Тренутно на сајту

Тренутно су на вези 0 чланова и 11 гостију.

Пријављивање

Dragoslav Mihalovic,KAD SU CVETALE TIKVE

17 одговора [Последњи унос]
OliVera
Слика корисника OliVera's
User offline. Last seen 12 years 9 недеља  ago. Није присутан
Придружио се: 01/11/2009
16. Od Zorića odmah svratim u

16.
Od Zorića odmah svratim u poštu. Pošaljem ocu telegram da me izjutra sačeka na
beogradskoj stanici.
Zatim se izopraštam sa drugarima. Uveče krenem.
Suturadan, na stanici, moj stari stoji na peronu uštogljen kao da je pošao u pozorište.
Napolju od ranog jutra vrućina, a on u šeširu, u nekom tamnom kaputu, pa čak i
mašnu vezao. I nešto ovako, kao na tiganju, drži u ruci.
"Šta je, bre, ćale", malo ga zezam, "što si se tako uštogljio kao da si pošao na neku
sahranu? Zar ti nije vrućina?"
"Nije mi", veli, "vrućina. Uopšte mi nije vrućiua. Ovih dana mi je čak nekako pomalo
hladno."
"Kako", velim, "hladno? Zar na ovoj pripeci?"
On mi pruži onaj zamotuljak.
"Bolje što ne znaš. Na ovo."
"Šta je to?" pitam.
"Burek", kaže. "Ako nisi doručkovao. Da ti je majka živa, bilo bi nešto drugo. Ovako,
ja nemam šta drugo da ti iznesem."
Meni gotovo udariše suze na oči.
"Hvala ti", kažem, "što si se setio."
"Takav je", veli, "kod nas običaj."
Pođemo malo po peronu. Sad ja držim onaj burek ispred sebe kao vruć tiganj.
"I tako", kaže, "ideš u Niš? Bićeš bliže."
"Jeste", kažem. "Biću bliže."
I još malo tako žvalavimo bez veze.
Odjedanput, on mi veli:
"Ja sam bio kod advokata i u sudu. Sve sam svoje stvari sredio." "Kakve stvari?"
pitam. A nešto mi ovakvo, kao jaje, kao pesnica, prođe kroz grkljan i leže na srce.
"Kuću sam preneo na tebe i na Vladu. I one takse sam isplatio. Da se vi s tim ne
gnjavite. Prodao sam svoje venčano odelo i moj alat, i neke Milinkine i Dušičine
prnje. Vi ćete sebi, posle, da kupite ono što vam bude trebalo."
"Aman, ćale", kažem, "šta ti bi? Šta mi to pričaš?"
"Čovek na to mora da bude pripravan."
"Pa, još ti nije ni šezdeset! I zašto mi to uopšte govoriš?"
"Jeste, jeste", veli, "šezdeset i jedna. Ali nisu tu, sinko, godine najvažnije. Srce mi je
sasvim propalo. To mi je i doktor proletos kazao. Onda sam ga još malo i obilazio; sad
sam i to prestao. A u poslednje vreme - nekako ružno sanjam. Sanjam sve nešto - kad
sam bio mlad. I - Milinka me zove."
Meni se malo razvedri.
"Pa ti to zato! Ej, bre, ćale: pa ti bar u te stvari nikad nisi verovao!"
"Nisam verovao. I ne verujem ni sad. Ali to mene noću guši. I - osećam. Tome čovek
stalno mora da se nada."
"Ma, 'ajde", velim, "ne pričaj svašta. Šta ti je sad to došlo u glavu?"
"Osećam ja to", kaže on meni. "Možda će me stegnuti kroz mesec, a možda kroz
godinu dana, ali - tu je, nije mi mnogo ostalo. Treba se nadati. - Sve sam, dakle,
glavne stvari svršio. I grobarinu sam platio. Zakopaj me pored majke. Živi smo bili
zajedno, neka budemo i mrtvi. A ti i Vlada, kad on dođe, nemojte po starom.
Dosta je bilo svađa. Više nikoga nećete imati: ti samo njega, on samo tebe. Što je bilo
- bilo je. I oženite se. Čovek bez žene je kao truo panj pored puta. Nemojte s tim baš
mnogo da požurite, da ne pogrešite. Ali nemojte mnogo ni da čekate. Želim vam da
imate takvu sreću kao što sam je ja imao: da sebi nađete takve žene kakva je meni
vaša majka bila."
Ja zamuknuo, pa ne mogu ni da zinem.
"Iznenadi ti mene, tata", najzad kažem.
"Ne znam", kaže, "da li sam te iznenadio. Kod pošte sam na tvoje ime otvorio štednu
knjižicu. Nekako sam skupio trideset hiljada. To će biti dovoljno za sa'ranu; a i da ti se
nađe za prvo vreme. I dugove sam sve izmirio: da te, posle, niko ne laže. I još: nemoj
da mi praviš neku veliku sa'ranu. Video sam, čak se i u novinama o tome piše: neću
to. Nije to nikakva proslava. Sa'rani me prvo, pa onda radi šta znaš.
Dovedi, posle, Cigane da ti sviraju ako hoćeš."
"Dobro, ćale", rekoh. "Lepo ti meni ispriča."
"To, da znaš", kaže on. "Ako te sačekam, i sve posle toga, to će biti čist ćar. Ako te ne
sačekam, uradi tako kao što sam ti rekao. 'Ajd sad, idem. Želim ti srećan put."
"Hvala ti, tata. Nisi me baš mnogo obradovao."
Zagrlismo se, poljubismo.
"Bilo je za mene, sinko", kaže, "i radovanja."
I ode. Poguren, s onim crnim šeširom na glavi, u tamnom kaputu - tako se, klimajući
glavom, izgubi sa stanice. Ja ostadoh onde držeći ispred sebe onaj zamotuljak sa
burekom sa koga se cedi mast...
Mesec dana docnije, nekako posle nekog nevremena - čas kiša i hladno čas sunce i
vrućina, pa onda opet neka kišurina sa grmljavinom - moj stari jedne noći umre.
Nađoše ga tek sutradan. Komšiji se učinilo čudno što ne izlazi.
Javiše mi.
Ja dođoh i sahranih ga onako kako je želeo. Zatim ostavih ključ iznad vrata, onde gde
smo ga uvek ostavljali, za slučaj da dođe Vlada, pa iza kuće nađoh neke tarabe i
unakrst ih ukucah preko vrata i prozora. Imadoh tog leta mnogo posla...
U Niš sobom ponesoh civilno odelo. Ni mesec dana mi nije bilo preostalo do
demobilizacije.
Pred polazak samo još jedanput potražih onog klinca: moj prijatelj je još u Surdulici...
17.
U Nišu sam se zaista dobro snašao. Valjda, onako pred demobilizaciju, nikome više
nije ni bilo važno da me zbog nečega zeza. Trenirao sam, izišao sam čak i na dva
egzibiciona meča.
I koliko dan skidanja bliži - ja toliko nervozniji.
Dobar deo svojih stvari bio sam poneo u Beograd i tamo ih ostavio kad mi umre
ćalac. Malo šta mi je bilo i ostalo: četke za odelo i cipele, četkica za zube, jedna
sveska, nešto pisama i pribor za pisanje. I veliki vojnički kofer. Odelo - jedne letnje
pantalone, košulju i majicu s kratkim rukavima - bio sam doneo u sportskoj torbici.
Nekako se desi da treba da se svučemo baš u ponedeljak.
Ja se tamo sprijateljio sa četnim ćatom, nekim ročnim podoficirom Stanićem.
"Zašto, bogamu", pitam ga, "baš u ponedeljak? Zar to ne može da se svrši u subotu?"
"Ne može", kaže. "Tada vam ističe rok."
U subotu pre podne, međutim, mi predamo oružje. Vojska se nekako odjednom
raspusti, razdrlji. Niti više ko koga gleda niti ko koga zarezuje. Po neko već i pijan.
Uveče potražim dozvolu samo na dva sata, da nešto kupim. Donesem nešto za klopu i
flašu konjaka. Zatim se nas trojica-četvorica skupimo u Stanićevoj kancelariji: sedimo
i pijemo. Stanić se, bogami, malo nacirisa. Ja se čuvam. A i nisam voleo. Navika.
Sutradan, u nedelju ujutro, pitam ga:
"Hoće li se danas davati dozvole za grad?"
"Hoće", kaže.
"Zar se ne plašite da bi neko mogao i da se ne vrati?"
"Može", veli, "i da se ne vrati ako hoće da produži boravak u armiji."
"Spremi je ti meni", kažem mu. "A jesu li", kao uzgred pitam, "popunjene bukvice?"
"I bukvice i objave", kaže. "I potpisane već. Samo da sutra predate uniforme i ćebad -
i voljno."
"Jesu li kod tebe?"
"Kod mene", veli. "Maločas sam ih dovršio."
Ja odem u spavaonicu. Poslednji put iščetkam uniformu, izglancam cokule. Zatim
četke i onu torbicu u kojoj sam doneo odelo zavijem u novine i bacim u đubre.
Iscepam pisma i hartije koje sam imao. Onda na drvljaniku kod kuhinje u sitne
parčiće iscepkam drveni vojnički kofer.
Niko mene i ne gleda. Svi bazaju naokolo kao ćoravi. Samo što me neki kuvar upita:
"Šta to, bre, radiš?"
"Kad joj ti", velim mu, "budeš odslužio tri godine kao ja, verovatno isto tako nećeš
hteti da te na nju ni kofer podseća."
U spavaonici gurnem staru uniformu pod jastuk, pa krevet lepo poravnam, da nikome
ništa na njemu ne bude sumnjivo. Bacim šuferice i obujem čarape. Zatim u klozetu
ispod uniforme obučem civilno odelo. Kragnu košulje zavrnem unutra da mi ne viri
iznad bluze.
Najzad svoje civilne cipele zavijem u hartiju i stavim u vojničku torbicu.
Na krug izađem bez opasača i gležnjaka, sa raskopčanim gornjim dugmetom na bluzi,
sa šajkačom u džepu. Torbicom mlataram u ruci.
U Stanićevoj kancelariji se nešto vrzma neki soldat. Sačekam da ode.
Kad on izađe, stanem mirno, pa se proderem:
"Druže vodniče, spreman sam za izlazak!"
On me pogleda:
"Zar nećeš da ručaš? Posle podne je izlazak."
"Ručaću u gradu. Piši mi dozvolu. Do jedanaest uveče."
On zavrte glavom - dozvole se izdaju do osam - ali napisa.
Uzmem hartijicu. Zatim iz džepa izvučem soma. Dlanom ga ispeglam na stolu ispred
njega.
"Ovo", kažem. "da popiješ sa drugarima." A on voli cujku, majku bi za nju prodao.
"Zar tolike pare?" pita on; to je petomesečna vojnička plata. Ali mora malo da tvrdi
pazar.
"Nema veze."
"Pa, hvala, burazeru", kaže. "Zar ti posle podne nećeš s nama?"
A soma već smota u džep.
"Neću", kažem. "Neću biti tu. A sad, daj mi bukvicu i objavu."
Kad to ču, on se prestravi.
"Jesi ti lud! 'Di smem!"
"Burazeru", velim, "molim te, izvadi me. Ovde imam jednu gerlu. Noćas mogu da
budem s njom. Noćas i više nikad. Sutra me više nema."
"Dobro, ali zašto bukvicu? Sutra budi s njom."
"Sutra joj dolazi muž."
"Ne, ne. Ne smem. Zato se ide na vojni sud. Budi s njom do jedanaest."
"Molim te, burazeru, shvati me. Šta mi je to, do jedanaest? To nam je poslednje. I više
nikad."
On se malo pokoleba. A i onaj som mu u džepu šuška.
"Kako ćeš kad ni stvari nisi predao? Šta ćeš s uniformom?"
"Predaćeš ih ti. Poturi ih četnom starešini. A kad bude prozivka, mene preskoči. Ko će
to u ovoj gužvi da vidi. Svima se žuri. I vama i nama."
Kakav je bio strašljivac, naterao me je da pođemo u spavaonicu - srećom, u njoj nije
bilo nikoga - da proveri da li su mi zaista sve stvari tamo.
Ali - još uvek ne pristaje.
"Jok", veli. "Ne smem. Bolje, ostani do jutra, pa izjutra dođi. Ja ću ti pomoći da udeš."
"Nemoj, burazeru, molim te. Treba svu noć da gledam na sat i da drhtim da li neću da
zakasnim i da li ću moći da uđem. Bud drhtim od njenog muža, treba da drhtim još i
od vojske. Nemoj da mi pokvariš."
Jedva najzad nekako uspem da ga namolim. A i nije to sitna stvar.
Izvučem opasač ispod bluze, opašem se; namestim šajkaču, zakopčam se. Torbicu s
onim cipelama dam njemu.
Izađemo na kapiju. On kaže stražaru:
"Sad ću ja da se vratim."
Ali moja bukvica - još kod njega u džepu!
Koliko malo odmaknemo - znam ja šta njemu fali - svratimo u neki bife. Popijemo po
neku; ja opet - oranžadu.
Platim somom. "Uzmi taj kusur", kažem mu - više nema problema.
Uz put svratimo u neki šušmušljak i tamo ja smaknem uniformu. Nekako je naguramo
u torbicu. Cokule ne mogadnu da stanu, pa ih zavijemo u novine. On ih uzme ispod
miške.
"Večeras će mangupi", kažem mu, "sigurno da zakasne. Ko zna dokle će da dolaze. Ti
uđi u moju spavaonicu, pa krevet tako načini kao da u njemu već neko spava. A izjutra
ga pokvari. Biće sve u redu."
On se sad više ne plaši.
"More, biće! Niko sad više nikoga ne gleda. Idi ti samo! I lepo se provedi. Pozdravi
svoju curu."
I dade mi bukvicu i objavu.
Poljubismo se...
U jedan sam već bio u vozu za Vladičin Han.
18.
U Vladičinom Hanu me sačeka neki izdrndan autobus. Natovarim se na njega.
U Surdulicu stignem negde kasno posle podne. U glavnoj ulici - već uveliko šetnja.
Koliko siđem, odmah izmaknem izvan centra. Osmotrim malo naokolo.
"Kakva je to gužva?" pitam nekog čiču. "Jesu li to tuberani?"
Čiča kaže:
"Ima i njih."
"Oni to danas imaju izlazak?"
"Jes'", kaže.
"A gde im je taj sanatorijum?"
"Pa, ima kilometar-dva odavde. Eno, vidiš gde se završava glavna ulica? Pa, odatle,
levo, izbićeš na put za bolnicu."
Dobro. Zahvalim se čiči.
Okrenem se levo-desno. Negde mora da postoji zaobilazan put.
Zaputim se kroz neke sokake pored reke, pa stalno držeći levo, izbijem na pijacu. Još
malo napred - i ugledam kolonu na korzu. Gore, preda mnom, kao neka ulica.
Stavim ruke u džepove kao da se šetkam. Onako u košulji, bez stvari, tako valjda i
izgledam.
"Onamo se", pitam nekoga da proverim, "ide za sanatorijum?"
"Jes'", kaže.
Dobro. Sad još samo da saznam je li moj prijatelj još uopšte ovde.
Pri kraju sokaka, već gotovo na korzu, ugledam neku prčvarnicu. Iznutra mirišu
ćevapi. Od jutros nisam ništa jeo, a nekako nisam ni gladan. Ali ako bih se tu zgodno
namestio, možda bih mogao da vidim svakoga koji prođe glavnom ulicom.
Tako i rešim. Osmotrim kafanicu - a ona ništa veća od jedne malo veće sobe: niska, s
malecnim zelenim prozorima - i, učini mi se, sve čisto. Nema ni mnogo ljudi.
Zakoračim unutra i krenem ka šanku, kad, odjednom, u uglu, vidim, sede njih
nekolicina s jednom jedinom curom, piju valjda pivo, i među njima - Apaš! Okrenut
mi gotovo leđima. Ne vidi me; nešto žvalavi onoj ribi.
Mene, kao da me neko iznenada udari ispod pojasa, odjedanput uhvati grč. Mišići na
stomaku mi se prosto skupiše u gužvu i zamrsiše, čini mi se, pokidaće se. I odmah mi
se prišora. - To je moja stara boljka: ja nisam bio ni strašljiv ni tremist, ali pred svaki
meč u nepoznatom gradu najpre se raspitujem gde je pišaonica; koliko mi je nastup
bliže, toliko me češće juri. - Svega me obli znoj. Prosto mi se bulja preznoji.
Još mene Apaš ne vidi.
Okrenem se levo-desno, pa kao da mi se nešto ne sviđa, polako, toliko polako da mi
se čini da mi za svaki korak treba po ceo sat, iskoračim napolje.
Odmaknem se korak-dva od vrata, samo toliko da iznutra ne mognu da me vide. Je li
me primetio?
Okrenem se kao da gledam preko ulice. Ako jeste, poći će za mnom; da proveri.
Stojim i blejim preko puta, fol nešto me tamo strašno interesuje. Čekam.
Ništa. Niko ne izlazi.
Za svaki slučaj postojim još malo, pa uza zidove, ne žureći previše, presečem glavnu
ulicu. Ne mogadnem više da izdržim - obrišem se od znoja i odmah se iza nekog
kućerka, ne hajući za to da li me neko možda gleda, išoram. A onda, onom ulicom,
napred.
Stignem, tako, i do sanatorijuma. Osmotrim kako to izgleda. Zatim - natrag.
Negde oko pola puta jedno mesto mi se učini zgodno. Sa strane je neko trnje, ali takvo
da se iz njega put može videti. Dosta dobro mesto, čini mi se.
Sednem tu i sakrijem se. I čekam, svaki čas šorajući.
I, evo, ne prođe mnogo, pa tuberani počeše da se vraćaju. Idu u grupama. Pričaju, šale
se. Gledam ih onako izbliza. Ljudi kao ljudi: ne vidiš šta ih iznutra grize.
Oko mene, kao neka plavkasta skramica, polako se hvata suton. Još dosta toplo.
Prijatno čak. A negde daleko, tiho, lelujavo, opojno pevaju žabe i meni se ponekad
čini da to neko naokolo vuče nekakvu zavesu.
Može li u ovakvo veče iko ikoga da ubije?
OliVera
Слика корисника OliVera's
User offline. Last seen 12 years 9 недеља  ago. Није присутан
Придружио се: 01/11/2009
19. Vratiše se

19.
Vratiše se tuberani. Nema ih više. Nikoga više oko mene.
Sumrak se unaokolo već dobro uhvati. Put se između trnja i drveća beli kao da su ga
brašnom posuli.
Čekam, sve nervozniji. Sa dlanova mi prosto pljušti neka ledena voda. Sedim, otirem
ruke o pantalone i sve češće me nešto kopka: da ipak odem? Da možda ipak dignem
ruke? I - jesam li uopšte ovo ja? Jesam li ja to ovaj čovek koji večeras ovde čeka da
nekoga ubije?
Odjednom, negde na putu pred sobom, iza nekakve okukice, začujem neke glasove.
Muški i ženski. Govore dosta tiho, ali - naokolo tišina, sve odzvanja.
Oslušnem bolje i, učini mi se, poznam ga. Poslušam još malo - govore s prekidima,
čas sasvim tiho čas nešto glasnije, pokatkad se nasmeju - i sad sam gotovo siguran.
On je.
Više se nema kud. Šta je - tu je.
Kleknem iščekujući i zureći kroz šiblje pred sebe - i odjednom osetim da mi butine i
listovi podrhtavaju kao da mi je neko kroz noge pustio struju. Uplašim se od toga. Još
jednom bacim oko na put - glasovi su mi sve bliži - pa brzo nekoliko puta duboko
udahnem i opet sednem. Udarajući se šakama, žustro, snažno počnem da radim
masažu. Odmah kao da me malo popusti. Onda ustanem i, sakriven onde, počnem da
poskakujem. Otresam nogama. I već - mnogo bolje.
Uto se na putu preda mnom pojaviše dve prilike. Idu zagrljene. Odmah ga po hodu
poznam. Onako širokih ramena a uzana struka, odande mi izgleda vrlo visok. Ali taj
dugi, mekani, elegantni korak - ne može me prevariti.
Duboko udišući, sačekam da mi se primaknu. Sad ga već sasvim jasno raspoznajem.
Još jednom udahnem, pa viknem:
"Stole!" Glas - kao da mi malo prozukao.
Oni stadoše.
Šušteći kroz šiblje, iskočim na put.
"Stole", reknem, sad već dosta mirno, gotovo obično. "Došao sam, Stole."
Apaš me gleda, čini mi se, iznenađen. Smače ruku sa cure i odmače se korak u stranu.
Najzad kao da jedva prevali:
"Zdravo, Šampione."
To me potpuno umiri.
"Stole", opet kažem, "došao sam. Zar mi se nisi nadao?"
Njemu kao da preko lica pređe neka senka. Poćuta trenutak.
"Nadao sam ti se, Šampione", progovori, već valjda 'ladan. "Znao sam da ćeš da
dođeš. Ali nisam mislio - ovako rano." I uspe i da se osmehne.
"Zar je rano, Stole?" upitam. I upadljivo pogledam u devojku. Šta će ona tu?
Ne vidim je sasvim dobro, ali, čini mi se, neka mlada, nežna cura. I lepa. Nikad Apaš
nije hvatao gabore.
On shvati.
"'Ajde ti", kaže joj, "idi. Ja ću doći kasnije."
Ona se kanda malo iznenadi, kao da zausti i nešto da kaže, ali onda valjda oseti da to
nije baš sasvim zdravo. Pažljivo me pogleda, pogleda u Apaša, pa pođe. I nestade nam
iza leđa. Odlupka po putu.
Stole i ja ostanemo sami.
Gledamo se.
Nije se mnogo promenio. Samo što je, koliko mogu da vidim, malo bleđi. Čak nekako
izgleda i mlađi.
"Pa", kaže on, "čujem da si postao odličan. Bio si prvi i na otvorenom Zvezdinom."
"Desilo se", kažem.
On se podsmehnu :
"Finoća ti je oduvek bila jaka strana."
"Ni ti", kažem, "što se toga tiče nisi sasvim slab. A - kad si već tako dobro obavešten -
sigurno si čuo i za ostale stvari. Znaš šta se sve desilo?"
On kaže:
"Znam." Oćutnem trenutak.
"I ništa više nemaš da mi kažeš?"
On me pogleda kao da nisam sasvim čist.
"A šta hoćeš da ti kažem?"
"Ništa. I ne treba. Majmun je meni za to bio sasvim dobar."
Stole se osmehne.
"Mislio sam već da je to bio taj peder. Pa ništa, videćemo se mi."
"Sumnjam", kažem. "Majmun je nekud zbrisao, ne zna se kud. A ionako."
"Šta, Vrapče, ionako?"
"Ništa naročito, Apašu. Došao sam, samo, malo da ti otkinem glavu.
Pa, mislim, nećeš imati prilike da tražiš Majmuna. Mada to baš ne bi bila neka šteta."
On se smeška:
"Tako, znači?"
"Baš tako. Možeš da zapališ ako pušiš."
"Dozvoljavaš?"
"Aha."
"To, ovako", a i dalje se smeška, "kao poslednja želja?"
"Otprilike", kažem.
"Pa, baš ti hvala. Strašno bi mi pištala jajca bez toga."
"Ne znam to. Ipak ti zapali."
On usitni očima.
"Zapaliću ja, Vrapče, posle. Kad budem gotov s tobom. I sad da ti nešto kažem: mislio
sam da ćemo se sresti, ali ti si me ipak iznenadio. Još niko, Vrapče, Apašu nije pretio.
Ni neko bolji od tebe. Još si ti sitan za mene. Zaboravio si da sam ti ja prvu ribu
namestio; zaboravio si da sam te ja i učio kako se mariše. Sad mi te je već pun ševac.
Sad te neću pustiti olako."
Nasmejem se.
"Nisam, Apašu, ni došao da bi me pustio. Ja tebe neću pustiti. Zapali ti duvan kad ti
kažem, bojim se, biće ti poslednji."
"Vrapče", kaže on, i vidim da se nervira, "stvarno mi te je pun ševac. Niko meni tako
dosad nije pretio."
"Boli me, Apašu", odgovorim, "kita za to. Niko ti tako nije pretio, jer niko nije ni
mogao. I nikome nisi kuću zacrnio. Kao meni. Zapali ti duvan kad ti ja kažem, dok još
imaš vremena. Neću te dugo čekati."
On se pesnicom udari po butini.
"Tako me je i tvoja sestra nervirala!"
I - što ti je prokleti čovek. Već dve godine znao sam to. I da mi Majmun nije priznao,
znao bih! Samo je on to mogao da bude! A, evo, sada, kad mi sam reče, kad to čuh iz
njegovih usta, meni prosto mozak otkaza, kao da me neko maljem udari u
slepoočnicu. Pa ipak je, znači, bilo! Ipak je moguće!
Jedva nekako uspem da se malo oslobodim.
"Sigurno se", najzad progovorim, "zato i ubila, od jada što te nervirala."
Besan, on me gotovo i ne primećuje. - Da me je tada udario, bio bih njegov; s tolikim
zlom se ne možeš tući.
"Ona je", kaže moj Apaš, "bila budala, zato se i ubila! Da je nisam probušio ja, učinio
bi to neko drugi! Vrlo važno! Bolje ja nego neka budala."
"Ona, izgleda, nije tako mislila."
"Zato je tako i prošla! Ona je, Vrapče, reći ću ti, bila zgodna cura, nema šta. Ali zar ih
je malo takvih? Riba - riba. Pa, možda bih je ja i pustio. Ali ona - samo što mi oči ne
iskopa! Posle sam gotovo u gaćama otišao kući: svega me je iscepala. E pa, čekaj,
nanu ti upišanu, nisi ti jača od Apaša. Iz inata je nisam pustio! Tri sata me je mučila,
ali je nisam pustio."
Meni pred očima titra nešto crno.
"U redu je, Stole. A sad mi još samo kaži šta je to trebalo da učini da bi je pustio. Kad
bi je, Stole, pustio?"
On se od toga prosto zbuni. Prosto se nekako izbeči na mene.
To potraja trenutak, pa se zasmeja.
"Pa, pustio bih je", veli kikoćući se, "kad bih je probušio!" Bio je to beskrajno smešan
vic. "Nisam je valjda od Božidarca vukao da bih je pustio!"
Poćutah pokušavajući da se sredim. Razmišljao sam o tome šta još da mu kažem. Ali,
vredi li to? Negde daleko opet začuh žabe.
"Pa, Stole, sad više ništa ne treba da mi kažeš. Sad tri glave da imaš, sve tri bih ti
otkinuo. Više nemaš vremena za pušenje."
On se nakezi.
"Misliš? E, to, Vrapče, nimalo nije lepo od tebe. Tuberani umiru u leto, kad cvetaju
tikve. Sad nije leto, Vrapče."
"Ponekad se, Apašu, desi da i tikve zakasne. Tvoje su, očigledno, zakasnile."
"U redu, Vrapče. Pa onda, vadi šta imaš. Šta imaš? Pucu? Utoku?"
"Ništa ja od toga nemam. Ne zaslužuješ ti da neko zbog tebe robija. A i tebi ne
preporučujem da nešto vadiš. Svakakvim đavolima sam se u poslednje vreme naučio."
On steže pesnicu. Poćuta malo.
"Ni ja ništa nemam, Vrapče. Šteta! Šteta što sam bio toliko glup! Šteta što te već
nisam očekivao. Mislio sam da te neću videti bar još nekoliko meseci. A toliko bi mi
bilo sasvim dovoljno."
"Nije, Apašu, baš nikakva šteta."
"I misliš - nemam nikakvu šansu?"
"Baš nikakvu."
"Pazi, Vrapče, da se nisi prevario."
I odmah me udari.
20. I nadao sam se, i nisam se nadao. Malo me ipak iznenadi.
Zamuti mi se pred očima, umalo što ne padoh.
Odskočih unazad, odvratim levim, pa desnim direktom, i oba puta promaših, ali on se
povuče, a meni poče da se bistri.
"Pa, Vrapče", smeje se moj prijatelj Apaš, "nisi baš tako tvrd kao što misliš."
Ćuteći, polako pođoh.
Sevnuše pesnice obojici oko glave, obojica dobismo po dva-tri komada. Odmakoh se
korak, pa počučnuh i kljucnuh ga levom u pleksus, a desnom u bradu. On mi opet
uzvrati; još jedanput me dobro uzdrma. Ja - opet korak nazad, opet čučanj, i, sad
levom, opet ga pogodih najpre u pleksus, a zatim pod bradu, ali tako da ga, samo
malo, pipnuh i u grkljan. Moj prijatelj Stole odmah kašljucnu.
Pobeže od mene korak-dva i zastade. Začudi se, pobele.
"Stole", kažem, "ni ti nisi tako tvrd kao što si nekad bio."
On stoji, ovolikih, osvetljenih očiju. Preplašen. Grudi mu, čujem, pomalo šište.
"Ah, kurvo!" kaže. "To znaš!"
Sad mu je spas bio još jedino u tome da me brzo, što pre obori.
Poleteo je jedanput - i ja sam mu se izvukao. Poleteo je drugi put - ja sam mu se opet
izmigoljio. Već malo zaduvan, poleteo je i treći put. Izvukoh mu se opet i tada - duf! -
iz sve snage ga pogodim u grudi.
On zastade kao da ga neko podupre motkom za veš, izduži se u visinu i zakašlja.
Unutra kao da mu nešto prepuče. Saže glavu kao da nešto u sebi osluškuje, a lice mu u
onom mraku nabreknu. Zatim pred sebe pljunu u prašinu nešto crno. Brzo čučnu
zatim na zemlju i maši se maramice. Obrisa usta.
"Zar opet?" tiho kaže gledajući u maramicu.
Onda kao nehotice krete nekud pored mene. U bolnicu valjda.
Stanem pred njega.
"Stole, još nismo gotovi."
I sad pamtim njegove oči tog trenutka.
Ćutke se vrati korak-dva unazad. Zatim rukavom obrisa usta, pa se spremi da me
dočeka.
Opet polako pođem.
Načinim fintu, pa ga levom dvaput, jednim za drugim, potkačim u glavu. Ništa
strašno; ali on mi se refleksno otvori i ja opet - duf! - još jače nego maločas, u prsa.
On se povede unazad, i ostade na nogama. Ali tada iz njega provali.
Jeste li kad videli kako umiru tuberani?
Kao da mu je nešto zastalo u grlu, Stole se najpre dugo i oštro zakašlja. Već mi se
učini da će od toga početi da povraća, toliko ga je napinjalo, kad odjednom bljunu iz
njega u širokom, crnom, činilo mi se, penušavom, kapljičastom mlazu nalik na levak.
Prskalo mu je valjda i noge. Udisao je kratko, kao da štuca, hripajući, gotovo urličući,
bečeći oči kao goveče. A iznutra bi ga već opet teralo.
U kratkim pauzama, izmenjenim, tihim glasom Stole psuje udarajući se pesnicom sa
zacrnjenom maramicom u njoj po butini:
"Ah, majku ti usranu! Ah, mamicu ti gladnu, što i nju nisam dohvatio!" Posle nekog
vremena kao da ga malo popusti. Malo se smiri.
Sagnute glave kao da ga boli guša, lica koje mu se u mraku beli kao u glupog avgusta,
odozdo me gleda.
"Sad bi", kaže, "mogao da me pustiš." A glas mu krotak kao u devojke. "Još mi
imamo vremena ovo da rešimo."
Mrdnem glavom.
"Kad to, Apašu? Misliš li da sam dolazio da bih te pustio? Jesi li ti moju Dušicu
pustio? I njoj nije bilo zgodno vreme."
On ćutke još jedanput, polako, pažljivo obrisa usta, pa gurnu maramicu u džep.
Još jedanput podem k njemu.
Uletim mu pravo među pesnice. Više ne mareći za to što me po licu prosto kida, u toj
pravoj klanici od valjda pola minuta u kojoj od pesnica ništa nisam ni video, dok
kašalj već opet poče da mu nadolazi, ja ga pogodih i levom i desnom još nekoliko
puta, kao da hoću da mu izvadim srce.
On najzad pade. I onde, okrenuvši se na lakat, tim visokim kašljem koji ponekad
izgleda kao da cepaš hartiju, od koga bi se i zdrav čovek razboleo, probijajući mi uši,
poče da toči iz sebe.
Ja stojim malo dalje. I čekam.
Naokolo već polako postaje svežije. Mrak i tišina. Nigde nikoga i nigde na svetu ništa
drugo osim tog kašlja koji mi probija uši.
Između dva napona, on se najzad osvrte.
"Čekaš, nanicu ti geliptersku?"
"Čekam", kažem.
"Dobro", kaže. "Da ne čekaš mnogo."
I nekako ustade.
I dalje kašljući, i izbacujući one crne vodoskoke pred sebe, steže šake u pesnice i
posrćući krete prema meni.
Odmakoh se malo.
On pođe za mnom. Nanišani i zamahnu: ja se izmakoh. On promaši i pade licem
prema zemlji, kao da zabode usta u prašinu.
Tu ga spopade još jače. Napinjući se, klečao je na kolenima i, sa glavom u prašini,
uvijao se kao mačka kojoj se u grlu zaglavila kost. Gušeći se, činilo mi se, grizao je
zemlju.
Opet dugo čekah.
On najzad podiže glavu. Lice mu je bilo izmazano nečim crnim, čiju sam pravu boju
danju poznavao, i šiljato i bledo kao u mrtvaca.
"Još čekaš? Pa, završio si posao."
Bi mi ga gotovo žao.
"Nije do ovoga", rekoh, "moralo da dođe."
On se opet zakašlja. Sačeka da ga to prođe, pa se nasmeja crnim ustima.
"Misliš? A meni, vidiš, nije žao. Da mogu, opet bih isto učinio. Sad pogotovu."
"Onda je sve u redu", kažem. "Ja idem."
I pođem.
Tada on viknu za mnom:
"Čekaj! Čekaj još malo!"
Zastadoh.
Njega opet spopade, dugo, tako da mi se učini da će se sada zaista zagušiti. Ipak,
negde na vrhuncu, hraknuvši, opet iskašlja. Zatim se nekako uspravi na kolena i još
jednom začuh njegov tihi, isprekidani, mrtvački glas:
"Boga mu", iznenada reče sasvim prijateljski, "vide li ti nekad te jebene tikvine
cvetove?"
Malo se začudih.
"Ne znam", rekoh. "Ne sećam se."
On se osmehnu.
Ja jesam. Bilo ih je onde, iza šumice. U onim kukuruzima."
Bi mi neprijatno. Šta će mu to?
"Sad idem", rekoh.
Njega uto već opet steže. Zakašljavajući se i urličući, uvijajući se ka zemlji, on
odozdo zaklima glavom.
"Idi."
Pogledah ga još jedanput i pođoh ka varoši. On ostade na putu urličući iscepanom
utrobom i ogledajući se za mnom belim, iskolačenim očima.
Kad se malo odmakoh, odnekud iz šiblja, kao da se istrže iz nečije ruke, odjednom
izlete neka ptica. Zaleprša u mraku krilima i leteći nisko kao avion, prporeći, polete
putem ispred mene kao da mi pokazuje pravac. Zatim iznenada svrati u stranu i
odjedanput potonu u mrak kao da se utopi.
21.
Dva dana posle toga Stoleta u Beogradu sahraniše.
Ja sedim u kući i ne izlazim. Muvam se unutra kao bolestan. Ne znam u stvari dobro
ni šta sam radio: nije mi se išlo u preduzeće, nije mi se izlazilo na ulicu, još manje mi
se išlo u klub, nije mi se čak ni kod kuće sedelo. Prosto, kažem, muvam se levodesno:
iz kreveta u sobu, iz sobe u kuhinju, iz kuhinje u dvorište iza kuće, iz dvorišta
u krevet. Poležim malo - pa opet isto. Ne znam šta sam tih dana i jeo.
Valjda se čak ni plašio nisam. Na to nekako nisam ni mislio, kao da se sve ono sa
Stoletom nije meni dogodilo. I o njegovoj sahrani saznadoh u stvari tek sutradan, kad
sam išao u vojni odsek da se prijavim.
Odjednom, petog valjda dana pošto sam došao, nekako oko podne - a dan prijatan,
topao: ja čučim na pragu kao ono nekad moj otac - kad, evo, idu neka dva tipa iz
policije. Poznajem ih obojicu, iz kluba.
Mene nešto kao da štrecnu. Ali, mislim se: šta je - tu je, boli me ševac.
Oni se, otud, slatko smeškaju.
Jedan od njih, neki Rakić - malo već stariji, dosta pristojan čovek - veli:
"Zdravo, Šampione. Kad si stigao?"
"Zdravo", velim. "Kojim dobrom?" Ne odgovaram kad sam došao. Ti to, mislim se,
već sigurno znaš.
"Stari Perišić te pozdravlja. Poziva te da se vratiš u klub."
Već zinem da odgovorim kad primetim da je onaj drugi prošao pored mene i nešto se
muva oko kuće. Posle onolikog ćutanja, u meni nešto prosto zalaja.
"A šta ti tu njušiš kao pas? Jesam li te pozvao unutra?"
Dasa se, kao, uvredi, odmah hoće da se bije. Ovako rukom na mene.
Velim:
"Nemoj šalom da se šališ da me slučajno dotakneš. Otkinuću ti glavu dok trepneš!
Stani onde, kod kapije!"
Ne bi on tako lako popustio, svašta bi tu bilo; ali i Rakić viknu:
"Ostavi to! I stvarno, što se muvaš? Stani ovde."
Podvi dasa rep. Ode kod kapije.
"I, Šampione", kaže mi Rakić, "šta veliš?"
"Kažem", odgovaram mu ja, "mnogo težak taj pozdrav kad ste vas dvojica morala da
mi ga donesete."
On se nasmeja.
"Ma'ni to. Ti znaš, tebe Stari voli. Hoće da opet budeš kod nas."
Ja kažem:
"Dobro."
On me pogleda.
"Znači, dolaziš?"
"Kažem dobro", odgovorim, "zato što sam čuo šta si mi rekao. A to ne znači da
dolazim."
"Dobro", kaže sad on. "I šta da prenesem Starome?"
Najzad i na mene dođe red da se nasmejem.
"Prenesi mu", velim, "otkucaj i kaži da se ja u Radnički neću vratiti čak i ako budem
nastavio da boksujem. A mislim da neću ni to."
"Tako?" veli.
"Tako."
"Dobro", kaže. "Reći ću mu. Pa, zdravo."
"Zdravo", velim.
On pođe napolje, pa se u kapiji zaustavi; fol nešto se setio.
"A je li, boga ti, ču li ti da nam je neko našeg prijatelja Stoleta Apaša ubio?"
E, evo ti ga, mislim se, što ćeš da me uhvatiš. Znam za jadac. I - baš da ne robijam za
Apaša.
"Ja nisam čuo", kažem, "da ga je neko ubio. Čuo sam da je umro. U sanatorijumu."
A on, jadnik, naivan, pa se zbuni:
"Zar sam tako rekao - ubio? Nisam primetio. Umro, znači?"
"Umro, kako sam čuo. Od tuberkuloze. Možda za to treba Sulji da zahvali."
"Kome Sulji? Onom milicioneru? A što njemu?"
"Mnogo si", kažem, "naivan. Prosto mi te je žao. Siguran sam da ne znaš da ga je on
probušio."
"A, jes'", kaže, "zaboravio sam. A ti, Šampione, gde ti u to vreme beše?"
"Kad?" velim.
"Pa sad", kaže, "kad ovo umre Apaš. Jedanaestog septembra."
"U armiji. Vojna pošta petnaest trideset devet, Niš."
"U armiji. A taj Niš - to nije daleko od Surdulice?"
"Nije", velim. "Pogotovu kad se leti avionom."
"A kad si se, kažeš, svukao?"
"Dvanaestog. Dvanaestog septembra."
"Dvanaestog. Znači, zakasnio si svega za jedan dan?"
"Sumnjam", velim, "da sam ikud zakasnio. Izašao sam tačno na vreme. Ni dan ranije
ni dan kasnije."
"Ja", kaže. "Sigurno imaš i neku ćagu o tome?"
"Imam", kažem. Uđem u kuću, pa izvadim iz džepa. "Evo bukvice, evo objave."
On uze. Poče da ih okreće, prelistava, i nešto pri tom mumla. Zatim mi ih vrati.
"Kao vrata", kaže.
Ja držim ono u ruci.
"Kaži mi, Rakiću", velim, "je li to neka istraga? Imate li vi nešto konkretno ili samo,
ovako, tabanate na prazno i čekate da se ulovi neki som bilo koji?"
On ovako rukom.
"Ma, jok, kakva istraga! Nema veze. Nema veze s tim. Još se za to nismo odlučili. A
ionako: možda nam je neko u stvari učinio uslugu. Možda je nećemo ni otvarati. A ja
te pitam zato što mislim da si i ti možda zainteresovan. I tebe je on, mislim, dosta
zadužio."
"Mene je on", kažem, i vodim računa o svakoj reči, "stvarno dosta zadužio, ali za to
da li ćete vi otvarati istragu ja se ne brinem. Što bih se ja za to interesovao? Sulja je,
možda, takođe bio jako zainteresovan za njega. Pitajte Sulju. Umesto da ispituješ
mene."
"Ih, ispitujem! Samo onako, prijateljski razgovaramo. A interesantno je tu - znaš šta?
To što je Apaš bio izubijan. Bio ga neko to veče, izgleda. I, zamisli, s njim je to veče
bila jedna devojka, bolesnica, neka... Zorica... Zorica" - pa izvadi ceduljicu iz malog
džepa - "Zorica Alčin. Ona je sutradan dala izjavu našim terencima u Surdulici da su
se njih dvoje rastali to veče na putu, i to zato što ih je presreo neki mladić - tako,
lepuškast, ovisok, s kratkom kosom - možda takvom kao da je tek izišao iz armije -
koga je Apaš nazvao nekim nadimkom, nešto kao: Majstore ili slično. Možda
Šampione?..."
Ne beše mi baš prijatno, ali slegnem ramenima:
"Apaš je svakome davao neki nadimak. On je poznavao mnogo majstora,
velemajstora i šampiana."
"Ja", kaže Rakić, "sigurno je tako. A on sam, zamisli, ništa nije hteo da kaže."
"Ko sam?" upitah. A kosa kao da mi se malo uspravi na glavi.
"Pa, Apaš. Naišao neki seljak iz okoline s kolima i našao ga. Ja ga, veli, pitam 'Šta si
to radlo, crni nesretniče? Je l' te to neki bio?' A on kaže 'Ma, jok, pao sam sa drvete.'
'Pa šta si tamo tražio?' 'Zezao sam se', veli. I uzeo ga čovek na kola, ali on mu tu, u
kolima, i umro, baš pred samom bolnicom. Zagušio se."
Kažem Rakiću:
"Pa, možda Apaš nije ništa rekao zato što ništa nije ni imao da kaže."
On veli:
"Možda, možda, ništa ne tvrdim. Sve bi to tek trebalo ispitati. Ali nešto se mislim:
onaj visok momak s kratkom kosom - kao da je tek izišao iz vojske - da nisi možda to
bio ti? A osim toga, jedan je Šampion na Dušanovcu."
"Pre svega, Rakiću", odgovaram, "to, koliko čujem, nije bilo na Dušanovcu nego u
Surdulici; i nije bio u pitanju nikakav šampion nego majstor. A drugo, je li taj momak
s kratkom kosom, kao da je tek izišao iz vojske, možda bio u uniformi, kao da još nije
izišao iz vojske, ili u civilnom odelu?"
"Ne", kaže. "Bio je u civilnom odelu."
"E", velim, "ja u to vreme nisam bio u civilnom odelu nego u uniformi Es-Em-Be, kad
već toliko razmišljaš o meni. A ako baš misliš da je bio neko iz vojske, onda će to
verovatno biti neki general. Oni, čujem, svukud mogu i u civilnom odelu i u uniformi,
kako im je volja."
"Ja", kaže Rakić, "sigurno je bio general. Sem, naravno, ako možda nisi dobio neko -
odsustvo."
"O, sigurno!" kažem. "Budi siguran u to. Priča se o tome. U vojsci su veliki kavaljeri,
pa kad im kažeš: 'Molim vas, pustite me na odsustvo, imam jednog prijatelja koga bih
hteo malo da ubijem', oni te odmah puste."
"Takva ti je vojska", veli on. "A mi, u svakom slučaju, možemo i da proverimo da li si
dvanaestog još bio tamo."
"Sigurno da možete."
"Dobro", kaže on. "Ne ljuti se ti na mene. Ja sam uvek bio tvoj navijač. I opet bih hteo
da budem."
"Ne ljutim se", kažem. "Ti samo moraš da radiš svoj posao."
"Jeste", kaže. "I došao sam stvarno radi onoga. Vrati se, bre! A istragu, ne znam,
možda zaista nećemo da pokrećemo."
"Nema to, Rakiću, opet ti kažem, nikakve veze sa mnom. A u Radnički se verovatno
ipak neću vratiti."
"Ipak", kaže on, "razmisli. Zdravo."
I odoše.
22.
Posle podne ja opet sedim na onom pragu.
Nekako se i nisam mnogo uplašio. Mislim se: onaj seronja Stanić, ako ga budu
pritisli, sigurno će priznati; međutim, bar u prvo vreme, braniće me i nogama i
rukama; zbog toga što bi i sam zaglavio vojni sud; sem, ako me nisu ukebali odmah.
Ali to ipak nisu; da jesu, dosad bi stigla poternica, a i u vojnom odseku bi već sigurno
znali. Ona cura iz Surdulice, iako je bio mrak i videli smo se na brzinu, takođe bi
možda mogla da me prepozna. Pa, nekako me, kažem, i nije strah. U najgorem
slučaju, mogao bih da kažem da smo se pobili: osudili bi me za ubistvo iz nehata; i
nešto bih dobio za bekstvo iz vojske. Ali, zar zbog Apaša da idem na robiju? Malo li
je što mi je kuću ionako zacrnio?
I tako, premećem ja to po glavi, kad, odjednom, kapija: kvrc!
Pogledam. Uđe neka žena - mala, stara, u crnini. Stoletova majka!
"Dobar dan, Ljubo, sine", kaže.
Ustanem s onog praga.
"Dobar dan, tetka-Ružo."
Ona zastade preda mnom. Drži se, ovako, za laktove kao da joj je zima.
"Pa, Ljubo, sine, jesi čuo, ja sa'ranih moga Stoleta." I gleda me pravo u oči. "Sad, eto,
baš nikog više nemam."
Zaklimah glavom.
"Čuo sam, tetka-Ružo."
Ona mrdnu ramenom.
"Pa sam došla da te vidim. Vi ste bili drugovi."
I opet me sitnim, vlažnim očima gleda ravno u lice.
Kažem:
"Mi, tetka-Ružo, baš i nismo mnogo drugovali; on je bio dosta stariji. Ali, ako si
došla. Čekaj da ti iznesem stolicu."
Utrčim unutra i stavim joj da sedne ispred vrata. Međutim, ona ostade stojeći.
"Neću", veli, "da sedim. Samo sam došla da te vidim. Nešto se, Ljubo, sine, priča po
Dušanovcu."
"Šta se priča, tetka-Ružo?"
"Priča se, Ljubo", kaže ona, "da si to ti učinio."
Poda mnom kao da se otvori neka rupa.
"A ko to priča, tetka-Ružo?"
"Eh, ko priča? Ljudi pričaju."
Ja rekoh, kao ono jutros policajcima:
"Ja sam u to vreme, tetka-Ružo, bio u vojsci. I da sam hteo, kako bih?"
"Ne znam", veli ona, "kako bi. Ti to bolje znaš. Ja samo kažem šta ljudi pričaju. I
došla sam da te pitam: jesi li mi ti to, Ljubo, učinio?"
"Tetka-Ružo", kažem, "ljudi svašta pričaju."
"Ljudi, Ljubo", kaže ona, "pričaju da si to učinio zbog tvoje sestre Dušice. Kažu, moj
Stole je ono sa Dušicom napravio, pa si mu se ti osvetio. Dušu si ogrešio, Ljubo, sine,
ako si to učinio. Ne bi moj Stole to mogao."
Ja oćutah.
"On je bio dobro dete. On je meni, svaki put, sve dok se ne razbole, kotaricu na
Zadušnice na groblje nosio. A u školu dok je išao, takav je rukopis imao da mu se i
učitelj čudio. Posle, uhvati ga loše društvo, ostavi školu..."
"Ne znam šta, tetka-Ružo, da ti kažem. Možda je on stvarno prema tebi bio dobar. Ali
ono s mojom Dušicom - on je napravio."
"Grešiš dušu, Ljubo. Ne bi on to mogao. Ne veruj u to. Ja sam ga od litre mesa
podigla i znam sve šta je on mogao a šta nije."
Postade mi prosto neizdržljivo.
"Ne znam, tetka-Ružo. Možda i nije. Ne znam više šta znam a šta ne znam."
Ona ne skida oči s mene.
"Pa, Ljubo, sine, tako, samo sam došla da te vidim. Ti više gotovo nikog nemaš, samo
još Vladu, ne znaš ni da li je uopšte živ; ja sad više ama baš nikog nemam. Ako si mi
ti to, Ljubo, učinio, dobro si znao šta činiš."
Opet oćutah. Nemam šta ni da kažem.
"I još da ti kažem: ako si mi ti to učinio, neka ti je bogom prosto. I želim ti, Ljubo, da
se lepo oženiš, da imaš samo jedno dete, kao ja, da ga podigneš - i da ne doživiš ovo
što sam ja doživela."
I okrete se ka kapiji.
"Zbogom, sine."
"Zbogom, tetka-Ružo."
OliVera
Слика корисника OliVera's
User offline. Last seen 12 years 9 недеља  ago. Није присутан
Придружио се: 01/11/2009
23. To me prosto sahrani. Ta

23.
To me prosto sahrani. Ta žena mi prosto glavu otkide.
Uđem u kuću, pa zatvorim vrata za sobom da me niko ne gleda. Sednem.
I tako sedim, sedim, pa onda ne mogu ni to. Ne mogu više tu da ostanem.
Ustanem, pogledam se u ogledalo: tih dana se nisam ni brijao, zarastao sam kao
majmun; izgledam kao ludak. Treba da se obrijem, a toliko sam bezvoljan i lenj da ni
ruku ne mogu da podignem.
Ipak se nekako i obrijem i umijem, obučem. Da mi je da odem nekome s kim bih
mogao da popričam. Ili, još bolje, gde bih samo mogao da sednem i da ćutim.
Setim se tetka-Lenke, Dragančetove majke; s njom sam se ja uvek šalio, ona me je
volela.
Sednem na trolejbus, odem do njihove kuće. Nje tamo, međutim, nema. Kao da je
neko namerno udesio. Povrtim se levo-desno, pa - šta ću? - pođem.
Izađem u varoš.
Da mi je sad bar neku curu da sretnem. Nekad se toliko njih vrtelo oko mene. Gde su
sada? Gde ćeš uveče da ih nađeš?
Setim se jedne. - DJavo bi ga znao zašto sam se baš nje setio; bolje da nisam.
To je stvarno bila jedna fina, pametna cura, iako ni izbliza nije bila neka lepotica;
verovatno najbolja cura s kojom sam išao. Razume se, ja sam se već bio postarao da
se ponesem prema njoj najgore što se moglo.
Setim se da je nekad imala telefon kod kuće. Potražim u imeniku. Okrenem broj. Javi
se neki stariji ženski glas. "Molim vas, je li tu Smiljka? Pozovite je ako je kod kuće."
"Odmah", kaže žena. "Sad ću je pozvati."
Malo zatim, evo nje. "Alo, Smiljka", velim. "Zdravo, ovde Ljuba." Dasa misli - samo
treba da kaže Ljuba i svi će od sreće odmah da ispopadaju u nesvest. "Koji Ljuba?"
veli ona. "Pa, Ljuba", kažem. "Sretenović. Onaj bokser." "A, ti si?" kaže. "Što li si se
ti mene u ovo nevreme setio?" "Zar je nevreme?" pitam. "Jedva je šest." Ona kaže:
"Nema ni šest godina, misliš? Koliko ima otkako se nisi javio?" "Ne znam", kažem,
"koliko baš ima. Sigurno dosta. Tri godine sam bio u vojsci. Sad sam došao." "Četiri
pune godine, moj Ljubo" veli ona. "I nigde te za to vreme nije bilo." "Znam", kažem,
"ali objasniću ti. Vojska je to, nisam mogao da se javljam. A osim toga, svašta mi se za
to vreme ispodešavalo. Svi mi po kući pomrli. Umrla mi šveca, umrli mi keva i ćale:
burazer mi u ćorci. 'Ajde, ako možeš, izađi da se vidimo, pa ću ti sve objasniti."
"Ljubo", veli ona, "stvarno mi je žao što ti se sve to desilo, ali ti nisi obavešten: ja sam
se pre dve i po godine udala i već imam ćerčicu od osamnaest meseci. Sad se baš
spremam da joj dam da jede." "O, izvini", kažem, "to stvarno nisam znao. Izvini ako
sam te uznemirio." "Ništa", kaže ona, "nema veze."
Vidim da sam se ugruvao.
"Pa, Smiljka", kažem tek da nešto kažem, "nema veze što si se udala. Ako si
raspoložena, 'ajde ipak neki put da se vidimo. Da malo prožvalavimo." Ona kaže:
"Hvala ti, Ljubo, što si me se setio. Ali stvarno nema smisla da se o tome unapred
dogovaramo. Srešćemo se mi nekad i bez dogovaranja." "Dobro", velim. "Sigurno
ćemo se sresti. Zdravo, Smiljka."
Izađem iz govornice - i ništa. Malo me je zeznula: pa šta? Pođem malo i odjednom mi
sve postade nepodnošljivo. Ne mogu više ovde da izdržim. Šta ću ja još ovde?
Pipnem se po džepu. Tu mi je štedna knjižica. Svratim u poštu, podignem sve što sam
na njoj imao.
Najpre sam mislio samo malo da se nekud maknem, na nekoliko dana; da odem,
recimo, do Zagreba ili do Splita. Tek posle, kod kuće, drukčije sam odlučio.
Obučem se kao da idem na neki meč: džemper, trenerka. Nešto sitnica i par veša
strpam u neku torbicu...
Sutradan nu noć neki čilager Slovenac iz nekog sela iznad Maribora za deset somova
me je preveo preko granice. Tada se na granicu strogo pazilo, a ja sam bio suviše
utučen da bih se dovoljno krio: uopšte mi nije jasno kako me nisu uhvatili.
Da bar jesu...
24.
Eto, tako vam je to bilo. To vam je gotovo sve.
Sećam se kako je to prvih dana izgledalo; sećam se kako je izgledao sam taj moj
prelazak.
Taj čiča Slovenac, kome ja svakako nisam bio prva mušterija, bio je užasno uplašen;
svaki čas me opominje da ne pravim buku. A meni to gotovo smešno. Čega se, matori,
mislim se, plašiš? Ne bežiš ti preko granice nego ja.
Nekako, nije mi se činilo da radim nešto što će udlučiti o čitavom mom životu. Bežim
preko granice: pa šta? Ako je ovako mogu preći s ove strane, isto je tako mogu
pregaziti i s one. Nisam razmišljao o tome da li ću se vratiti - bio sam isuviše očajan
da bih u tom trenutku za to mogao da budem sposoban - ali negde u meni je čučala
nada u takvu mogućnost; nisam razmišljao, ali negde u meni je postojala vera u to da
jedan takav čin kao što je ovaj odlazak mora da ima i svoj drugi, završni deo, a on,
naravno, može da bude samo povratak. Imao sam utisak da svi ljudi na svetu moraju
to da razumeju. Ljudi, ja sam očajan! Ja sam zbog nekih stvari kriv, to je sigurno, i
hoću i da platim za to. Ali ja vama ne mogu da kažem da se kajem što sam ubio
Apaša. Nije on vredan ičijeg kajanja. Ne mogu ja to, ne tražite to od mene! Ja bežim
zato što ne znam šta bih učinio pametnije. To, sigurno, i nije pametno. Ali, ne tražite
vi od mene da sada budem pametan! Nisam sposeban za to. Uhvatite me, zadržite me,
i ja ću vam biti zahvalan. Ali ne očekujte da ću vam sam doći i da ću još reći da se
kajem...
Razume se, prva stvar koju su od mene u Austriji tražili bilo je da izjavim da sam
pobegao zbog politike. - Ja - zbog politike! "Može li to, ljudi", kažem im, "da prođe
nekako bez politike? Ja nemam veze s tim." Ali gde su to dosad policajci bili ljudi?
"Može", kažu oni meni, "ako hoćeš da te vratimo." - Dam im izjavu.
Naguraju me u logor. Tamo oko mene odmah počnu da se smucaju neki ljudi od kojih
je i bog digao ruke. Dođe čak i neki novinar iz nekih novina; krila da imaš, ne možeš
da im pobegneš. A oni već nekako saznali i to da sam bokser. Objave mi, tamo, i sliku,
i svašta natrtljaju. "Pobegao čuveni jugoslovenski bokserski šampion", kažu: a kad
sam ja to bio baš toliko čuven? On me pita: "Kako se živi u Jugoslaviji?" A ja sam,
kažem, sav bio gorak, i tako mu i odgovaram. Ali ja mu kažem: "Živi se dosta teško",
a on, hvala bogu, napisao: "U Jugoslaviji je teror, uopšte se ne može živeti." Kako ćeš
to posle da ispraviš? Šta jedan emigrant, u tuđoj zemlji, uopšte može da ispravi? Ja,
uostalom, ni jezik nisam znao.
Četiri-pet godina valjda nisam mogao da se pomirim s tim da sam emigrant i da je ta
stvar definitivno svršena. Neprestano mi se činilo da će se jednog dana, možda već,
evo, izjutra, pojaviti neko ko će me uhvatiti za mišku, opaliti mi šljagu i reći: "Mali,
dosta si se zezao, 'ajde sad kući." I ja ću mirno poći. - Niko se, naravno, nije pojavio.
A ja sam zbog toga čak nekako bio i pomalo uvređen.
Umesto toga, stalno se oko tebe muvaju neki mračni tipovi, koji te tapšu po ramenu -
zbog čega me vi to, ljudi, hvalite? - i koji te za nešto neprestano zapitkuju. Ja sam za
taj jadac ubrzo saznao, i bežao sam i branio se, ali kad kola ovako krenu nizbrdo,
teško ih više možeš zadržati; gotovo se nikako ni ne možeš odbraniti.
Branio sam se, kažem, i iz Austrije sam samo zbog toga pobegao u Francusku, i u
Francuskoj sam čak jednog tipa zbog toga isprebijao, pa sam onda morao da odem još
dalje - ovamo, u Švedsku - ali kad sve to prođe, čovek više nikako ne može da bude
siguran da zna šta je stvarno radio. I što je vreme više odmicalo, sve više mi se činilo
da sam ja tim ljudima tamo, i hotimice i nehotice, svašta trtljao, da mi je sve to negde
zapisano, i zbog toga sam se osećao sve gadnije i gadnije. Moja je to, bre, zemlja,
kakva god da je! I ako ona u nečemu ne valja, ti ljudi odavde sigurno je neće
popraviti. - Tek poslednjih godina, ovde, malo sam se iz tih govana izvukao. Moja
Inge mi je u tome mnogo pomogla.
I tako, sve to zajedno, u čoveku i ostane. Nataloži se kao neko trulo, mrtvo đubre:
neka se u tebi bilo šta pokrene, pokrenuće se i ono. I, vremenom, to što si otišao
prestane da te boli onako jako kao u početku, ali da te tišti - ne prestaje. Ležeš uveče s
tim u krevet, budiš se izjutra s tim. Ja sam bio bokser, a celog veka sam mašinbravar,
zanatlija; ruke su mi sve što imam. To ti je otprilike kao da sam izgubio ruku. Tako te
i boli, kao kad je nemaš i mada je nemaš. Poslednje što vidiš ležući u krevet, to je taj
prazni rukav, prvo što vidiš budeći se izjutra, opet je isti taj prazni rukav. I tako će
ostati dok si živ. Navikavaj se ako ipak hoćeš da ostaneš živ, makar koliko ti srce pri
tom pucalo...
A rukavice više nisam navukao. Kad si bez ruke, to više ni ne možeš.
Pre četiri godine, ovde, u meni se opet beše probudila nada...
Kad sam se oženio, postao sam švedski državljanin. A onda sam saznao za mogućnost
da i za sebe i za ženu i dete dobijem još i jugoslovensko, takozvano dvojno
državljanstvo. Svašta mi tada dođe u glavu, opeče me ta nada. Podnesoh molbu,
dokumenta. A procedura je takva: to se pošalje u zemlju, pa ako tamo ne pronađu
nikakvu smetnju - recimo, nekakvu istragu - upisuju te kao dvojnog državljanina.
Dva meseca je trajalo čekanje. A onda me pozvaše u Stokholm: dadoše mi dokumenta,
čestitaše. Prihvaćeno! I behu ljubazni ti ljudi, ne mogu da kažem. Ali niko mi tada ne
reče: "Ti si nama potreban, vrati se u zemlju." Razume se, bilo je smešno to i
očekivatl, i možda ja čak to i nisam očekivao, ali kući se odatle vratih prazan.
A onda, baš te godine, nađoh se, valjda već drugi put, sa burazerom Vladom u Milanu.
Sedimo pred nekim bistroom i žvalavimo. Kad, odjedanput, on mi kaže: "A tvoj
prijatelj Stari Perišić ti je tu, u Rimu." Iznenadih se. "Kako u Rimu?" velim. "Nije
mogućno!" "Mogućno je", veli burazer. "Odavno je prešao u diplomatiju. Već je
valjda godinu-dve tu ambasador."
Posedimo još malo - već smo se ionako rastajali - pa natovarim ženu i dete u kola.
Pojurim.
Sutradan pre podne potražim ambasadu.
Obratim se nekom čoveku tamo.
"Druže", kažem, "ja živim u Švedskoj i ovde sam na proputovanju, a stari sam
prijatelj sa drugom ambasadorom Perišićem. Molim vas, hteo bih k njemu."
Tip me gleda.
"Vrlo bih vas rado", veli, "prijavio, ali drug ambasador je baš juče otputovao u
Jugoslaviju."
"U Jugoslaviju! A kad se vraća?"
"Pa", veli, "neće skoro. I on ima odmor."
Ih, majku mu!
Ništa, šta ću? Pođem. Tip me pita:
"Što mi bar ne ostavite ime? Da prenesemo drugu ambasadoru ko ga je tražio."
"Neka", kažem, "doći ću ja drugi put. A možda ću se javiti i pismom."
Vratim se u Švedsku - i stalno se mislim kako da se nađem s tim čovekom. Nekako mi
je drag. On mi je naneo možda isto toliko zla koliko i Stole, ali - opet - i nije! Sve sam
u stvari zaboravio. Ne znam, zapravo, ni šta bih razgovarao s njim.
I tako, kolebam se - da li da mu pišem: hoće li da me se seti? Ili će možda ipak biti
bolje da odem? Nekako nisam mogao da odmah posle odmora tražim novo odsustvo. I
tako prođoše, valjda, tri-četiri meseca. Odjednom, jedno veče kad sam se vratio s
posla, zateče me Vladino pismo: 'Stari Perišić je', veli, 'ovih dana umro u Rimu.
Prekjuče je sahranjen u Beogradu...'
Te noći Inge i Arnea sklonih na spavanje, pa ostadoh sam u kuhinji i napih se kao
svinja. A onda nekako ružno posrnuh, razbih rukom staklo na vratima. I gadno se
posekoh, krv samo lije. Preplaših ženu i dete, jedva sam ih posle smirio...
I tako mi i to propade. I ne saznadoh ni je li istraga zbog Stoleta uopšte bila otvarana.
I otad mi u stvari ostade još samo jedna, dosta mračna nada: da će najzad izbiti neki
mali, pametan rat. Jer dođe li do toga, tada će me sigurno pozvati i ja ću, čist i bez
potrebe da se perem, mirno moći da se vratim. Ali kad danas, evo, u ovom glupum
svetu više nema ni pametnih ratova...
Eto, više nema ništa. Sve smo ispričali.
Sad idem. Brinuće mi se žena. Ovde ima svakakvih životinja, kao u nekom rezervatu;
čak i četnika i ustaša. Pretukli su već nekolicinu naših. Zasad na boksere još ne
nasrću, ali ona se ipak plaši.
Arne! Arne! Polazimo.
A vi, ako nekad odete na Dušanovac, pogledajte ga dobro. Čujem da se dosta
promenio; ako. Tada ćete se možda setiti da ovde živi jedan čovek koji i kad stoji i
kad hoda, i kad se smeje i kad spava - plače za njim; jedan čovek koji još može da se
uzda - jedino u rat
Ujka Dragi sedi pod jabukom
U proleće one godine kad ću pre vremena poći u školu počelo je nešto da se događa s
mojim ujka-Dragim.
On je živeo u Senju, s jeseni do guše blatnjavom a leti u crvenkastoj dugi prašine,
gusto načičkanom selu nadomak Lazarevog manastira Ravanice, u čijoj su porti
kreštali zeleno-zlatni paunovi. A moji Senjani, na suncu se grejali, možda više nego i
na carsku zadužbinu, bili su gordi na Carevo bupalo, neomeđeno mesto kod vrela reke
Ravanice ispred manastira, gde je Lazar, prema predanju, nekad pao s konja. Možda
mu pamteći teške namete i kuluke oko velike gradnje, radije negoli u časti, voleli su
cara da vide sa guzicom u kaljuzi. Jedanput nas je neko izveo na breg iznad senjskog
groblja i pokazao nam rukom nekud ispod žica propale rudničke vazdušne železnice.
"Onde je pete godine vojvoda Milenko rasturio Turci."
Nisam mesto baš dobro video niti sam znao ko je vojvoda Milenko, ali bilo me je
sram da pitam. Ne smeš ti rođake da brukaš.
I, jednoga dana, predvođeni bratom od ujaka Đorđem, koji je, po sopstvenom
uverenju, sve znao i sve najbolje umeo, ostavili smo stoku na poverenje seoskim
devojčicama i nas nekolicina krenuli preko brda. Zatim smo na jednoj blagoj padini
kod Ivankovca s ne baš određenim osećanjima gledali neke rupčage obrasle sitnom
travom, iz kojih su virili patrljci pocrnelog kolja. Kasnije ćemo verovati da smo videli
upravo ostatke čuvenog šanca.
"Tu je to mesto", rekao je Đorđe, "dovodio me deda Ljuba."
Malo smo se naokolo osvrtali, a onda je neko predložio da se, na pravome mestu,
poigramo Srba i Turaka. Ali bili smo umorni i nije nam se htelo, niti je iko pristajao
da bude Turčin. I tako smo odustali. Posedali smo na očupanu travicu prošaranu
brabonjcima i tragovima ovčjih čaponjaka.
Tad je naišao neki star seljak s torbom od kozline preko ramena. "Begajte odatle,
nesretnici", povikao je i mahnuo tojagom u vazduh kao na ovce, "tu leže koske!"
U drugom razredu negde sam naišao na knjigu "Čuvaj se senjske ruke" i s
uzbuđenjem uzeo da je čitam. Međutim, naše Senje, nekad puno hajduka i vampira, u
njoj se nije ni spominjalo.
Rekao sam to jedanput ocu. Mama je već bila kupila one dve kućice od čatmare u
Njegoševoj ulici, ne mnogo veće od bolje senjske štale, i upravo smo sa deda-Ljubom
sedeli za ručkom.
"Hma", kaže moj otac prdeći na nosinger u maramicu i nasrćući na njega kao na
neprijateljske rovove, "izgleda da i negde na moru ima neko Senje."
Ali njega, znao sam, za naše selo nije bilo briga. Otud je voleo jedino mog ujka-
Dragog, koga tamo više nije bilo. Pa, morao sam da priznam, nije sve u njemu ni bilo
za voljenje.
Rano leganje u tvrd slamarički krevet pun sitnih, ljutih svinjećih buva i s oštrim
guberima kao pokrivačima, istina, nadoknađivalo se dobrim tučama slamnim
jastucima, koji bi od glava odskakali kao lopte, ali to se, na žalost, moglo samo dok ne
pristignu stariji. Već okopavanje kukuruza i krompira vazdan pod zvezdom, koje ti
lomi i poslednju koščicu u telu i kojeg su se deca plašila kao grobljanskih vampira,
nikakvu sličnu nadoknadu nije imalo. Zanimljivija je mogla da ispadne berba
belošljiva, ranki i požega u Zabelu iznad sela, međutim, i to jedino ako ti dozvole da
se pentraš na voćke da ih treseš ili bar da snosiš polunapunjene batare u kola. Inače,
od pribiranja, pri kojem ne smeš ni da čučneš — odmah će te presresti pitanje: "Što
malo ne prilegneš?" — nećeš proći mnogo bolje nego od kopanja. Isto su tako
donekle uzbudljivi mogli da ispadnu i vršaji, berba vinograda i kukuruza i, naročito,
muljanje grožđa, ukoliko se, opet, varošanski glup, ne pograbiš za laku plevu i slamu,
već uspeš da dobiješ džak za žito ili korpu za korenje. Jer ono što izgleda najlakše, u
selu ume da ispadne ubedljivo najteže.
Čuvanje, pak, brljivih, divljačnih svinja s kišnjama od pola metra, koje ispod oka
stalno merkaju kako da ti kidnu u štetu i kaškala i umeju da galopiraju kao konji, ili
zaluavih krava, koje znaju da se zaobadaju, iz mesta da zatutnje u kukuruze i tamo za
tren da načine ršum kao topovska zaprega, nikad nije dobro, a može da ispadne i
naopako. Jer štete umeju među komšijama da rode opake, istrajne svađe, koje se
ponekad ne završavaju ni velikom omrazom i dugogodišnjim glupim parničenjem, ali
se, srećom, najčešće ipak brzo zaključuju, pomalo smešnim gimnastičkim
mlataranjem kosirima, vilama i sekirama:
"Nemo' da ti preskočim ova' plot, te da te tuna istropam ki repu!"
Međutim, ako kao jedan đak prvak voliš da cunjaš i šušnjariš i ne plašiš se
pripovedaka o opasnim šarkama, poskocima i pojatskim psima, koje najverovatnije
nikad nećeš ni sresti, izaberi da čuvaš koze i jariće, najlepše stvorove pod nebesima,
kod vinogradske kolibe moga deda-Ljube u Dubravi iznad Senja. Samo, sa sekirčetom
okačenim o džep ili torbicu, u kojoj čuvaš parče pogače i tvrdog sira, kreni lugom
šarenim od sunca i punim kladenaca i končastih potočića, one će ti se, prezajući i od
najmanjeg šušnja, prikačiti za pete i neće od tebe ni mrdnuti. Čak i ako se zamoriš i na
okrajku prilegneš, brstiće u blizini i sačekaće te dok se ne odmoriš. A već noćenje u
slami pod otvorenim nebom sa kajsijastim zvezdama zamršenim u granje, dok ti
prosto pod glavom huji šumarička i bukova gora i huču ćukovi, nećeš zaboraviti,
verovatno, dok budeš živ.
"Ali, dedo", nisam pristajao, "pa i u naše su selo bili 'ajduci."
"E, moj šutilo", miluje me deda po ošišanoj glavi. Pola veka proveo je u planini s
ovcama i tako je prekrštavao sve muške unuke. "Nas zovu samo kad se lije krv i
zapomaže. Kad se pije vino i peva, idu drugi." "Aha", odgovorio sam kao da
razumem.
Šukar mesto
Miloradu Bati Mihailoviću
Pločnik poče da kvasi jedva vidljiva mega i gdegde po ulici prohodaju kišobrani.
Ćamil zadiže masni kačket sa gajtanom i slomljenim suncobranom i pogleda buljavim
okom u spušteno nebo. Ako ne potraje dugo, pomisli, biće dobro. Posle kiše uvek ima
mušterija. Ali ako nastavi unedogled, ko će cipele da čisti?
Nagura četke i kutije u sanduk koji mu je predstavljao radnju i sa vrha trotoara pored
gvozdenog električnog stuba pomeri se za nekoliko koraka u Makedonsku pod plitku
strehu "Komisiona", koji su neki još zvali, kao pre rata, radnjom braće Levi.
Napred, na višespratnici Riunione na Trgu Republike prerano se upali i zaigra
nekakav reklamni znak. Bacao je po ljudima i retkim automobilima crveno-zelenoplavi
odsjaj. Odmah na to, kao po dogovoru, svitnuše i žutnjikave, blede sijalice na
metalnim banderama. Nisu mnogo šta osvetljavale, jedino im se od vlage oko šešira
pravio dvostruk, razvučen, zlatast obod.
On sede pod onom strehom na svoju stoličicu s naslonom i otvori vratanca sanduka.
Nanovo je oko nogostupa postavljao kutije, flašice, krpe. Na ogledalu na desnom
boku opazi mrlju crvene boje, pa pljunu na staklo i dlanom je smače. Zatim o eksere
spreda i sa strane izvesi raznobojne, dlakom bogate četke.
Uto u politiranom kiosku nekoliko metara više od njega, već u Dečanskoj ulici, slepa
prodavačica novina izgovori svojim slabim glasom mladom čoveku u sivom kaputu
od tvida:
"Još nije stiglo. Samo što nije stiglo, gospodine."
Trepćući kapcima do polovine očnih jabučica, vraćala mu je kusur. Novčanice je
prepoznavala pod prstima i tačno znala gde joj se šta nalazi. Ali oblčno je s njom i
njena majka. Sad je zbog nečega nema.
Ta starija, prodavačičina majka, po nečemu ga je podsećala na Mečkinu mater Selenu.
Samo što ova nije onako gadna.
Nikako ga baba nije podnosila. Od prvog viđenja. Nešto muva oko onog bakrača na
utrini i otud kevće:
"Džanes romane, Ćamil, a?"
"Njega to da pitaju! Jebem ti! Pa oduvek je bio garav kao ugarak, i drugo mu oko bilo
buljavo, a glomazan nos mu visio kao kuka, čim ga pogledaš, jasno ti je šta je. A malo
dalje na nekom panju sedi ostariji, debeljušni Ivan, njen muž. Cima iz lule s kratkim,
krivim kamišem i nadlanicom popravlja prosedi, od duvana žućkasti, obešeni brk.
On se okreće starcu. Zna se s kim treba da se razgovara.
"Kako da ne govorim, bre?" Ali ovaj se pravi da ne čuje. "Nemoj tako, Selena, k'o
boga te molim. Ja sam, bre, Ciganin, isto k'o vi."
"A nisi Turčin?" laje ona otud.
Rađala je bar desetak puta i, u onim prljavim, širokim suknjama, seda i raščupana,
izgledala starija od muža. A možda je i bila.
"Kako, mori, Turčin? Nikad i' nisam ni vid'o!"
Iako je poreklom možda iz Turske. Nije siguran. U svakom slučaju, brat Ćazim mu je
u Jagodini sedeo u muslimanskoj Turskoj mali između reke Belice i vašarišta, dok su
pravoslavci imali svoju malu, kod Levačke čaršije. Ivan i njegovi su to, dabome,
morali da prokljuve.
"Ma ti si, bre, star rom! Svoju decu imaš! 'Di ti našoj Mečki možeš da budeš par!"
On širi ruke ka brkatom čoveku i smeje se.
"Kako, boga ti, star? Pa dvajes' peta mi je, kako star?" Imao je u stvari trideset. Ali
neće mu valjda tražiti krštenicu. "Rano me oženili."
Najzad stari Ivan diže glavu. Vadi lulu iz ustiju.
"Šta se tebe tiču njegova deca?" Bar on zna koja su muška prava, žena u njih ne sme
da se meša. "Valjda su to deca njegove žene? Kako rom može da zna koja su deca
njegova, koja nisu? Njegova su dok mu je njina majka žena. Posle nisu."
Sa Trga Republike, tutnjeći, u Makedonsku svraćaju zelena blindirana kola za đubre.
Malo niže od "Komisiona" zastaju, pa dvojica Šiptara u dugim, nepromočivim
kabanicama s kapuljačama silaze s papuča na zadnjem delu i ulaze u neko dvorište.
Otuda na čakljama preko ramena iznose velike, duboke kante pune đubreta. Istresaju
ih u kolska usta nalik na ona u betonske mešalice i vraćaju u dvorište. Onda se nanovo
penju na papučice i zviždukom daju znak. Na to kola krenu, opet zagrajaju i nestanu
niz ulicu.
Kratka, nabijena sredovečna dama sa smeđim šeširićem na krupnoj glavi vodila je o
kaišu kratkog, nabijenog, braonkastog mladog boksera.
Ćamil mu pucne jezikom. Pas mrdne podsečenim repom i pokuša da zastane. Ali žena
ga cimne za povodac i oni dostojanstveno produže.
Mangupski trepćući buljavim okom, šapatom je psovao pseću gazdaricu.
Ipak, ono s Micom u Ćupriji bilo je šukar život.
Dotle mu je bila izrodila šestoro — bog im je uzeo troje — i dok je ona prala veš po
kućama, on je sa svojim sandukom sedeo pred kafanom "Sinđelić". Svi su ga
poznavali i svi hteli da pozdrave.
"Šukar li si, Ćamile?" pitaju.
On po bugarski potvrđuje drmajući glavom levo-desno.
"Šukar, šukar."
Tog proleća uoči rata u ćuprijskom Sibinovićevom sokačetu, češće zvanom
Sibinovska mala, proneo se glas o veštini šesnaestogodišnje lepotice Mečke, ćerke
ruskog Ciganina Ivana, koji je sa svojom fajtom pao na jagodinsko vašarište iznad
Klefiševe klanice. Rano udatu, otac, braća i muž je, kažu, strogo paze — a i nemaju,
vele, šta da paze, ni sama ne ide u rastur — ali kad pođu na veći posao, uvek izvan
jagodinskog okruga i domašaja lokalne vlasti, nju puštaju kao prethodnicu. I dok ona
gleda u dlan i bob, peva i udara u balalajku zavrćujući gazdama pamet, oni na drugoj
strani u tišini prave ršum. A ako kad dođe u škripac, baš kao na onim živim slikama u
ćuprijskom Zanatskom domu, uz vrisku i pucnjavu doleću junačni i obesni i,
uzimajući je na belog konja bez opreme, u poslednjem času spasavaju. Plele su se
male legende o njihovim podvizima.
OliVera
Слика корисника OliVera's
User offline. Last seen 12 years 9 недеља  ago. Није присутан
Придружио се: 01/11/2009
Treće proleće Svete

Treće proleće Svete Petronijevića
1.
Krajem treće slobodne zime u Ćupriji se dogodi nešto što se nikad dogodilo nije —
Ravanica poteče uzbrdo.
Posle velikih snegova te godine, pre nego što se baba Marta istutnjila i što mu je rekao
bog, prigreja sunce. Na to niz Veliku Moravu dunu i mlaki jug i ujutro donese
prevremenu, nekakvu žućkastu prolećnu kišu. Dva-tri dana je bela brda oko
Pomoravlja podnosiše kiselo se kostrešeći, a onda niz padine Kučaja i Vezirovca u
Ravanicu, Belicu i Crnicu kuljnuše blatnjave, kao osice ljute bujice potoka, valjajući
pred sobom iščupano šiblje i raščešljane utopljene ovce.
Mrka voda iz Belice, Ravanice i Crnice sad pljusnu preko zelenkastog moravskog
leda i gradeći velike klobuke, zavuče mu se pod košulju. Od toga zaleđena reka
nabreknu kao prekislo testo u karlici i pogrbi se izgledajući oko sebe kao zli vo bodač.
I, jedne noći, dok je u daljini praštalo kao od lomljenja suvaraka, krčeći i šušteći, led
joj se prolomi. A već u zoru, inače bolešljivo natrontana i lenja, ona kao od grčeva u
stomaku riknu i đipajući i praveći kolutove unazad, slepo i nasumice potrča pravo
napred. Visoko dižući kolena i ničemu se ne uklanjajući, jarosno je obarala sve pred
sobom.
Natuštena i opaka, zlokobno tutnjeći, tako nasrnu najpre na železnički most.
Kotrljajući čitava brda leda, gurala se i podmetala širokim leđima pod čudnu
prepreku, po kojoj su prestrašeni vozovi jedva mileli. Metalna brana pred njom je
škripala i stenjala kao od zemljotresa, ali nije popuštala. A koliko se prepreka nije
izmicala toliko ona nije odušivala. I tako se tu, stalno dovlačeći sve nova i nova
ledena pojačanja, slažući santu na santu i upravljajući ih ka nebu, prvi put opasno
zajazi.
Odmah na to iz artiljerijske kasarne dotrča minerski vod. Akrobatski trčkarajući po
nemirnim santama i mostovnoj konstrukciji i osmatrajući je dvogledima kao
neprijatelja u tenkovskoj bici, vojnici počeše po ledu da dumbaraju minama. I, posle
nekoliko dana, nekako uspeše jaz da odguše. Mrka voda prošarana ledenicama sunu
između mostovnih tumbasa kao iz vodeničke vodojaže prskajući kapljicama
železničke šine.
Onda, dva kilometra niže, nasrte na skliski, već gotovo preliveni drveni kolski most
na kraju glavne ulice prema Jagodini, koji pre dve i po godine izgradiše Rusi.
Napravljen za dvadeset dana pri oslobođenju neposredno ispred srušenog gvozdenog,
velikog — mali, Mikićev, bio je na Ravanici — on je do pre nekoliko meseci, kad je
veliki konačno podignut iz vode i popravljen, svima izgledao kao pravi žuti lepotan.
Sad, pored novoobojene crvene metalne grdosije, odjednom poče da liči na
zaboravljenog kijavičavog sinovca sa sela na silu doteranog u varoš. A kako nisu ni
znali šta će više s njim, i ne pokušaše da ga brane.
Tako mali sinovac ne izdrža dugo. Ljuljajući se i kriveći, veliku vodu je dva-tri dana
nekako i podnosio. A onda se, plivajući kučećke — videla se kao dugačak splav
prepun granja — sredinom reke do njega doljulja teška, velika, verovatno u Adi
iskorenjena topola. Ona ga ispod površine negde na slabom mestu snažno kucnu,
nakrivi i za trenutak izloži još većem vodenom udaru, a zatim s praskom slomi kao
letvu. Uz podzemno krčanje, krkljanje i klokotanje most čučavac se iščupa iz
nevidljivog dna i lesa njegovih žutih šipova, balvana i podnica u dva ogromna
komada krete i zalepi se za tumbase svog bliskog gvozdenog rođaka.
I, u nedelju dana, reka se drugi put zajazi. Već oslobođenu od leda i po veliku ćupriju
valjda manje opasnu, vojnici je napustiše i pobegoše u kasarnu. A ona, luda, puče kao
zreo čir na sve strane.
I dok je krupna kiša i dalje prporila, Morava postade nepregledna kao mrko, uzavrelo
more. Na severu, kod Gilja između Ćuprije i Jagodine, pregrize Carigradski drum, a
zatlm podloka pružni nasip i razbaca železničke šine i pragove kao čačkalice. Onda to
isto učini i na jugu, između Ćuprije i Paraćina, i ostavljajući ostrvca dveju varoši na
miru poplavi naokolo nekoliko sela i atara. Najzad, naknadno se seti i malene
Ravanice. Mrdnuvši laktom, namrgođeno se ispod pazuha osvrte i ka njoj, zapljusnu
je preko ušća kod Ade i odjedanput ispuni do guše. A ova od toga, daveći se. postade
besna i gramziva i, kao nikad dotle, kotrljajući se tamo odakle je došla, eto, poteče
naopačke.
Jadni Ćupričani, dva zla, a i više njih, često su imali, dva dobra nikad. Pa i sada, dok
su jedni, pored Morave, srećni što im se pod rukom našlo nešto za šta nisu grbačili,
ojkajući na obali i jašući po debeloj vodurini u plitkim barčicama, čakljama,
trnokopima i konopcima s kukama hvatali kao dukat žute balvane ruskog mosta, na
kojima će se čitave sledeće zime s ponosom čvariti, drugi su, malčani kraj ćerke joj
Ravanice, morali da spasavaju Cigane.
Jer treće ili četvrte od tih noći, dok su je kraj kuća sa fenjerima i baterijskim lampama
obilazili i merama od pobodenih štapova držali na oku, ona se, pritisnuta Moravom,
kao na prstima tiho vrati kroz varoš prema Kučaju. Potom, otvarajući sebi drugi
prolaz, podmuklo pojede vodenički nasip kod Nedeljkove vodenice i još jedanput
naopako, galopom utrča u cigansku Sibinovsku malu, lupajući po kantama i tarabama
kao uplašen konj.
Kroz noć odjeknu iznenađeni ciganski lelek. Na to odmah zaurlikaše zarđale ratne
sirene, zaskamlikaše sva tri crkvena zvona. Vojska, Udba, skojevci, milicija — svi
potrčaše da spasavaju Cigane.
Cela dva dana zatim potraja spasavanje malene ciganske imovine. Mada još natečena i
ostavljajući barušljak iza sebe, kao da se tom podvalom izdovoljila, Ravanica odmah
oduši i vrati se u korito. A oslobođeni malčani prihvatiše unesrećene mangalije u svoje
kuće i zajedno s njima počeše da drežde na nasipu iznad poplavljenog naselja,
pljuckajući u vodu i čekajući kad će se s mokrih grana omaći neka kokoška.
I uza svu buku, šteta ne beše jako velika. Osim dve-tri srušene kolibice od čatmare,
koje će Cigani čim grane pravo proleće brzo ohnoviti, zaista se utopi i nekoliko
kokošaka, iako jednoj od njih naočigled meštana varoški maturant a sada zastavnik
bez epoleta, suvonjavi, ovisoki, belomusasti Sveta Petronijević s nadimkom Ruski
požrtvovano spase život.
U čizmama punim vode i šinjelu čije su ga mokre pole šljiskale po šiljastim kolenima,
on se iz čamčića u kome je veslao milicajac pope za njima na drvo. Nekoliko njih lepo
uhvati i dodade u barku. Jednu, međutim, koja mu uplašeno prhnu u oči, pokliznuvši
se, ispusti i ona uz veselu ciku gledalaca izjedanput potonu kao kamen. On opsova i,
ne razmišljajući, s visine skoči u blatnjavu tekućinu. Blesavu životinjku tako izvadi —
sklapajući bele kapke na očima, ona je zatim klimala glavom kao pijana — ali pokvasi
se do ramena i posle toga ostade bolestan.
2.
Kad poplava kroz dva dana popusti, Ruski se vrati svome poslu teških udova i vrelih
očiju, slina, i promukao, grozničav, i pospan.
Cele dve nedelje potom provede na terenu. Za to vreme zima se mučila ne mogući da
se odluči da li da se još bori ili da se povuče do boljeg vremena i svake noći prskala
brda tankim mrazevima, koji su preko dana, opuštajući se, pretvarali udoline u žitku
kaljugu. A on se, kašljući i kijajući, zimogrožljivo se umotavajući u šinjel i gutajući
neke aspirine koji mu nisu pomagali, s nekolicinom milicajaca i udbovaca lomatao u
pretovarenim čezama po nemogućim brdskim putevima, na kojima su točkovi upadali
do glavčina, i, s prijavama sreske otkupne komisije u levoj manžetni, obilazio sela
vršeći pretrese.
Milom ili silom, žito se od seljaka moralo isterati. A pošto ga oni dobrim nisu hteli
dati, Sveti je bilo jasno šta treba da čini.
S tim u glavi, onako bolestan, čim bi zakoračio u neku kuću sa svoga spiska i osetio
njen siti, topli miris na surutku, spopao bi ga bes. Dok ljudi, pravi ljudi, mislio bi,
bolesni, gladni i ranjavi — a među ovima bi na istaknutom mestu odmah video i sebe
— propadaju i ginu za bolji ljudski život, za njihov bolji život, oni ovde pare jaja i
čekaju kralja!
"Jarosno bi naterao ukućane da prekopavaju avliju, štalu, podrum, i u početku samo
kad ne bi našao i da bi našao, a zatim i kad bi našao i zato što jeste našao,
zadihavajući se i sipljivo psujući majku neprijateljsku, domaćina bi u nekom budžaku,
katkad i pred njegovima, do malaksalosti tukao. Prebivši ga i sam, zaduvan, klonuvši,
mislio bi da džudža to, evo, nije ni osetio, a on na njegove oči prosto izdiše. Osećao bi
se u isti mah i beskrajno kriv i bolan prebolan i do srži ozlojeđen i seljaka bi zamrzeo
još jače.
Mrzeo je u stvari sve gedžovane sveta. Sve je to goli krvopija kulak i neprijatelj! I kad
još nije — već jeste! Ponekad bi u nekoga gotovo pucao. I to, podvikivao bi u sebi, ne
bi bio nikakav greh, naprotiv!
Onda bi milicajcu naredio da gegulu zatvori u kancelariju mesnog odbora, a s
ostalima bi prešao drugome.
Pošto s jarošću napuni nekoliko seoskih kancelarija i isprazni ih šaljući čitave povorke
na dalju nadležnost u varoš, jedne večeri u vlaškom selu Bigrenici iznenada
zanemoća. Samo, neočekivano, prozor u koji je tog časa gledao poče lagano da mu se
vrti i, dok je još grčevito nastojao da mu prati uskovitlanu krstaču na izduženom
pravougaoniku, vidno polje mu se zamrači skupljajući se kao u pesnicu. I tako se, u
nekom plavetnilu i zujanju, i izgubi. On se neosetno smulji na zemljani pod, gubeći
svest.
Četiri dana posle toga provede u vrućici u kući jednog Vlaha komuniste.
Neprestano se kao na klackalici ljuljao između polusvesti i polusna, između bola u
čitavom telu i zadovoljstva od opuštanja u postelji, cvokotave drhtavice od
nepostojeće promaje i kuvanja od vrelice, jarko jasne predstave o dužnosti i zadatku
pred kojima se nalazi i bolnog osećanja nemoći da ih više ispunjava. Prvog dana čak
dade naloge milicajcima da rade sami. A uveče se, primajući izveštaj, užasnu od
njihove nedelotvornosti i gluposti i, besno vičući, otera ih u varoš. To ga samo još više
utvrdi u uverenju da je pravi jalovi poluintelektualac i slabić koji ni na jednom poslu
nije do kraja izdržao i u dubokoj patnji što protiv svoje prirode i porekla, evo, ne
može ništa, ma koliko se trsio i sam sa sobom bočio. Posmatrajući sebe u tom novom
obličju, video se kao nepoznat sluzav beskičmenjak i njegovoj posramljenosti nije
bilo granica ni utehe.
Stalno ga je mučio jedan te isti san.
Čim bi spustio uvo na tvrdi slamni jastuk, odnekud bi mu se uz uzglavlje pojavila
nekakva tri kamička. Kriveći glavu i izvrćući oči, časak bi ih pratio kao zabavne male
komedijante, a onda bi osetio kako mu se provlače kroz uvo i blago spuštaju oko
pljuvačnih žlezda pod jezikom. Tu, u početku, ne bi mu smetali. Ali, zatim, čukajući
sve jače i vrteći se kao da igraju nekakav tročlani valcer, počeli bi i da rastu. To bi već
postajalo opasno i on bi, škripeći zubima i krkljajući, pokušao da ih ispljune. Uzalud,
kamičci su i dalje rasli, postajali pravi krupni rečni beluci koji gromoglasno čekićaju,
ispunjavali mu usnu duplju i pritiskali nepce. Novo krkljanje mu opet ne bi pomoglo i
on bi se padavičarski trzao i uprazno batrgao nogama. U međuvremenu sve krupniji,
beluci bi mu se već lagano provlačili i na gornji sprat lobanje, potiskivali mu mozak i
razbijali ga kao teškim čeličnim batovima. A to se sad na čudan način povezivalo s
jednim od dva streljanja koja je pri oslobođenju izveo — "Trči, pope, trči!" jasno se
opet sećao i, kao da sve nanovo gleda, čudio se što s leđa svešteničke mantije pod
nevidljivim brabonjcima metaka smešno skakuče prašina — i odjednom bi sebe u
užasu video u popovskoj odeždi. "Ne!" zavikao bi, "to nisam ja!" I Sveta Ruski bi se u
praznoj sobi panično drao.
Budio se zapečena grla i nosa, znojav i srca kao u pileta i odmah se osvrtao ka vratima
da vidi nisu li ga čuli ukućani.
Često mu se javljala i njegova Gordana, ćuprijska maturantkinja, ćerka predratnog
oficira zaostalog u svetu posle zarobljeništva, koja pre nekoliko meseci nekud nestade
pre nego što on, zbog njenog oca. uspe da joj išta progovori od svega onoga što je
morao da joj kaže. Ugledao bi je iznenada na širokoj ulici i, zračno se osmehujući,
pohrlio bi k njoj. "Gordana", vikao bi, "imam nešto da ti kažem. Gordana, ti znaš šta
imam da ti kažem!" Ona bi počela da leluja odlazeći unazad. "Vratiću se", odgovarala
bi klimajući čipkastim telom. I tako bi odlelujala. Nikakvog nesporazuma u snu među
njima nije bilo.
Budeći se u onom čudnom krevetu s mirisom na prašnjavu trinju, osećajući pustošnu
tišinu u sebi, verovao je da bi s tom crnookom, dugonogom devojkom prejahao preko
ovog blata kao na krilima, kao dobar junak na dobrome konju. I žito bi bilo pliće
sakriveno! Bez nje, evo, po navici uspravan — činilo mu se da ulazeći u svaku od tih
kuća pokazuje ludu hrabrost — ali i ljutit i naprasit vlast, sila, a i neiskustvo i
nespretnost su ga tome naučili — čini grešku za greškom i s jarosnim zadovoljstvom
gazeći po tankoj skrami svoga ponosa, zapada u kal sve dublje i dublje.
Šta je ovo, u čudu se pitao gledajući oko sebe. Je li ovo ono što se zove život? Je li
moguće da ovi ljudi nisu nikad imali ništa drugo i da im je ovo što vidim najviše što
su ikad dosegli? Ili možda samo nakrivo gledam i rđavo vidim? Još prve noći u selu
primeti da njegov domaćin Bigreničanin na svaki pseći lavež oko kuće brzo ustaje i s
petrolejkom i sekirom u ruci tiho odlazi u štalu. Postojao bi tamo malo, promuvao bi
se sa žiškom svetiljke po dvorištu, pa bi se tiho vratio. Stalno je, čini se, bio spreman
da ustane.
Jednog ga jutra upita o tome.
"Plašim se da mi ne otruju stoku", odgovori Vlah.
"Ko?"
Čovek mrdnu čelom ispod ogromne šubare.
"Seljaci."
Ruski razumede da je hteo da kaže da je to zbog njega, ali pomisli da gedža možda
pokušava da mu nešto iskamči. Šta bi od mene, podsmehnu se, i mogao da dobije? Da
i sam nešto ne krije? I ne ponudi mu pomoć.
Zašto oni žive ovako, misilo je gledajući u tavanicu. Kako mogu ovako da
životinjare? Nesreća je svuda oko njih, a oni je ni ne vide, čak joj sam idu u susret.
Iscrpen i nemoćan — čim bi ustao, noge bi mu zadrhtale kao prut i morao bi odmah
da se vrati u postelju — pokušavao je nekako da pokrene svoje neupotrebljivo telo, da
makar nekoliko koraka po sobi načini i tad prvi put pomisli ono što će mu se kasnije
sve češće vraćati i zatim ga godinama napadati — da su se i oni pretučeni onda
osećali verovatno ovako kao sad on. Možda, posumnja, i nisam morao da ih tučem?
Ali šta ćeš drugo s njima, odgovarao je sam sebi. Kako da ih mrdneš s mesta? Mrzeo
je njihovu ravnodušnost i pripravnost na nesreću, mrzeo njihovu podmuklost i kokošje
slepilo. Pa za koga on ovo radi? Za nas i za njih je sve to!
Žita, video je, zaista nemaju dovoljno ni za sebe, a kamoli za druge. A i to se mora
podeliti. I — kad bi bar malo želje pokazali da se nekuda krenu! Ovde se više ne
može ni ostati ni opstati. Propašće se. Ali kad njima ovo blato i beda, ovaj jad i čemer
prijaju kao svinji kaškalo i odatle ih možeš isterati samo pesnicom. Batine su za njih
sviknut način razgovora, vole da ih dele i ne ropću kad ih primaju. Jedino njih valjda i
poštuju.
U redu, mislio je gledajući kroz maleno okno u raskaljan put, ali ako su se oni navikli,
kako da se naviknem ja? Kako da opstanem? Jer to blato protiv kojeg se bori, evo,
hvata se i za njega, sve ga je više i već mu oblepljuje ruke, lice, oči. Ne može više
dobro ni da vidi, davi se i guši u njemu. Kako da opstanem, zapomagao je.
Odjednom bi osetio odavno nezadovoljenu želju da stane pod debeo mlaz vode, da se
pod njim dugo sapuna i trlja i da skine nečistoću sa sebe. Borio bi se s njom neko
vreme, dok bi osećao kako mu se po koži prosto hvata kora od prljavštine. Najzad bi
ustao i, bos na lepljivom zemljanom podu i u dugačkim vojničkim gaćama, lomatajući
tankim nogama od treskavice, nad prljavim čupom za pomije u uglu oplaknuo bi ruke.
Bilo bi mu, činilo mu se, malo bolje posle toga.
Tako, četiri dana. A onda, više od jada nego od zdravlja, nekako ustade iz kreveta,
umoža se u šinjel i pozajmljene vlaške gubere, natovari na čeze i vrati u varoš.
Barabe, konji i gegule
Ime mi je Žika Kurjak. Zovem se u stvari Živojin Stanimirović, al' još kao maloga
prozvaše me i Kurjak. To je, mislim, zbog mog izgleda. Ono, sad više ličim na babu
nego na kurjaka, a jedanput za vreme rata kod Gvozdena u kafanu Mile Lepin mi
stolicom rascopa i nos, pa mi otad, evo, ostade ovako raskokan i kriv, al' nije uvek
bilo tako. A možda i zato što sam kao mali voleo da se smucam po planine oko Okna
kao kurjak, ne znam.
Kao mlad bio sam mnogo nezgodan. Otac me prvo dade u gimnaziju u Ćupriju, al' od
toga ne ispade ništa. Dva razreda nekako završi, al' treći nikako. Prvo jedanput
ponavljah, a onda me još i načisto isteraše, zbog mog drugara Momčila Teofilovića
Vlaa iz Dve Sestre, sad pokojnog, nek mu je laka zemlja. On se bio nešto navrzo na
mene, a bio je stariji godinu dana, pa me svaki čas kljuca. Pune dve godine jeo sam ja
batine od njega, glavu nisam mogo da podignem. Šta sve nisam radio, pa ne vredi i ne
vredi.
A Momčilov otac Sreten Teofilović, isto po nadimku Vla, imao kafanu u selo Dve
Sestre. Kod Dve Sestre su, pričaju stari, nekad, ko zna kad, poginule dve sestre.
Čuvale ovce, pa naišli Turci. Oni pojurili da ih povataju, a devojke skočile u ambis i
poginule. I tako, prvo su tu stenu Dve Sestre nazvali, a onda se, odma ispod nju,
napravilo i selo, pa su i njega isto krstili. To je bilo ko zna kad, ni ne pamti se. Samo
se tako priča.
A selo Dve Sestre na tri kilometra od Okna, a i Sretenova žena bila Srpkinja, pa mu u
kafanu išli i Srbi i Vlasi, i seljaci i rudari, i iz Okna i iz drugi rudnici, i oni su, bogami,
dobro radili. I tako, Sreten Vla je trgovao i sa kafedžije u Ćupriju i u Paraćin i stalno
je vozom ili on njima nešto slao ili od njih nešto dobivao. Tek, često je kod nas silazio
ili on ili njegov sin Momčilo.
Kad siđe Sreten, ja prođem dobro. Al kad siđe Momčilo, ja izem batine. On tad sačeka
i putnički iz Ćuprije i mene kako se vraćam iz škole, pa mi kaže:
"Kurjak. Jopet si mi noćas ukrao jagnje, Kurjak."
I onda pođemo na Miladinovu livadu pored stanice i tu ti mene moj Momčilo odelje.
Plačem ja, do neba se, mislim, čuje. Al, opet, izgleda, ne čuje se baš mnogo daleko.
Jer posle to Momčilo me pusti da se dan-dva odmorim, pa me ponovo presretne i
odvede na Miladinovu livadu. I ja ti opet negde plačem.
A naša škola ti je izgledala ovako. Od Okna do Ćuprije ti je trijes i pet kilometra.
Svako jutro ustajemo u četiri i u pola pet, pet sedamo na putnički za Ćupriju. Onda
vas dan provodiš u školi, pa čekaš na stanicu u Ćupriju, a posle podne penješ se na isti
taj putnički, koji se sad vraća u Okno, i kući stižeš opet u mrak. A ako voz i kasni, ne
pitaj.
Ne mož to, bre, da izdržiš, pa da si bogov stric lično, a nekmoli dete. Ja sam tako
izdržao dve godine, a kad ono još i Momčilo poče da me sačekuje, više se nije moglo.
Tako ti treći ponavljam i nikad ga više ne završim. A ni škola me, što da se lažemo,
nije mnogo vukla.
Kad te godine doneso svedočanstvo kući, otac me prvo išiba kaišem, a onda odma ode
do kopača čika-Svete Mladenovića i ja ti već od preksutradan poče zorom da silazim
u jamu kao njegov najmlađi jamski laufer.
Celo to leto sam tako kilavicom kopao ugalj i lopatom ga tovario na vagonet. Sad je
naša jama, dabome, otpre nekoliko godina, zatvorena i moje Okno je skroz propalo.
Srce da ti se proplače kad ga vidiš. Al onda je naš ugalj bio kao staklo. Gospoda ga,
pa, bogami, kažu, i neki ministri ložili. I Okno, dabome, bilo drukčije. Posle, pun
vagonet odguram do skretnice, gde ga prikače za vitlo ili, ako smo visoko, private
konji, a uzimam prazan i vraćam se na numeru. Kad ti je trines-četrnes, bre, a moraš
tako da radiš, nije ti zgodno.
Al ja sam to, ljudi, nekako voleo. Tad su u jami još bili konji i ja ti tamo, ljudi, tu
nesretnu živinu tako zavolim. Oni su ti, jadnici, još bili mladi, ali da'l od onaj mrkli
mrak da'l od ono čas mračno čas svetlo, svi brzo skroz oćorave, ko krtice. A kad i
jedanput spuste, više ih i ne izvukuju — i štale su tamo imali — belog boga ne vide
sve dok toliko ne propadnu da više nisu za ništa drugo nego za nož. I gledaju te onde
onim pametnim slepim očima ko da te vide.
To je mene, ljudi, toliko žalostilo — kao dete sam nekako bio žalostivan — da sam,
bogami, čak i plakao. Nije moglo, čini mi se, dva-tri dana u jamu da mi prođe da malo
ne proplačem.
Naročito sam tamo voleo jednog Liska. To je bio, tako, ružan, krupan lisas konj s belu
belegu na čelo, al' pametan, ko čovek. Konj ti je uopšte pametna živutinja, a uvo je
valjda bilo raz sveta.
"Zdravo, Lisko", kažem mu ja, a on strigne ušima: po glas me poznaje. More, kakvi, i
korak mi poznavao. Čim naiđem na skretnicu, on okreće glavu na mene, ko da može
da me vidi.
I bio sam ga naviko da ga ranim. Od matere sam svakodnevno krao po parče leba ili
proje što je spremala za džukele i nosio mu ga u džep. Čim mu priđem, on polako
zarže i počne da me njuška i gurka glavom.
Izvadim, pa mu dam; a sve pazim da me ne vidi vozar.
"Na, Lisko. Jedi, Lisko." I ljubim ga u obraze i milujem. "Jedi, moj Lisko, da mi
budeš jak i zdrav. Još dve godine ovako da izdržiš, dok malu maturu ne položim, a
onda ćemo ja i ti", pa ne smem ni da kažem šta ćemo, nego mu pokazujem rukom
nagore, ko da me vidi. A kolika sam bio budala, u to sam i verovao. I sve mi je bilo
jasno, sve šta ćemo i kako ćemo napolju, samo nisam znao kako ću da ga ukradem. "A
onda ćemo", šapućem mu, "da pobegnemo u Bučinu." To je planina iznad Okna.
"Tamo je šuma velika, livade od divlje cveće samo trepere i trava mi je do grudi. I ima
jedan stari Vla vidar, deda Paun, što vida i konji i ljudi, samo on zna kako. Kod njega
ću da ti izlečim oči, pa ćemo da uživamo. Ti paseš, a ja ležim pored tebe i blenem u
nebu. Tako ima da uživamo."
Al to se leto nekako brzo završi i dođe vreme da se opet pođe u školu.
Pas
Jedne noći, jako kasno, prolazio sam ulicom nedaleko od železničke stanice. Bilo je
proleće ili jesen, ne sećam se tačno. Jedna od onih mirnih, hladnjikavih, prozračnih
beličastih noći kad prija mantil na leđima.
Ulica je bila duga i pusta; nigde u njoj nikoga kao da je bolest opustošila. Preko puta,
s moje desne ruke, čučali su nekakvi kućerci, niski i čađavi; od njih se nastavljao dug,
pravilan red prljavozelenih taraba; onda je dolazila neka radionica, ili možda garaža, u
ovo doba dana zatvorena; pa opet niska, tamnožuta zgrada štamparije. A još više u
stranu, odmah iza njihovih leđa — činilo se, a nije bilo tako — kao da se igraju igara
ovog sveta, u dalekoj, nadmoćnoj visini, kao na hridini, gomilale su se mračne
gromade kućerina Lomine ulice, Balkanske, Terazija. Nekoliko osvetljenih prozora na
njima visili su u toj golemoj tamnoj zbrci kao napuštena lastavičja gnezda.
Išao sam ulicom u potpunoj tišini i valjda ni sopstvene korake nisam čuo, i taj mir i
prozračni zrak prosto su me milovali. Odmarao sam se sam u noći dok se oko mene
odmaralo i vreme samo.
Sutra će odavde možda poći na svoj beskrajni put ona sitna, hladna, sumorna kiša,
koja će kud god pogledaš pritiskivati svet kao ogromni mokri sunđer i kvasiti ga i
spolja i iznutra; teško tebi, jadniče, ako, nateran poslom, ili, još gore, u pratnji čoveka
koji označava višu silu, budeš primoran da dan provedeš na utrini. Ili će, opet
neočekivano, da udari žega, ona koja prži i odozdo i odozgo i koja ti zaustavlja dah
kao vrela rerna; kud se god okreneš, kud god pokušaš da skloniš glavu, u sobi, na
ulici, u kancelariji, pod jadnim, ćosavim drvetom, svuda te sačekuje njen nečujni,
nepokretni, mrtvi lepak, koji ti suši ždrelo i mozak.
Sutra će od ranog jutra, još dok sunce ne siđe ni do prozora, ovde započeti tutnjava.
Jurnuće teški kamioni, hladnjače, autobusi, aluminijumske muljače đubreta, brektave
mešalice betona. Kao uplašene šarene bube muvaće se između njih mali automobili.
Tandrčući, galopiraće, ka mostu, ka izlazu iz grada, napolje, u slobodu ili, opet, otuda,
u grad, metež i buku, svi u nekoj groznici, kao u strahu, kao da, jedni odovud drugi
otud, od smrti same beže.
I već tada, dok rumeno sunce još bude na krovovima čučalo, u restoranu nekog od
ovih starih, izlizanih hotela možda će sedeti neki ćutjliv mlad čovek, siromaški ali s
pažnjom odeven, sa čistom košuljom koju je prethodne noći u umivaoniku trokrevetne
sobe oprao, s pomalo otrcanom i masnom kravatom i nabreklom jevtinom tašnom
prepunom prospekata i uzoraka, i za stolom kraj izloga lagano ispijati prvu jutarnju
kafu. Čeka ga dug, težak, užasan dan i sa zadovoljstvom će srkutati toplu crnu
tekućinu i vući dimove iz svoje tanke cigarete. Gledaće kroz staklo u narod koji na
ulici počinje da promiče i razmišljaće o tome da li će u onim mnogobrojnim
kancelarijama koje ga danas očekuju možda nanovo ugledati nekoga od njih i
prepoznati ga kao poznanika koga ne poznaje, čoveka bar po nečemu bliskog sebi.
Zadovoljan što je ustao rano i time ostvario trenutak odmora, uživaće u njemu kao u
najvećem dobru koje je ovaj svet mogao da mu pruži, tako, bez doručka, čak i bez
novina, samo sa crnom kafom, cigaretom i svojim neveselim, crnim mislima.
Mir, tišina, san i to me je blažilo kao melem.
Odjednom u toj tišini nešto začuh. Iznenada zdesna, iz one zbrke od kuća utonulih u
san, odozgo kao da dolazi s onog sveta, tiho, sa dosadom, bezrazložno zalaja pas.
bobiman
Слика корисника bobiman's
User offline. Last seen 9 years 45 недеља  ago. Није присутан
Придружио се: 30/11/2010
 Olivera,a gde je nastavak
 Olivera,a gde je nastavak knjige?
Milan Ns
Слика корисника Milan Ns's
User offline. Last seen 10 years 3 недеља ago. Није присутан
Придружио се: 08/01/2013
(Без теме)
:D

Претрага форума

Учитавање