Poštovani, toliko ste me razgalili ovom Vašom foto pričom, da sam uzeo sebi za volju, da Vas zamolim, da dodate kao završetak ove priče slike sa Vašeg venčanja. Hvala
На некадашњој Фишеклији, занатско трговачком делу улице краља Александра, на земљишту које припада цркви Светог Марка, налазила се и казанџијска радња Танасија Тасе Донића. Као што нико не би рекао да се иза скромне приземљушице, у лавиринту просторија и ходника, крије читава фабрика казанџијских производа, тако нико не би рекао да се иза лика симпатичног, омањег и дежмекастог газда Тасе крије особа изузетно бурне прошлости и интересантне биографије.
Родом из Пожаревца, у својој 31ој години, дакле као зрео човек, осетио је у себи родољубиву потребу да помогне својим сународницима из Јужне Србије ( данашње Македоније ) у балканском казану са почетка двадесетог века. Као саборац Јована Бабунског, Глигора Соколовића и Павла Младеновића, врло брзо се исказао својом храброшћу али и изразитом интелигенцијом. 1914. године, без војне школе, већ у борби, постаје војвода и са војском пролази сву голготу Великог рата.
Скроман и поштен, није желео да уновчи своју ратну славу, већ се враћа свој казанџијском занату. Сели се у Београд, где у својој малој лимарско казанџијској радњи на Фишеклији, користећи своју бистрину и проналазачки дух покушава да реализује неке своје идеје. Успева да патентира свој први проналазак у виду казана за кување пекмеза и јела као и за производњу ракије али по сасвим новим принципима рада. Смишљао је практичне производе за уштеду енергије или спречавање загоревања хране приликом припреме.
Усавршавањем долази и до нових проналазака а као врхунац свог стваралачког рада 1925. године патентира купатилски казан за топлу воду, претечу бојлера, који је по свом конструкцијском решењу надмашио све сличне домаће и стране производе. Довољно је рећи да је за тај свој «бојлер на дрва и угаљ» давао гаранцију од чак двадесет година.
Мали некролози у новинама обележили су његову смрт 1939. године. Патенте је прегазило време а нама су остали по неки огласи из старих новина и снимак лимарско казанџијске радње са Фишеклије, који је сачинио Владимир Ђорђевић, предратни фотоаматер.
1938.
1940.
Pozdrav svima ...
Pozdrav svima ...
Pozdrav svima ...
Родом из Пожаревца, у својој 31ој години, дакле као зрео човек, осетио је у себи родољубиву потребу да помогне својим сународницима из Јужне Србије ( данашње Македоније ) у балканском казану са почетка двадесетог века. Као саборац Јована Бабунског, Глигора Соколовића и Павла Младеновића, врло брзо се исказао својом храброшћу али и изразитом интелигенцијом. 1914. године, без војне школе, већ у борби, постаје војвода и са војском пролази сву голготу Великог рата.
Скроман и поштен, није желео да уновчи своју ратну славу, већ се враћа свој казанџијском занату. Сели се у Београд, где у својој малој лимарско казанџијској радњи на Фишеклији, користећи своју бистрину и проналазачки дух покушава да реализује неке своје идеје. Успева да патентира свој први проналазак у виду казана за кување пекмеза и јела као и за производњу ракије али по сасвим новим принципима рада. Смишљао је практичне производе за уштеду енергије или спречавање загоревања хране приликом припреме.
Усавршавањем долази и до нових проналазака а као врхунац свог стваралачког рада 1925. године патентира купатилски казан за топлу воду, претечу бојлера, који је по свом конструкцијском решењу надмашио све сличне домаће и стране производе. Довољно је рећи да је за тај свој «бојлер на дрва и угаљ» давао гаранцију од чак двадесет година.
Мали некролози у новинама обележили су његову смрт 1939. године. Патенте је прегазило време а нама су остали по неки огласи из старих новина и снимак лимарско казанџијске радње са Фишеклије, који је сачинио Владимир Ђорђевић, предратни фотоаматер.