Video sam ovu na Ebay, li ne prepoznajem zgradu. However, guglajući za termin "FLAK SCHULE BELGRAD", našao sam da je u Beogradu 1943-44 radila Vermahotva FELD-FLAKARTILLERIE-SCHULE 21 (Sudost), ili kao bi naši (rečnik im poznajem) rekli, odprilike: Škola za obuku pripadnika teritorijalne PVO br 21 (Jugoistok), tako da bar znamo period u kojem je nastala. Verovatno neka predratna kasarna, možda i u Zemunu...
По мом мишљењу и сећању, ово би требала да буде зграда код Богословије:
Волео бих ако неко из близине (са Карабурме) може да фотка улазни део (нисам сигуран да ли се ова тераса налази спреда или позади објекта, можда чак и са стране) или да на основу ове фотографије потврди да ли сам погодио или не.
Наиме, ова зграда је пре рата сазидана у крају који је тек почео да се формира (Богословија, аутобуска (?) гаража "Пионир" - данас Заставин аутосервис) и то као социјална установа (старачки дом?) за сиротињу, старе и болесне. Требало би да је пројекат израдио архитекта Миливоје Тричковић.
Ако је моја претпоставка тачна, онда је поприлично јасно како је ова зграда од једне социјалне установе прешла у војне руке, у којима је остала до дана данашњег.
Зграда је данас префарбана у неку пинк боју, али се необични прислоњени округли стубови, и ови још необичнији (за предратну градњу) хоризонтални серклажи (као да је зидана педесетих) виде, ваљда и дан данас.
Ето, ја толико. Хвала унапред ако неко потврди ово моје мозгање извиђањем "на терену".
... znao sam da Mile ne priča napamet, stavio sam herojski glavu u torbu na 3 milisekunde :bigsmile: ... zaista sam fasciniran :O ... Bravo za našeg Mileta ! ... doduše ovi stubovi se ne vide baš najbolje, ali se zato sve ostalo uklapa 100 % :) ... izvinjavam se zbog kvaliteta, slikano iz dugmeta, malko stariji model 007 :steve: ...
Vladimir Bunjac u knjizi "Kamenovani Crnjanski" opisuje taj dvoboj:
"Ove je godine bio zamalo kraj našem piscu. Bio je na ivici puškinovske tragedije. Nedaleko od Vršca, na čistini, u jednom šumarku, pred njim je stajao mrki oficir TadijaSONDERMAJER SA UPERENIM PIŠTOLJEM. Po onome što su mi pričali Miloš Crnjanski i Dušan Matić, Miloš se posvađao sa svojim vazduhoplovcima i njih petoricu, sa Tadijom Sondermajerom na čelu, pljuskao po licu svojim belim rukavicama. (Matić je u svom salonu kasnije pričao da je svađa nastala oko toga koji su avioni bolji, nemački kako je tvrdio Sondermajer, ili francuski kako je tvrdio Crnjanski). Pozvao ih je na dvoboj. Svi su odbili da se tuku znajući da je to pogibeljno za Crnjanskog, sem Tadije koji je ostao da brani oficirsku čast. Tadija je bio komandant vazduhoplovstva i jugoslovenski heroj, jer je na frontu oborio tri protivnička aviona. Sekundanti Miloša Crnjanskog bili su reditelj Branko Gavela i književnik Dušan Matić. Pošto je njih nagovorio, Crnjanski je imao problema kako da nađe oružje za dvoboj. Najzad, neko se setio porodice Dunđerski i tako su krenuli u Vršac sa drvenom kutijom ukrašenom sedefom, ispod miške. Za dvoboj je bilo još rano pa su odseli u vršačkom hotelu koji se, mislim, isto kao i danas zvao "Srbija". Na veliko zaprepašćenje Matića i Gavele, Crnjanski je odmah zaspao snom pravednika. U određeno vreme krenuli su na zakazano mesto. Vršac su izabrali jer su u tom delu zemlje još uvek vladali stari austrougarski zakoni koji nisu zabranjivali viteški čin dvoboja. Sve je išlo po uobičajenom ritualu. Posle kratkog dogovora o propozicijama, svedoci Sondermajera i Crnjanskog zauzeli su svoja mesta. Crnjanski i Sondermajer stali su nasred poljančeta okrenuti leđima. I onda krenuli brojeći korake, okrenuli su se. Pravo prvog pucnja imao je pesnik Crnjanski. Naravno, promašio je. Pucanj je odjeknuo kao grom, otkinuo lišće i poplašio ptice. Oficir Sondermajer diže ruku, nišani u glavu, gledaju ga svetle i valjda zaplašene oči Crnjanskog, povlači oroz jedanput, drugi put, treći, ne ide.
- Ovo je loše punjeno, nešto nije u redu - kaže Sondermajer.
U stvari Sondermajer se spetljao, nije imao aristokratske manire i navike, nije znao kako se puca iz starinskog, nakinđurenog pištolja porodice Dunđerski. Hvatao je umesto oroza kitnjasti sedef ispod oroza. To je spaslo Crnjanskog. Matić je prišao u svojstvu sekundanta i tražio od obojice prihvatanje zadovoljenja. Sondermajeru je dozvoljeno da opali u vis da bi se dokazalo da je pištolj ispravan. Odjeknuo je još jedan hitac ali u vrhove krošnji, u vršacko nebo, otprhnuvši čavke…"
у позадини горе лево види се хангар Аеропута, док пристанишна зграда још није саграђена. Биће да је тада још увек Панчевачки аеродром био "главни" за цивилни ваздушни саобраћај, а Бежанијски се тек припремао да то постане.
У тексту пише да је она велика зграда која ми је била сумњива Официрски клуб. На овом већ виђеном авиоснимку аеродрома из 1948. та зграда, као и мали павиљон поред пута још увек су ту:
А што се тиче великог хангара "за Девоатене", како пише у чланку... вероватно је касније, приликом ширења аеродрома демонтиран и постављен на локацију са горње фотографије где је стајао све док није уклоњен и бачен у старо гвожђе негде око 2003. године.
Али, да се још једном вратим са стару зграду Официрског клуба (касније је подигнута нова која и данас постоји у доста измењеном облику). Нисам сигуран, али рекао бих да и данас та зграда још увек постоји:
Vladimir Bunjac u knjizi "Kamenovani Crnjanski" opisuje taj dvoboj:
"Ove je godine bio zamalo kraj našem piscu. Bio je na ivici puškinovske tragedije. Nedaleko od Vršca, na čistini, u jednom šumarku, pred njim je stajao mrki oficir TadijaSONDERMAJER SA UPERENIM PIŠTOLJEM. Po onome što su mi pričali Miloš Crnjanski i Dušan Matić, Miloš se posvađao sa svojim vazduhoplovcima i njih petoricu, sa Tadijom Sondermajerom na čelu, pljuskao po licu svojim belim rukavicama. (Matić je u svom salonu kasnije pričao da je svađa nastala oko toga koji su avioni bolji, nemački kako je tvrdio Sondermajer, ili francuski kako je tvrdio Crnjanski). Pozvao ih je na dvoboj. Svi su odbili da se tuku znajući da je to pogibeljno za Crnjanskog, sem Tadije koji je ostao da brani oficirsku čast. Tadija je bio komandant vazduhoplovstva i jugoslovenski heroj, jer je na frontu oborio tri protivnička aviona. Sekundanti Miloša Crnjanskog bili su reditelj Branko Gavela i književnik Dušan Matić. Pošto je njih nagovorio, Crnjanski je imao problema kako da nađe oružje za dvoboj. Najzad, neko se setio porodice Dunđerski i tako su krenuli u Vršac sa drvenom kutijom ukrašenom sedefom, ispod miške. Za dvoboj je bilo još rano pa su odseli u vršačkom hotelu koji se, mislim, isto kao i danas zvao "Srbija". Na veliko zaprepašćenje Matića i Gavele, Crnjanski je odmah zaspao snom pravednika. U određeno vreme krenuli su na zakazano mesto. Vršac su izabrali jer su u tom delu zemlje još uvek vladali stari austrougarski zakoni koji nisu zabranjivali viteški čin dvoboja. Sve je išlo po uobičajenom ritualu. Posle kratkog dogovora o propozicijama, svedoci Sondermajera i Crnjanskog zauzeli su svoja mesta. Crnjanski i Sondermajer stali su nasred poljančeta okrenuti leđima. I onda krenuli brojeći korake, okrenuli su se. Pravo prvog pucnja imao je pesnik Crnjanski. Naravno, promašio je. Pucanj je odjeknuo kao grom, otkinuo lišće i poplašio ptice. Oficir Sondermajer diže ruku, nišani u glavu, gledaju ga svetle i valjda zaplašene oči Crnjanskog, povlači oroz jedanput, drugi put, treći, ne ide.
- Ovo je loše punjeno, nešto nije u redu - kaže Sondermajer.
U stvari Sondermajer se spetljao, nije imao aristokratske manire i navike, nije znao kako se puca iz starinskog, nakinđurenog pištolja porodice Dunđerski. Hvatao je umesto oroza kitnjasti sedef ispod oroza. To je spaslo Crnjanskog. Matić je prišao u svojstvu sekundanta i tražio od obojice prihvatanje zadovoljenja. Sondermajeru je dozvoljeno da opali u vis da bi se dokazalo da je pištolj ispravan. Odjeknuo je još jedan hitac ali u vrhove krošnji, u vršacko nebo, otprhnuvši čavke…"
Тадија Сондермајер није имао аристрократске манире! Тандара-броћ!
Његов отац, Роман, био је лекар, један од управника војне болнице и оснивач хируршког болничког одељења. Сам Тадија је за време Првог светског рата био у Француској на обуци за пилота-ловца, да би потом, пре но што се вратио у српску војску, водио ваздушне борбе над Западним ратиштем.
О овом двобоју постоји доста прича и свака има свој, другачији завршетак - зависно од тога ко ју је писао. По мени, најреалнији завршетак приче је онај да је Црњански први пуцао и промашио, а онда се Тадија окренуо судијама и рекао да он одустаје од свог хица. Ово је избезумило Црњанског (који је важио за прзницу "кратког фитиља"), захтевао је да и Сондермајер пуца, али секунданти су оценили да је све по прописима и да је задовољење извршено. Потом су наложили Сондермајеру да испали хитац у ваздух како би се доказало да је и његово оружје било исправно.
П.С. Знам да је лако, али можда неки и не знају...
Мислим да ми је позната локација ове фотографије.
Шта мисле о томе цењени форумаши?
Pravni? Neee, mnogo hladno...
Video sam ovu na Ebay, li ne prepoznajem zgradu. However, guglajući za termin "FLAK SCHULE BELGRAD", našao sam da je u Beogradu 1943-44 radila Vermahotva FELD-FLAKARTILLERIE-SCHULE 21 (Sudost), ili kao bi naši (rečnik im poznajem) rekli, odprilike: Škola za obuku pripadnika teritorijalne PVO br 21 (Jugoistok), tako da bar znamo period u kojem je nastala. Verovatno neka predratna kasarna, možda i u Zemunu...
По мом мишљењу и сећању, ово би требала да буде зграда код Богословије:
Волео бих ако неко из близине (са Карабурме
Наиме, ова зграда је пре рата сазидана у крају који је тек почео да се формира (Богословија, аутобуска (?) гаража "Пионир" - данас Заставин аутосервис) и то као социјална установа (старачки дом?) за сиротињу, старе и болесне. Требало би да је пројекат израдио архитекта Миливоје Тричковић.
Ако је моја претпоставка тачна, онда је поприлично јасно како је ова зграда од једне социјалне установе прешла у војне руке, у којима је остала до дана данашњег.
Зграда је данас префарбана у неку пинк боју, али се необични прислоњени округли стубови, и ови још необичнији (за предратну градњу) хоризонтални серклажи (као да је зидана педесетих) виде, ваљда и дан данас.
Ето, ја толико. Хвала унапред ако неко потврди ово моје мозгање извиђањем "на терену".
... znao sam da Mile ne priča napamet, stavio sam herojski glavu u torbu na 3 milisekunde :bigsmile: ... zaista sam fasciniran :O ... Bravo za našeg Mileta !
У вези разрешења мистерије о аеродрому Бежанија, прилажем следеће:
http://img268.imageshack.us/img268/2217/95874474.jpg
http://img139.imageshack.us/img139/5025/24463030.jpg
http://img143.imageshack.us/img143/5827/79158914.jpg
http://img98.imageshack.us/img98/9926/11812804.jpg
http://img89.imageshack.us/img89/1899/72205199.jpg
http://img100.imageshack.us/img100/5738/49088023.jpg
http://img228.imageshack.us/img228/1154/79531893.jpg
http://img580.imageshack.us/img580/180/57764398.jpg
http://img98.imageshack.us/img98/713/29060528.jpg
Отпадоше ми руке од скенирања.Поздрав!
Dvoboj Crnjaskog sa Sondermajerom
Izvor Balkan Cafe Australia: http://webcache.googleusercontent.com/search?q=cache:TNIT0-kYaiEJ:balkancafeaustralija.forumup.com/about1203-balkancafeaustralija.html+vladimir+bunjac+kamenovani+crnjaski+sondermajer&cd=1&hl=en&ct=clnk
Vladimir Bunjac u knjizi "Kamenovani Crnjanski" opisuje taj dvoboj:
"Ove je godine bio zamalo kraj našem piscu. Bio je na ivici puškinovske tragedije. Nedaleko od Vršca, na čistini, u jednom šumarku, pred njim je stajao mrki oficir Tadija SONDERMAJER SA UPERENIM PIŠTOLJEM. Po onome što su mi pričali Miloš Crnjanski i Dušan Matić, Miloš se posvađao sa svojim vazduhoplovcima i njih petoricu, sa Tadijom Sondermajerom na čelu, pljuskao po licu svojim belim rukavicama. (Matić je u svom salonu kasnije pričao da je svađa nastala oko toga koji su avioni bolji, nemački kako je tvrdio Sondermajer, ili francuski kako je tvrdio Crnjanski). Pozvao ih je na dvoboj. Svi su odbili da se tuku znajući da je to pogibeljno za Crnjanskog, sem Tadije koji je ostao da brani oficirsku čast. Tadija je bio komandant vazduhoplovstva i jugoslovenski heroj, jer je na frontu oborio tri protivnička aviona. Sekundanti Miloša Crnjanskog bili su reditelj Branko Gavela i književnik Dušan Matić. Pošto je njih nagovorio, Crnjanski je imao problema kako da nađe oružje za dvoboj. Najzad, neko se setio porodice Dunđerski i tako su krenuli u Vršac sa drvenom kutijom ukrašenom sedefom, ispod miške. Za dvoboj je bilo još rano pa su odseli u vršačkom hotelu koji se, mislim, isto kao i danas zvao "Srbija". Na veliko zaprepašćenje Matića i Gavele, Crnjanski je odmah zaspao snom pravednika. U određeno vreme krenuli su na zakazano mesto. Vršac su izabrali jer su u tom delu zemlje još uvek vladali stari austrougarski zakoni koji nisu zabranjivali viteški čin dvoboja. Sve je išlo po uobičajenom ritualu. Posle kratkog dogovora o propozicijama, svedoci Sondermajera i Crnjanskog zauzeli su svoja mesta. Crnjanski i Sondermajer stali su nasred poljančeta okrenuti leđima. I onda krenuli brojeći korake, okrenuli su se. Pravo prvog pucnja imao je pesnik Crnjanski. Naravno, promašio je. Pucanj je odjeknuo kao grom, otkinuo lišće i poplašio ptice. Oficir Sondermajer diže ruku, nišani u glavu, gledaju ga svetle i valjda zaplašene oči Crnjanskog, povlači oroz jedanput, drugi put, treći, ne ide.
- Ovo je loše punjeno, nešto nije u redu - kaže Sondermajer.
U stvari Sondermajer se spetljao, nije imao aristokratske manire i navike, nije znao kako se puca iz starinskog, nakinđurenog pištolja porodice Dunđerski. Hvatao je umesto oroza kitnjasti sedef ispod oroza. To je spaslo Crnjanskog. Matić je prišao u svojstvu sekundanta i tražio od obojice prihvatanje zadovoljenja. Sondermajeru je dozvoljeno da opali u vis da bi se dokazalo da je pištolj ispravan. Odjeknuo je još jedan hitac ali u vrhove krošnji, u vršacko nebo, otprhnuvši čavke…"
Ал је ова скоцкана што би рекао Касина само што не заплеше ''Чарлстон'' ... Хођере, да није нека Мађарица???
Ал је ова скоцкана што би рекао Касина само што не заплеше ''Чарлстон'' ... Хођере, да није нека Мађарица???
Baš htedoh da prokomentarišem da dama dosta liči na kneginju Olgu...
Поздрав!
Али вредело је!
На овој фотографији са прве стране:
у позадини горе лево види се хангар Аеропута, док пристанишна зграда још није саграђена. Биће да је тада још увек Панчевачки аеродром био "главни" за цивилни ваздушни саобраћај, а Бежанијски се тек припремао да то постане.
У тексту пише да је она велика зграда која ми је била сумњива Официрски клуб. На овом већ виђеном авиоснимку аеродрома из 1948. та зграда, као и мали павиљон поред пута још увек су ту:
А што се тиче великог хангара "за Девоатене", како пише у чланку... вероватно је касније, приликом ширења аеродрома демонтиран и постављен на локацију са горње фотографије где је стајао све док није уклоњен и бачен у старо гвожђе негде око 2003. године.
Али, да се још једном вратим са стару зграду Официрског клуба (касније је подигнута нова која и данас постоји у доста измењеном облику). Нисам сигуран, али рекао бих да и данас та зграда још увек постоји:
Истина, баш ми нешто и не личи, али ко зна...
Карађорђева, хотел Крагујевац
Dvoboj Crnjaskog sa Sondermajerom
Izvor Balkan Cafe Australia: http://webcache.googleusercontent.com/search?q=cache:TNIT0-kYaiEJ:balkancafeaustralija.forumup.com/about1203-balkancafeaustralija.html+vladimir+bunjac+kamenovani+crnjaski+sondermajer&cd=1&hl=en&ct=clnk
Vladimir Bunjac u knjizi "Kamenovani Crnjanski" opisuje taj dvoboj:
"Ove je godine bio zamalo kraj našem piscu. Bio je na ivici puškinovske tragedije. Nedaleko od Vršca, na čistini, u jednom šumarku, pred njim je stajao mrki oficir Tadija SONDERMAJER SA UPERENIM PIŠTOLJEM. Po onome što su mi pričali Miloš Crnjanski i Dušan Matić, Miloš se posvađao sa svojim vazduhoplovcima i njih petoricu, sa Tadijom Sondermajerom na čelu, pljuskao po licu svojim belim rukavicama. (Matić je u svom salonu kasnije pričao da je svađa nastala oko toga koji su avioni bolji, nemački kako je tvrdio Sondermajer, ili francuski kako je tvrdio Crnjanski). Pozvao ih je na dvoboj. Svi su odbili da se tuku znajući da je to pogibeljno za Crnjanskog, sem Tadije koji je ostao da brani oficirsku čast. Tadija je bio komandant vazduhoplovstva i jugoslovenski heroj, jer je na frontu oborio tri protivnička aviona. Sekundanti Miloša Crnjanskog bili su reditelj Branko Gavela i književnik Dušan Matić. Pošto je njih nagovorio, Crnjanski je imao problema kako da nađe oružje za dvoboj. Najzad, neko se setio porodice Dunđerski i tako su krenuli u Vršac sa drvenom kutijom ukrašenom sedefom, ispod miške. Za dvoboj je bilo još rano pa su odseli u vršačkom hotelu koji se, mislim, isto kao i danas zvao "Srbija". Na veliko zaprepašćenje Matića i Gavele, Crnjanski je odmah zaspao snom pravednika. U određeno vreme krenuli su na zakazano mesto. Vršac su izabrali jer su u tom delu zemlje još uvek vladali stari austrougarski zakoni koji nisu zabranjivali viteški čin dvoboja. Sve je išlo po uobičajenom ritualu. Posle kratkog dogovora o propozicijama, svedoci Sondermajera i Crnjanskog zauzeli su svoja mesta. Crnjanski i Sondermajer stali su nasred poljančeta okrenuti leđima. I onda krenuli brojeći korake, okrenuli su se. Pravo prvog pucnja imao je pesnik Crnjanski. Naravno, promašio je. Pucanj je odjeknuo kao grom, otkinuo lišće i poplašio ptice. Oficir Sondermajer diže ruku, nišani u glavu, gledaju ga svetle i valjda zaplašene oči Crnjanskog, povlači oroz jedanput, drugi put, treći, ne ide.
- Ovo je loše punjeno, nešto nije u redu - kaže Sondermajer.
U stvari Sondermajer se spetljao, nije imao aristokratske manire i navike, nije znao kako se puca iz starinskog, nakinđurenog pištolja porodice Dunđerski. Hvatao je umesto oroza kitnjasti sedef ispod oroza. To je spaslo Crnjanskog. Matić je prišao u svojstvu sekundanta i tražio od obojice prihvatanje zadovoljenja. Sondermajeru je dozvoljeno da opali u vis da bi se dokazalo da je pištolj ispravan. Odjeknuo je još jedan hitac ali u vrhove krošnji, u vršacko nebo, otprhnuvši čavke…"
Тадија Сондермајер није имао аристрократске манире! Тандара-броћ!
Његов отац, Роман, био је лекар, један од управника војне болнице и оснивач хируршког болничког одељења. Сам Тадија је за време Првог светског рата био у Француској на обуци за пилота-ловца, да би потом, пре но што се вратио у српску војску, водио ваздушне борбе над Западним ратиштем.
О овом двобоју постоји доста прича и свака има свој, другачији завршетак - зависно од тога ко ју је писао. По мени, најреалнији завршетак приче је онај да је Црњански први пуцао и промашио, а онда се Тадија окренуо судијама и рекао да он одустаје од свог хица. Ово је избезумило Црњанског (који је важио за прзницу "кратког фитиља"), захтевао је да и Сондермајер пуца, али секунданти су оценили да је све по прописима и да је задовољење извршено. Потом су наложили Сондермајеру да испали хитац у ваздух како би се доказало да је и његово оружје било исправно.