali detinjstvo.
Naravno ovaj tekst neko prvo mora da pregleda i da odluči da li valja, u to se ne mešam, ja samo hoću da pišem...
Kako sam nov u ovome molim za pomoć. Gde se ovakvi tekstovi postavljaju?
Mi nismo sposobni
Probudim se jutros i čujem žamor na ulici. Izadjem žurno napolje i shvatim da se susedna zgrada srušila i ubila svoje stanare, zatrpavši ih ciglama i betonom. Strašno, tresem se od šoka.
Svetina urla uplašeno i besno. Idemo kod gradonačelnika, pa ne može više ovako. Živimo u strahu.
Ovo je četvrta zgrada ovog meseca koja odnosi svoje žrtve. Nešto mora da se preduzme, da se poprave zgrade u kojima živimo, život je postao horor.
Kod gradonačelnika, kod gradonačelnika, kod gradonačelnika... Urla masa.
Masa se polako organizuje i kolona polako kreće u pravcu skupštine.
Krećući se ka skupštini u šoku slušam priče oko sebe: sećate li se one sjajne porodice, dve ćerke pred udajom, majka čestita žena, otac borac za slobodu našeg grada. Pa ona trojica prelepih muških (priča opet jedno žensko), jednu noć pala zgrada i ubila svu trojicu, a jedan od njih nešto kružio oko mene i udvarao se. Ja glupača neću, a da sam pristala i povela bar njega sa sobom sada bi bio živ a bilo bi nam lepo... Prošle nedelje (priča opet neko iz mase), zgrada pala u ubila učitelja, deca nam ostala bez dobrog vaspitača, raduju se što nema škole a ni neznaju da ne spremni ne mogu u zivot, da će nastradati ludo...
Stigosmo do skupštine i prenerazih se od slike. To jutro skupština pala i ubila naše poslanike, koji su već došli na posao, gradonačelnika, posluzitelje, čistačice i čuvare. Nema preživelih.
Neko se setii, pa viče kroz masu: idemo do mesnog mudraca, idemo do mesnog mudraca, idemo do mesnog mudraca, možda on zna nešto šta nam valja činiti u ovakvim situacijama? Možda on zana rešenje naših muka? Ovako se više ne može... Idemo, idemo...
Opet kolona i masa polako kreće ka periferiji, do mesnog mudraca.
Konačno stižemo, mudrac nas dočekuje, vidno uplašen brojem sugradjana.
Neko iz nase viče: ja ću pričati u ime svih nas, niko se ne suprostavlja.
Naš predstavnik govori: jutros su pale dve zgrade, skupština i jedna zgrada u samom centru. Nema preživelih. Svi smo u velikom strahu, ko zna ko je sutra na redu? Ovako se više ne može živeti. Zašto naša vlast ne popravlja zgrade u kojima zivimo. Zašto se ne grade nove zgrade za stanovanje?
Govori mudrac: mi smo ribe.
Meni prodje misao kroz glavu: glupost, pa to svi znamo, zašto nam to govori, to ga nismo ni pitali.
Mudrac: Mnogo decenija pre nas na delu zemlje, gde se mi gušimo bez vode su živela stvorenja bez peraja, škrga i krljušti. Jezivo loše su plivala, neki nisu ni to znali. Nisu se kretala plivajući nego koračajući, na dugačkim zadnjim perajima. Prednjim perajima su noslija oružije i ubijali jedni druge, dok se svi nisu poubijali. Bacali su nekakve plamene lopte, jedni na druge. Toliko su tim plamenim loptama zagrejali led i sneg, da se sve otopilo. Nivo našeg mora se podigao toliko da je prekrilo celu planetu a preživeli su se podavili u vodi koju oni nemogu da dišu.
Jedan deka iz mase: ja se sećam to je bilo vreme izobilja, hrane za nas na sve strane, plivala su tela tih bića svuda u vodi i sećam se da su neki bili prepečeni, naravno manje ukusni ali moglo se jesti svuda.
Mudrac: Mnogo zgrada tih bića se našlo u vodi, mi smo ih zauzeli i živimo u njima. Kako prolazi vreme postale su trošne, neupotrebljive, jednom rečju kao i njihovi raniji gospodari, postale su ubice.
Mudrac: mi nismo sposobni da sagradimo nista slično, ostaje braćo i sestre da odlučite: hočete li da noć provedere u otvorenom moru, medju našim ubicama ili u nesigurnom zaklonu tih gradjevina?
Niko ništa ne reče. Počesmo se ćutke razilaziti. Samo sam razmišljao koliko je njihovo poroketstvo? Ko ih je prokleo i zašto? I nas je mnogo ali ne ratujemo, pojedeš nekog kad si gladan i teraj dalje... Gledaš da te neko ne pojede... Mora da su bili strašno gladni kada su toliko morali da ubijju? Život je čudo...
Dragan Nuspahic
politikin.zabavnik@politika-ad.com
editors@politika-ad.com
admin@politikin-zabavnik.rs
неко од тих људи ће вам 100% одговорити на поруку и упутити вас даље!
Поздрав!
Хвала на љубазности "Марко-КГ.
Драган Нуспахић
Црна удовица
Родио сам се у породици са много деце, имам пуно браће, сестара и мајку. Оца нисам упознао. Понекад у вечерњим сатима молили смо мајку да нам прича приче пре спавања а она је то радо чинила. Једном се неко од нас деце сетио да пита:
– Мама, причај нам о оцу.
Мајка је стала на тренутак, сетно уздахнула (као после доброг ручка), па рекла:
Inače, omiljenih knjiga imam, ali mnogo, tako da je previše navoditi ceo spisak! Ali, uvek se vraćam ,,Malom princu", dođe mi kao terapija.
Kupila sam na sajmu prva tri dijela od ukupno pet, nisam ni znala da imaju još dva, ali sam njih našla u biblioteci, tako da mi ostaje još samo da ih kupim...)))
A ovo su nazivi: