Poštovani, toliko ste me razgalili ovom Vašom foto pričom, da sam uzeo sebi za volju, da Vas zamolim, da dodate kao završetak ove priče slike sa Vašeg venčanja. Hvala
Hocu, moje vencanje bilo je u Sabornoj crkvi, juna 1987. Slike nece bite bas stare, he he.
На некадашњој Фишеклији, занатско трговачком делу улице краља Александра, на земљишту које припада цркви Светог Марка, налазила се и казанџијска радња Танасија Тасе Донића. Као што нико не би рекао да се иза скромне приземљушице, у лавиринту просторија и ходника, крије читава фабрика казанџијских производа, тако нико не би рекао да се иза лика симпатичног, омањег и дежмекастог газда Тасе крије особа изузетно бурне прошлости и интересантне биографије.
Родом из Пожаревца, у својој 31ој години, дакле као зрео човек, осетио је у себи родољубиву потребу да помогне својим сународницима из Јужне Србије ( данашње Македоније ) у балканском казану са почетка двадесетог века. Као саборац Јована Бабунског, Глигора Соколовића и Павла Младеновића, врло брзо се исказао својом храброшћу али и изразитом интелигенцијом. 1914. године, без војне школе, већ у борби, постаје војвода и са војском пролази сву голготу Великог рата.
Скроман и поштен, није желео да уновчи своју ратну славу, већ се враћа свој казанџијском занату. Сели се у Београд, где у својој малој лимарско казанџијској радњи на Фишеклији, користећи своју бистрину и проналазачки дух покушава да реализује неке своје идеје. Успева да патентира свој први проналазак у виду казана за кување пекмеза и јела као и за производњу ракије али по сасвим новим принципима рада. Смишљао је практичне производе за уштеду енергије или спречавање загоревања хране приликом припреме.
Усавршавањем долази и до нових проналазака а као врхунац свог стваралачког рада 1925. године патентира купатилски казан за топлу воду, претечу бојлера, који је по свом конструкцијском решењу надмашио све сличне домаће и стране производе. Довољно је рећи да је за тај свој «бојлер на дрва и угаљ» давао гаранцију од чак двадесет година.
Мали некролози у новинама обележили су његову смрт 1939. године. Патенте је прегазило време а нама су остали по неки огласи из старих новина и снимак лимарско казанџијске радње са Фишеклије, који је сачинио Владимир Ђорђевић, предратни фотоаматер.
Odlican post, slican onom o Batal-dzamiji. Fala, pozdrav, grk
Народни музеј у Београду организује програмМузеј у комшилукуу недељу 5. фебруара од 12 до 14 часова у пријатном амбијенту Музеја Вука и Доситеја.
Током недељног поподнева музеј ће бити место резервисано за наше комшије, пријатеље и све оне који желе да својим сугестијама и предлозима помогну нашу делатност. Овонедељна тема о којој ћемо разговарати јесу Кафане и механе старог Дорћола.
... bravo Izi ! .. dakle, Gajger je sa ćoška na Trgu prešao za vreme rata (nakon rušenja, a možda i ranije) u komšiluk u Kolarčevoj ... imali smo više snimaka kafanice, ali bez naziva , jedna od boljih je bila ova od Dušana Napijala ...
Grki gospodine, ovo je duga i zanimljiva istorija bolesti !!!
Родом из Пожаревца, у својој 31ој години, дакле као зрео човек, осетио је у себи родољубиву потребу да помогне својим сународницима из Јужне Србије ( данашње Македоније ) у балканском казану са почетка двадесетог века. Као саборац Јована Бабунског, Глигора Соколовића и Павла Младеновића, врло брзо се исказао својом храброшћу али и изразитом интелигенцијом. 1914. године, без војне школе, већ у борби, постаје војвода и са војском пролази сву голготу Великог рата.
Скроман и поштен, није желео да уновчи своју ратну славу, већ се враћа свој казанџијском занату. Сели се у Београд, где у својој малој лимарско казанџијској радњи на Фишеклији, користећи своју бистрину и проналазачки дух покушава да реализује неке своје идеје. Успева да патентира свој први проналазак у виду казана за кување пекмеза и јела као и за производњу ракије али по сасвим новим принципима рада. Смишљао је практичне производе за уштеду енергије или спречавање загоревања хране приликом припреме.
Усавршавањем долази и до нових проналазака а као врхунац свог стваралачког рада 1925. године патентира купатилски казан за топлу воду, претечу бојлера, који је по свом конструкцијском решењу надмашио све сличне домаће и стране производе. Довољно је рећи да је за тај свој «бојлер на дрва и угаљ» давао гаранцију од чак двадесет година.
Мали некролози у новинама обележили су његову смрт 1939. године. Патенте је прегазило време а нама су остали по неки огласи из старих новина и снимак лимарско казанџијске радње са Фишеклије, који је сачинио Владимир Ђорђевић, предратни фотоаматер.
Ништа не знам о том луткарском позоришту, али ево другог, ако може да помогне:
Кафане и механе старог Дорћола
Народни музеј у Београду организује програм Музеј у комшилуку у недељу 5. фебруара од 12 до 14 часова у пријатном амбијенту Музеја Вука и Доситеја.
Током недељног поподнева музеј ће бити место резервисано за наше комшије, пријатеље и све оне који желе да својим сугестијама и предлозима помогну нашу делатност. Овонедељна тема о којој ћемо разговарати јесу Кафане и механе старог Дорћола.
http://www.narodnimuzej.rs/event/kafane-i-mehane-starog-dorcola-2-2017/
Коларчева 6:
Коларчева 6:
... bravo Izi ! .. dakle, Gajger je sa ćoška na Trgu prešao za vreme rata (nakon rušenja, a možda i ranije) u komšiluk u Kolarčevoj ... imali smo više snimaka kafanice, ali bez naziva , jedna od boljih je bila ova od Dušana Napijala ...