Jedan od objekata u Mileticevoj - Pistolj-mala. Zgrada ima samo jednu prostoriju povrsine 7- 10 m kvadratnih.

U sredini snimka i desno vidi se bandera sa javnim osvetljenjem (Iz zbirke Milosa Jurisica).

Predsednik opstine Jevrem Tomic sa predstavnicima naselja Cukarica, 1940.

Poseta je bila deo predsednikovog obilaska beogradskih periferija radi upoznavanja sa njihovim problemima i potrebama. Ranije smo rekli da je Jevrem Tomic bio otac naseg poznatog urologa pok. Prim. Mime Tomica i nase poznate klavsenistkinje Olivere Djurdjevic.
 

Sirotinjsko naselje Makisko polje nalazilo se u jugozapadnom delu Cukarice. Fotografija iz 1937.

Izlivanja Save redovno su plavila naselje.

Svakako da je ova fotka bila ali ... zena mi je delom odrastala i na Vozdovcu, u kuci na broju 91, svog dede, limara - pa je stavljam. To je onaj limar,
Milan Pelic, koji je drzao radnju na roglju Bul. KA i Svetozara Markovica a o kome je bilo ranije vise reci. Od njega moja zena ima jednu strukovnu uspomenu - jedan limeni levak.

Nehigijenska catrlja u predgradju Petra Mrkonjica, 1937.

Izmesanost sirotinjskog stanovanja i nove izgradnje bila je odlika vecine krajeva. Detalj avio snimka.

Fotos je dobijen ljubaznoscu sina, Velibora Vidakovica, pisca i saobracajnog inzenjera iz Holandije.

Bilo je u Beogradu i pobornika da se radnistvu i siromasima sa nedostojnim smestajem obezbedi pristojan stan. Rodjen je Velibor Vidakovic 1905. (sam je promenio datum u krstenici na 1902. da bi sto pre mogao da pocne da radi). Realno, 1917. imao je samo dvanaest godina. Tada je poceo da pomaze ocu u radu. Bavio se novinarstvom. Jednom je svesno napravio neki izgred da bi namerno dospeo u Glavnjacu i iz prve ruke video kako je tamo. Zeleo je da se upozna sa zivotom zatvorenika. O policijskoj torturi u Glavnjaci napisao je roman  "Promaseni zivot". Knjiga jeste nagradjena 1928. prvom nagradom na konkursu zagrebackog knjizevnog casopisa "Vijenac". Sledece godine je zabranjena i spaljena. Bio je urednik "Novosti". Beogradska opstina ga je tuzila zbog sest clanaka objavljenih u tim novinama. Borio se za unapredjenje stanovanja sirotinje. Njegov socioloski rad bio je poznat i van zemlje iako je on danas skoro zaboravljen. Profesor Petar Zenkl, tadasnji ministar za socijalnu politiku Cehoslovacke i jedan od najvecih evropskih autoriteta u ovoj oblasti o Vidakovicu je napisao: "Njegova dela (...) svojom svrsishodnom vrednoscu cine cast slovenskoj socijalnoj knjizevnosti i neosporno spadaju medju najbolje evropske publikacije u svojoj vrsti (...). Mnogo je cudesne ljubavi za svoj narod i mnogo nesalomive energije i radnog vitaliteta trebalo pa da se na terenu prikupi i detaljno prouci toliki socioloski vrlo znacajan anketni materijal o stambenim i drugim socijalnim prilikama jugoslovenskih gradova".

Vidakovic je bio povezan sa levicom ali nije bio clan KP. Odbio je da sluzi vojsku jer je bio pacifista. 1941. pridruzio se partizanima. Krajem rata postavljen je za clana Vojne misije u Juznoj Italiji. Kasnije, sa jednog sluzbenog puta odveli su ga na Goli otok jer je "u toku rata hvalio Sovjetski Savez". Tamo je proveo nekoliko godina. Zatim se bavio pitanjima prihvatanja i podizanja ratne sirocadi, sprecavanjem segregacije sirotinje i radnika. Umro je 1983. Iza njega je ostao i dnevnik koji porodica pomno cuva oblepljenog trakama, da ne izvetri.

Bilo je jos slicnih  nesebicnih boraca za humani smestaj radnika i siromasnih. To su vecinom bile arhitekte o kojima ce bolje znati kolege arhitekte sa Foruma: Miroslav Stojadinovic (1885 - ?), Bogdan Krekic (1883 - 1970) [nije bio arhitekta],  Bogoljub Konstantinovic (1896 - 1944), Jan Dubovi ( 1892 - -1969) i Branko Maksimovic (1900 - 1988).