30 сати сам био одсутан, а ви изпоокачињасте око 120 постова. Где ће вам душа?
Ах, да. У вези корисно коришћеног времена... књижица из 2005. године, поменух је око оне слике од ономад.
Video sam ovu na Ebay, li ne prepoznajem zgradu. However, guglajući za termin "FLAK SCHULE BELGRAD", našao sam da je u Beogradu 1943-44 radila Vermahotva FELD-FLAKARTILLERIE-SCHULE 21 (Sudost), ili kao bi naši (rečnik im poznajem) rekli, odprilike: Škola za obuku pripadnika teritorijalne PVO br 21 (Jugoistok), tako da bar znamo period u kojem je nastala. Verovatno neka predratna kasarna, možda i u Zemunu...
По мом мишљењу и сећању, ово би требала да буде зграда код Богословије:
Волео бих ако неко из близине (са Карабурме) може да фотка улазни део (нисам сигуран да ли се ова тераса налази спреда или позади објекта, можда чак и са стране) или да на основу ове фотографије потврди да ли сам погодио или не.
Наиме, ова зграда је пре рата сазидана у крају који је тек почео да се формира (Богословија, аутобуска (?) гаража "Пионир" - данас Заставин аутосервис) и то као социјална установа (старачки дом?) за сиротињу, старе и болесне. Требало би да је пројекат израдио архитекта Миливоје Тричковић.
Ако је моја претпоставка тачна, онда је поприлично јасно како је ова зграда од једне социјалне установе прешла у војне руке, у којима је остала до дана данашњег.
Зграда је данас префарбана у неку пинк боју, али се необични прислоњени округли стубови, и ови још необичнији (за предратну градњу) хоризонтални серклажи (као да је зидана педесетих) виде, ваљда и дан данас.
Ето, ја толико. Хвала унапред ако неко потврди ово моје мозгање извиђањем "на терену".
... znao sam da Mile ne priča napamet, stavio sam herojski glavu u torbu na 3 milisekunde :bigsmile: ... zaista sam fasciniran :O ... Bravo za našeg Mileta ! ... doduše ovi stubovi se ne vide baš najbolje, ali se zato sve ostalo uklapa 100 % :) ... izvinjavam se zbog kvaliteta, slikano iz dugmeta, malko stariji model 007 :steve: ...
Odlično, sve čestitke. Jedan od tragova kojeg se nismo odmah setili je i da su se na Zvezdari, tj u blizini, nalazili uređeni položaji nemačke PVO. Čak mislim da sam ovde (ili na starom forumu) postavio par fotografija.
Vladimir Bunjac u knjizi "Kamenovani Crnjanski" opisuje taj dvoboj:
"Ove je godine bio zamalo kraj našem piscu. Bio je na ivici puškinovske tragedije. Nedaleko od Vršca, na čistini, u jednom šumarku, pred njim je stajao mrki oficir TadijaSONDERMAJER SA UPERENIM PIŠTOLJEM. Po onome što su mi pričali Miloš Crnjanski i Dušan Matić, Miloš se posvađao sa svojim vazduhoplovcima i njih petoricu, sa Tadijom Sondermajerom na čelu, pljuskao po licu svojim belim rukavicama. (Matić je u svom salonu kasnije pričao da je svađa nastala oko toga koji su avioni bolji, nemački kako je tvrdio Sondermajer, ili francuski kako je tvrdio Crnjanski). Pozvao ih je na dvoboj. Svi su odbili da se tuku znajući da je to pogibeljno za Crnjanskog, sem Tadije koji je ostao da brani oficirsku čast. Tadija je bio komandant vazduhoplovstva i jugoslovenski heroj, jer je na frontu oborio tri protivnička aviona. Sekundanti Miloša Crnjanskog bili su reditelj Branko Gavela i književnik Dušan Matić. Pošto je njih nagovorio, Crnjanski je imao problema kako da nađe oružje za dvoboj. Najzad, neko se setio porodice Dunđerski i tako su krenuli u Vršac sa drvenom kutijom ukrašenom sedefom, ispod miške. Za dvoboj je bilo još rano pa su odseli u vršačkom hotelu koji se, mislim, isto kao i danas zvao "Srbija". Na veliko zaprepašćenje Matića i Gavele, Crnjanski je odmah zaspao snom pravednika. U određeno vreme krenuli su na zakazano mesto. Vršac su izabrali jer su u tom delu zemlje još uvek vladali stari austrougarski zakoni koji nisu zabranjivali viteški čin dvoboja. Sve je išlo po uobičajenom ritualu. Posle kratkog dogovora o propozicijama, svedoci Sondermajera i Crnjanskog zauzeli su svoja mesta. Crnjanski i Sondermajer stali su nasred poljančeta okrenuti leđima. I onda krenuli brojeći korake, okrenuli su se. Pravo prvog pucnja imao je pesnik Crnjanski. Naravno, promašio je. Pucanj je odjeknuo kao grom, otkinuo lišće i poplašio ptice. Oficir Sondermajer diže ruku, nišani u glavu, gledaju ga svetle i valjda zaplašene oči Crnjanskog, povlači oroz jedanput, drugi put, treći, ne ide.
- Ovo je loše punjeno, nešto nije u redu - kaže Sondermajer.
U stvari Sondermajer se spetljao, nije imao aristokratske manire i navike, nije znao kako se puca iz starinskog, nakinđurenog pištolja porodice Dunđerski. Hvatao je umesto oroza kitnjasti sedef ispod oroza. To je spaslo Crnjanskog. Matić je prišao u svojstvu sekundanta i tražio od obojice prihvatanje zadovoljenja. Sondermajeru je dozvoljeno da opali u vis da bi se dokazalo da je pištolj ispravan. Odjeknuo je još jedan hitac ali u vrhove krošnji, u vršacko nebo, otprhnuvši čavke…"
Тадија Сондермајер није имао аристрократске манире! Тандара-броћ!
Његов отац, Роман, био је лекар, један од управника војне болнице и оснивач хируршког болничког одељења. Сам Тадија је за време Првог светског рата био у Француској на обуци за пилота-ловца, да би потом, пре но што се вратио у српску војску, водио ваздушне борбе над Западним ратиштем.
О овом двобоју постоји доста прича и свака има свој, другачији завршетак - зависно од тога ко ју је писао. По мени, најреалнији завршетак приче је онај да је Црњански први пуцао и промашио, а онда се Тадија окренуо судијама и рекао да он одустаје од свог хица. Ово је избезумило Црњанског (који је важио за прзницу "кратког фитиља"), захтевао је да и Сондермајер пуца, али секунданти су оценили да је све по прописима и да је задовољење извршено. Потом су наложили Сондермајеру да испали хитац у ваздух како би се доказало да је и његово оружје било исправно.
Ova verzija ima više smisla. Tadija Sondermajer je bio ozbiljan čovek koji ne bi sebi dozvolio da robija zbog gluposti.
Povodom 80 godina od osnivanja "Aeroputa", 115. godišnjice rođenja i 40. godina od smrti ing. Tadije R. Sondermajera, Jat Ervejz je pokrenuo inicijativu da se jedna od beogradskih ulica preimenuje u ime ovog velikana srpskog i jugoslovenskog vazduhoplovstva.
Tekst: Jovo Simišić
Inženjer Tadija R. Sondermajer, rezervni vazduhoplovni pukovnik, pilot-lovac, jedan od osnivača i dugogodišnji potpredsednik Aerokluba Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca, bio je ključna ličnost prilikom osnivanja Društva za vazdušni saobraćaj "Aeroput".
Od osnivanja 1927. pa do početka Drugog svetskog rata 1941. godine, Tadija Sondermajer je bio direktor Društva za vazdušni saobraćaj "Aeroput", prvi vazduhoplovni inženjer u zemlji i jedini pilot-lovac koji je aktivno učestvovao u francuskoj avijaciji na Zapadnom frontu u Prvom svetskom ratu.
Sondermajer je nesumnjivo bio najmarkantnija ličnost u vazduhoplovstvu Srbije i Kraljevine Jugoslavije, i jedna od najzaslužnijih za razvoj civilnog vazduhoplovstva na ovim prostorima.
Njegova najveća zasluga bila je u osnivanju i uspešnom vođenju "Aeroputa", čemu je prethodio nesvakidašnji lični poduhvat: let avionom "Potez 25" od Pariza do Bombaja u Indiji i nazad, do Beograda, od 20. aprila do 2. maja 1927. godine.
Odlikovan je najvećim srpskim, jugoslovenskim i francuskim odlikovanjima: Karađorđevom zvezdom sa mačevima, zlatnom i srebrnom medaljom za hrabrost, Albanskom spomenicom, francuskim Ratnim krstom, Legijom časti i Ordenom oficirskog reda i brojnim mirnodopskim odlikovanjima za zasluge u razvoju jugoslovenskog vazduhoplovstva...
Pa ipak, sem u uskim vazduhoplovnim krugovima, ovo je ime uglavnom nepoznato široj javnosti.
Ratni heroj
Tadija Sondermajer je rođen u Beogradu, 19. februara 1892. godine. Maturirao je 1910. u Drugoj beogradskoj gimnaziji, nakon čega je u Nemačkoj započeo studije na arhitektonskom odseku Tehničkog fakulteta.
Nakon objave Prvog balkanskog rata napustio je studije i prijavio se u Srpsku vojsku kao dobrovoljac.
U avijaciju je ušao aprila 1916; izviđački kurs završio je avgusta iste godine u Sedesu kod Soluna, a odmah posle toga prešao u eskadrilu u Vertekopu, gde je ostao do novembra 1917.
Na frontu je, pored izviđačke službe, vežbao da sam upravlja avionom i za kratko vreme dobio zvanje vojnog pilota.
Krajem novembra 1917. Sondermajer je oboleo od malarije zbog čega je upućen na tromesečno lečenje u Francusku.
Umesto planirana tri, u bolnici je proveo samo mesec dana, a zatim se javio u Školu akrobacija u Pou.
Po završetku ove škole, kao najbolji strelac na lovačkim avionima u svojoj grupi, završio je i Višu školu gađanja u Kazou, nakon čega je tražio da bude upućen u jednu lovačku grupu na francuskom frontu kako bi se u praksi usavršavao pre odlaska na solunski front.
Početkom marta 1918. upućen je u najbolju lovačku grupu "Roda", kojom je komandovao čuveni vazduhoplovni as Ginemar, a posle Ginemarove pogibije još veći as, legendarni Rene Fonk.
Ova grupa od 60 lovačkih aviona obavljala je borbene zadatke na najtežim ratištima Zapadnog fronta.
Za samo trinaest nedelja Sondermajerovog boravka u ovoj eskadrili (od 1. marta do 21. maja), promenila je sedam aerodroma.
U jednoj borbi, kada se vraćao u eskadrilu s ispražnjenim mitraljezom, Sondermajera su nad neprijateljskim linijama napala tri nemačka lovca. Spasao se tako što je za sve vreme leta izvodio akrobacije, zbog čega neprijatelj nije uspeo da ga obori.
Od 15. aprila do 21. maja, njegova grupa je za protivnika imala eskadrilu čuvenog nemačkog avijatičara Rihthofena, poznatijeg kao Crveni baron. Samo za tih pet nedelja grupa je oborila 265 aviona, od kojih Sondermajer dva, mada mu jedan nije priznat jer je oboren nešto dalje od mesta koje je on naveo u izveštaju. Sam Sondermajer je prisustvovao i kao lovac učestvovao u patrolama koje su drugi vodili u mnogim borbama, a 15. maja postao je samostalni vođa patrole.
Pri povratku sa drugog leta, 21. maja posle podne, istog dana kada je u prepodnevnim satima oborio nemački avion, njegov avion se zapalio. Iako je uspešno sleteo, teško je povređen. Izgoreli su mu odelo i kosa, i lake opekotine je dobio po glavi i telu i vrlo teške na nogama. Nakon operacije proveo je četiri meseca u bolnici. Septembarski proboj Solunskog fronta i brzo napredovanje srpske vojske pratio je iz bolnice.
Nakon demobilizacije završio je Višu aeronautičku školu (Ecole aéronautique supérieure) u Parizu i stekao diplomu aeroplanskog inženjera. Po završetku ove svetski priznate vazduhoplovne škole, kao vazduhoplovni inženjer vratio se u Beograd i odmah se angažovao na širenju aeronautičkih ideja i osnivanju i razvoju civilne avijacije.
Istorijski let za Bombaj
U isto to vreme demobilisani srpski avijatičari sa Solunskog fronta rešili su da osnuju Srpski aeroklub i okupe sve avijatičare. Na prvoj redovnoj skupštini (14. maja 1922. godine) Aeroklub je preimenovan u Aeroklub Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca. Sondermajer je izabran za potpredsednika Kluba, a predsednik je bio princ Pavle. Na čelu Aerokluba, Sondermajer je ostao, uz prekid od juna 1925. do februara 1927. godine, sve do napada Nemačke i sloma Kraljevine Jugoslavije, aprila 1941. godine. Od 1935. pa sve do 1946. godine, Sondermajer je bio jedan od potpredsednika Međunarodne vazduhoplovne federacije FAI.
Tadija Sondermajer je bio zaslužan za sve akcije i uspehe Aerokluba. Ipak, njegov najvažniji zadatak bilo je angažovanje na stvaranju vazduhoplovne industrije i osnivanje domaćeg društva za vazdušni saobraćaj.
Na inicijativu Aerokluba, 6. februara 1926. godine, održana je konferencija na kojoj su usvojena pravila za osnivanje Društva za vazdušni saobraćaj. Upis akcija, međutim, nije išao željenim tempom. Tadija Sondermajer, član uprave, odlučio je da zajedno sa pilotom Leonidom Bajdakom, obavi etapni let avionom od Pariza do Bombaja (Indija), računajući pri tome na propagandne efekte i afirmaciju domaćeg vazduhoplovstva, što je trebalo da doprinese bržem upisu akcija.
Posle kratkih priprema, Sondermajer i Bajdak su 20. aprila 1927. godine poleteli iz Pariza, mesec dana pre čuvenog leta Čarlsa Lindberga od Njujorka do Pariza. Posle 14.800 preletenih kilometara, četrnaest etapa i jedanaest dana putovanja, 2. maja 1927. godine sleteli su u Beograd. Doček je bio veličanstven.
Preko 30.000 Beograđana dočekalo je svoje heroje na aerodromu ispod Bežanijske kose, posle čega je upis akcija "Aeroputa" porastao preko svakog očekivanja.
Za tri meseca upisano je preko 30.000 akcija, što je omogućilo da nova kompanija prebrodi krizu. Već 17. juna izvršena je "protokolacija" Društva kod Beogradskog trgovačkog suda i od toga dana Društvo za vazdušni saobraćaj "Aeroput" i pravno postoji.
Daleko od vazduhoplovstva
Nove komunističke vlasti nisu oprostile Tadiji Sondermajeru njegovo ostajanje u Beogradu tokom Drugog svetskog rata i njegovu saradnju sa Kraljevskim dvorom pre rata. Mada je od 15. oktobra 1944. godine učestvovao u borbama za oslobođenje Beograda, a 23. oktobra se narodnim vlastima prijavio kao pilot dobrovoljac, 25. oktobra iste godine lišen je slobode. Iz zatvora je izašao 25. oktobra 1945, a naredne godine, na osnovu zakona o amnestiji oslobođen je krivične odgovornosti, rehabilitovan je i vraćena su mu sva građanska prava. Juna 1947. godine stupio je kao honorarni službenik u građevinsko preduzeće "Polet", gde je od februara 1948. radio kao inženjer-planer i rukovodilac planskom službom.
Povodom obeležavanja 40. godina od osnivanja "Aeroputa" i dvadeset godina Jugoslovenskog aerotransporta, aprila 1967. godine, tadašnje rukovodstvo nacionalne kompanije donelo je odluku da u znak priznanja i zahvalnosti za sve zasluge i doprinos Tadije Sondermajera za razvoj srpskog i jugoslovenskog vazduhoplovstva dodeli novčanu nagradu prvom direktoru "Aeroputa". Bilo je to prvo i jedino zvanično priznanje koje je Sondermajer dobio posle rata. Buket od 40 ruža i nekoliko prosečnih plata, uručila mu je delegacija JAT-a i Muzeja vazduhoplovstva. Umro je nekoliko meseci posle ovog priznanja, 10. oktobra 1967. godine u Beogradu.
Otac Tadije Sondermajera, dr Roman Sondermajer, Poljak, rođen u Černovici 1861. godine, sa mesta docenta za hirurgiju na Krakovskom univerzitetu došao je u Srbiju 1886. godine. Bio je sanitetski pukovnik i prvi hirurg srpske vojske. Majka Stanislava, rođena Đurić, ćerka generala Dimitrija Đurića, ministra vojnog u dva mandata i dugogodišnjeg nastavnika i upravnika Vojne akademije i člana SANU, bila je uvažena članica mnogih humanitarnih i dobrotvornih organizacija. Njihovo četvoro dece, tri sina i ćerka, kršteni su kao Srbi, pravoslavne vere.
Na Zapadnom frontu, u eltinoj lovačkoj grupi "Roda".
Dvoboj Crnjaskog sa Sondermajerom Izvor Balkan Cafe Australia: http://webcache.googleusercontent.com/search?q=cache:TNIT0-kYaiEJ:balkancafeaustralija.forumup.com/about1203-balkancafeaustralija.html+vladimir+bunjac+kamenovani+crnjaski+sondermajer&cd=1&hl=en&ct=clnk
Vladimir Bunjac u knjizi "Kamenovani Crnjanski" opisuje taj dvoboj:
"Ove je godine bio zamalo kraj našem piscu. Bio je na ivici puškinovske tragedije. Nedaleko od Vršca, na čistini, u jednom šumarku, pred njim je stajao mrki oficir TadijaSONDERMAJER SA UPERENIM PIŠTOLJEM. Po onome što su mi pričali Miloš Crnjanski i Dušan Matić, Miloš se posvađao sa svojim vazduhoplovcima i njih petoricu, sa Tadijom Sondermajerom na čelu, pljuskao po licu svojim belim rukavicama. (Matić je u svom salonu kasnije pričao da je svađa nastala oko toga koji su avioni bolji, nemački kako je tvrdio Sondermajer, ili francuski kako je tvrdio Crnjanski). Pozvao ih je na dvoboj. Svi su odbili da se tuku znajući da je to pogibeljno za Crnjanskog, sem Tadije koji je ostao da brani oficirsku čast. Tadija je bio komandant vazduhoplovstva i jugoslovenski heroj, jer je na frontu oborio tri protivnička aviona. Sekundanti Miloša Crnjanskog bili su reditelj Branko Gavela i književnik Dušan Matić. Pošto je njih nagovorio, Crnjanski je imao problema kako da nađe oružje za dvoboj. Najzad, neko se setio porodice Dunđerski i tako su krenuli u Vršac sa drvenom kutijom ukrašenom sedefom, ispod miške. Za dvoboj je bilo još rano pa su odseli u vršačkom hotelu koji se, mislim, isto kao i danas zvao "Srbija". Na veliko zaprepašćenje Matića i Gavele, Crnjanski je odmah zaspao snom pravednika. U određeno vreme krenuli su na zakazano mesto. Vršac su izabrali jer su u tom delu zemlje još uvek vladali stari austrougarski zakoni koji nisu zabranjivali viteški čin dvoboja. Sve je išlo po uobičajenom ritualu. Posle kratkog dogovora o propozicijama, svedoci Sondermajera i Crnjanskog zauzeli su svoja mesta. Crnjanski i Sondermajer stali su nasred poljančeta okrenuti leđima. I onda krenuli brojeći korake, okrenuli su se. Pravo prvog pucnja imao je pesnik Crnjanski. Naravno, promašio je. Pucanj je odjeknuo kao grom, otkinuo lišće i poplašio ptice. Oficir Sondermajer diže ruku, nišani u glavu, gledaju ga svetle i valjda zaplašene oči Crnjanskog, povlači oroz jedanput, drugi put, treći, ne ide.
- Ovo je loše punjeno, nešto nije u redu - kaže Sondermajer.
U stvari Sondermajer se spetljao, nije imao aristokratske manire i navike, nije znao kako se puca iz starinskog, nakinđurenog pištolja porodice Dunđerski. Hvatao je umesto oroza kitnjasti sedef ispod oroza. To je spaslo Crnjanskog. Matić je prišao u svojstvu sekundanta i tražio od obojice prihvatanje zadovoljenja. Sondermajeru je dozvoljeno da opali u vis da bi se dokazalo da je pištolj ispravan. Odjeknuo je još jedan hitac ali u vrhove krošnji, u vršacko nebo, otprhnuvši čavke…"
Тадија Сондермајер није имао аристрократске манире! Тандара-броћ!
Његов отац, Роман, био је лекар, један од управника војне болнице и оснивач хируршког болничког одељења. Сам Тадија је за време Првог светског рата био у Француској на обуци за пилота-ловца, да би потом, пре но што се вратио у српску војску, водио ваздушне борбе над Западним ратиштем.
О овом двобоју постоји доста прича и свака има свој, другачији завршетак - зависно од тога ко ју је писао. По мени, најреалнији завршетак приче је онај да је Црњански први пуцао и промашио, а онда се Тадија окренуо судијама и рекао да он одустаје од свог хица. Ово је избезумило Црњанског (који је важио за прзницу "кратког фитиља"), захтевао је да и Сондермајер пуца, али секунданти су оценили да је све по прописима и да је задовољење извршено. Потом су наложили Сондермајеру да испали хитац у ваздух како би се доказало да је и његово оружје било исправно.
Допала ми шака пре неки дан нова књига "Тадија Сондермајер - Темељи нашег ваздухопловства" аутора Радмиле Тонковић а поводом једног века авијације у Србији.
Не бих сада да се ово претвори у осврт на књигу па ћу остати у границама приче о двобоју са Црњанским, која у овој књизи изгледа потпуно другачије а чини ми се да Изногуд говори баш о тој верзији.
Одмах да се сложим са Изногудом гледе аристократских манира Сондермајера цитирајући најаву за књигу...
"Пилот-ловац из Првог светског рата, први ваздухопловни инжењер у Краљевини Југославији, утемељивач и директор првог домаћег Друштва за ваздушни саобраћај "Аеропут", био је племић и џентлмен, грађанин света, полиглота и човек испред свог времена који је углед Србије подигао на највиши ниво..."
Син Тадије Сондермајера кога је ауторка пронашла у Швајцарској, дао је одобрење и неопходан материјал уз обиље података.
Расправа јесте била повод за двобој само што је Сондермајер који је ратовао на француским апаратима тврдио управо за њих да су бољих перформанси од немачких летелица чије је квалитете истицао Црњански. У жару расправе, Милош Црњански је Тадију Сондермајера назвао "лажљивим јеврејином" што је била кап која је прелила чашу.
Наставак из кога видимо, по ко зна који пут доказано Сондермајерово витештво, испричао нам је Изногуд.
Садржи доста ликовног материјала, али је, како ми се чини на први поглед, већина из других извора.
Овај цитат је из Mayers Reisenbucher, 1879
Карађорђева, хотел Крагујевац
Карађорђева, хотел Крагујевац
Уз ову Путникову слику иде ова коју је Франц лоцирао, нешто раније усликана:
Ах, да. У вези корисно коришћеног времена... књижица из 2005. године, поменух је око оне слике од ономад.
Мислим да ми је позната локација ове фотографије.
Шта мисле о томе цењени форумаши?
Pravni? Neee, mnogo hladno...
Video sam ovu na Ebay, li ne prepoznajem zgradu. However, guglajući za termin "FLAK SCHULE BELGRAD", našao sam da je u Beogradu 1943-44 radila Vermahotva FELD-FLAKARTILLERIE-SCHULE 21 (Sudost), ili kao bi naši (rečnik im poznajem) rekli, odprilike: Škola za obuku pripadnika teritorijalne PVO br 21 (Jugoistok), tako da bar znamo period u kojem je nastala. Verovatno neka predratna kasarna, možda i u Zemunu...
По мом мишљењу и сећању, ово би требала да буде зграда код Богословије:
Волео бих ако неко из близине (са Карабурме) може да фотка улазни део (нисам сигуран да ли се ова тераса налази спреда или позади објекта, можда чак и са стране) или да на основу ове фотографије потврди да ли сам погодио или не.
Наиме, ова зграда је пре рата сазидана у крају који је тек почео да се формира (Богословија, аутобуска (?) гаража "Пионир" - данас Заставин аутосервис) и то као социјална установа (старачки дом?) за сиротињу, старе и болесне. Требало би да је пројекат израдио архитекта Миливоје Тричковић.
Ако је моја претпоставка тачна, онда је поприлично јасно како је ова зграда од једне социјалне установе прешла у војне руке, у којима је остала до дана данашњег.
Зграда је данас префарбана у неку пинк боју, али се необични прислоњени округли стубови, и ови још необичнији (за предратну градњу) хоризонтални серклажи (као да је зидана педесетих) виде, ваљда и дан данас.
Ето, ја толико. Хвала унапред ако неко потврди ово моје мозгање извиђањем "на терену".
... znao sam da Mile ne priča napamet, stavio sam herojski glavu u torbu na 3 milisekunde :bigsmile: ... zaista sam fasciniran :O ... Bravo za našeg Mileta ! ... doduše ovi stubovi se ne vide baš najbolje, ali se zato sve ostalo uklapa 100 % :) ... izvinjavam se zbog kvaliteta, slikano iz dugmeta, malko stariji model 007 :steve: ...
Odlično, sve čestitke. Jedan od tragova kojeg se nismo odmah setili je i da su se na Zvezdari, tj u blizini, nalazili uređeni položaji nemačke PVO. Čak mislim da sam ovde (ili na starom forumu) postavio par fotografija.
Dvoboj Crnjaskog sa Sondermajerom
Izvor Balkan Cafe Australia: http://webcache.googleusercontent.com/search?q=cache:TNIT0-kYaiEJ:balkancafeaustralija.forumup.com/about1203-balkancafeaustralija.html+vladimir+bunjac+kamenovani+crnjaski+sondermajer&cd=1&hl=en&ct=clnk
Vladimir Bunjac u knjizi "Kamenovani Crnjanski" opisuje taj dvoboj:
"Ove je godine bio zamalo kraj našem piscu. Bio je na ivici puškinovske tragedije. Nedaleko od Vršca, na čistini, u jednom šumarku, pred njim je stajao mrki oficir Tadija SONDERMAJER SA UPERENIM PIŠTOLJEM. Po onome što su mi pričali Miloš Crnjanski i Dušan Matić, Miloš se posvađao sa svojim vazduhoplovcima i njih petoricu, sa Tadijom Sondermajerom na čelu, pljuskao po licu svojim belim rukavicama. (Matić je u svom salonu kasnije pričao da je svađa nastala oko toga koji su avioni bolji, nemački kako je tvrdio Sondermajer, ili francuski kako je tvrdio Crnjanski). Pozvao ih je na dvoboj. Svi su odbili da se tuku znajući da je to pogibeljno za Crnjanskog, sem Tadije koji je ostao da brani oficirsku čast. Tadija je bio komandant vazduhoplovstva i jugoslovenski heroj, jer je na frontu oborio tri protivnička aviona. Sekundanti Miloša Crnjanskog bili su reditelj Branko Gavela i književnik Dušan Matić. Pošto je njih nagovorio, Crnjanski je imao problema kako da nađe oružje za dvoboj. Najzad, neko se setio porodice Dunđerski i tako su krenuli u Vršac sa drvenom kutijom ukrašenom sedefom, ispod miške. Za dvoboj je bilo još rano pa su odseli u vršačkom hotelu koji se, mislim, isto kao i danas zvao "Srbija". Na veliko zaprepašćenje Matića i Gavele, Crnjanski je odmah zaspao snom pravednika. U određeno vreme krenuli su na zakazano mesto. Vršac su izabrali jer su u tom delu zemlje još uvek vladali stari austrougarski zakoni koji nisu zabranjivali viteški čin dvoboja. Sve je išlo po uobičajenom ritualu. Posle kratkog dogovora o propozicijama, svedoci Sondermajera i Crnjanskog zauzeli su svoja mesta. Crnjanski i Sondermajer stali su nasred poljančeta okrenuti leđima. I onda krenuli brojeći korake, okrenuli su se. Pravo prvog pucnja imao je pesnik Crnjanski. Naravno, promašio je. Pucanj je odjeknuo kao grom, otkinuo lišće i poplašio ptice. Oficir Sondermajer diže ruku, nišani u glavu, gledaju ga svetle i valjda zaplašene oči Crnjanskog, povlači oroz jedanput, drugi put, treći, ne ide.
- Ovo je loše punjeno, nešto nije u redu - kaže Sondermajer.
U stvari Sondermajer se spetljao, nije imao aristokratske manire i navike, nije znao kako se puca iz starinskog, nakinđurenog pištolja porodice Dunđerski. Hvatao je umesto oroza kitnjasti sedef ispod oroza. To je spaslo Crnjanskog. Matić je prišao u svojstvu sekundanta i tražio od obojice prihvatanje zadovoljenja. Sondermajeru je dozvoljeno da opali u vis da bi se dokazalo da je pištolj ispravan. Odjeknuo je još jedan hitac ali u vrhove krošnji, u vršacko nebo, otprhnuvši čavke…"
Тадија Сондермајер није имао аристрократске манире! Тандара-броћ!
Његов отац, Роман, био је лекар, један од управника војне болнице и оснивач хируршког болничког одељења. Сам Тадија је за време Првог светског рата био у Француској на обуци за пилота-ловца, да би потом, пре но што се вратио у српску војску, водио ваздушне борбе над Западним ратиштем.
О овом двобоју постоји доста прича и свака има свој, другачији завршетак - зависно од тога ко ју је писао. По мени, најреалнији завршетак приче је онај да је Црњански први пуцао и промашио, а онда се Тадија окренуо судијама и рекао да он одустаје од свог хица. Ово је избезумило Црњанског (који је важио за прзницу "кратког фитиља"), захтевао је да и Сондермајер пуца, али секунданти су оценили да је све по прописима и да је задовољење извршено. Потом су наложили Сондермајеру да испали хитац у ваздух како би се доказало да је и његово оружје било исправно.
Ova verzija ima više smisla. Tadija Sondermajer je bio ozbiljan čovek koji ne bi sebi dozvolio da robija zbog gluposti.
http://www.jat.com/active/sr-latin/home/main_menu/travel_info/jat_review/apri...
Zaboravljeni as
Povodom 80 godina od osnivanja "Aeroputa", 115. godišnjice rođenja i 40. godina od smrti ing. Tadije R. Sondermajera, Jat Ervejz je pokrenuo inicijativu da se jedna od beogradskih ulica preimenuje u ime ovog velikana srpskog i jugoslovenskog vazduhoplovstva.
Tekst: Jovo Simišić
Inženjer Tadija R. Sondermajer, rezervni vazduhoplovni pukovnik, pilot-lovac, jedan od osnivača i dugogodišnji potpredsednik Aerokluba Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca, bio je ključna ličnost prilikom osnivanja Društva za vazdušni saobraćaj "Aeroput".
Od osnivanja 1927. pa do početka Drugog svetskog rata 1941. godine, Tadija Sondermajer je bio direktor Društva za vazdušni saobraćaj "Aeroput", prvi vazduhoplovni inženjer u zemlji i jedini pilot-lovac koji je aktivno učestvovao u francuskoj avijaciji na Zapadnom frontu u Prvom svetskom ratu.
Sondermajer je nesumnjivo bio najmarkantnija ličnost u vazduhoplovstvu Srbije i Kraljevine Jugoslavije, i jedna od najzaslužnijih za razvoj civilnog vazduhoplovstva na ovim prostorima.
Njegova najveća zasluga bila je u osnivanju i uspešnom vođenju "Aeroputa", čemu je prethodio nesvakidašnji lični poduhvat: let avionom "Potez 25" od Pariza do Bombaja u Indiji i nazad, do Beograda, od 20. aprila do 2. maja 1927. godine.
Odlikovan je najvećim srpskim, jugoslovenskim i francuskim odlikovanjima: Karađorđevom zvezdom sa mačevima, zlatnom i srebrnom medaljom za hrabrost, Albanskom spomenicom, francuskim Ratnim krstom, Legijom časti i Ordenom oficirskog reda i brojnim mirnodopskim odlikovanjima za zasluge u razvoju jugoslovenskog vazduhoplovstva...
Pa ipak, sem u uskim vazduhoplovnim krugovima, ovo je ime uglavnom nepoznato široj javnosti.
Ratni heroj
Tadija Sondermajer je rođen u Beogradu, 19. februara 1892. godine. Maturirao je 1910. u Drugoj beogradskoj gimnaziji, nakon čega je u Nemačkoj započeo studije na arhitektonskom odseku Tehničkog fakulteta.
Nakon objave Prvog balkanskog rata napustio je studije i prijavio se u Srpsku vojsku kao dobrovoljac.
U avijaciju je ušao aprila 1916; izviđački kurs završio je avgusta iste godine u Sedesu kod Soluna, a odmah posle toga prešao u eskadrilu u Vertekopu, gde je ostao do novembra 1917.
Na frontu je, pored izviđačke službe, vežbao da sam upravlja avionom i za kratko vreme dobio zvanje vojnog pilota.
Krajem novembra 1917. Sondermajer je oboleo od malarije zbog čega je upućen na tromesečno lečenje u Francusku.
Umesto planirana tri, u bolnici je proveo samo mesec dana, a zatim se javio u Školu akrobacija u Pou.
Po završetku ove škole, kao najbolji strelac na lovačkim avionima u svojoj grupi, završio je i Višu školu gađanja u Kazou, nakon čega je tražio da bude upućen u jednu lovačku grupu na francuskom frontu kako bi se u praksi usavršavao pre odlaska na solunski front.
Početkom marta 1918. upućen je u najbolju lovačku grupu "Roda", kojom je komandovao čuveni vazduhoplovni as Ginemar, a posle Ginemarove pogibije još veći as, legendarni Rene Fonk.
Ova grupa od 60 lovačkih aviona obavljala je borbene zadatke na najtežim ratištima Zapadnog fronta.
Za samo trinaest nedelja Sondermajerovog boravka u ovoj eskadrili (od 1. marta do 21. maja), promenila je sedam aerodroma.
U jednoj borbi, kada se vraćao u eskadrilu s ispražnjenim mitraljezom, Sondermajera su nad neprijateljskim linijama napala tri nemačka lovca. Spasao se tako što je za sve vreme leta izvodio akrobacije, zbog čega neprijatelj nije uspeo da ga obori.
Od 15. aprila do 21. maja, njegova grupa je za protivnika imala eskadrilu čuvenog nemačkog avijatičara Rihthofena, poznatijeg kao Crveni baron. Samo za tih pet nedelja grupa je oborila 265 aviona, od kojih Sondermajer dva, mada mu jedan nije priznat jer je oboren nešto dalje od mesta koje je on naveo u izveštaju. Sam Sondermajer je prisustvovao i kao lovac učestvovao u patrolama koje su drugi vodili u mnogim borbama, a 15. maja postao je samostalni vođa patrole.
Pri povratku sa drugog leta, 21. maja posle podne, istog dana kada je u prepodnevnim satima oborio nemački avion, njegov avion se zapalio. Iako je uspešno sleteo, teško je povređen. Izgoreli su mu odelo i kosa, i lake opekotine je dobio po glavi i telu i vrlo teške na nogama. Nakon operacije proveo je četiri meseca u bolnici. Septembarski proboj Solunskog fronta i brzo napredovanje srpske vojske pratio je iz bolnice.
Nakon demobilizacije završio je Višu aeronautičku školu (Ecole aéronautique supérieure) u Parizu i stekao diplomu aeroplanskog inženjera. Po završetku ove svetski priznate vazduhoplovne škole, kao vazduhoplovni inženjer vratio se u Beograd i odmah se angažovao na širenju aeronautičkih ideja i osnivanju i razvoju civilne avijacije.
Istorijski let za Bombaj
U isto to vreme demobilisani srpski avijatičari sa Solunskog fronta rešili su da osnuju Srpski aeroklub i okupe sve avijatičare. Na prvoj redovnoj skupštini (14. maja 1922. godine) Aeroklub je preimenovan u Aeroklub Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca. Sondermajer je izabran za potpredsednika Kluba, a predsednik je bio princ Pavle. Na čelu Aerokluba, Sondermajer je ostao, uz prekid od juna 1925. do februara 1927. godine, sve do napada Nemačke i sloma Kraljevine Jugoslavije, aprila 1941. godine. Od 1935. pa sve do 1946. godine, Sondermajer je bio jedan od potpredsednika Međunarodne vazduhoplovne federacije FAI.
Tadija Sondermajer je bio zaslužan za sve akcije i uspehe Aerokluba. Ipak, njegov najvažniji zadatak bilo je angažovanje na stvaranju vazduhoplovne industrije i osnivanje domaćeg društva za vazdušni saobraćaj.
Na inicijativu Aerokluba, 6. februara 1926. godine, održana je konferencija na kojoj su usvojena pravila za osnivanje Društva za vazdušni saobraćaj. Upis akcija, međutim, nije išao željenim tempom. Tadija Sondermajer, član uprave, odlučio je da zajedno sa pilotom Leonidom Bajdakom, obavi etapni let avionom od Pariza do Bombaja (Indija), računajući pri tome na propagandne efekte i afirmaciju domaćeg vazduhoplovstva, što je trebalo da doprinese bržem upisu akcija.
Posle kratkih priprema, Sondermajer i Bajdak su 20. aprila 1927. godine poleteli iz Pariza, mesec dana pre čuvenog leta Čarlsa Lindberga od Njujorka do Pariza. Posle 14.800 preletenih kilometara, četrnaest etapa i jedanaest dana putovanja, 2. maja 1927. godine sleteli su u Beograd. Doček je bio veličanstven.
Preko 30.000 Beograđana dočekalo je svoje heroje na aerodromu ispod Bežanijske kose, posle čega je upis akcija "Aeroputa" porastao preko svakog očekivanja.
Daleko od vazduhoplovstva
Nove komunističke vlasti nisu oprostile Tadiji Sondermajeru njegovo ostajanje u Beogradu tokom Drugog svetskog rata i njegovu saradnju sa Kraljevskim dvorom pre rata. Mada je od 15. oktobra 1944. godine učestvovao u borbama za oslobođenje Beograda, a 23. oktobra se narodnim vlastima prijavio kao pilot dobrovoljac, 25. oktobra iste godine lišen je slobode. Iz zatvora je izašao 25. oktobra 1945, a naredne godine, na osnovu zakona o amnestiji oslobođen je krivične odgovornosti, rehabilitovan je i vraćena su mu sva građanska prava. Juna 1947. godine stupio je kao honorarni službenik u građevinsko preduzeće "Polet", gde je od februara 1948. radio kao inženjer-planer i rukovodilac planskom službom.
Na Zapadnom frontu, u eltinoj lovačkoj grupi "Roda".
Puno hvala Vukomanu za trud oko skeniranja!
Dvoboj Crnjaskog sa Sondermajerom
Izvor Balkan Cafe Australia: http://webcache.googleusercontent.com/search?q=cache:TNIT0-kYaiEJ:balkancafeaustralija.forumup.com/about1203-balkancafeaustralija.html+vladimir+bunjac+kamenovani+crnjaski+sondermajer&cd=1&hl=en&ct=clnk
Vladimir Bunjac u knjizi "Kamenovani Crnjanski" opisuje taj dvoboj:
"Ove je godine bio zamalo kraj našem piscu. Bio je na ivici puškinovske tragedije. Nedaleko od Vršca, na čistini, u jednom šumarku, pred njim je stajao mrki oficir Tadija SONDERMAJER SA UPERENIM PIŠTOLJEM. Po onome što su mi pričali Miloš Crnjanski i Dušan Matić, Miloš se posvađao sa svojim vazduhoplovcima i njih petoricu, sa Tadijom Sondermajerom na čelu, pljuskao po licu svojim belim rukavicama. (Matić je u svom salonu kasnije pričao da je svađa nastala oko toga koji su avioni bolji, nemački kako je tvrdio Sondermajer, ili francuski kako je tvrdio Crnjanski). Pozvao ih je na dvoboj. Svi su odbili da se tuku znajući da je to pogibeljno za Crnjanskog, sem Tadije koji je ostao da brani oficirsku čast. Tadija je bio komandant vazduhoplovstva i jugoslovenski heroj, jer je na frontu oborio tri protivnička aviona. Sekundanti Miloša Crnjanskog bili su reditelj Branko Gavela i književnik Dušan Matić. Pošto je njih nagovorio, Crnjanski je imao problema kako da nađe oružje za dvoboj. Najzad, neko se setio porodice Dunđerski i tako su krenuli u Vršac sa drvenom kutijom ukrašenom sedefom, ispod miške. Za dvoboj je bilo još rano pa su odseli u vršačkom hotelu koji se, mislim, isto kao i danas zvao "Srbija". Na veliko zaprepašćenje Matića i Gavele, Crnjanski je odmah zaspao snom pravednika. U određeno vreme krenuli su na zakazano mesto. Vršac su izabrali jer su u tom delu zemlje još uvek vladali stari austrougarski zakoni koji nisu zabranjivali viteški čin dvoboja. Sve je išlo po uobičajenom ritualu. Posle kratkog dogovora o propozicijama, svedoci Sondermajera i Crnjanskog zauzeli su svoja mesta. Crnjanski i Sondermajer stali su nasred poljančeta okrenuti leđima. I onda krenuli brojeći korake, okrenuli su se. Pravo prvog pucnja imao je pesnik Crnjanski. Naravno, promašio je. Pucanj je odjeknuo kao grom, otkinuo lišće i poplašio ptice. Oficir Sondermajer diže ruku, nišani u glavu, gledaju ga svetle i valjda zaplašene oči Crnjanskog, povlači oroz jedanput, drugi put, treći, ne ide.
- Ovo je loše punjeno, nešto nije u redu - kaže Sondermajer.
U stvari Sondermajer se spetljao, nije imao aristokratske manire i navike, nije znao kako se puca iz starinskog, nakinđurenog pištolja porodice Dunđerski. Hvatao je umesto oroza kitnjasti sedef ispod oroza. To je spaslo Crnjanskog. Matić je prišao u svojstvu sekundanta i tražio od obojice prihvatanje zadovoljenja. Sondermajeru je dozvoljeno da opali u vis da bi se dokazalo da je pištolj ispravan. Odjeknuo je još jedan hitac ali u vrhove krošnji, u vršacko nebo, otprhnuvši čavke…"
Тадија Сондермајер није имао аристрократске манире! Тандара-броћ!
Његов отац, Роман, био је лекар, један од управника војне болнице и оснивач хируршког болничког одељења. Сам Тадија је за време Првог светског рата био у Француској на обуци за пилота-ловца, да би потом, пре но што се вратио у српску војску, водио ваздушне борбе над Западним ратиштем.
О овом двобоју постоји доста прича и свака има свој, другачији завршетак - зависно од тога ко ју је писао. По мени, најреалнији завршетак приче је онај да је Црњански први пуцао и промашио, а онда се Тадија окренуо судијама и рекао да он одустаје од свог хица. Ово је избезумило Црњанског (који је важио за прзницу "кратког фитиља"), захтевао је да и Сондермајер пуца, али секунданти су оценили да је све по прописима и да је задовољење извршено. Потом су наложили Сондермајеру да испали хитац у ваздух како би се доказало да је и његово оружје било исправно.
Допала ми шака пре неки дан нова књига "Тадија Сондермајер - Темељи нашег ваздухопловства" аутора Радмиле Тонковић а поводом једног века авијације у Србији.
Не бих сада да се ово претвори у осврт на књигу па ћу остати у границама приче о двобоју са Црњанским, која у овој књизи изгледа потпуно другачије а чини ми се да Изногуд говори баш о тој верзији.
Одмах да се сложим са Изногудом гледе аристократских манира Сондермајера цитирајући најаву за књигу...
"Пилот-ловац из Првог светског рата, први ваздухопловни инжењер у Краљевини Југославији, утемељивач и директор првог домаћег Друштва за ваздушни саобраћај "Аеропут", био је племић и џентлмен, грађанин света, полиглота и човек испред свог времена који је углед Србије подигао на највиши ниво..."
Син Тадије Сондермајера кога је ауторка пронашла у Швајцарској, дао је одобрење и неопходан материјал уз обиље података.
Расправа јесте била повод за двобој само што је Сондермајер који је ратовао на француским апаратима тврдио управо за њих да су бољих перформанси од немачких летелица чије је квалитете истицао Црњански. У жару расправе, Милош Црњански је Тадију Сондермајера назвао "лажљивим јеврејином" што је била кап која је прелила чашу.
Наставак из кога видимо, по ко зна који пут доказано Сондермајерово витештво, испричао нам је Изногуд.
Svadba dr Milana Petrovića i Mare Milićević (ćerka Milana M)
PS: Ja došao! Kkice, a di je Jugoslavija?