Moji Favoriti: Crnjanski, Andrić, Aleksandar Dima (procitao sve sto je prevedeno na srpski ili hrvatski), Žorž Simenon, Agata Kristi (pročitao sve prevedeno, pre 20-tak godina, he, he:-), Kornelijus Rajan: Nedostižni most (Bitka za Arnhajm), Poslednja bitka (Bitka za Berlin), Bitka za Normandiju, Džon Toland: Uspod i pad japanske imperije, Ken Folet: Stubovi zemlje, Ušice igle, Šifra za Rebeku, Sunovrat Divova... (Ovu poslednju trojicu pročitao ove godine)... Ove sitnije i ne računam.
Čitati knjigu je najlepši način da se ubije vreme, da se putuje, sedne u vremeplov i prepusti mašti autora. Ali i da se na lep način završi jedan i započne novi dan, tj. noć...
Dok sam čitao Dimu,često sam noću zalazio u frižider, jer je svojim fantastičnim i jednostavnim opisima hrane i pića uticao na moje želudačne sokove i alkoholizam...
Ako neko ima neku preporuku za mene u vezi čitanja, neka mi kaze neki naslov. Moj ukus se vidi po gore napisanom.
Црњански ми је "тежак", Андрић помало аутистичан, а Дима као да је био плаћен по броју страна...
Корнелијус Рајан је познат по томе што је приликом писања својих књига (а по неким је снимљен и филм - рецимо, по књизи "Битка за Нормандију" снимљен је "Најдужи дан") обилазио и интервјуисао преживеле учеснике догађаја свих страна и на то додао аутентична документа из архива...
Да ли си прочитао од Хајнриха Герлаха "Изгубљена армија (Роман о Стаљинграду)" (Heinrich Gerlach, "DIE VERRATENE ARMEE")? (Отокар Кершовани, Ријека, 1965.г.)
Задње што сам прочитао су ратни мемоари америчког генерала Џорџа Патона "Рат каквог сам ја видео", а пре тога - не знам да ли се то рачуна - "Шифранти против шпијуна" (Дејвид Кан). Наслов је катастрофалан, јер онај ко га је дао као да није прочитао књигу чији оригинални наслов је "The Codebreakers" - "Разбијачи кодова", што би било много тачније с обзиром на тему коју књига обрађује. Узгред, ту се и Срби помињу... Прве три књиге су добре, али четврта... то му баш није требало!
Тренутно читам од Сент-Егзиперија "Земља људи" и нисам баш одушевљен. Срећом, танка је и при крају сам...
Ime ruže je super, mada je i film dobar, što je retkost, obično je knjiga nadmoćnija.
А некад је филм надмоћнији од књиге. Прво сам у "Кинотеци" гледао филм "Мост на реци Квај" а онда сам, одушевљен филмом, прочитао књигу. (О)Средња развучена жалост...
Слично је и са "Грофом Монте Кристо". Дима га је развукао па никад краја, током читања сам пар пута налетео на нелогичности у ономе што читам у поређењу са оним што сам прочитао стотинак страна раније, невероватно да нико од осталих јунака (сем његове неостварене љубави) не капира да сви проблеми почињу од како се он појавио - а у све је умешан али са стране, све је као код Шерлока Холмса - баш кад му нешто затреба - е то га баш тад стрефи... А онда одгледам филм од сат и по и све је ту!
Узгред, Умберто Еко баш и није оригиналан када је у питању фора са отровом на ивици листова књиге. То је описано неколико векова раније (кажу да је прича истинита), а везана је за једну кинеску књигу "Шљивин цвет у вази од злата". Игром случаја, деведесетих сам у излогу једне антикварнице у Кнез Михајловој видео ту књигу на српском, али како су то биле гладне године могао сам само да је гледам.
Moji Favoriti: Crnjanski, Andrić, Aleksandar Dima (procitao sve sto je prevedeno na srpski ili hrvatski), Žorž Simenon, Agata Kristi (pročitao sve prevedeno, pre 20-tak godina, he, he:-), Kornelijus Rajan: Nedostižni most (Bitka za Arnhajm), Poslednja bitka (Bitka za Berlin), Bitka za Normandiju, Džon Toland: Uspod i pad japanske imperije, Ken Folet: Stubovi zemlje, Ušice igle, Šifra za Rebeku, Sunovrat Divova... (Ovu poslednju trojicu pročitao ove godine)... Ove sitnije i ne računam.
Čitati knjigu je najlepši način da se ubije vreme, da se putuje, sedne u vremeplov i prepusti mašti autora. Ali i da se na lep način završi jedan i započne novi dan, tj. noć...
Dok sam čitao Dimu,često sam noću zalazio u frižider, jer je svojim fantastičnim i jednostavnim opisima hrane i pića uticao na moje želudačne sokove i alkoholizam...
Ako neko ima neku preporuku za mene u vezi čitanja, neka mi kaze neki naslov. Moj ukus se vidi po gore napisanom.
Црњански ми је "тежак", Андрић помало аутистичан, а Дима као да је био плаћен по броју страна...
Корнелијус Рајан је познат по томе што је приликом писања својих књига (а по неким је снимљен и филм - рецимо, по књизи "Битка за Нормандију" снимљен је "Најдужи дан") обилазио и интервјуисао преживеле учеснике догађаја свих страна и на то додао аутентична документа из архива...
Да ли си прочитао од Хајнриха Герлаха "Изгубљена армија (Роман о Стаљинграду)" (Heinrich Gerlach, "DIE VERRATENE ARMEE")? (Отокар Кершовани, Ријека, 1965.г.)
Задње што сам прочитао су ратни мемоари америчког генерала Џорџа Патона "Рат каквог сам ја видео", а пре тога - не знам да ли се то рачуна - "Шифранти против шпијуна" (Дејвид Кан). Наслов је катастрофалан, јер онај ко га је дао као да није прочитао књигу чији оригинални наслов је "The Codebreakers" - "Разбијачи кодова", што би било много тачније с обзиром на тему коју књига обрађује. Узгред, ту се и Срби помињу... Прве три књиге су добре, али четврта... то му баш није требало!
Тренутно читам од Сент-Егзиперија "Земља људи" и нисам баш одушевљен. Срећом, танка је и при крају сам...
Taman sam prekinuo čitanje knjige „Moj dobri otac” Beate Niman, ćerke naciste koji je između ostalih zločina, bio krivac za genocid nad Jevrejima u Beogradu. Došao sam do pola, pročitao ono što se ticalo Starog sajmišta i – odustao. Previše mučno, sa podacima koji su me odbili.
(NATO je 1999. drušio Brankov most!#?) Eee, sada saljem ženu u biblioteku da mi nađe nešto. Šifranti bi mi odgovarali... Ako nisi obavetno pročitaj „Ključ za Rebeku“ i „Ušice igle“ Kena Foleta, to je otprilike to. Šifre i špijuni...
Čitati knjigu je najlepši način da se ubije vreme, da se putuje, sedne u vremeplov i prepusti mašti autora. Ali i da se na lep način završi jedan i započne novi dan, tj. noć...
Dok sam čitao Dimu,često sam noću zalazio u frižider, jer je svojim fantastičnim i jednostavnim opisima hrane i pića uticao na moje želudačne sokove i alkoholizam...
Ako neko ima neku preporuku za mene u vezi čitanja, neka mi kaze neki naslov. Moj ukus se vidi po gore napisanom.
Црњански ми је "тежак", Андрић помало аутистичан, а Дима као да је био плаћен по броју страна...
Корнелијус Рајан је познат по томе што је приликом писања својих књига (а по неким је снимљен и филм - рецимо, по књизи "Битка за Нормандију" снимљен је "Најдужи дан") обилазио и интервјуисао преживеле учеснике догађаја свих страна и на то додао аутентична документа из архива...
Да ли си прочитао од Хајнриха Герлаха "Изгубљена армија (Роман о Стаљинграду)" (Heinrich Gerlach, "DIE VERRATENE ARMEE")? (Отокар Кершовани, Ријека, 1965.г.)
Задње што сам прочитао су ратни мемоари америчког генерала Џорџа Патона "Рат каквог сам ја видео", а пре тога - не знам да ли се то рачуна - "Шифранти против шпијуна" (Дејвид Кан). Наслов је катастрофалан, јер онај ко га је дао као да није прочитао књигу чији оригинални наслов је "The Codebreakers" - "Разбијачи кодова", што би било много тачније с обзиром на тему коју књига обрађује. Узгред, ту се и Срби помињу... Прве три књиге су добре, али четврта... то му баш није требало!
Тренутно читам од Сент-Егзиперија "Земља људи" и нисам баш одушевљен. Срећом, танка је и при крају сам...
Ime ruže je super, mada je i film dobar, što je retkost, obično je knjiga nadmoćnija.
А некад је филм надмоћнији од књиге. Прво сам у "Кинотеци" гледао филм "Мост на реци Квај" а онда сам, одушевљен филмом, прочитао књигу. (О)Средња развучена жалост...
Слично је и са "Грофом Монте Кристо". Дима га је развукао па никад краја, током читања сам пар пута налетео на нелогичности у ономе што читам у поређењу са оним што сам прочитао стотинак страна раније, невероватно да нико од осталих јунака (сем његове неостварене љубави) не капира да сви проблеми почињу од како се он појавио - а у све је умешан али са стране, све је као код Шерлока Холмса - баш кад му нешто затреба - е то га баш тад стрефи... А онда одгледам филм од сат и по и све је ту!
Узгред, Умберто Еко баш и није оригиналан када је у питању фора са отровом на ивици листова књиге. То је описано неколико векова раније (кажу да је прича истинита), а везана је за једну кинеску књигу "Шљивин цвет у вази од злата". Игром случаја, деведесетих сам у излогу једне антикварнице у Кнез Михајловој видео ту књигу на српском, али како су то биле гладне године могао сам само да је гледам.
Čitati knjigu je najlepši način da se ubije vreme, da se putuje, sedne u vremeplov i prepusti mašti autora. Ali i da se na lep način završi jedan i započne novi dan, tj. noć...
Dok sam čitao Dimu,često sam noću zalazio u frižider, jer je svojim fantastičnim i jednostavnim opisima hrane i pića uticao na moje želudačne sokove i alkoholizam...
Ako neko ima neku preporuku za mene u vezi čitanja, neka mi kaze neki naslov. Moj ukus se vidi po gore napisanom.
Црњански ми је "тежак", Андрић помало аутистичан, а Дима као да је био плаћен по броју страна...
Корнелијус Рајан је познат по томе што је приликом писања својих књига (а по неким је снимљен и филм - рецимо, по књизи "Битка за Нормандију" снимљен је "Најдужи дан") обилазио и интервјуисао преживеле учеснике догађаја свих страна и на то додао аутентична документа из архива...
Да ли си прочитао од Хајнриха Герлаха "Изгубљена армија (Роман о Стаљинграду)" (Heinrich Gerlach, "DIE VERRATENE ARMEE")? (Отокар Кершовани, Ријека, 1965.г.)
Задње што сам прочитао су ратни мемоари америчког генерала Џорџа Патона "Рат каквог сам ја видео", а пре тога - не знам да ли се то рачуна - "Шифранти против шпијуна" (Дејвид Кан). Наслов је катастрофалан, јер онај ко га је дао као да није прочитао књигу чији оригинални наслов је "The Codebreakers" - "Разбијачи кодова", што би било много тачније с обзиром на тему коју књига обрађује. Узгред, ту се и Срби помињу... Прве три књиге су добре, али четврта... то му баш није требало!
Тренутно читам од Сент-Егзиперија "Земља људи" и нисам баш одушевљен. Срећом, танка је и при крају сам...
Taman sam prekinuo čitanje knjige „Moj dobri otac” Beate Niman, ćerke naciste koji je između ostalih zločina, bio krivac za genocid nad Jevrejima u Beogradu. Došao sam do pola, pročitao ono što se ticalo Starog sajmišta i – odustao. Previše mučno, sa podacima koji su me odbili.
(NATO je 1999. drušio Brankov most!#?) Eee, sada saljem ženu u biblioteku da mi nađe nešto. Šifranti bi mi odgovarali... Ako nisi obavetno pročitaj „Ključ za Rebeku“ i „Ušice igle“ Kena Foleta, to je otprilike to. Šifre i špijuni...