Potrudiću se da ovo vidi Dragoslav. On je sve samo nije sujetan...ali obradovaće se!

За МЗ-а: вероватно се Драгослав већ одушевио, пошто је ово пренето из Времена бр. 900 из 2008. године.
http://www.vreme.com/cms/view.php?id=610610

Ево пар слика :




...још једна сцена из представе...




Михаиловић је као младић од 20 година завршио на Голом отоку...



 (ово су остаци каменолома)

Колико се сећам приче око представе, миг за забрану дао је Јосип Броз у Зрењанину, када се усред приче о проблемима у пољопривреди, позабавио и културом...
To je prilično dugačka i zanimljiva priča. Jeste, Ttito ga prozvao pod imenom: Onaj Dragoslav Mihajlović MIHIZ!

Хајде МЗ, сад сам се заинтересовао... а и цензура је у тренду!

To je priča za natanane! Sas pivo! Čućeš!

Ово ми је једна од омиљених књига.

1.
Ne, neću se vratiti. Otišao sam još pre dvanaest godina, a ovde, u Estersundu, već sam
osam. Imam porodicu. Vidite onog beloglavog dečaka tamo? Da, liči. I jeste
Šveđanin. Moja žena ga je rodila kao devojka, pre mene; drugi su ovde običaji. Dao
sam mu svoje prezime; oca ionako nije znao. Sad se zove Arne Sretenović. Jedva se
naučio da izgovori celo svoje ime. Učim ga da govori srpski. I, da vidite, ide mu od
ruke, dosta je bistar. Već četiri puta sam ga slao, zajedno s njegovom majkom,
burazeru Vladi u Beograd. Poneli bi i pare, razume se. Burazer ih je sa svojima - on
ima ćerčicu i sinčića - slao na more. A kako bih inače objasnio zašto ih šaljem? Ovi
blesavi Šveđani misle da je Jugoslavija čitavo jedno more. Ne bi mogli ni da zamisle
da je neko bio u Jugoslaviji a da nije bio na moru. I ja kad pođem, oni kažu: "On je
otišao na svoje more. On ne može bez svog mora." Meni je ovde lepo. Pre četiri
godine žena i ja smo nekako skupili malo para, uzeli kredit i počeli da dižemo kućicu
izvan grada. Ovde je to veliki luksuz. U Beogradu sam živeo među dušanovačkim
kućercima, pa bih to hteo i tu. Kućica mi je skoro gotova. Nije još sasvim gotova zato
što se ja oko toga baš i ne lomim previše. Stalno nešto oko nje ili po baštici prčkam. A
i ova ti je zemlja nekako jalova; tek što se jedan sneg skine, već počinje da se sprema
drugi. Leta, onog našeg, tako reći i nema. I uvek se nađe nešto posla.
Moj klinac me obožava; a ne mogu da kažem, volim i ja njega. Jedanput, prolazim
ulicom, a on stoji s nekim svojim drugarima i hvali se: "Moj stari je u Jugoslaviji bio
šampion. Novine su o njemu pisale." A ja nisam bio jugoslovenski prvak. Bio sam
prvak Srbije, dve godine, u velteru i polusrednjoj. I svearmijski prvak u srednjoj, kad
sam služio vojsku. A svojoj majci Arne kaže: "Kad smo ono letos bili u našoj
Jugoslaviji ..."
Kad smo se Inge i ja uzeli, želeo sam da imamo decu. I rekao sam joj: "Ako mi ne
rodiš klinca, ostaviću te." Ali u početku nismo mogli. A posle, kad je prešla tridesetu,
nekako je počela da se boji. Naravno, još za to nije kasno, još ona može da rodi. I ako
bih navalio, rodila bi ga. Ali onda sam pomislio: možda bih bar tog straha mogao da je
poštedim? I rekao sam: "Inge, ti se, izgleda, bojiš da rodiš?" Ona kaže: "Ne znam čega
se više bojim: toga da rodim ili toga da ćeš me ostaviti. Znaš šta mi je lekar još onda
bio rekao. A meni je sada već trideset i četiri." "Pa, u redu", rekao sam. "Možda nam
više dece i nije potrebno. Dosta nam je naš Arne. Ako se ti složiš." A ona počela da mi
ljubi prljavu bluzu.
Volimo se ja i moja Inge. Istina, ne onako kao da nam je osamnaest ili dvadeset. Ali -
volimo se. Pomalo kao drugari. Pomalo možda kao invalidi. Ali volimo se. I ne
pričamo mnogo o tome.
Na Dušanovcu sam išao s najlepšim curama. Bio sam zvezda. Lomile su se oko toga
koja će više da trza na mene. I pravile sebi reklamu ako bi išle sa mnom. "Ona ide s
Ljubom Šampionom", govorile bi. A moja Inge nije lepa, ima kraću nogu i vanbračno
dete. Kad je imala dvanaest godina, slomila je nogu. I ostala joj je kraća, za tri
santimetra. Nije ništa strašno, ali - primećuje se. Tako je i Arnea rodila. Mislila je da
će to tipa zadržati. A tip sačekao da se on rodi, pa nestao. I, čudna stvar, volim je.
Nekad sam cure stalno menjao. A nju čak ni ne varam. Valjda sam omatoreo. Trideset
i osma mi je.

Moja Inge ume da bude i džandrljiva, kao i sve ostale blesave žene. Ona isto ume da
zakera: "Opet si uneo blato u kuću! Zašto ne brišeš noge?" I: "Opet te tvoje blesave
novine!" I: "Ovde si mi se popeo s tvojim sindikatom!" I uopšte. Po tome su nam, kao
što vidite, običaji isti. Ali kao što sam ja naučio da poštujem švedske, i ona se naučila
da poštuje naše. Nekad, u Jugoslaviji, voleo sam da žvalavim. Ni oko čega. Otkako
sam otišao, međutim - prvo jezik, a onda i sve drugo - postao sam ćutljiv. Ovde svet,
uostalom, i nije baš mnogo pričljiv. I kad dođem kući neraspoložen ili ljut, ili kad me
uhvati moje ludilo, i ćutim, ona me ne dira. Ćuti i sama. Nije to za ženu baš mnogo
prijatno, ali moja Inge i to podnese. A kad me prođe, onda možemo po starom. I,
mada takve stvari ipak retko činim - obično gledam da im pomognem na neki drugi
način - kad neki naš čovek, iz Jugoslavije, ovde baš zaglavi, ja ga i kući odvedem. A
narod ovde nije loš, ali, nekako, tvrd je na paru: otac za sina ne zna, sin za majku,
svako ima svoju računicu i svoju kasu. I retko jedan drugome u kuću zalaze. A moja
Inge nas dočekuje s osmehom i kaže tipu srpski: "Mi volimo naša Jugoslavija." I pere
mu prljave gaće, i kuva mu pasulj sa slaninom i sarmu, i prebira po našem vešu i
odvaja mu moje stare košulje: dok se malo ne snađe. I kad nas je prošle godlne jedan
takav bio pokrao - ništa strašno: drpio jedno moje odelo i neke sitnice, ali ja sam se
jeo kao Mesec: eto kakvi smo! - ona mi kaže: "Nemoj da se sekiraš. Sav je bio
propao, jadnik. Mi ćemo zaraditi drugo."
Pre dve godine sam se opet bio zapio - dešava mi se to povremeno - i, onako pijan,
samo sam seo za volan i odjurio pravo za Jugoslaviju. Osam dana nisam dolazio na
posao. I mirno sam primio otkaz. Kriv sam, šta imam da se bunim? Ali moj sindikat
se pobunio; a ovde je sindikat veoma jak. "On", kažu, "ima pravo da vidi svoju
domovinu. On ima pravo da vidi svoje more. Kakva smo mi zemlja ako našem
najboljem radniku ne možemo da dozvolimo da vidi svoje more?" A ja, kažem, nisam
imao pravo, a nisam imao ni volje nikoga da molim, iako mi se posao baš nije
menjao: svih osam godina sam u istoj fabrici. I lepo im, ljudski kažem: "Šta se, bre,
zezate? Kakvo more, kakvi bakrači! Niti sam na more išao niti koji đavo. Bio sam se
naždrekao. Zato bi me i u mojoj Jugovini najurili." "A ne", kažu oni. "Svoje doušnike
zato ne otpušaju. Otpustili su te zato što si sindikalista. A uz to ti si još bio i bolestan!
Mi to možemo i da dokažemo! Ne smeju zbog toga da te otpuste."
Glavu dajem ako je iko od njih išta od toga shvatio. Oni prosto misle da smo svi mi
udareni, keve mi! I kad prođu ovuda i čuju kako urličemo naše pesme i ovakve suze
valjamo, oni misle - nismo čitavi. 'Leba mi, veze nemaju. Ali, ovako rezonuju: ako si
ti lud, slobodno i to možeš da budeš, i imaš pravo na to, samo nemoj da napraviš neki
izgred. A za mene su ovako mislili: taj sigurno jeste udaren, ali kad to njemu dođe, on
predoseti, pa sedne u kola i ode u njegovu ludu Jugoslaviju. Je li napravio neki
saobračajni prekršaj ? Nije. Je li učinio nešto drugo? Nije. E, pa onda, u redu! Zar za
nas nije još i bolje što je otišao?
I prilična se gužva oko toga napravila. Čak su i neke sindikalne novine počele da me
brane - izlazi ovde jedan takav listić: on je, kažu, bio bolestan. Došao neki dasa iz tih
novina. "Ma, jok", kažem mu ja, "niti sam bio bolestan niti je uopšte potrebno da se
oko toga pravi neka gužva. Naći ću drugi posao." I stvarno sam to odmah mogao. Ali
onda mi moja Inge kaže: "Kažeš da si kriv. A ja tebi opet kažem da mi to ne možemo
da razumemo. Kako možeš da budeš kriv? Ne možeš da budeš kriv. Bio si bolestan!
Jer kad neko usred radnog vremena iznenada zaustavi mašinu, baci kombinezon i ode
u fabrički klub i tamo za tri sata popije dvadeset flaša piva, i poslovođu, koji dođe da
ga pozove da se vrati, otera u materinu i gađa praznom flašom, a onda, onako u
košulji po hladnoći, sedne u kola i nekud odjuri, tako da mu žena i dete pet dana ne
znaju gde je, i tek se petog dana, ko zna koliko daleko odatle, negde u Austriji osvesti
i javi telegramom, i zatim se mirno vrati kao da se ništa nije ni desilo, onda to stvarno
niko živi ovde ne može da shvati. Ko to ovde radi? Ko je to ovde ikad uradio? I baš
zato što ne možemo da razumemo, mi moramo da mislimo da si bio bolestan. To je -
kao nekakva menstruacija. Kod vas ih, izgleda, imaju i muškarci. I kad ih već imaju,
imaju i pravo na njih. Zato, pusti ti njih neka oni to samo teraju, nemoj ih zadržavati."
I stvarno su me vratili. A kad sam prvi put došao na posao, samo što mi na ulazu nisu
slavoluk bili postavili.
U stvari, ja sam ovde, pomalo, popularan. Opet zbog boksa. Treniram fabrički klub. A
osim toga, radim i ono što u Jugoslaviji nikad nisam ni pomislio - u sindikatu. Kad
smo se burazer Vlada i ja pre tri godine sreli u Italiji i ja mu to ispričao, on se prosto
upišao od smeha; u Jugoslaviji stvarno ni za šta drugo osim za cure nisam znao; i za
boks, dabome.
Kod kuće, naravno, imam naše ploče. Ali tamo ne volim da ih slušam. Rastužim se.
Ne volim da uznemiravam Arnea i Inge. On, moj sin, izgleda, voli ih. U početku ih je
puštao da bi, valjda, meni ugodio. A posle ih zavoleo. A ja, kad se zaželim, dolazim
ovamo. Malo mi je lakše otkako ovde ima naših. Gotovo šest godina bio sam jedini
Jugosloven u celom Estersundu. A sad nas ima gotovo šeststo. Kad su počeli da
dolaze, očima nisam mogao da verujem. I - ovde malo žvalavimo po naški, malo
pevamo po naški i malo plačemo po naški. A onda odemo svako na svoju stranu.
U stvari, ja im ovde dođem - kao nekakav drveni advokat. Kazujem im kakvi su
švedski zakoni: na šta imaju pravo, na šta nemaju; prevodim im kad im šta zatreba;
ovaj klub, tu prostoriju, švedski sindikati su im dali: ja sam im to sredio; dosta njih
sam u fabrici u kojoj radim zaposlio; kad se pripremaju one naše priredbe, ja im za
folklor obezbeđujem narodne nošnje: i to pozajmljujem od Šveđana; njihove su
muške nošnje slične slovenačkim: snalazimo se kako umemo. I tako, često sam ovde.
Često sam ovde, i sačekujem one koji dolaze, ispraćam one koji odlaze. A oni dolaze,
i odlaze, a ja ostajem.

I kad me uhvati moje ludilo, kad se smračim, Inge i Arne hodaju oko mene na
prstima. "Inge", tada kažem mojoj ženi, "Inge, srce mi puca." A ona kaže: "Vidim,
Ljuba." U početku je strahovala da ću otići; unastrahovala se, jadnica, pored mene.
"Ti, ćeš, Ljuba", kaže, "jednom otići od nas. Sešćeš na voz, i ostavićeš nam tvoja kola
i tvoju kuću, i nećeš se vratiti. Ostavićeš nam kola i kuću umesto sebe. A šta će nama
kola i kuća umesto tebe?" "Ne budi luda", kažem ja njoj; a ona mi još ne veruje. "Ne
budi luda, nikud ja neću otići. Nikud ja bez tebe i Arnea neću poći." I, kažem, u
početku mi nije verovala, a sad zna: to mora tako da bude; proći će me. I kad me vidi
takvog, srpski mi kaže: i ona se uči da govori srpski: "Pa, Ljuba, idi malo u tvoja
Jugoslavija. Sverije je dobar, ali za tebe je Jugoslavija najbolji na svet. Idi malo u naša
Jugoslavija." - To naša Jugoslavija ona kaže zato što svi mi, i ona, i Arne i ja, imamo
dvojno državljanstvo, i švedsko i jugoslovensko. To sam takođe sredio. - A ja joj
kažem: "Ti, Inge, kao da si se na Dušanovcu rodila."
Tada uzmem od fabrike nekoliko dana neplaćenog odsustva - i oni su na to navikli, pa
mi više ne prave pitanje - i sednem u kola, pa po tri dana i tri noći vozim kao lud. Ja
sam, inače, pažljiv, oprezan vozač, i ne volim da jurim, ali tada nemam vremena ni za
spavanje. Za volanom samo po dva-tri sata odremam. Tek kad dođem do austrijske i
naše granice, zaustavim se. Svratim u neki motel, okupam se, ljudski se ispavam -
jedanput sam tako šesnaest sati prespavao - obrijem se, presvučem. I, polako, pređem
preko granice.
Tada uđem u Ljubljanu, ili u Celje ili Maribor - niže da idem nemam hrabrosti: o
Beogradu da vam i ne pričam - zastanem i parkiram se pored trotoara. I tako ostanem
u kolima. Spustim prozore, gledanm oko sebe i - slušam. I, verujte, Slovenci sasvim
dobro žvalave po naški, ništa se ne razlikuju.
I tako, ne izlazeći iz kola, presedim po pola sata, ili sat ili dva.
Onda polako krenem natrag. U povratku negde na benzinskoj pumpi napunim
rezervoar benzinom. Zatim pređem austrijsku granicu, zastanem, pa iz dovoda
natočim po punu šaku. Trljam ga, njušim: i on mi miriše na Jugoslaviju. Namažem se
po licu, po kosi, po grudima...
Kući se vratim umoran kao kuče. A moja žena mi kaže: "Ti si se, Ljuba, podmladio."
A o tome kako sam došao ovamo, o tome joj ne pričam. Šta će njoj
I to? Nije ni potrebno da zna. To ću sam nositi. To je moja stvar.
2.
Kao klinca, mene su mangupi na Dušanovcu zvali Ljuba Vrapče. To je zato što je keva
htela da ima lepo vaspitanog sina, pa me naučila da kitu zovem vrapče. I u školu sam
već išao, a tako sam je zvao. Mangupi čuli - i eto ti.
Za vreme rata, moj burazer Vlada, koji je pet godina stariji od mene, radio je ilegalno.
A mi - ja, Jova Jolpaz, Miša Cvrčak, Pera Patak - mi ništa, zezali smo maglu. Ponekad
smo burazeru ponešto i preneli. Ali ko te za to pita - niti smo znali šta nosimo niti nam
je to bilo važno. Uglavnom, moj matori, koji je stalno bio napolju, morao da šljaka da
zaradi za klopu, ostavljao me na miru; keva me takođe nije dirala: iako mi je šveca
bila punih sedam godina mlađa od mene, ja sam bio kevin ljubimac, njena maza;
jedino mi burazer nije dao oči da otvorim: lešio me kako stigne i kako me dohvati.
A onda, četrdeset druge, on ode u šumu: jedne noći Germanci dođoše po njega, a on
im đalnu gotovo na oči, još mu je krevet bio topao kad su ušli. Oni zbog nečega ne
drpiše ni ćaleta ni kevu. I tako i ostade.
E, tada nastade raj za mene: naokolo već počelo bombardovanje, škola ne radi: vratim
se s posla - učio sam zanat - pa noga: niko te ne pita ni gde si ni šta radiš.
U leto četrdeset četvrte je meni, Patku i Jolpazu jedna kurva kelnerica što se ševila s
nekim Germancem istog dana skinula junfer.
Stojimo nas trojica kod bioskopa kad naiđe Stole Apaš.
"Klinci", kaže - a on vršnjak mog burazera - "je l' biste vi večeras nešto uboli?"
Mi mislimo - zeza se. Gledamo ga belo.
"Kroz pola sata", kaže, "budite kod kupatila."
Skupimo se mi tamo još pre vremena. A pantalonice nam ovako trepere.
Malo zatim dođe i Stole. Vodi još neke.
"Tu ste?" kaže. "Dobro. Da krenemo."
Ukupno nas osmorica.
Pođemo pored kupatila, izbljemo na šumicu. Zatim, ivicom - oko nje - sve do njene
druge strane, tamo, prema Zvezdari.
Stole kaže:
"De sad, posakrivajte se."
Zavučemo se u neki šušmušljak, ni nos nam se ne vidi. Čekamo.
Već polako poče da pada sumrak.
Ćutimo tako petnaest minuta.
Pitam Jolpaza:
"Šta je, bre, ovo?"
"Ne znam", kaže.
"More, da mi idemo. Prebiće me matori kad vidi da nisam kod kuće." A Stole već
sikće:
"Ćuti tu, majku ti balavu!"
Uto se na ivici pred nama, dosta daleko napred, pojavi neki Germanac. Ne vidimo ga
dobro. Vidiš samo kako se ljulja u širokim čizmama i kako mu se na opasaču klati
bajonet. U rukama nešto nosi: kao nekakve konzerve.
Dođe tako na tridesetak metara do nas, pa sede na travu. Upola se i on sakrio. I puši.
Sad se više nema kud. Čekamo i dalje.
Malo zatim evo i nje.
Ide istim putem kuda i on, i osvrće se.
Ni nju dobro ne vidimo. Vidimo samo da nije baš mlada i da ima malo krive noge. U
ruci nosi neku torbicu.
Germanac, kad ona priđe, ustane, zagrli je i oboje se vuku u šumicu. I sad više ne
znamo gde su. Unutra već mrak.
Stole malo pričeka, pa četvoronoške odbaulja napred. Mi i dalje onde čučimo.
Tako potraje, bogami, pola sata.
Najzad evo Stoleta. Zove nas rukom.
"Pazi sad". kaže. "Germanac će sad da ode. Ona će još malo da posedi unutra. Čim on
izađe, mi ćemo da joj se privučemo. Kad dam znak, skači. Vas dvojica držite joj noge.
Vas dvojica ruke. Ja joj neću dati da viče."
Pođemo za Stoletom četvoronoške. Uvučemo se u šumicu.
Uto, tamo negde pred nama, Germanac odnekud ustane kao da izraste iz onog
šušmušljaka, obuče bluzu, sagne se, valjda da je poljubi, i pođe napolje. Ona ostane
sedeći. Vidimo joj, sasvim nejasno, samo glavu. Puši.
Počnemo da joj se primičemo.
I - Germanac već zamače za ivicu. Promiče pored drveća.
Kad on odmakne, Stole polako ustane i, još pognut, mahne nam rukom.
Pred nama, tamo, žena ustaje. Još puši, ali polako prikuplja prnje oko sebe. Stavlja u
torbicu one konzerve.
Na prstima, krijući se iza žbunja, sasvim joj se primaknemo. Onako otpozadi, Stole
joj odjednom skoči pravo na glavu i obori je na zemlju. Šakama joj pritisne usta i
potmulo viče:
"Drži je! Drži joj ruke!"
Pritrčimo i mi - i napravi se čitava gužva. Ne zna se ko koga drži.
Ona se rita, brani i u toj zbrci odjedanput nam se nekako izmigolji. I vukući se naguz,
izmače se metar-dva.
Sa crvenim flekama na bledom licu, gotovo zagušena, nemajući vremena ni da ustane,
sa zadignutom suknjom nad belim, pomalo debelim butinama, otuda psuje:
"Ma, šta 'oćete, majku vam slinavu! 'Oćete mindžu? A? 'Oćete mindžu? Pa evo vam!
De da vas vidim šta možete!"
Mi se zbunismo. Gotovo da se pokupimo.
Ali Stole, kao da je samo to čekao, skoči kao zec i već joj uskoči između nogu. Zgrabi
je za butine i zavali na leđa. Nervozno poče da se otkopčava.
"A ti?" kaže. "A ti šta 'oćeš? 'Oćeš da kažemo četnicima, pa da te ošišaju? Je l' to
'očeš?"
Pa onda nama:
"Drž' joj ruke! Drži joj ruke, šta bleneš!..."
Kad smo se svi izređali, ona se, onako raščepljena, znojava, jadna, polako uspravi na
laktove.
"Je l' vas ima još koji? Je l' vas ima još, majku vam ništačku? Svu ste mi bluzu
iscepali, majku vam usranu! Nećete valjda da mi je kupite. Bolje da je iscepate. Kako
ću, ovakva, kući? Je l' vas ima još takvih, mrtvu vam majku!"
I psujući, žmuri od besa...
3.
Posle smo Patak, Jolpaz i ja počeli da služimo Apašu kao skakavci. Trčali smo onako
kud bi nam rekao da idemo - da prenesemo neku poruku nekoj šolji ili nekome
drugom, da sklonimo nešto što ne bi hteo da bude kod njega, ili nešto slično. Ne, ništa
nismo drpisali; samo dva-tri puta nešto Germancima, i to pred sami kraj. Apaš nije
voleo takve stvari. Hteo je da otme, recimo; hteo je da prevari na kartama; ali da
ukrade nije voleo niti je to uopšte radio. Uopšte, on nije voleo ništa da radi za šta ne bi
imao publiku. I - nekoliko puta smo mu asistirali u nekoj tuči: voleo je, na primer, da
prebije nekog džulova na pijaci. - I to je uglavnom bilo sve.
Onda je došlo i oslobođenje. Moj burazer Vlada je u Beograd stigao valjda s prvom
jedinicom koja je u njega ušla, a prvi posao koji je u njemu imao da obavi bio je da
mene oleši. Kako je on za to s Apašem saznao, veze nemam, tek već je sve znao i
odrao me na mrtvo ime i prezime. A odmah zatim su Apaša i druge starije među nama
pokupili u vojsku i oterali na front. I tako se prvo Stoletovo društvo raspalo.
Nekako, međutim, još za vreme rata, a pogotovu posle njega, kod nas je odjednom
postao vrlo popularan boks. Moj burazer se za vreme rata, zajedno s ilegalom, a
možda i koristeći ga kao zaklon za nju, time bavio; Apaš je to takođe radio; a posle
njega, već, gotovo da nije bilo klinca sa Dušanovca koji to nije pokušao: Mita
Majmun, Ivica Lepi, Steva Džambas, svi. Samo nas nekolicina smo u tome bili umalo
uporniji i nešto ipak postigli, svi ostali su pre ili kasnije otpali. A to znači da u to
vreme na Dušanovcu gotovo nije bilo klinca koji nije znao da se maklja. Stole,
razume se, baš među njima i skuplja svoje novo društvo.
A boks ti je takav: može te naučiti dobrim stvarima - da osetiš da se ne umire od
svakog udarca i učiniti te gotovo neustrašivim ili čak i mudrim, da više ne primaš sve
tako kako izgleda - a može te i za ceo život preplašiti ili ti i dušu zatrovati. tako da
počneš da uživaš u tome što u čoveka možeš da udaraš kao u džak. Stole je stvarno
bio neustrašiv. Jer, ako se to ne može reći za Majmuna, a pogotovu za Džambasa, od
Apaša je zaista mogao da postane dobar bokser, samo da ga je to interesovalo.
Pri tom, svi smo mi bili u Radničkom: a Radnički - zna se čiji je bio klub. Tako, jedno
vreme, dok još nije bio potpuno prestao da trenira a već je oko sebe imao i Ivicu, i
Majmuna i još nekolicinu, iako mu se radnja tek razvijala, cajkoši su bili ti koji su
njega i njegove, s jedne strane, jurili i, opet, upravo cajkoši ti koji su ga, sa druge
strane, kao svoga štitili.
Ipak, četrdeset peta i četrdeset šesta još su bile isuviše vruće za takve stvari. Ni
četrdeset sedma još nije bila sasvim dobra. Četrdeset i osme, tek, počelo je da se
priprema ono zlatno doba Apaševo, koje će zatim trajati gotovo nekoliko godina.
A ja u to vreme - nekako sam se bio otkinuo. Stvarno sam se već bio zagrejao za boks.
Četrdeset i sedme na omladinskom prvenstvu Beograda zauzeo sam drugo mesto u
velter-kategoriji.
Sve dotle, iako sam pomalo počeo da treniram još četrdeset pete, bio sam ne samo
potpuno nepoznat nego sam i sam boks i boksersku dvoranu shvatao kao mesto gde se
uglavnom možeš dobro zezati. Redovno trenirao, naravno, nisam. Međutim, bio sam
ono što se zove darovit. Mada dugih ruku i visok, gotovo mršav, bio sam dosta brz, pa
čak, za početnika, imao sam i dobru tehniku. Već tada, umeo sam da udarim žustro i
jako, i levom i desnom, dosta sam dobro radio nogama, i kako sam imao i odlične
reflekse, teško me je bilo pogoditi. Dosta sam bio i srčan - nije me bilo lako uplašiti. I,
pri tom, što za boksera takođe nije nimalo nevažno, imao sam i prilično simpatičnu
njušku; već tada sam počeo du stičem svoju publiku. Još posle ovoga, posle
omladinskog prvenstva, tako reći kao klinac, postao sam bokser s kojim se ubuduće
mora računati.
Tada, u finalu - nekako sam do njega dospeo - sreo sam se s Jovicom Čauševićem,
kasnijim državnim reprezentativcem, koji je bio godinu dana stariji od mene i imao
duži staž u boksu nego ja. On nije bio nikakva klasa; bar je takav utisak ostavljao. Bio
je levak i imao desni gard, koji je za mene gotovo do samog kraja bio priličan
problem. Uz to, saginjao se, hvatao rukama, nije bio nesklon da u gužvi udari glavom.
Kažem, nije ostavljao bogzna kakav utisak, i stvarno nije bio veliki bokser niti ga se
danas iko seća, ali je zato bio jedan od onih koji umeju da smrse konce mnogim
boljima od sebe. Samo asovi su uspevali da izbegnu njegove zamke i da ga pročitaju;
samo njima u stvari nije bilo potrebno mnogo da ga čitaju. Ja tada to ni izbliza nisam
bio.
Nastupio sam samosvesno - bio sam, u stvari, srećan što sam njega dobio - i, u
početku, gotovo sam uspeo da ga zbunim. Uspeo sam da mu nametnem svoj stil: ne
puštam ga blizu, stalno ga presrećem direktima, i kad god mi se ukaže prilika,
bombardujem ga krošeima; nekoliko puta sam ga baš dobro odalamio. Pred kraj, već
imam dobijenu rundu.
Publika navija za mene. A oko ringa - gomila dušanovačkih mangupa. "Napred,
Vrapče", viču.
Tada, gotovo pred sam gong, on mi se nekako uvuče u klinč i, niži od mene, prosto mi
iskida pleksus. Pokušavam ja da mu se izvučem, izmičem mu se, gledam da ga tako
pogodim da ga odgurnem i - u tom izmicanju - on me potkači aperkatom. Učini mi se
da ću da progutam svoj sopstveni jezik; prosto, kao da mi zapade u grlo. Ipak, nekako
ostadoh na nogama, pružih odozgo dva-tri direkta - i on se malo odmače. I - iako mi
se dobro mutilo u glavi, još dva-tri udarca, dve-tri eskivaže - udari gong.
Publika - da poludi.
Odem u svoj ugao - a malo se, kao, povodim - sednem. "Je l' te dobro potkačio?" pita
me trener, neki Mića Stefanović. "Kao maljem". kažem. "Nisam to znao." "Pa govorio
sam ti", veli on i ljuti se. I stvarno mi je, čovek, govorio. "Ne puštaj ga", kaže,
,"blizu", kao da ja to ne znam, "beži od klinča. Gledaj da ga sateraš u ćošak. To ga,
izgleda, zbunjuje."
U drugoj rundi sam oprezniji. Pimplam nešto direktima, pretim mu krošeima. Ali sad
više nisam siguran da sam prvu dobio: moram da krenem. Pođem polako, kljucnem ga
dva-tri puta direktom u čelo - a on je tu osetljiv koliko i bizon - načinim fintu desnom
i - nekako mi se zgodi - dobro ga odalamim desnim krošeom. On to izdrža i pobeže u
ugao. Sad si, mislim se, moj. Počnem iz daljine da radim kao mašina, direktima, da ga
ne bih promašio, pa da izgubim ravnotežu, i čekam ga da mi se namesti za kroše. Ali
nikako da ga dobro potkačim: beži mi, levo, desno, saginje se, i sitnim, mrkim
očicama kao u divljeg vepra stalno me gleda pravo u oči. Najzad, odjedanput se saže
kao jež, opet mi se uvuče u pleksus, tu me valjda samo dva puta opali, dok me ne
otvori, i duf! - opet onaj aperkat. Ja ovako, raširenih i ruku i nogu - na leda!
U publici, čini mi se, tajac.
Odmah skočim na noge. Sudija mi broji.
Tresem glavom, okrećem se oko sebe, skakućem. I tek sada čujem da publika urla: svi
stoje.
Na "sedam" zauzmem gard; još ne čujem sasvim dobro, još mi sve izgleda kao da je u
jastuke umotano. Opet počnemo. On me sada prosto juri. Ja uzmičem, a levu stalno
držim ispred sebe. I tako nekako izdržim do gonga.
U pauzi sedim u uglu mrtav preplašen. Dotle sam imao već oko trideset mečeva, a
posle ovoga sam izašao na ring još oko sto trideset-četrdeset puta, ali nikad se ni pre
ni posle toga nisam osećao tako smrvljen. Sedim onako i mislim: "Beži ti, lafe, iz ovih
konopaca dok još imaš vremena."
U trećoj rundi samo što nisam bežao. Pokušavam da držim strvinu na odstojanju,
tražim ga odozgo, kvrcam ga u čelo. Ali on me napipao, pa me juri kao mrtvog konja.
U životu sam doživeo svega dva klasična nokauta, a svega sam osam puta u borbi
uopšte bio oboren: on me je tada načeo. I u trećoj me je oborio.
Tada je, još iz rata, nekako pomalo bio u modi jedan udarac koji se zvao sfing: to je
bio krvnički udarac, nalik na kroše, ali malo odozgo, poluopruženom rukom, koji je
nekako ubrzo bio i zabranjen. Ja ga nisam koristio: to mi je pomalo već ličilo na
ubijanje, ne na boks. Tri puta mi je u trećoj rundi opet ulazio u pleksus, otuda me
otvarao, zatim je dolazio levi aperkat, pa kratki desni kroše i onda bi levom odozgo
ispovio sfing. Dva puta sam mu izmakao, tako da umalo sam nije pao; društvo se
naokolo smejalo. Treći put me je ipak našao. U uvo. Odleteo sam na pod kao da me je
šutnuo nogom.
Izgubio sam, naravnu. Istina, opet sam ustao, ali jedva sam izdržao do kraja. U to
vreme još nisam sasvim shvatao šta je kondicija i to mi baš nije bila jača strana.
Čudim se što nas sudija nije prekinuo ranije.
Posle toga sam, kažem, boksovao još sto četrdeset puta i za sve to vreme izgubio sam
svega devet borbi. Četiri puta od toga - on me je tukao! Nikako nisam uspevao da mu
nađem slabu tačku. - Laž je to da ima boksera koji nemaju slabu tačku. Svi ih imaju!
Oni za čiju se nije saznalo bili su, svakako, i veoma dobri, ali imali su i sreće da ne
sretnu dasu koji bi umeo da im je napipa. Ja sam, na primer, važio za čvrstog boksera,
umeo sam i dobro da udarim i da podnesem velike batine, i nisam imao staklenu
bradu, ali od aperkata sam se čuvao kao od žive vatre. Ako me neko tako zgodi u
bradu malo jače, teško sam ostajao na nogama; to je valjda od sklopa vilica: moji zubi
zaista nisu baš najpravilniji. Isto tako, u eskivaži sam se čuvao od saginjanja; na kraju
sam se od toga gotovo bio i odviknuo. Jer ako me neko tako, dok sam sagnut, pogodi
krošeom u uvo, ja padam kao sveća, ni svi sveci ne mogu da mi pomognu.
Tako sam ja mome prijatelju Čauševiću vremenom postao stalna mušterija.
O tom prvenstvu, a i o ovom meču i meni novine su dosta opširno pisale i, mada sam
u finalu izgubio, čak me proglasile za nekakvu malu boksersku nadu. Posle toga sam
najzad stvarno počeo ozbiljno da treniram. Nekako upravo tada, preuzeo me je trener
Miša Poparsić, čovek koji je podigao nekoliko odličnih boksera. On mi je poboljšao
rad nogu, usavršio mi udarac, tako da sam vremenom počeo da udaram kratko i
žustro, gotovu nevidljivo, i pri tom razorno, nabijao mi kondiciju. To je bio čovek koji
me je odlično poznavao i koji je, znajući koliko volim da se zezam i da jurim ribe,
umeo da uveče navrati i mojoj kući da prokontroliše da li sam na vreme legao. A i ja
sam se, moram da kažem, najzad ipak bio naučio na disciplinu; retko sam kasno išao u
krevet, a pušio ni pio, recimo, nisam nikad.
Pa ipak, mada sam iduće godine kao junior lako postao prvak Beograda i Srbije u
velter-kategoriji - Čaušević je već bio senior - a pedesete i pedeset prve kao senior
prvak Srbije u polusrednjoj, za sve vreme, sa Čauševićem sam svega jedanput uspeo
da izvučem nerešeno, a tek u našem poslednjem susretu, kad sam bio u vojsci i kad
sam stvarno bio pun kondicije, uspeo sam i da ga pobedim. I to mi je bio prvi i
poslednji put.
Uloge su nam se za to vreme menjale. Ja sam postao teži i dospeo u polusrednju, a on
je ostao u velteru; kad je on dospeo do polusrednje, ja sam već bio u vojsci i odavno u
srednjoj. Ali toliko je na mene kao na mušteriju bio navikao da me je redovno jurio i u
težoj kategoriji. Znate li kako se čovek oseća kad pred sam meč mora da popije tri
litra vode? Ni toga se on nije plašio. Uz to, ja sam već postajao poznat - počeo sam da
dobijam i nokautom, od četiri međunarodna meča jedanput sam boksovao nerešeno, a
tri puta pobedio - pa je na meni sada već sebi pravio reklamu. Četrdeset devete na
prvenstvu Srbije u velter-kategoriji bio sam veliki favorit, ali sam eliminisan još u
predtakmičenju: on me je to bio presreo. I nikad to nije bila lepa borba, ali je uvek
bila veoma uzbudljiva. A ja bih u njoj redovno bio taj koji je dobio batine.
Nikad to neću razumeti. Izlazio sam na kraj s ljudima s kojima on ne bi mogao ni da
sparinguje. S takvima, pružao sam partije o kojima bi se mesecima pričalo: nekoliko
puta su me na rukama u svlačionicu odneli. A onda bi mi došao on - prosto bih video
kako mu je škembe od popijene vode naduveno kao fudbal - i tukao bi me. Zatim je
bilo došlo vreme kad sam i ja njega počeo da obaram. On bi pao i, kao da je tamo čašu
vode popio, skočio bi i odmah bi opet počeo da me maže. Tek poslednji put, kažem,
kad sam u vojsci dobio nagradno odsustvo baš u vreme otvorenog Zvezdinog
prvenstva, tek tada sam uspeo da ga, jedan jedini put, najzad pobedim. Tada je on
zaista već bio isuviše mali da bi mogao da mi naškodi.

4.
A onako, inače, koliko sam među konopcima postajao bolji, i koliko sam boks
ozbiljnije shvatao, toliko sam bio sve veći trubač. Moj matori je radio, burazer je u
komitetu radio, ja sam radio: s lovom - nikakvih problema. Snabdevao sam se - u
diplomatskom magacinu. U preduzeću, Janku Lisjaku, bio sam ljubimac. Iako među
najmlađima, u radionici sam najpre bio brigadir, a onda - zamenik šefa. I umeli smo
da zasučemo rukave. Mangupi su me slušali kao matorog. Umeo sam da kažem:
"Mangupi, ovo ima da se svrši, nema da se ide kući dok ne bude gotovo." I ostali bi,
nemaš da brineš. Moj diša nije propuštao moj meč. Kaže: "Ljubo, je l' ti treba neki
dan za trening? Je l' ti treba da izađeš? Samo kaži." I ja bih u pola radnog vremena
uzeo torbicu na rame: "Idem na trening", pa - s nekom šoljom - na Savu ili u bioskop.
Voleo sam ribu, brate! Pošto sam uveče morao ranije da legnem, obično sam ih, danju,
vodio u šumicu. S trolejbusa bih svratio kući po mantil; imao sam jedan svetli,
specijalni mantil, jedino za to. Nju bih ostavio na ulici da me sačeka. I dok bismo
polako prolazili Dušanovcem, mangupi se kikoću: "Vrapče uz'o beli mantil!"
I trčale su, đavo bi ih znao zašto, kao mutave. Obično bih s jednom išao ozbiljno. Nju
bih čuvao, a naokolo sam klao sve što bi mi palo pod ruku. Ali posle dva-tri meseca i
to bi mi dosadilo, probušio bih i nju, i 'ajd dalje: našao bih drugu ozbiljnu. Sedam
junfera sam tako odneo. Ni sam ne znam na šta su te slepice trčale.
S tipovima na Dušanovcu živeo sam dobro: ne diram ja njih, ne diraju oni mene.
Dosta njih su mi bili i navijači. Ali mnogi su me i mrzeli. Baš zbog riba. Oni jesu bili
dasovani, nema zbora, i svi su imali svoje cure. Ali dok je moj bio čitav Beograd, oni
su imali relativno uzan teren : Dušanovac, Auto-komanda, Voždovac, dve-tri ribe sa
Zvezdare, koje bi ubrzo prestale da budu interesantne, dve-tri sa Kalenića - i to je sve.
Sa Karaburcima su ratovali i tamo nisu imali pristupa, Slavija je za njih bila nekako
velika, raštrkana, nije imala svoje zborište i tu se nisu snalazili, Crveni krst, opet, bio
je pomalo gospodski. Oni su uglavnom mogli samo da ih menjaju između sebe, a to
već nije dobro: kakav je to štos ako su ti curu s kojom ideš ševila trojica mangupa iz
ulice?
Negde oko pedesete Stole Apaš je bio na vrhuncu.
To je bio crn, ne baš mnogo lep momak. Imao je gustu, pravu crnu kosu, koja mu je
uvek dosta lepo stojala, iako mu je nekako počinjala gotovo sa polovine čela. Retko je
čoveka gledao u oči: uvek je pogledom nešto tražio naokolo, kao da se na sve što mu
pričaš pravi lud. Bio je i dosta nizak, i, u odelu, činilo ti se, ništa naročito. Ali kad se
svuče, na Savi, nisi mogao da mu se ne diviš. Na njemu je ležao mišić na mišiću,
svaki tanak i svaki na svom mestu. I - elegantan kao cura: koliko je u ramenima bio
širok i jak, toliko si ga u pasu gotovo šakama mogao obuhvatiti. Ruke - nadlanice,
podlaktice, nadlaktice - istetovirane. Najviše riba je na Savi i uhvatio. Umeo je iz
štosa, za opkladu, iz cuga po tri puta gore-dole da je prepliva.
Tada je imao, valjda, dvadeset i šest. Kao i ostali mangupi, negde je radio, kao
mašinbravar, ali je i tamo, izgleda, umeo da se posvađa i da udari; često je menjao
preduzeća. Nije se u stvari tačno ni znalo gde radi. Živeo je s kevom, koja je primala
neku penzijicu; lovu od plate joj valjda nije ni davao. Na desnoj potkolenici, na
specijalnom kaišu, u kožnoj kaniji, stalno je nosio sjajnu, kao brijač oštru utoku. Ali
retko je upotrebljavao. Jer, sem iz boksa, negde je bio pokupio i neke štosove iz
džuda: dirneš li u njega, isto ti se hvata kao da si se našalio sa zmijom, budi siguran da
te sutra ni rođena majka neće poznati. A to se zaista moglo desiti samo frajeru: u njega
obično niko nije smeo ni da darne, obično je on bio taj koji je nasrtao. Mislim da u to
vreme nije olešio samo onoga koga nije hteo.
Glavni štos u to vreme na Dušanovcu bio je da nekoga prebiju bez veze, radi zabave.
Kad nigde ne bi bilo igranjca, nigde se ne bi započeo poker, nigde u blizini ne bi bila
neka nova riba, kad bi se pogledao poslednji film, društvo bi bez veze žvalavilo na
pijaci ili pred bioskopom. Tad bi neko rekao: "'Ajde da nekog olešimo." "'Ajde", rekli
bi. Ako do bioskopa ne bi sreli nikoga nepoznatog, iz nekog drugog kraja, ili ako
odnekud ne bi naišao neki tip s ribom koga bi pred njom mogli da odelju ili bar da
orezile, obično bi se nadžonjali kod trolejbuske stanice.
Dva-tri klinca skakavca bi se nacrtala uz samu banderu. Kad bi trola stala i društvo
počelo da se istovaruje, oni bi se zakačili za nekog čilagera; gurnuli bi ga, ili bi mu
opsovali majku ili nešto slično. Dušanovčani su znali za štos: progutali bi i gledali da
što pre ispare. Onaj koji nije bio verziran, međutim, klinca bi pojurio, dohvatio bi ga
za uvo ili bi mu opalio šljagu. Tada bi društvo došlo fol u zaštitu. Ako bi to bio neki
čilager penzioner ili neki mekani tip, Stole Apaš bi ostao kraj zida. Gledao bi šta se
radi i grickao bi šibicu. Ako bi, pak, mušterija bila oficir ili neki mlađi žvalavko koji
se ne bi dao, umešao bi se i sam. Čovek bi zatim ostao da leži, a oni bi se zezajući se
pokupili dalje. Posle bi Stole rekao: "'Ajd sad na sovanje, sutra treba da se šljaka." I
razišli bi se na spavanje.
Negde oko pedesete na Dušanovcu se osetio deficit u ribama. Oskudevali baš,
dabome, nisu. Ali u početku su s mangupima htele da pođu i gimnazijalke, uhvatila bi
se i poneka studentkinja - iako to već retko - a onda je došlo vreme kad je sve što je
nekad vredelo postalo kvarno i kad se oko njih našla samo gola fufa.
Tad su počeli da izvode drugi štos iz tog vremena. Po četvorica-petorica bi se
pokupila i otišla na Zvezdaru ili u Hajd-park; šumica iznad Dušanovca je odavno
postala mrtva, tu niko osim njih nije smeo ni da prdne. Tamo bi malo šacovali i kad bi
ošacovali neku lepu ribu koja je s nekim tipom malo zavrljala u neki šušmušljak,
žvalavka bi najurili, a na curi bi se izređali. Ako bi tip bio uporan i hteo da se maklja,
oni bi ga prebili i dok bi ga dvojica držala, na njegove oči bi se na njoj ređali. A cure
bi bile toliko preplašene da bi se obično same poturale. Kad bi sve bilo gotovo, rekli
bi lafu: "Ti si, bre, daso, baš neka stipsa. Evo ti tvoja gerla, kad si baš toliko navalio. I
- fina ti je gerla. Čuvaj je." I ostavili bi ih.
Ali oni su hteli da imaju i svoje, stalne cure; da liče na nešto, ne kao one što su se
vukle za njima. I, opet u grupama, počeli su da obilaze đuskavce po gradu - Lolu,
Indeks, Božidarac kod Kalenića, Zvezdino košarkaško igralište na Kališu.
U Loli i Indeksu, međutim, klima im baš nije mnogo prijala. Nekako je bilo jako
mnogo tipova, a vrlo malo cura. Ono što je bilo slobodno nije mnogo ni vredelo, a i
držalo se na ceni: neće sa garavcima. A ono što je nešto vredelo već je bilo zauzeto;
studenti nisu toliko naivni da bi ih olako pustili. Tamo su mangupi nekoliko puta
napravili gužvu, dva-tri puta su nekoga na brzinu izmasakrirali i izgubili se. Ali, posle,
ciketani ih uočili i čim se Stole Apaš ili Mita Majmun pojave, oni viču: "Evo ih!" I
jurnu po desetorica. I koliko god da su i Stole i Majmun i ostali bili dobri, dva-tri puta
se nimalo lepo nisu proveli. Nisu to bile baš velike batine, kao što su oni umeli
nekoga da oderu, ali su svaki put ipak dobro dobili i na kraju su još morali i da kidaju.
Pa čak, posle toga, nikome ne bi mogli ni da se osvete: gde ćeš da uhvatiš nekog
kilavog studenta koga ni ne znaš, sem da ga čekaš pred nekim domom? A tamo - već
nimalo nije bilo zgodno. Uopšte, mangupi su se dosta čuvali velikih gužvi; u vojsku,
recimo, takođe nisu dirali.
Kod Božidarca isto tako nisu bili u velikoj formi; Dušanovac ipak nije tako daleko,
čuje se šta se tamo radi. Međutim, tu su još ponešto i mogli da uhvate; tu su se,
uostalom, i čuvali da se ne iskompromituju previše. I - još su ponešto mogli da urade
na Zvezdinom.
Tamo smo se Apaš i ja i sudarili.
5.
Ja sam tada baš bio teslimio jednu svoju curu. Počela da mi bari kevu, folira mi
matorog, švecu mi vodi u bioskop. A i sam sam s njom malo bio neoprezan, dovodio
sam je kući. Andra, moj matori, već počeo da me zapitkuje: "Šta ti misliš s ovom
devojkom što ne izbija iz naše kuće?"
A, to li je, mislim se. Čekaj, nanu ti tvoju.
lmao sam jednog drugara, zgodnog lafa, nekog Laleta, cinkografa iz Borbe. Ali -
koliko lep toliko kvaran; strašno drčan neki tip. "Lale", kažem ja njemu, "učini mi
uslugu. Ja večeras treba da se nađem s jednom ribom, a sa Desom sam se dogovorio
da je vodim u bioskop. Idi vodi je ti. Evo ti karata. Kaži da sam ja zauzet u klubu. I
budi fin s njom, to je fina cura. I - još je cela." - Ekser, cela! Bilo to. nekad! "Ne brini,
burazeru", kaže on, "sve će bitl u redu."
Ja nisam voleo da se tako oslobađam od svojih cura, i čak bi mi bilo krivo ako bi me
kod neke nasledio neki bezvezan tip, ali s ovom sam baš bio zaglavio; neću valjda da
se oženim? Tip je, dakle, to veče odveo u bioskop, pa sam ja još jedanput šatro bio
zauzet, a treći put su već sami zakazali. Tad on navali na nju kao nezdrav. Ona
pobegne plačući.
Sutradan mi slini: "Takve mi drugove šalješ!" Ja se fol zabezeknem. "Kakve drugove?
Veze ja nemam! 'Vataš se s tipovima naokolo, pa još imaš obraza da dođeš da mi se
žališ! Iš, bre, od mene!" Onda joj i kod moje keve i ćaleta potkujem kopita. "A vi mi",
kažem im, šatro strašno ljut, "nađite još neku ovakvu curu kao što je Desa. Za mene
hoće da se uda, a uz put ide još sa dvojicom-trojicom." "Što smo ti je mi našli?" pita
me Andra. "Što dižeš maglu? S kim to ide?" "Nikakvu ja maglu ne dižem", kažem. "A
ona ide s najvećim beogradskim mangupoum, cinkografom Laletom iz Borbe, eto s
kim. Sam sam ih sinoć video." - Dođe moja Desanka još dva-tri puta. Matori se
odmah izgubi, keva se pravi da ima posla. Počne ona nešto da se žali mojoj kevi. A
keva joj kaže: "E, ćerko, devojka mora da vodi račun šta radi." I 'ajd zdravo. više se
nije pojavila.
To veče, dakle, došao sam na Zvezdino s mojim starim drugarom iz kluba i
partnerom, s kojim sam mnoge ribe uhvatio, Dragančetom Stojiljkovićem jednim
velikim lafom i velikim bokserom. - On je, kasnije, godinama bio reprezentativac u
velter-kategoriji i stvarno je bio veliki majstor, ali tek je pred samo povlačenje prvi i
jedini put uspeo da postane prvak i Srbije i Jugoslavije tek kad su se one ajkule
Šovljanski i Toma Hladni povukli. Jer pored njih nisi mogao da prođeš nikako
drukčije, sem da letiš avionom. - I uz put nam se priključio i neki Mića iz mog
preduzeća, jedan tip bez veze.
Ošacujem ja tamo jednu ribu lepu kao san - visoka, duga plava kosa, lepa glava,
šiljate siskice, noga kao salivena. "Draganče, bog te maz'o", vičem, "ždrakni onu
tamo." "Video sam je već", kaže Draganče, "strašna." "Daj", velim, "da je maznemo."
"Misliš", kaže on, "ti da je mazneš?" "Pa, naravno", smejem se, "ja. Visoka je za
tebe."
A on stvarno nije bio visok. "A šta bi ti falilo da gepiš onu s njom? Pogledaj je, nije ni
ona loša." Dogovaramo se mi tako - "Nanu ti kvarnu", kaže on, "dokle ću da ti
sparingujem, uvek 'vatam lošije ribe od tebe" - kad započe igra i odnekud se ka njoj
stuli - Stole Apaš! Stiže na vreme i diže je. S njim se pojavi i Mita Majmun i uze onu
drugu. Bacim oko malo naokolo i vidim - nešto dalje sede i druga dva dušanovačka
krvnika, Ivica Lepi i Steva Džambas.
Au, to ne valja! Odakle se oni stvoriše?
"Ljubo", pita me Draganče, "vide li ti to?"
"Vidim", kažem. Mislim se šta ćemo. "Znaš šta", odmah menjam taktiku, "'ajdmo mi
da uzmemo one tri što su ostale."
Uzmemo neka tri gabora - a ona u nekoj gužvi, ima ih valjda sedam-osam - sve drugo
već odneseno, kao na hipodromu. Odigramo tu igru.
Vratimo se na svoja mesta.
"Sad ćemo ovako", kažem. "Primaći ćemo se bliže, da opet ne izvisimo. I - ti uzmi
moju, a ja ću tvoju." "Uh, bre, ti već podeli!" "'Ajde, 'ajde, drugi put ću ja tebi da
sparingujem. A i ti, Mićo, sad gledaj kuda ćeš, i ti uzmi jednu odande." Sad ja hoću i
njega da uvučem. Ako dođe do neke gužve, bar ćemo biti trojica, iako on s
makljanjem nema veze. Ali - neka pravi brojno stanje.
Primaknemo se i koliko onaj dune u saksofon, mi smo već kod njih: "Molim."
Igram ja s onom malom, Dragančetovom: stvarno nije loša. Pogledam Dragančeta: on
nešto žvalavi, sav se isfronclao, ali, izgleda, nema veze - ona gotovo viša od njega i
još pomalo diže nos. Krišom šacnem Apaša i društvo: sede sva četvorica i mere nas
ispod oka. - Biće ovde noćas krvi do kolena.
"Znaš šta, Draganče", kažem posle. "Sad ćemo da ih preskočimo. Opet idemo tamo,
ali njih dve nećemo da diramo." "Dobro", kaže Draganče. "Ja kod ove tvoje, izgleda,
ništa ne bih ni uradio."
Uzmemo sada neke druge tri. Ove dve odmah zgrabe Apaš i Majmun. I, vidim,
situacija se, kao, popravlja. Ivica i Džambas sačekaše da vide kako će se stvar završiti,
pa i oni nešto uhvatiše.
Kad to bi gotovo, kažem: "E, sad pazi. Sad ne smeju da nam izmaknu. I ako primetiš
da nam Apaš i Majmun i ona dvojica prilaze ili da idu oko nas, tu više šale nema, kolji
prvog koji ti padne pod ruku, ne čekaj da oni započnu. I ne razdvajajte se. Budite oko
mene."
Tako i bude. Za dlaku izmaknemo Apašu i Majmunu. Oni, da se ne orezile, uzmu neke
dve bez veze. Ivica i Džambas se malo povrteše na klupi, pa kad videše da Stole i
Majmun igraju, odoše i oni.
Vidim da će ova igra da prođe bez gužve. Sad hvataj na brzinu.
Počnem nešto da žvalavim - kao, nisam je dosad ovde video, ja obično zapazim svaku
lepu curu, dolazi li često ovamo? - sve u tom stilu. Ona me, kao, malo pogledne - a
ima krupne, pametne zelene oči - ali nešto se baš ne lomi. Iz Kragujevca je, kaže, ove
godine je došla u Beograd, brucoškinja. Opet ja nešto počinjem, i opet nema mnogo
vajde. Da l' je Apaš, mislim se, već obario? A to je bio opak švaler: gde on trzne, ona
mora da padne ili zemlja da se prevrne. Ako još nije, sad moram na brzinu da je
uhvatim - ili neću nikad.
A ja i Draganče smo imali jedan mrtav štos, koji smo sto puta isprobali i sto puta je
upalio; mnogo su blesave te žene. Tako sam valjda i ovaj nadimak dobio.
Onako u igri, primaknem se Dragančetu. "Draganče, burazeru", kažem, "kako
napreduješ? Ja baš nikako." "E, moj Šampione", kaže on, "ne znam kako ti, ali ja bih i
sa Šovljanskim lakše na kraj iziš'o. Poštuje me kao mrtvog konja." One se, kao, malo
nasmeju. Mi se jedan drugome, onda, još malo fol jadamo, i one se - evo ih -
otkraviše! Njegova gleda u mene, moja gleda u njega: još moraju da budu fine, ali sad
se već - interesuju.
Odmaknem se ja sada i - klima je već druga. Posle onog zaleta, još malo se zezam na
svoj račun. Ona me sve češće pogleda; a ima trepavice kao zavese. Onda pita: "Kako
vas je ono vaš kolega nazvao, kakav ste vi to šampion?" Evo je! A ja se lomim od
skromnosti. Ma jok, nema veze, nisam baš neki šampion, samo sam prvak Srbije,
nisam jugoslovenski, ali Draganče je stvarno veliki bokser, iako ni on dosad nije
postao prvi, ali taj će to sigurno postati, to je i sjajan bokser i veliki laf - i sad
Dragančetu udarim strašnu reklamu. Stare smo mi kurve: on to isto dotle radi meni
kod one druge. A posle igre one će odmah da se ispreslišavaju.
Završi se igra. Pođem da je otpratim do njenog mesta i, skroman i fin kakav sam,
kažem: "Izvinite, vi jako lepo igrate, nisam skoro sreo devojku s kojom bih se tako
lepo slagao, i rado bih došao opet da vas zamolim. Ali primetio sam da često igrate s
onim crnim mladićem tamo" - to za Apaša - "pa ako je to vaš mladić, ili imate neke
obaveze, molim vas, recite mi, ja se neću naljutiti." "Ma ne", kaže ona, "nema veze. Ja
sam samo dve-tri igre s njim odigrala. A osim toga, pomalo me gnjavi. I oseća se na
duvan."
Drugi put smo ih takođe u poslednji čas pretekli - Apaš nije bio navikao da se utrkuje,
obično su gerle jurile njega - a treći put su, čim je počela muzika, same krenule ka
nama.
I tada - nas trojica se baš dogovaramo da ih preselimo kod nas; čak je i Mića kod one
treće nešto bio uradio - kad evo otud Majmuna.
"Zdravo, Vrapče", kaže. "Zdravo, Majmune. Kojim dobrom?" "E, Vrapče", kaže, "ne
drpišu se ribe lako kako ti to radiš." "Ne znam, Majmune", kažem, "na šta misliš. Kad
sam ja tebi drpio neku ribu?" "Nisi meni, Vrapče, ne pravi se naivan. Apašu. On me
šalje. Ono je njegova riba." "Kaži mi, Majmune", velim ja, "je li to stvarno njegova
riba ili on samo misli da je njegova. Je li je već obario?" Još ja pomalo sumnjam. "Pa,
možda već jeste", kaže Majmun, "a možda još nije. Ali - hoće. On kaže - njegova je. I
poručuje ti da odustaneš. Već tri nedelje se ja s njim ovde guzim. Već tri nedelje je on
ovde bari. Moja cura zbog toga sedi kod kuće. A ti, Vrapče, znaš koliko nije zdravo
otimati Apašu ribe." "Znam, Majmune", kažem. "Ali i ja tebi nešto da kažem: stari
smo mi drugari, ali i za tebe može da ispadne vrlo nezdravo što mi donosiš ružne
abrove. A kad već spominješ svoju curu, tebi, znači, nije stalo do one s kojom je drugi
stari moj drugar, koga ovde vidiš, Draganče?" "Ne", veli, "ne insistiram." "Dobro je
što ne insistiraš. A Stoletu poruči da kavgu s njim ne želim i da ja nikad nisam zalazio
u njegov atar. Ova cura, kaži mu, ne samo da nije njegova nego je - moja. I, kaži mu,
ona trza na mene. I još mu poruči da ja na nju ne trzam tri nedelje, kao on, nego već
tri meseca; samo što sam je zbog one moje ranije cure malo bio zabatalio. I kao
poslednje mu poruči: ne priliči jednom Apašu da nekoga moli da s neke gerle ustane
da bi došao na njegovo mesto. Apaš uzima ili ostavlja. Neka se ne bruka. A ja nešto
nemam utisak da je ovo takva riba da bismo zbog nje morali da se krvimo. Tako
pozdravi Apaša, mog starog drugara." "Dobro, Vrapče, kad tako kažeš", veli Majmun.
"Ali nije zdravo nama otimati ribe."
Majmun ode, i već poče muzika. Sve tri pođoše prema nama, čak i ona Mićina.
Počnemo da igramo i odmah se izmaknemo u suprotni ugao: ako počne gužva, bar da
možemo na vreme da ih vidimo.
A tamo - Majmun referiše. Stole gricka šibicu. Onda nešto misli, misli, pa ustade.
Pođe prema meni. Smeška se, a, vidim, bled.
Ovako digao ruku.
"Ljubo", viče izdaleka. "Ljubo, burazeru! Sve je u redu!"
Odmahnem i ja.
"Sve je u redu, Stole, burazeru."
I oni odoše.
Ništa nije u redu, mislim se, Stole, burazeru. Zapamtićeš ti meni. - I jeste mi
zapamtio. - Sačekaćeš ti mene na mesečini, Stole, burazeru. Sačekaćeš ti mene u
nekoj 'ladovini, kad se ne nadam. Ali, ne boj se, Stole, ni ja nisam naivan, stari moj
drugaru.
Posle smo sva trojica sa gerlama zajedno izašli, dobro smo gledali kuda svaki korak
pružamo i sva trojica smo jednu po jednu curu kući ispratili. A zatim su Draganče i
Mića sa mnom došli do moje kuće, pa su se vratili u grad i tek onda se rastali svako na
svoju stranu.
6.
A u to vreme u najvećem teče ona volovodnica s Rusima. Čuje se: drpili ovoga, drpili
onoga...
Nemam ja vremena za to. Malo sam kod kuće, ali, kao, vidim, moj matori nešto šuška
s mojim burazerom. Muvaju se oko radija. Ne zarezujem ja to: ko, bre, šmirgla uši
Rulovcima dok na ovom svetu ima toliko riba!
Odjedanput, jedne noći, dva tipa upala u našu kuću - kod nas se, hvala bogu, nikad i
nije zaključavalo - upalila svetlo i neko me vuče za pidžamu: "Diž' se!" "Šta je, bre?"
velim. A kroz prozor vidim, treći tip stoji u dvorištu, pazi na kuću otpozadi. "Diž' se.
Jesi li ti Vladimir Sretenović?" "Ma jok, bre!" Još ja ne kopčam. "Idi odavde! Ugasi tu
sijalicu, 'oću da spavam!"
Drpiše mog burazera! On bled, a veli: "Pustiće me, to je neka greška."
Ekser što je greška! Prođe desetak dana, prođe mesec - njega nema. Posle mesec i po,
umesto da puste njega, dođoše i po Andru. Krk! Ode još neko vreme i ja to još nekako
ne shvatam sasvim dobro. Vučem kevi neke pakete u DJušinu ulicu, čekamo tamo u
redu. Moja keva čisto pošizila. Vratimo se kući, a ona im pregleda veš parče po parče,
ljubi ga i zapomaže: "Jao, mili moji! Jao, Andro, mužu moj! Jao, Vlado, dete moje!
Jao, koga ću pre da oplačem!"
Šveca, koliko je vidi takvu, isto tako počne da slini. Ludnica.
"Šta ti je, bre, kevo?" vičem. "Jesi l' ti pošizila! Pa, ista su to govna! Oni se, bre,
zezaju, šta ti je? Pustiće ih!"
A ona odgovara:
"Jao, neće! Jao, nije to isto! Jao, neće se oni meni više vratiti! Jao, jadna, šta ću i kako
ću! Jao meni, sinjoj kukavici!"
Digoh ja ruke i od cura i od svega, pravo s posla trčim kuči. I na treninge prestadoh da
idem.
Ne prođe mnogo, evo Poparsića, mog trenera. "Gde si ti?" pita me. A vidim, ljut.
"Opet si počeo da se zezaš." "Ma, jok", velim, "kakvo zezanje. Ćaleta i burazera mi
ćorkirali. Ne mogu da ostavim ove dve same kod kuće. Poludeše." "Što?" pita on. "Ne
znam", velim, "zašto. Valjda nešto zbog Rulovaca." On ovako učini rukama: "Uh, ne
pipaj u to! To je opasno! Ti se ne mešaj!" "Ma, ne bih se ja ni mešao", kažem, "ali
pogledaj ove dve kukavice. Šta ću s njima?" On opet: "Nikako se ti u to ne mešaj! A
na treninge, molim te, gledaj da nekako ipak dolaziš." "Dobro", velim, "gledaću. Doći
ću."
Sutradan stvarno odem.
Tamo vidim jednog iz uprave.
"Molim te", kažem mu, "poruči Starome Perišiću da hoću da ga vidim. Hteo bih da
nešto razgovaramo." A Stari Perišić, narodni heroj i pukovnik - naš je predsednik.
Nema levu ruku do lakta.
Ode, tako, još nekoliko dana; opet ja redovno treniram.
Ponovo vidim onoga.
"Šta je bilo?" pitam ga. "Jesi video Staroga?."
"Kaže", odgovara on meni, "zauzet je, ne može sada. Bolje, potraži ga u kancelariji."
Meni nešto, ovako, iz stomaka navrnu na usta.
"Kaži Starome da dođe! Ovamo! Ovde se pravi boks, a ne u njegovoj policajskoj
kancelariji! Nisam ja policajac nego bokser! I još mu kaži: ja sam šampion, a on je
seronja! On neka dođe! Neka dođe ako hoće još da me vidi." - A mene u klubu čuvaju
kao malo vode na dlanu.
Kroz dva-tri dana evo Staroga.
"Zdravo, Šampione", kaže. "Jedan seronja te pozdravlja. Jedan stari seronja, koji je na
govnarenju i ruku izgubio." Narogušio se matori, ali, vidim, više me folira nego što je
stvarno ljut.
"Dobro", velim, "Stari, dobro. Ne 'vataj odmah na to. Treba li zbog toga malo da
otplačem? Kaži samo, odmah ću da prolijem neku suzicu. Ribe, čujem, dobro 'vataš i
tom jednom."
On se malo trže.
"U redu je, Šampione. Ne treba da plačeš."
"Ja tebe", kažem mu, "nikad dosad nisam zvao. Niti sam ti ikad nešto tražio. Jesam
li?"
"Ne", veli. "Nisi."
"E, pa kad nisam i kad te sad zovem, znači, imam neku debelu muku. A ti ne dolaziš.
Zašto?"
"Šampione", veli on, "znam za tvoju muku. A ne dolazim zato što ne mogu da ti
pomognem, eto zašto."
"Kako", kažem, "ne možeš?"
"Tako, lepo. Nije to moj sektor. A i da jeste: jače je to od mene, Šampione. Sitan sam
ja tu."
"Pa onda mi bar objasni. Šta je ovo?"
"Ne znam", kaže. "Misliš da ja znam. Ništa više ne znam."
"Kako", velim, "ne znaš? Ko će onda da zna?"
"Dobro", kaže on. "Onda znam."
"Ne", velim. I već vidim da više ne mogu da se kontrolišem. "Ne znaš. Ali onda -
znam ja! Ja ću tebi da objasnim. Ista ste vi, Stari, govna! Pomirićete se vi! Opet ćete
vi jedni drugima da ližete dupe! A ako uz put neko odapne - nema veze, ševac vas za
to boli! Posle možete spomenik da mu podignete. U to se bar razumete."
On me gleda.
"Mnogo si se, Šampione, nazlio."
"Ne", velim, "nisam se nazlio! Kita mene boli za vas, i za jedne i za druge! Eto vam
vaša politika! I za one dve budale me kita boli! Ali - keva će da mi odapne. Poludela
već. A čiji će to onda, Stari, biti sektor? To ti meni, molim te, kaži."
On, prosto, ne trepće.
"Ti si, Šampione", kaže, "dobar momak, i još si bolji bokser. I ne zezam te ja kad te
zovem Šampione. Stvarno si, pravi si šampion. Ali mnogo si se nazlio i vidim da
večeras ne mogu da izađem na kraj s tobom. Kako večeras ja da ti objasnim da sam
sitan za te stvari? Ipak, pokušaću nešto. Ne nadaj se mnogo. Ali bar ćemo znati šta je.
Pritrpi se još nekoliko dana. Javiću ti."
I rastadosmo se.
Prođe u iščekivanju i tih nekoliko dana. Ja - kao na trnju. Ne mogu više da gledam
one dve slepice kod kuće.
Evo, najzad, Staroga.
"Došao sam", veli, "samo da ti kažem da sam se raspitao kod drugova."
"I?"
"Oca će ti pustiti. Neće možda baš odmah, ali će ga sigurno uskoro pustiti."
"A šta će biti sa burazerom?"
"Za njega ništa ne mogu da ti kažem. Čekaj malo, videćemo."
Otrčim kući. Ispričam kevi.
A ona smakla maramu sa glave, rasplela se i odnekud izvlači svetog Nikolu; to je
nekad bila naša slava. Namešta ga na krevet i onako kleči pred njim. "Fala ti, Sveti,
što si me uslišio. Fala ti što mi ih vraćaš. Fala ti, do kraja života ću ti služiti."
"Šta ti je, bre, kevo", vičem. "Idi umij se, priberi se malo! Kakve te sad ikone spopale,
kakav sveti Nikola! Zahvali se Starome Perišiću, on ti je to učinio!"
A ona viče:
"I njemu, Bože, vrati. Posvetila mu se ona sakata ruka. O, daće Bog da će tako i biti."
"Ma ti, kevo", kažem joj, "mene ne slušaš. Pustiće samo ćaleta." A malo mi, kao,
strašno: ona za Vladimira, izgleda, ni pet para ne baca. Samo joj je do matorog stalo.
"I što si se pomamila s tom ikonom? Ne brukaj ni sebe ni njih. Šta će da kažu kad
dođu, pa čuju da si postala bogomoljka?" - A i Andru poslednjih godina bilo nešto
uhvatilo, i on joj to više nije dao.
"Neka kažu", veli ona, "šta hoće, samo neka dođu kući. A Vlada je mlad, on će sve
izdržati."
7.
Nekako baš tada, čini mi se, otpoče i ekipno prvenstvo. Ja - potpuno van forme. Tri
puta sam izašao - dva puta jedva izvukoh nerešeno, jedanput čisto izgubih. A i te
nerešene ne znam da li sam baš bio zaslužio ili su mi onako, na slavu, dali.
Opet počnem ozbiljnije da treniram. Jok, more, nikako mi ne ide. Nikako da se
sredim.
Najzad se još i povredih. Ništa strašno - malo sam uganuo prst - ali ne mogu ni na
posao ni da boksujem. Jednog jutra, nešto se s onim zavojem muvam po kući, kad -
evo ti moga Andre. Vuče nekakve prnje.
I ranije je bio sed, a sad, čini mi se, beo kao ovca. I lice mu nekako belo, kao
okrečeno, i podnadulo.
Koliko dođe do praga, poče da plače. "Mislio sam", kaže, "da ovaj prag više neću
prekoračiti."
Zagrlio nas sve troje i svi sline. A on - mene i švecu i gleda i ne gleda; ali matoru
stegao i ne pušta. Ljubi on nju, ljubi ona njega, bez zazora: briše suze on njoj, briše ih
ona njemu. Vode matori ljubav.
Sledećih nekoliko dana ćale i ja sedimo kod kuće.
On, vidim, uplašen na mrtvo. Duše u njemu nema. Drugi ili treći dan po dolasku
otišao do preduzeća. I, bogami, otpustili moga matoroga! "Neće", veli, "ni da
razgovaraju."
"Pa, dobro", pitam ga najzad, "šta to bi?" Hoću da ga pitam: šta su ti učinili kad su
uspeli da te ovako probuše?
Moj ćale odgovara: "Ništa me ne pitaj." "Jesi li video Vladu?" "Ne." "Šta će biti s
njim, ne znaš?" "Nlšta", veli, "ne znam i ništa me ne pitaj.
A i ti se u to ne mešaj." Ja se nasmejem: "Ne misliš valjda da i mene mogu da
upetljaju s Rulovcima?" "Svašta oni", veli, "mogu." Odjedanput, jedno poslepodne, ne
primiše nam paket za Vladu. "Zašto?" pitamo. "Nije", kaže, "tu." "Kako nije? Pa gde
je onda?" "Javiće vam se."
`Javiće vam se'
Potrčim ja Starome Perišiću. Jedva ga pronađem, jedva dođem do njega.
On se zdravi sa mnom a, vidim, nešto se ukrutio. 'Ladan.
"Šta je ovo, Stari? Burazer mi više nije u DJušinoj. Ne primiše nam ni paket."
"On je", veli, "otišao dalje." I ovako učini rukom. Nasmeja se valjda.
"Kuda to dalje?" pitam.
"Zna se", veli "kuda. Imamo mi jedno lepo mesto za njih."
"Kakvo lepo mesto?" A već pomalo poče da vri u meni.
On to valjda primeti.
"Ne boj se ti, Šampione, za njega. Tamo će malo da radi. Malo će da tuca kamen." I
opet ne izdrža nego se nasmeja. "Dobijaće knjige, novine."
"Kakve knjige, kakve novine? Šta će mu to kad je na robiji?"
"Nije to robija, Šampione. Nismo mi kapitalisti. To je - popravni rad. Mi ćemo da ga
prevaspitamo. Kad se popravi, pustićemo ga."
"Kako", velim, "da ga prevaspitate? Onako kao oca? Šta ste mu to učinili kad ste
uspeli onako da ga probušite? I otpustili ste ga s posla: ej, bre!"
A on mi kaže:
"Pa nego šta! Nema za takve mesta kod nas! Mora da plati!"
"Nema za takve mesta", kažem; a još se uzdržavam. "A za kakve onda ima mesta? Pa,
bre, Stari, moj ćale je još dvajes' četvrte štrajkovao u ovom Beogradu! On se borio za
ovu zemlju, kao i ti! A moj burazer, on je - ti to znaš! - za vreme rata pola Dušanovca
zapalio. A od rata tako reći u komitetu je i spavao. Ni sa devojkama zbog komiteta
nije stigao da ide."
A Stari mi odgovara:
"Ti meni pre neki dan reče da te ne 'vatam na moju ruku. A na šta sad ti mene 'vataš,
Šampione? I da znaš: to je bilo! Nema to veze! Za takve kao što su tvoj otac i tvoj brat
- nema mesta u ovoj zemlji!"
"Pa u kojoj onda, Stari, molim te, ima? To mi kaži. I zašto, bre? Zar zato što su slušali
radio?"
"Nisu oni samo slušali radio, ne pravi se lud! Pričali su svašta, i bila je to cela banda!
Tvoj otac je izlapela budala, i zato smo ga pustili. Ali tvoj brat je znao šta čini! On je -
banda! Tako se i u istrazi držao. I ne pitaj me ništa više."
Ja uzdrhtah valjda onako kao što sam samo prvi put kad sam na ring izišao uzdrhtao.
"Banda, veliš? Znaš šta, Stari: stariji si čovek, i voleo sam te i poštovao kao moga
ćalca. Ali sad ću ti reći: ti si banda, Stari. Ništa nisi bolji od njih. Još si gori!"
On preblede kao smrt. Ustade.
"Šampione", polako mi veli, "to mi je poslednji put rekao još Bećarević."
Ali mene sad samo sekirom možeš zaustaviti.
"Kita me za to boli, Stari. Kita me boli i za tebe i za Bećarevića. Ništa i nisi bolji od
njega! I opet ću ti reći: ti si banda, Stari! I svi ste vi banda! Ne zna se ko je od koga
gori! Poludeli ste, svrake su vam popile mozak, eto šta ste vi, eto šta si ti."
On još stoji.
"Dobro je sad, Šampione. Sad idi. Rekao si sve što si imao da mi kažeš, i idi. I odsad
da vodiš računa o tome šta govoriš! Dosta sam te branio. Odsad više neću. Imamo mi
podatke i za tebe!"
"I za mene?" velim. "E, baš me za to zabole ovaj moj zaguljeni ševac! Možete malo
da me uhvatite, pa da me pomuzete, tako poruči tvojim policajcima! A što se odlaska
tiče, otići ću, i to ću vrlo dobro otići. Ispisnicu da mi daš. U Radničkom sam se ja
gotovo i rodio i nisam mogao ni da zamislim da ću jednog dana otići. Ali sad više ne
mogu da boksujem za vas. Postaraj se da ovo bude naše poslednje viđenje."
I iziđem.
Kad se nađoh napolju, bogami, svašta mi dođe u glavu. Ispisnicu mi, mislim se,
sigurno neće dati, mogu da budem zadovoljan ako me još i ne drpe...

8.
Ništa o tome kod kuće ne pričam. Međutim, ne prođe ni nekoliko dana - ja u
međuvremenu ne treniram - kad, u preduzeću, zovnuše me telefonom. "Dodi", vele,
"posle podne u upravu."
Dadoše mi ispisnicu! Bez problema! Kažu, "Stari je rekao da ti napišemo ispisnicu, i
on je već i potpisao, ali opet da te pitamo: što ne ostaneš? Ovde si ti i ponikao."
"Znam to", velim. "Vaše brošurke čitajte sami."
Odem pravo u Zvezdu. Oni ovako - raširenih ruku. "Odavno mi mislimo na tebe."
Boli me ševac, mislim se, i za vas što mislite na mene. Ja se vas ne bih ni setio.
Odmah počnem da treniram - i sve onako traljavo. Ne ide mi, pa bog! Posle petnaest
dana već sam imao pravo da nastupim za njih i oni me odmah naguraju u ekipu.
Susretnem se s nekim dečkićem Petrovićem iz BSK-a; dobar momčić, i srčan, fer
bokser, samo - bez iskustva. Gledam ga pred borbu: ako ne pobedim nokautom,
mislim se, još u prvoj ili najkasnije do sredine druge, dobiću batine kao vo.
Koliko onaj kucne, ja navalim. Na početku druge runde nekako ga potkačim i on
odlete na daske. Sudija mu broji, a ja se mislim: ako se sad ne preda, kako sam se
nazlio, tako ću ga izmasakrirati da ga ni rođena majka neće poznati. Uto mali zauze
stav i ja već pođoh prema njemu, kad - ulete peškir. Dobro je.
Navijači me, posle, na rukama odneše u svlačionicu.
A kod kuće - pomor. Burazer se ne javlja. Matori nešto prčka po bašti: a kad smo mi
to radili? Mi smo svi metalci, još deda mi je to bio! Počeo da obilazi ulice, da se
raspituje da l' negde ima neka brava da se popravi; popravlja čunkove: ej, bre! A i ja
sam ufitiljio. U Radničkom nikakvih problema nisam imao. A sad?
I uto već stiže i jesen: jednog dana kod kuće me sačeka poziv za vojsku!
Ja sam se k'o bajagi upisao u neki tehnikum; ispite, hvala bogu, nisam ni pomišljao da
dajem. Ali da sam u Radničkom, na to bih je lako odložio.
Potrčim po potvrdu, pa s njom - u vojni odsek.
"Ja učim školu", kažem. "Kako ću sad u vojsku?" Sav sam se uprepodobio.
A onaj vojak me gleda, pa moju potvrdu - fik-fik! - na četvoro! "Drugome ti to", veli.
"U iduću sredu da budeš ovde sa stvarima."
"Dobro", kažem; vidim da moram da se pomirim. "A kud idem? Ja sam bio određen
za školu rezervnih oficira. Na godinu dana."
"Dobio si drugi raspored", kaže. "Ideš u specijalne, desantne jedinice."
"Na koliko?" pitam.
"Na tri godine."
Na tri godine! Reši mi Stari Perišić problem.
E, nanu ti policajsku, mislim se, baš da te molim.
Potrčim Dragančetovoj kući.
Sačekam ga dok se ne vrati s posla. "Draganče", kažem, "mene pozvaše u vojsku. I to
na tri godine. Pomagaj ako boga znaš. Zaposli mi matorog. Kako da ih ostavim bez
hleba?" A on u bravarskom Partizan nekakva markica; opet preko boksa, kao i ja.
"Znaš šta, Ljubo", kaže. "Kod nas takve isto tako otpuštaju. Prekjuče su baš trojicu
otpustili. I to nisu bili u ćorci. I još se uz to drže govori." "Ma, niko neće da zna! Ko
tamo zna moga Andru!" "Znaju ga oni koji treba da ga znaju. Provaliće se stvar."
Ej, majku mu! Ne valja.
"Ništa", kažem. "Šta možeš." Počnem da se spremam da idem.
"Znaš šta", kaže Draganče. "Možemo ovo da probamo. Mi radimo neke objekte u
Zaječaru i Mladenovcu, i tražimo ljude za teren; akordaše. Daj tamo da ga pošaljemo.
Ako baš i saznaju, mogu da kažem da nisam znao. Boli me ševac za politiku, ja se s
tim ne zezam." "Dobro", velim, "bolje išta nego ništa. Iako on za teren baš više nije.
Ne znam šta će tamo, na akord, i da zaradi. Ali makar to." "Dobro", kaže i Draganče,
"daj da probamo. Neka on podnese molbu. I neka tamo ništa o ćorci ne žvalavi."
Tako i bude. Prođe voz s mojim Androm i on ode u Mladenovac. A mene pošalju bogu
iza leđa, u Divulje.
Ali bilo to bogu iza leđa ili ne, svejedno, glavno je da nisam bio tu kad je bilo
najpotrebnije.
9.
A u to vreme, Stole Apaš - caruje na Dušanovcu. Kao i on, momci iz njegovog
društva, kad se svuku, svi po telu išarani kao detlići, svi nose boksere, svi imaju
specijalne utoke u džepu; sami su ih pravili. I svi ga slušaju kao malog boga.
I - nekad se još i znalo koga će da potkače: sad delju sve redom. Ništa se više ne zna.
Nekad su na Dušanovcu hvatali samo džulove ili ljude sa strane; sad više niko ni u šta
ne može da bude siguran; da li ćeš, sišavši sa trole, do kuće stići čitav ili sa
polomljenim rebrima, to je sve više stvar sreće ili nesreće, to ti je svakodnevna lutrija.
Kad uhvate nekog caleta samog, zna mu se; zatim nekoliko noći ne spavaju kod kuće,
a onda opet sve po starom. Cure su isto tako nekad hvatali samo napolju; sad ih jure i
po Dušanovcu. I, znalo se, neke neće da diraju: one s kojima su sami išli u školu, ili
mlađe, koje su išle s njihovom braćom i sestrama. Sad se ni to više ne ferma.
A cajkoši u to vreme - valjda imaju važnija posla. Nigde ih nema. Kad se i desi da
dođu na Dušanovac, idu sve po trojica. I onda, malo provrljaju po pijaci, kao da su im
džulovi najveći problem, kroz vrata prigvire u kafane i bioskop, pa 'ajd natrag. Sve
mirno, i svi zadovoljni; oni valjda još i ponajzadovoljniji.
Ali na dva-tri meseca pre nego što ću ja da pođem u vojsku, na Dušanovcu se pojavio
i neki cale Sulja. Nešto ne mogu da se setim da je ikad iko od njih tamo došao sitan, a
ovaj je bio pravo brdo od čoveka. U početku je i on na Dušanovac isto tako zalazio
samo u društvu i, kao i ostali, ponašao se mirno: kad već ništa ne možeš da učiniš,
onda bar ćuti. A onda, mic po mic, vremenom, malo-malo, pa se čuje: Sulja noćas
uhvatio na mesečini toga i namestio mu koske; Sulja jutros sredio toga; Sulja
namestio rebra tome...
Kakav je on bio ranije, ne znam, tek - došlo vreme kad je Sulja postao za
Dušanovčane prava kaznena ekspedicija: ništa bolji od Apaša i njegovog društva. Ne
znaš od koga pre da se braniš. Izvan Dušanovca on je bio miran i uredan. Ovde,
koliko krene od Rejona, razdrlji se kao raspop, zasuče rukave i uzme pendrek u ruku.
Više se ni s kim od svojih u društvu nije ni pojavljivao: uvek sam. I dok stigne do
kupatila - dvojicu-trojicu je sredio!
I, kao i Apaš, više ne bira. Kad uhvati nekog iz Stoletovog društva samog, odelje ga
pre nego što ovaj uspe i da zine. Tako prebio Ivicu Lepog, tako udesio Mitu Majmuna,
tako prošao Džambas. A onda naiđe na celu grupu, zajedno s Apašem - i nikoga i ne
pipne. Prođe između njih, poglednu se, ali kavgu ne zameću. Jedino što one koje je
nasamo već bio dohvatio uz put zezne: "Šta je, Mito, jes' to ispao iz trole?"
Ali tako je Sulja premlatio i mnoge klince, a i mnoge druge, potpuno nedužne ljude,
pa čak i Peru Manojlovića, invalida bez noge do kuka, koji nikad nikakve veze s
Apašem nije imao. Pera mu viče: "Ma ja sam, bre, invalid, zar ne vidiš!" A ovaj mu
odgovara: "A jes' to sa četnicima zaradio?" "Ma, jok, bre, kakvi četnici! Na frontu
sam bio!" "Jesi, jesi, sa ćetnicima, kad ja ka'em!" I udri još bolje. - Jednostavno je
znao, kad mu se niko na ulici ne bi nacrtao, da uđe u kafanu i čim ugleda dvojicu kako
sede zajedno, bez pitanja i reči počne da ih delje. "A što ti", veli, "laješ na narodnu
vlast?" A ljudi nemaju veze, piju pivo.
U početku, po neko je još i pokušavao da se žali. A tamo da li bi mu nešto uradili ili
ne bi, ja ne znam, tek, posle, Sulja dasu potraži, pa ga namesti još bolje. - Umuknuo
svet. Isprazniše se dušanovačke kafane.
Stole - da pukne od besa. "Majku vam pedersku", viče na svoje alamane, "zar ona
vreća govana da vas udesi! Ni za šta niste!" I preti mu: "Namestiće se on meni." Sulja,
opet, čeka njega. Kad bi ga negde noću sreo samog, on bi mu već rešio problem.
Danju, međutim, tu je uvek cela banda...
I tako, poručuju oni ponešto jedan drugome, vrebaju se, ali kad se sretnu na ulici,
poglednu se dobro - i prođu jedan pored drugog.
Odjedanput, jedne većeri tog leta, prvog otkako sam otišao u vojsku, Sulja se, prvi put
uopšte, na Dušanovcu pojavio u civilu.
Kod bioskopa, samo što su se vratili sa Save, celo društvo: Stole, Majmun, Ivica,
Džambas, Milanče Goli, svi, više od deset njih valjda.
Prođe Sulja pravo kroz njih. Svakoga gleda pravo u njušku i smeška se. Oko njega -
tajac.
Kad on već malo odmače, Stole povuče još dim, pa nagazi kokavac.
"O Suljo!"
"E?" kaže ovaj.
"Je l' te to, Suljo, najuriše iz milicije? I njima si, izgleda, dojadio."
"Jes', vala", kaže Sulja. Okrenuo samo glavu i smeška se.
"Pa, Suljo, odavno ja tebe čekam. Kad je već tako, mogli bismo mi malo da se
promarišemo."
"Vala, Apašu, ćekam i ja tebe. Nikako da mi se zgodiš. Ali, more i ovako."
"Dobro, Suljo", kaže Stole. "Al' da nemaš ti tamo negde neku malu pucu? Pošteno,
a?"
"A šta, Apašu, s tobom more bit' pošteno? Al' kad ka'eš, evo. DJe b' je?" I ovako
razrgne kaput.
"Kad je pošteno, nek je pošteno", kaže Stole.
"Evo, i ja ću moju utoku da ostavim." I zadigne nogavicu, pa otkopča kaiš.
I tako je počelo.
Veća mara kod nas ni pre ni posle toga verovatno nije viđena.
Kažu da na Dušanovcu niko dotle nije popio veće batine nego Sulja tog dana. Ali -
kljusina je to. Stole bi mu se privukao i pripucao bi mu seriju od tri, pa i četiri takva
komada od kojih bi i konj crk'o. A on se zaljulja kao zrela kruška, ukrsti očima - i
ostane na nogama. Onda u onoj gužvi ispruži ruku, i Apaš odleti tri-četiri metra dalje
u prašinu. Žurno bi sada Sulja potrčao da ga dovrši. Ipak, on je za Stoleta bio i trom i
nevešt: ovaj bi ga već čekao stojeći. Opet bi počeli da se ciljaju: Apaš bi ga gotovo
svaki put pogodio, Sulja bi se sit iznapromašivao. Najzad bi ga opet samo jedanput
pogodio i Stole bi se još jedanput profuzao po prašini. I onda opet sve iznova...
Tako su se vitlali od bioskopa do pijace. Ali snaga je snaga. Kad su stigli do pijace,
Stole više nije ličio na sebe; sva su mu već i leđa bila oljuštena od kaldrme. I mada
grogi obojica, cale, koji je i dalje ostajao na nogama, sad je sve više nadjačavao.
Najzad, na samoj pijaci je još jedanput uspeo da ga pogodi. Stole odleti, i to nekako
tako nezgodno da padne čak pod tezgu. I dok je, ionako već polumrtav, ovamoonamo,
pokušavao da se izvuče, evo već Sulje nad njim.
Jednom ga je Sulja udario tako kao da hoće da mu otkine glavu: Stole je zalepršao
rukama kao dživdžan i odleteo. Drugi put mu je Sulja prišao još dok je ustajao i opet
mu načinio hirurški zahvat na glavi: opet se Stole besplatno provozao po prašini.
Onda mu je cale, kao radnik koji je završio neki težak posao, već sporije, ali i
samouvereniji, prišao da ga zaista dovrši. Sad ga više nije čekao da ustane. Sagao se
da ga podigne: Stole je već čučao. Uhvatio ga za kosu, podigao do sebe i, onako
polupijan, nanišanio. I to mu je bila druga greška tog dana.
Kako se Apaš, onako polumrtav, kad vijuge čoveku više uopšte nisu u stanju da rade,
toga u stvari jevtinog štosa u tom trenutku setio, ne znam, ali on mu je odjedanput već
obema rukama pritisnuo šaku na svojoj glavi, samo je opustio kolena u čučanj - i
onome ligamenti pucaju kao da su od stakla. Sulja je stigao samo da urlikne.
Sad je za Stoleta već preostao lak posao. Predahnuo je, pa ga je gađao nogom u jaja,
pesnicom ispod pojasa u želudac, a šakom u oči, u grkljan, zavrat. Sve dok se cale nije
strovalio. A onda, za svaki slučaj - još nekoliko puta nogom u bubrege...
Zatim se nekako nekud odbatrgao, a Sulja je ostao da leži nasred dušanovačke pijace
kao vreća trulog paradajza. Kolima za hitnu pomoć su ga odneli.
10.
Naravno, nije se na tome završilo.
U ranu jesen te godine došao sam na prvo odsustvo. Za tu godinu rukavice nisam ni
video; odmah odem u Zvezdu malo da treniram: uželeo sam se. Kod kuće - sve kao
što sam ostavio. Burazer počeo da se javlja iz nekakvog Bakra, šveca se još više
razvila i, još i ranije lepa, sad postala prava lepotica. I - Draganče se muva oko nje!
Fol dolazi mene da vidi, a, ovamo, stalno bleji u nju. Keva i ćale mi baš ostareli. Ćale
se još lomata po terenu, ali nekako baš oronuo, tužno ti i da ga pogledaš. Kubure s
parama.
A na Dušanovcu - mir! Posle one makljaže cajkoši najzad pošizili, pa odjedanput došli
sa tri marice i sve što su našli, i krivo i nedužno, odvukli. Dabome, radili su oni slične
stvari i ranije. A dasovani bi negde posedeli mesec-dva, pa kad se vrate - sve po
starom. Sad ih, međutim, i ne puštaju tako brzo, a osim toga, što je glavno, više im
nema Apaša.
Ne zna se gde je Apaš. Traže ga cajkoši, traže ga drugari, a on se samo ponekad kasno
uveče za trenutak pojavi i, kao hajduk, odmah nekud nestane. Nema ga ni u ranijem
preduzeću. Ko zna gde radi i da li uopšte radi. Malo ga je ko odonda i video.
I - traži ga još jedan. Sulja.
Dobra dva meseca je Sulja oduvao u bolnio slomljena ruka, slomljeno nekoliko
rebara, slomljen nos. Sav iskrpljen. Lečili ga, izlečili, otpustili iz bolnice, a onda mu i
njegovi drugari rekli zdravo. Najurili Sulju iz milicije! A on se zaposlio negde kao
portir, doselio nekud na Karaburmu i otuda poručuje: "Javite Apašu da ga čekam."
I još se nešto zucka po Dušanovcu; samo najbolji njegovi pajtaši to znaju: "Sulja ipak
sredio Apaša. Apaš prokašljao." Teško je u to poverovati, jer je Stole kao mačka, ali
sve upornije se govorka: "Sulja probušio Stoletu škrge. Apaš propljuvao crveno."
Ne zna se tačno šta je. Ali da nešto ima - sigurno je...
Odsustvo kao odsustvo - brzo prođe. Za tih petnaestak dana malo sam trenirao,
pojurio neku curu - i gotovo, mora se natrag. Pozdravim se s mojima: niti mogu ja
njima da pomognem niti mogu oni meni.
U jedinici, koliko stignem, evo nekog kapetana Zorića; znam da negde pomalo trenira
boksere. "Ti si Sretenović?" "Jesam, druže kapetane." "Ti si bio prvak Srbije u
polusrednjoj?" "Jesam", kažem. "Dobro", veli on. "Sutra ćemo da počnemo da
treniramo."
Sutradan - ja još malo mogu da vitlam rukama - malo sparingujem s nekim tipom,
malo, ovako, pimplamo, a on usjajio očima u mene, pa ne trepće. Sledećih dana stalno
je oko mene, ali još ništa ne govori: gleda i ćuti. Tek posle, valjda, desetak dana malo
počeo da me popravlja.
Zakaže se meč s nekom jedinicom. Ja glatko dobijem. Još dva takva meča - opet ja
glatko dobijem. On mi kaže: "Ja sam te, dečko, dosad posmatrao. I sad ti kažem:
slušaj ti mene i načiniću te velikim bokserom."
Negde u novembru zakaže se jedan veliki meč. Nekako se desilo da je u Divuljama i
naokolo bilo više dobrih momaka i Zorić, zajedno sa drugim trenerima, namisli da nas
pokupi u jednu ekipu i da načini meč s reprezentacijom zagrebačkog garnizona; javni
meč. Zakaže se to negde za drugu polovinu novembra. I, čak, za ono vreme, dobije
dosta veliki publicitet. Novine donesu sva imena, s nekim malim bokserskim
biografijama, Zoriću i zagrebačkom treneru objave i slike.
U to vreme u Zagrcbu je vojsku služio i neki buzdovan Ognjanović iz niškog
Radničkog, s kojim sam se ja već tri puta sreo.
To je bio takav bokser kakvog je svako ko je imalo veze sa boksom imao morao da
mrzi. On se ovako podboči, pokrije njušku do očiju i, s levom nogom ispred sebe,
polako se primiče. Udaraj ga koliko hoćeš, podnosi on batine kao svinja. I pri tom te
nišani desnom: ako te pogodi, glavu će ti odšrafiti, kroz konopce će te izbaciti. Mnoge
je tako osakatio i ljudi su ga se bojali kao đavola.
Ali to je stil koji je ko zna otkad pročitan: bilo je bar deset boksera u Jugoslaviji koji
su nekako s njim mogli da izađu na kraj, a nas trojica-četvorica smo ga u svakoj
prilici mogli čisto dobiti. Kažem, tri puta sam se već s njim sretao i sva tri puta sam ga
dobio.
Zašto su se u tom zagrebačkom listiću baš za njega toliko zainteresovali, ne znam, tek,
tamo mu je izišla i slika i opširno su citirane njegove prognoze o meču, pri čemu sam,
kao njegov protivnik, naravno, na dnevni red morao da dođem i ja. Uglavnom, sada,
ta cepanica preko tog lista meni poručuje: "Srediću dušanovačkog lepotana. U formi
sam", veli, "kao nikad dosad i nokautiraću ga u prvoj rundi. Možda ću ga zbog
publike pustiti malo duže. Ono pre, sudije su maminoj mazi pomagale." Nije to tamo
možda baš tako pisalo, ali - to je značilo.
E, nanu ti repatu, ti ćeš mene da središ!
Dođe neki momak iz tog lista. "Poruči ti njemu", kažem mu ja, "da će dobiti batine
kao nikad u životu."
Moj Zorić vrti glavom: "Dečko, takve stvari ne smeju da te nerviraju. Ti moraš da
živiš svojim životom i da boksuješ svojim stilom." Ja ga blažim: "Ma, jok, nisam se
iznervirao. Ništa se vi ne brinite." A u sebi sav ceptim od besa. Ja mamina maza!
Čekaj, džibronjo, namestiću ja tebe. Pamtićeš ti mene dok si živ.
Treniram ja kao sumanut. I noću bih gotovo čučao u sali.
Najzad otputujemo u Zagreb. Boksujemo na otvorenom, na Trešnjevci; desila se topla
ta jesen.
Naokolo - sve krcato.
Odmah ja jurnem. Samo seva, ne znaš ko više mlatara. Raja ne može da se snađe, pola
minuta valjda oko ringa muvu da čuješ. Onda, odjednom, urlik, koji ni za vreme
pauze ne prestaje.
Mislim da sam ga u prvoj i drugoj rundi pogodio najmanje po dvadeset puta. Sva mu
je njuška crvena, kao majmunsko dupe. Usne mu ovako natekle. Ali - izdržava svinja.
To čoveka uvek pomalo deprimira: udaraš u njega kao u džak, dok te ruke ne zabole,
dok ti jezik iz usta ne ispadne, a stoka stoji i mlatara ti rukama oko glave kao
maljevima. Pa ima li, misliš se, nešto što važi za tebe osim sekire?
Grdi me Zorić u pauzi na sva usta. "Ne tuci se! Ne navikavaj se na to! Ne dozvoli da
te isprovocira. Iz daljine hvataj poene direktima. Ne možeš ti da izdržiš takve batine
kao on." "Mogu, mogu", velim ja njemu. Ušla mi voda u uši, pa ga više i ne
zarezujem. "Videćete da mogu, bar onoliko koliko on. Naučiću ja njega boksu.
Najuriću ja njega s ringa."
U trećoj rundi osetim da sam malo posustao. Bio sam pun snage, ali ko će da izdrži
takvu tuču? Ipak, i dalje ne uzmičem: samo puca!
Odjednom, negde sredinom runde - ja sam se uvek u eskivažu jako uzdao - on načini
jednu veoma jevtinu fintu levom, a ja se nekako i prerano i previše trgnem - koliko
čovek od batina otupi toliko mu živci postanu prenapregnuti - i prosto mu natrčim na
desnu. Još samo stignem da pomislim da sam pogrešio - i ring se poda mnom slomi na
četiri komada i polako mi se spusti na glavu.
I gotovo - osećam se kao da ležim u perini. Samo mi gore, malo u stranu, svetli tačka
reflektora kao žuto zrnce bisera.
Tek u svlačionici su me probudili. Sudija mi nije ni brojao, odmah je utrčao lekar.
Zorič da poludi, samo što kosu ne čupa. "Pa, jesam li ti govorio! Pa, to je vo, nije
čovek! Ko s njim u batinama može da se meri? Jao, budalo, unakazio si se, jao,
budalo blesava!"
Ja se na onom ležaju samo ljuljuškam, kao na ringišpilu. Lekar mi pod nos gura
kiseonik, lupka me, pipka.
Ipak nekako sednem. A u glavi mi sve nešto nije jasno. Najzad otvorim usta: "Ako",
kažem, "bar sam ga izudarao."
"Vraga si ga izudarao!" vrišti Zorić. "Pogledaj se kakav si! Još jedan ovakav nokaut - i
možeš da okačiš rukavice o klin! Sem ako ti se ne sviđa da potražiš stan u ludnici."
Jedva se odbranim od lekara da me ne pošalje u bolnicu. Ali odležim tu, bogami,
valjda cela dva sata. Onda nas, kao što je red i običaj, malo provodaju po gradu kao
konje, odvedu u neki bioskop. Ja bioskop volim, ali sad samo zevam, živ sam zaspao.
Ostanemo u Zagrebu i da prenoćimo. A izjutra - 'ajd natrag. U Divulje stignemo u
subotu, negde posle podne.
Tamo me čeka neki telegram.
Otvorim ga. Ništa ne razumem.
"Daj, molim te", kažem mlađem dežurnom, "pročitaj mi ovo. Nešto sam umoran."
On otvori. Čita:
"Dušica juče umrla nesrećnim slučajem. Sahrana u subotu. Mama i tata."
Ja kažem:
"Dobro je." Dežurni me gleda:
"Ko ti je to?"
"Švesterka", kažem. "Sestra."
"Rođena?"
"Najrođenija", kažem. "Jedina."
"Pa šta je tu onda dobro?"
"Pa to", kažem, "stići ću na sahranu."
"Kako ćeš da stigneš", veli on meni, "kad je sahrana danas? Osim toga, sad tu nema ni
komandira da ti da odsustvo. I - sestra ti, bre, umrla, shvataš li ti to! Kakvo dobro!"
Velim:
"Ne znam šta mi je, nešto sam umoran. Idem da legnem. A ti, molim te, ako slučajno
naiđe komandir, sredi mi za odsustvo."
Sutradan krenem za Beograd. Sve vreme sam u vozu prespavao. Mogli su ne da me
pokradu nego i pantalone i cokule da mi skinu.
Stignem najzad.
Na kući crn barjak. Keva u crnini: zgrčila se i ćuti na šamlici. Ćale, neobrijan, ispijen,
tumara po dvorištu.
Pitam ga:
"Pa kako to bi?"
"Ne znam", kaže. "U četvrtak uveče otišla na igranku. I cele noći nije došla. Nikad
ranije to nije učinila. Ujutru, u petak, neka deca je našla u šumici. Obesila se o svoj
kaiš. Nije ni visila. Tako, kleči."
Ja izvalim:
"I što joj je to, budali, trebalo?"
Ćale sagnuo glavu.
"Bila je gotovo gola. Sva joj haljina iskidana."
"Jeste li zvali miliciju?"
"Ne", veli. "Dolazili su sami. Mi ništa nismo hteli da govorimo."
Ipak ja ne kopčam bogzna šta.
Posle podne dođe Draganče. Ćale me probudi, ja sam opet spavao.
"Jesi čuo, Šampione?" pita me Draganče; a sav nekako izbečen.
Šta mu je, pomislim; je li bolestan?
"Čuo sam", kažem. "Što joj je to trebalo?"
Njemu oči kao da malo pođoše na čelo.
"Ti, Šampione, izgleda, ne shvataš? Nezgodno mi je o tome da ti govorim, brat si joj,
ali nju su - silovali."
Ja ga gledam mrtvački.
"Nemoj da mi pričaš, Draganče, ti bar te stvari znaš. Koju žensku možeš da siluješ
ako ti se ona ne pusti? Nisu to vratnice."
Njemu preko lica kao da prođe neki grč.
"Šampione, šta je s tobom, jesu li ti svrake popile pamet? Kako ne kopčaš? Shvataš li
ti, silovali je! I - ne mogu da ti govorim o tome - nije se pustila! Sva je bila", i ovako
pokazuje rukom, "ranjava."
"Pa šta?" kažem. "Zar zato da se ubije?"
On me sad baš ozbiljno zagleda.
"Ti, Ljubo, izgleda, nisi čitav?"
Ja se najzad malo, valjda, probudim.
"U petak sam imao težak nokaut. Sav mi je mozak pomerio. Ništa ne kopčam. Samo
mi se spava."
"Pa idi onda spavaj! Kad ti se sad spava!"
"Ne viči ti na mene, budalo", velim ja. "Gde si ti bio kad je nju svaki ciketan mogao
da odvede u šumicu?" - On preblede, valjda, još više. Prosto mi dođe neprijatno. -
"Mislio sam da si nešto petljao s njom."
Draganče se stušti.
"Hteo sam", kaže. "Nisam znao kako ćeš ti na to da gledaš."
"Šta ja tu imam da gledam? Nema to veze. I sestra je žensko. Zar one zbog toga ne
treba da se udaju?"
"U tome i jeste stvar, Šampione. Ja nisam mogao da nasrćem na nju kao na druge. A
nisam mogao ni ovako, iz neba pa u rebra, da joj kažem: `Udaj se za mene.' Njoj
sedamnaest, meni dvadeset i jedna: ko se u to vreme ženi? Probao sam dva-tri puta da
je povedem u bioskop. Njoj se to, čini mi se, dopadalo, ali se malo pravila važna. I
nije ništa ispalo. Nadao sam se, biće neka bolja prilika."
"Dobro, kilavko, kad si se nadao", velim. - A to je stvarno ličilo na njega. On nije bio
ni visok, a ni neki nalickan lepotan, ali je zaista bio veoma simpatičan i prijatan
momak. Međutim, nekako je bio odviše fin: neka mu neka makar samo dežurno
pokaže zube, on se odmah povlači i beži. Uvek sam morao da ga vučem. A i kao
bokser je bio takav. Bio je, mislim, bolji i od mene, jedan od onih prefinjenih
tehničara, ali od tuče je bežao toliko da je to čoveka prosto nerviralo. - "Idi sad",
kažem, "pa se nadaj i dalje."
Draganče ode kao popišan...
Tri dana sam proveo kod kuće malo šta shvatajući i samo gledajući gde je najbliži
krevet. Jedino što sam uspeo da shvatim jeste to da mi se keva potpuno izbezumila. Po
ceo dan sedi zgrčena na šamlici. Ništa ne jede, noću ne spava...
11.
Tek sam se u jedinici malo opasuljio.
Šrajbujem otuda mome prijatelju Dragančetu:
'Draganče, molim te, obilazi mi kuću. Kad sam pošao, kevi mi je bilo zlo, sva se bila
izbezumila. I još, Draganče, nekako saznaj gde je onog četvrtka bio Stole Apaš.
Dušica je obično išla u Božidarac: saznaj da li je to veče tamo viđen i Apaš. Gde je on
sada? Mita Majmun to sigurno zna.
Draganče mi odgovara:
'Ništa dobro, Ljubo, nemam da ti javim. Tetka Milinka' - to je moja keva - 'isto je
onako kao što si je ostavio. Po ceo božji dan ćuti; a kad progovori, priča o tome kako
je uvek sve činila za tebe i Vladu, a za Dušicu ništa. Burazer ti se i dalje javlja. Ništa
ne priča kad će kući. A Majmuna sam za ono pitao. Kaže, Apaš je negde u
sanatorijumu, ne zna u kom. Veli da je on onda već bio otišao.
Opet pišem Dragančetu:
'To, Draganče, ne može da bude. Apaš je u to vreme, mora biti, ipak bio u Beogradu.
Ako je to uradio jedan čovek, to je mogao samo on. Saznaj je li ona to veče bila kod
Božidarca i s kim je tamo bila. Kako se našla u šumici? Možda su je sačekali kad je
išla kući, možda ih je bilo više? Ali i ako je to učinio sam Apaš i ako ih je bilo više,
Majmun je sigurno umešan, on sigurno sve zna. Saznaj to, Draganče, molim te, i ne
teraj me da ti nadugačko objašnjavam šta treba da činiš. Ne budi mnogo fin sa njim.
On samo izgleda strašno, u stvari je plašljiv; tri puta si bolji od njega. Nekad je imao
jednu curu iz onog kraja oko drvare na Voždovcu. Možda se i sada uveče tamo kreće.'
Mesec dana Draganče ćuti. Onda mi javlja:
'Šampione, bio si u pravu. Dušica je ono veče bila kod Božidarca s nekom svojom
drugaricom Jelicom iz gimnazije. Igrale su celo veče. Pred kraj, kad su već htele da
pođu, pojavili su se Apaš i Majmun. Uzeli su ih obe - i Jelica više nije videla ni
Dušicu ni Apaša. Stole je tvoju sestru izveo napolje, k'o bajagi hteo da joj ispriča
nešto o tebi, svom starom drugaru: kao, ti si joj nešto poručio. Štos je upalio, ona je
izišla. Napolju je levom uhvatio za mišicu, a desnom izvukao utoku, prekrio je
svojom bluzom i namestio joj je na slabinu. Tako su, malo iznad Kikevca, presekli
Tolbuhinovu i Južni bulevar - ona je išla, valjda se nadala da će mu negde uz put
umaći - i pored gimnazije Petar Drapšin Strumičkom izbili na šumicu. - Nije uspela
da mu pobegne.
Sutradan, čim se na Dušanovcu saznalo, Majmun je Jelicu potražio kod kuće. "Ti se
ne šali", rekao joj je, "nemoj slučajno nekome nešto da pričaš. To nema veze sa
Stoletom. On je bolestan i njih dvoje su se odmah napolju rastali. Ako slučajno nešto
ispričaš, proći ćeš gore nego ona, ja ti za to stojim dobar." Ona se uplašila i ćutala.
Sve sam to saznao od Majmuna. Ne pitaj me kako. A Apaš se sada nalazi na Golniku.'
'Hvala ti, Draganče,' odgovaram mu ja, 'što si mi to saznao. I još samo nešto, pa si
svoj posao završio: kaži Majmunu, neka se glavom ne šali, neka te redovno
obaveštava gde se Stole nalazi; jer ovaj sad može nekud da pobegne. Neka se ne šali,
jer ću mu šiju prekinuti kad dođem; a mogao bih i Stoleta da obavestim, pa bi on tu
stvar umesto mene završio: neka bira. A Apašu neka javi da ne znam gde se nalazi, ali
da mu poručujem: bilo gde da se sakrije, kad-tad ću ga pronaći. Neka mi se nada.'
12.
Međutim, smrt se već bila naselila u mojoj kući.
Krajem zime kevi je toliko postalo zlo da su morali da je presele u bolnicu. Tamo je
gledali, okretali - mesec dana. Onda kažu mome Andri: "Znate šta, ona nije za nas.
Ona nema nikakvo fizičko oboljenje. Sve smo joj ispitali. Vaša žena je u nekoj teškoj
depresiji. Biće bolje da je uputimo na Psihijatrijsku." Otac se užasne: "Ona nije luda.
Nikad niko iz naše kuće nije bio u ludnici. Nama se ćerka pre nekoliko meseci ubila.
Još to nije preživela. Vodiću je kući." "Nemojte", kaže mu lekar, "to tako da shvatite.
Ne idu tamo samo ludi. Ona više sama sebi ne može da pomogne. Vidite da više neće
ni da jede." "Ne", kaže otac. "Vodiću je kući. Ako treba da umre, neka umre kod
kuće."
Dovede je moj Andra kući. Posedi ona tamo još mesec - i sve gore.
Pišem iz vojske mome ćalcu: 'Nemoj da se šališ, vodi je u bolnicu dok još ima
vremena. Tamo će malo da je razdrmaju.'
Odvedu moju majku na Guberevac.
I - to je već proleće.
Udesim, nekako, da me te godine ranije puste na odsustvo, dođem u Beograd. Pitam
oca: "Kako joj je?" "Ne pitaj", veli. "Ništa me ne pitaj."
Odemo joj u posetu. Sednemo na neku klupu. Oko nas se muvaju ludaci; samo nešto
šapuću. Nje nema.
Zamolimo nekog bolničara da joj javi da smo tu. "Neka izađe", poručujemo.
Malo zatim, evo njega, vraća se. "Kaže, neće. Pođite unutra."
Uđemo u neku sobicu: srce da ti pukne, kakva je. Ona sedi, sama, na nekom krevetu.
Bela u licu, vene joj se na slepoočnicama i obrazima plave. Oči joj nekako ušle u
glavu, a nos postao ogroman. Kosa joj ispod marame potpuno bela i - čak, čini mi se,
pod maramom, vidim - retka. Umotala se u neku veliku košulju, sedi na tom krevetu,
a noge kao štapovi, ruke - kao trske. Ni polovina od one žene.
Obesila glavu, ispreplela prste na rukama i gleda nekud sebi u papuče.
Otac počne pored nje da spušta one drangulije što smo joj doneli.
Ona podigne glavu na njega:
"Što si mi doš'o?"
I opet se sagne.
Ćale se zbunjeno osmehne:
"Dobro, ako nećeš mene da vidiš, pogledaj bar da vidlš koga sam ti doveo. Ljuba nam
je došao."
Ona za trenutak usredsredi očima u jednu tačku kao da nešto osluškuje, pa samo
nakrene lice ka meni - ja stojim kraj vrata i uzdržavam se da ne zaplačem - i čak se,
čini mi se, malo namršti.
"I ti si tu?" 'ladno pita.
Priđem, pa kleknem kraj nje. Raspletem joj prste, počnem da joj ljubim hladnu šaku.
"Došao sam", kažem. "Javili mi da ti nije dobro." Ona izvuče ruku od mene. Pomiluje
me po kosi, pa opet sagne glavu i uplete prste.
"Šta čete mi vi sad?" kaže!
Otac stoji više mene i plače kao dete.
"Ne kažnjavaj me tako, Milinka. Trideset i četiri godine smo u slozi živeli. Decu smo
izrodili: vidi kakve smo sokole podigli. Šta to sad činiš? Ne ostavljaj me ovako,
Milinka."
Ona ne diže glavu. Poćuti, pa tiho, tako da se jedva i čuje, govori:
"Trideset i četiri godine, kažeš, Andro. A ne kažeš - trideset i četiri godine na muci.
Celog veka - štrajkovi, otpuštanja, zatvori. Nikad nisam mogla da budem sigurna da
ću sutra imati nešto da vam skuvam da jedete. A koliko sam tek za vreme rata
izdrhtala. Jedan ludak se uhvatio sa devojkama i boksom, druga dva ludaka s
politikom: objasni im nešto. Niste hteli da mi pomognete, eto."
"U pravu si ti, mama", kažem. "Mi smo krivi. Mi smo za sve krivi."
Ona kaže, kao da se sama sa sobom nešto preslišava:
"Imala sam jedno dobro dete: i njega sam izgubila. I to sve zato što sam bila glupa.
Moja ženska pamet mi kaže: Gledaj muške, oni su prvi. Muške gledaj: oni su budale,
pameti nemaju, slabi su, ali su ipak glavni. Kako ćeš bez njih u kući? I samo blenem u
vas i u ovoga matoroga. Mislim, ono je žensko, lepo, pametno, izvući će se samo.
Zato sam i htela da izuči školu: niste valjda vi, budale, bili za to? Završiće, mislim se,
školu, naći će sebi muža. I eto ti. Muški mi je i pokvarili. Nisam pazila."
Ja samo što ne zapomažem:
"Mama, zašto tako govoriš? Zašto nas ovako kažnjavaš? Jesi li videla, kad si polazila,
kakva nam je kuća? Ko još može u njoj da živi? Mama, molim te, bori se malo. Ja ću
već iduće godine doći, Vlada će možda još i pre: opet ćemo biti zajedno."
Ona klima sebi u nedra:
"Kasno je sad za to."
"Kako možeš", pitam, "ovako?"
"Mogu", kaže, "tako, jer više ne mogu nikako. Istrošilo se. Doćeralo cara do duvara."
Izađemo, posle, ja i otac, pa - koliko zamaknemo za kapiju - zagrlimo se i skičimo kao
prebijeni kučići, ne zna se ko više. I okrećemo glavu jedan od drugoga: da jedan
drugoga i ne vidimo i ne čujemo...
Umrla je samo što sam se izmakao. Samo što sam stigao u jedinicu, već posle desetak
dana sustiže me telegram.
Otac je poslednjih dana bio preneo kući. Nikoga više k njoj nije puštao. Sam je dvorio
i pazio, sam je i prao.
13.
U to vreme ja sam stvarno tek počinjao da dolazim u punu snagu.
Zorić, danju-noću, sa mnom. Krušku, džak i ostale osnovne stvari oni su imali već kad
sam bio došao, ali onda on trčao u komandu vojne oblasti da nam se negde nabave
štitnici za glavu: "Ne znate vi", kaže, "kakvog ja asa imam u jedinici." I, bogami, dali
mu. Otad, gotovo svaki dan, sparingovao sam bar po pet rundi. Punim tempom. Pazi
mi na svaku sitnicu, gleda me sa svih strana. Tera me da boksujem na prazno: on
legne na pod, pa gleda kako radim nogama. Tera me da trčim kao atletičar, tera me da
dižem tegove. Doneo u salu ovakvu grudvu plastelina. "Na", veli, "ovo. Nema sedenja
na prazno. Gnječi to rukama. Uzmi parčence i mesi šakama. Prebacuj iz jedne u
drugu." Posle, sedimo, čekamo na ručak, i ja to premećem iz šake u šaku i mesim.
Naučio sam, pa više i ne primećujem.
Najzad, nekako baš pred kevinu smrt, uspe da nas prekomanduje u Zagreb; mene s
njim, i još dvojicu. Tamo, pri komandi vojne oblasti, ništa drugo i ne radimo, samo
boks.
Do kevine smrti, posle onog nokauta, još sam jedanput bio poražen. I to, čini mi se,
zbog sudija; to se može desiti. Posle toga - više nijedanput. Četiri puta su me uzeli u
armijsku reprezentaciju: sva četiri puta sam pobedio. Postao sam i prvak vojne oblasti,
ali zbog kevine smrti te godine nisam stigao da nastupim na svearmijskom prvenstvu.
Iduće, pred puštanje iz vojske, postao sam i svearmijski prvak u srednjoj kategoriji.
Te godine na jednoj rang-listi bio sam treći u srednjoj kategoriji u Jugoslaviji, iako još
nijednom nisam bio dospeo do prvenstva Jugoslavije. Drugi je bio neki Perić iz
Borova, koga bih ja, čini mi se, sasvim lako preskočio, a prvi Pavlić iz Partizana,
jedan tipičan nokauter, koji je tako udarao da ti je, prosto, iverke odvaljivao. Jednog
Italijana je tako zveknuo da se ovaj više nije ni probudio.
To je bilo pomalo smešno: ja i Draganče Stojiljković nikad nismo izašli jedan protiv
drugoga - ni kategorija nismo bili ista - ali kad bismo se zezali i navukli rukavice - da
li zato što sam bio teži i što sam imao duže ruke - čuknuo bih ga malo jače i on bi
odmah smicao rukavice: "Ne mogu", veli, "s tobom." Isti taj Draganče je, recimo,
onog Čauševića, koji je mene deljao kako voliš, svaki put bez napora i problema
sređivao. Tri puta sam, pre vojske još, u klupskim susretima, u poslednji čas, pošto bi
me Čaušević pojurio u polusrednjoj, nabio težinu i pobegao u srednju, nikome
drugom nego Pavliću. A Pavlić je stvarno bio pravi šampion, takvome Čaušević nije
bio ni do kolena. Prvi put sam izgubio, ali se šampion namučio sa mnom; a poslednja
dva puta - bilo je, bogami, nerešeno. Da sam ostao još godinu-dve, ili da me Stari
Perišić nije onako zeznuo sa vojskom, ne znam da li bi on i dalje ostao takav siguran
šef u srednjoj.
Ali, kad počinješ - mlad si, umeš malo da mlataraš rukama, imaš srca i pogotovu ako
si uz to fer, čist bokser i imaš simpatičnu njušku - svi te podržavaju, svi su uz tebe.
Onda ti nastaviš, počneš da pobeđuješ, probijaš se, i odjedanput, nisi se još ni
osvrnuo, a već moraš više da se braniš nego da napadaš. Te godine kad su me
demobilisali, ja sam već bio napunio dvadeset i četiri; tada su takve smatrali
veteranima. Pa, i jesam to bio: nastupao sam još od šesnaeste. I, odjedanput, ja vidim:
publika sve češće protiv mene! Pojavi se neki mališan, još musav, trti se nešto kao
petlić, ni do kolena mi nije, ali - publika gotovo više uz njega nego uz mene! Pobedim
ga: ne zvižde, aplaudiraju, ali više njemu nego meni!
A i čovek se nekako iskvari; sam po sebi postane kvaran. Jeste to, brate, sport, ali
onog trenutka kad si ušao među konopce, računaj s tim da ti je glava u torbi: nema tu
šale, nema milosti; zakačiće te malo nezgodnije, a onda samo možeš da se kaješ što na
vreme nisi sebi zakupio parcelu na Novom groblju.
U početku, bio sam izrazit tehničar. U Beogradu sam jedanput čak bio diskvalifikovan
zato što nisam bio borben. - Izišao neki momak: koliko se pipnemo, ja vidim: slab.
Čuknem ga malo, on pade! Sudija mu odbroja, on zauze stav: opet ga kucnem, on
opet pade. Opet uze sudija da mu broji; odbroja i viče: "Boks!" Ja gledam u sudiju:
čekam da prekine. On opet viče: "Boks!" Počnem da skakućem naokolo: ja više ne
nasrćem, onaj ne sme. Sudija nas prekide: "Hoćete li vi da se borite ili nećete?" Opet
počnemo, opet ja ne nasrćem. Tek, on: "Stop!" Pa pokaza jednom ugao, pokaza ga
drugome: obojica diskvalifikovani! - Zorić me, međutim, naučio da budem
agresivniji, da udaram raznovrsnije i čvršće. I polako, od tehničara, ja postanem
gotovo fajter, gotovo nokauter. Malo-malo, pa - nokaut. Publici se to sviđa, ali Zorić,
koji me je tome i naučio, sve češće me nešto zagleda. Kao da mu se to ne sviđa.
I, vremenom, to ti tako postane kao neko ludilo: ne smeš da izgubiš! Zar sam se ja sve
ove godine zezao da bih sad pustio da mi neki klipan tako olako naguzi majku: moram
da pobedim! I kad te neki tip priklješti, kad vidiš da nema druge, zaigraš na sve ili
ništa. Kad bi mi prigustilo, umeo sam da radim svih devet minuta bez prekida, kao
mašina. Posle bih, u svlačionici, od umora gotovo u nesvest pao. To, na primer, kako
sam Čauševića, pred demobilizaciju, prvi i jedini put, pobedio na otvorenom
Zvezdinom prvenstvu, to je, mislim, zaista bilo da se čovek zgrozi. Tri puta sam ga
oborio. Prosto sam ga samleo. To već više nije ličilo ni na šta.
I - nekako sam se ostrvio, sve češće udaram jednim mučkim udarcem, nekim
skraćenim aperkatom pod sisu u srce. To je teško izvesti, jer je srce obično dobro
zaštićeno, ali ako ga levom gađaš u levu stranu lica - što takođe nimalo nije lako -
onda on podiže levu ruku i ti ga ispod nje možeš pogoditi pod sisu. Danas ja mojim
momcima ovde izričito zabranjujem taj udarac; onda sam ga, međutim, ne samo
koristio nego i uvežbavao.
To je stvarno strašan udarac. Najmanje što ti se posle njega može desiti jeste da ti se
cela ta strana za nekoliko sekundi gotovo oduzme; za to vreme onaj može s tobom da
radi šta hoće. Ali od njega možeš biti i nokautiran - i to klasičnim nokautom: rad srca
se odjednom poremeti, dolazi do jake aritmije i padaš, polako i nepovratno, ravno
odozgo kao da si bez kostiju, kao kad se otkači odelo sa čiviluka - a, bogami, može se
i umreti. U trenutku. A ja sam ga, kažem, još i uvežbavao.
Tim udarcem sam, sećam se, na svearmijskom prvenstvu pobedio nekog
Mariborčanina Slamniga.
Gledam tog lafa pre meča; pred borbu sam uvek dobro gledao dasu s kojim ću se
susresti. Neki simpatičan, belomusast momak; visok, mršav kao dugoprugaš, lice
dugačko. Mislim se: ovaj će me držati na odstojanju i iz daljine će me gađati
direktima: ima duže ruke od mene; i, verovatno, ima osetljiviju bradu.
Počnemo: ma kakvi! Kakvo odstojanje, kakva osetljiva brada! Udara kao maljem, gde
me potkači, tu mi, čini mi se, meso otkine. I brz kao vatra! Ja njega zakačim jedanput,
on mene stigne dva puta; ja njega dva puta, on mene stigne i treći put. Skakućem
naokolo kao jarac: ne vredi. Odjedanput ispaljuje cele rafale, valjda od po sedamosam
komada! Svaki put me potkači bar po dva puta!
Au! Ovo ništa ne valja! U pauzi ne mogu da se snađem: šta je ovo? Još ovakvo čudo
nisam sreo.
Počne druga. Sad idem opreznije, sad ja njega puštam da nasrće. Ide sad on, i situacija
se, kao, malo menja: sad ja njega sačekujem i pomalo mu vraćam. Ali ne vredi mi to
mnogo. Treba mi bar još pet ovakvih rundi, pa da dostignem ono što je on u prvoj
sakupio. I nikako da mu napipam slabu tačku. Tek krajem druge runde nekako mi se
samo za tren zgodno namesti i ja ga tim poluaperkatom malko kvrcnem. On izdrža,
nije to ni bio jak udarac, ali preko lica kao da mu prelete neki mali grč i neko bledilo.
- A, tu li si, lafe!
U trećoj ga isto tako puštam da napada i, negde sredinom, levom uspem da ga otvorim
i desnom da ga punom snagom pogodim onde gde treba. On pobele kao kreč i kleče
na kolena. I tako, s otvorenim ustima, brekće kao kuče na vrućini. Onda ustade, ali
sad ja njega jurim, sad ja njega zasipam serijama. - Mislim da sam ga na kraju
pobedio ne za jedan nego za frtalj boda.
14.
Svearmijsko prvenstvo se održi u Beogradu. Dođemo Zorić i ja i tu, kažem, budem
prvi u srednjoj kategoriji. Zbog toga dobijem deset dana nagradnog odsustva.
Kod kuće, gledam moga Andru. Mrtav starac! Još pre nekoliko godina mi je ćorisao
majice koje sam dobijao u klubu i pravio se važan u njima, prav kao mladić. Nisam
siguran, ali čini mi se da je i žene pomalo jurio. A sad, odjedanput, ispred moje kuće
sedi na pragu neki starac, podbočio se dlanovima o kolena kao da se plaši da će glava
da mu se omakne među noge i ćuti. Povazdan tako.
Meni to, iskreno da kažem, nije pravo. Nagazio sam na neku šolju i hoću da je
dovedem kući - malo sam valjda ispao iz štosa, pa mi nekako više nije zgodno da je
vodim u šumicu - i nikako da udesim.
On stalno na pragu, pribogu kao neko kuče.
"Dobro, bre, ćale", kažem, "što stalno tu sediš? ldi malo, prošetaj se." - A njega
penzionisali nekako baš oko kevine smrti: nema ni kuda da ide.
On me pogledne preko ramena.
"Ne ide mi se", kaže.
"Ma", velim, "stalno tu sediš! Idi nekud malo! Zaposli se nečim. Gde to valja, toliko
sedenje!"
On kaže:
"Ništa mi se ne radi. A i ne mogu. Noge me izdale. Ne mogu da stojim."
Ja ga gledam. Ruke mu nekako došle bele, mrtvačke, kao da gvožđe nikad nisu ni
videle.
"Dobro", kažem. "Kad nećeš, onda sedi. Ali što se bar ne umiješ? Lice si nečim
isprskao."
On se pipne prstima: a oni se nekako ukočili i samo mu igraju.
"Nisam se", kaže, "isprskao. To meni tako otkako umre Milinka. I nikako da se skine.
Ne znam šta.
Meni ga odjedanput dođe žao.
Sednem pored njega, zagrlim ga.
"More, matori", kažem, "ne pravi se lud. Do juče si žene po Dušanovcu jurio. Što si se
smrz'o?"
Njemu preko usta lizne osmejak, a onda se odmah opet uozbilji, kao da se nešto
zamislio.
"Bi mu to, sinko", kaže. "Sad se svačemu treba nadati."
"Bre, ćale", fol zezam se, "da ti mene ne iznenadiš? Da ti meni ne spremaš neku
podvalu?"
"Svačemu se", veli, ""nadaj."
"'Ajde", kažem, "drži se još malo. Nemam više od tri meseca do skidanja. A i Vlada će
sigurno uskoro. Šta ti piše?"
"Ništa", veli, "ne piše. Isto onako. Ne govori kad će. Dolazio jedan otuda, od
njegovih. Ni ime mi ne reče. Samo kaže: 'Vlada je dobro i pozdravlja vas.' 'Pa, dobro,'
kažem, 'kako vam je tamo?' 'Dobro nam je', kaže, 'ništa se za njega ne brinite.' 'A kad
će kući? Što ništa o tome ne piše?' 'Ništa više', veli, 'ne mogu da vam kažem, zbogom.'
'Dobro', velim, 'kaži mi bar kako se zoveš.' 'Nije', veli, 'važno moje ime.' I ode."
"More, dobro", kažem. "Važno je da je živ i zdrav. Doći će."
Za vreme tog odsustva sam, za tri dana, osvojio i prvo mesto na otvorenom
Zvezdinom prvenstvu. Zaista sam bio pun snage; nikad tako dobar nisam bio. Onda
sam, u polufinalu, i Čauševića pobedio. Nisam ni slutio da tih dana stvarno, u pravom
takmičenju, poslednji put navlačim rukavice na ruke.
Zorić ne ode u Zagreb, ostade da me gleda. Stalno je negde blizu mene, ali - ništa ne
govori. Ni ne pokušava da udesi da mi sekundira.
Kad se sve završi - proglasiše mene za pobednika - on me zagrli, čestita mi, ali, vidim,
kao da nije baš presrećan zbog toga. "Ti", kaže mi, "iskoristi još ta dva-tri dana što su
ti preostala, pa dođi. Ja idem noćas." "Zašto noćas, druže kapetane? Ostanite sa
mnom. Knjavaćemo kod mene." - A mi smo nekad zaista živeli drugarski. - "Ne", veli,
"moram da idem. Zdravo." "Zdravo, druže kapetane."
Ta dva dana sam proveo muvajući se među dušanovačkim mangupima. - Draganče
takođe otišao u vojsku, nema nikoga da mi pomogne. - Gde je Mita Majmun,
raspitujem se. Nema Mite Majmuna; nekud se odselio, izvan Beograda; i ne piše
nikome čak. Pobegao, znači. - Gde je Stole Apaš? Niko ne zna da mi kaže, svi sležu
ramenima. I ne insistiram mnogo: čini mi se, stvarno ne znaju.
Najzad, nekako uoči samog polaska, jedan klinac mi provali stvar; Stoletovoj kevi je
nekoliko puta nosio pisma na poštu. U Surdulici je Apaš; promenio je dva-tri
sanatorijuma, a otpre mesec i po dana je tamo.
Dobro je, bar sam to obavio.
15.
Vratim se u Zagreb.
Prvih nekoliko dana se baš i ne lomim da idem na trening. Ali tako prođe i cela
nedelja, a Zorić se niti pojavljuje niti me poziva. Najzad pođem sam.
"Hoćeš da treniraš?" pita me on. - 'Hoćeš da treniraš!' - "Možda bih malo." "Dobro",
kaže. "Radi sam; izaberi šta hoćeš." Ja počnem nešto da kilavim; nekako mi se i ne
radi. I stalno mislim: šta je s ovim čovekom?
Prođe tako, bogami, svih desetak dana. Ja - kao gost: dolazim kad hoću, radim šta
hoću, odlazim kad hoću. Niko me ništa ne pita, niko me ni za šta ne kontroliše. Zorić
se nekako stalno odmiče od mene. Nikako da ga uhvatim da ga pripitam šta je.
Odjednom, jedno veče kad sam se vratio na spavanje, susrete me dežurni.
"Ljubo", kaže, "ima jedno naređenje za tebe. U roku od četrdeset i osam sati imaš da
se javiš vojnoj pošti petnaest trideset i devet u Nišu." "Zašto to?" pitam. "Je l' to
prekomanda?" "Prekomanda", kaže. "Zašto?" kažem. "Ko ide u prekomandu na dva
meseca pred skidanje?" "Ništa", veli, "ne znam. Takvo je naredenje."
Sutradan ja sabajle potražim Zorića.
"Šta je ovo, druže kapetane? Je l' idemo zajedno?"
"Ne", kaže. "Ideš sam."
"Zašto to, druže kapetane? Zar nismo svugde dosad bili zajedno? Je l', to po kazni?"
"Zašto po kazni?" kaže on. A očima lažljivo vrlja naokolo.
"Ne znam", kažem. "Možda zato što sam pobedio. Ili je vama samo bilo stalo da vam
donesem pehar, a posle - možete i da me najurite! Zar na dva meseca pred
demobilizaciju - prekomanda?"
"Tamo ćeš se ti", kaže on meni, "isto tako lepo snaći kao i ovde. Ne ideš kao makar ko
nego kao šampion. I tamo ćeš trenirati. To sam ti već sredio."
"Sredili ste mi da treniram? Znači, vi ste mi sredili i da idem? Dobili ste trofej, i sad
vam više nisam važan!"
"U redu, Ljubo, kad već hoćeš da znaš: ja sam ti", kaže, "namestio da te
prekomanduju. Priznajem ti to. I - ljuti se na mene, ako smatraš da treba da se ljutiš."
"Ali, druže kapetane, zašto? Pa vi ste me i načinili bokserom!"
"Nisam, Ljubo, ne budi toliko skroman, kad to i nisi. Ti si već došao kao dobar
bokser. Ali onda sam ja još i imao čemu da te naučim. Sad više nemam. Idi traži
boljeg trenera od mene."
"To, druže kapetane, nije razlog. Ni vi baš niste tako skromni kao što hoćete da se
načinite. Niti sam vam ja ikad rekao da želim boljeg trenera od vas."
"Pa, u redu, Šampione, kad baš hoćeš da ti kažem. Znaš, možda sam ja takav čovek.
Možda ja ne želim da imam takve boksere kao što si ti. Ja sam te i ono poslednji put
ovde, a i sad u Beogradu gledao. I divio sam ti se, veruj mi. Kao stručnjak sam ti se
divio. Ali - više te nisam voleo. Sad se tebi više niko ne može suprotstaviti. Niko ti
pred pesnicu ne može izaći. A ja to - možda ne volim. Kad smo ono pre dve godine
počeli, ti si još rastao. I ja sam uživao gledajući te. A evo, sada, ti si možda već postao
veliki bokser, a možda ćeš to tek postati - ali ja više ne uživam. Mislim da si se
iskvario. Mislim da si postao isuviše sujetan. Nekad si, bar se meni tako činilo, ulazio
u borbu s namerom da pobediš ako si bolji i da izgubiš ako si slabiji. Poslednjih
meseci ti više ni ne pomišljaš da bi iko od tebe mogao da bude bolji. Takva
pretpostavka za tebe više ne postoji. A to se meni ne sviđa."
"Kako bih, druže kapetane, pobedio ako u to ne bih bio ubeđen? I može li se uopšte
postati šampion bez sujete?"
"Ne znam", kaže, "možda i ne može. Ali ja u tome neću da učestvujem. Danas ti
ulaziš u borbu s namerom da pobediš po svaku cenu, a to više nije sport, to više,
Ljubo, nije boks. Gledao sam te kako si sad u Beogradu pobedio Čauševića: neko
drugi bi od onih batina umro; on je izdržao. Gledao sam te kako si ovde, pre toga,
pobedio onog Slovenca Slamniga. On, Ljubo, gotovo nimalo nije bio slabiji od tebe.
Možda je čak bio i bolji."
"Ako je, druže kapetane, bio bolji, što me nije pobedio?"
"Pa eto, takav si ti. Tako je, u pravu si, on nije bio bolji od tebe. Ali to možda samo
zato što nije želeo da pobedi po svaku cenu. Ti si možda inteligentniji i lukaviji bokser
od njega, ali ti si ga pobedio, moj Šampione, i zato što ti se duša malo usmrdela.
Čemu onaj udarac u srce kad znaš da se od njega može umreti? Čemu uopšte na ringu
takvi podmukli udarci? Služi li to sportu, služi li boksu? - Opet ću ti reći: ja se tebi
kao bokseru divim. Ti imaš brzinu kao bantamaš, eskivažu kao velteraš, a udarac ti je
kao u teškaša; i pri tom si u srednjoj! Ko ti se može suprotstaviti? Ali, poslednjih
meseci ja intenzivno imam utisak da ćeš nekog usmrtiti. Strahujem od toga! Ja, Ljubo,
ne želim da budem trener niti nekome ko bi mogao da bude ubijen niti, pak, nekome
ko bi mogao da ubije. Ne zato što se bojim takvog rizika u boksu; jer u njemu takav
rizik svakako postoji. Nego zato što ne želim da učestvujem u pripremama za nešto
takvo. Ti, recimo, poslednjih meseci tako reći ne silaziš sa džaka. Možda grešim, ali
nikako ne bih hteo da sebi ikada prebacujem da sam bilo na koji način tome
pomogao."
"U redu, druže kapetane", rekoh, "kad je već tako."
On me zagrli.
"Ne ljuti se, Šampione, ti na mene. Možda ja zaišta grešim. Ali, kažem ti, počeo sam
da strahujem. Nije to potrebno ni tebi ni meni. Ionako bismo se, uostalom, uskoro
rastali. A ja ti zaista želim da se moja strahovanja ne ostvare i da postaneš ono što po
svojoj vrednosti i zaslužuješ. Ja sam u stvari ponosan što sam radio sa takvim sjajnim
bokserom kao što si ti. Nemoj to da zaboraviš."