Као да не живим овде: после извесног времена сам прошао неким улицама и видео да су оклопна возила већ слистила добар део Генералштаба. Такође, руши се и кућа у Краља Милана, она најближа Славији....
Perica je po rođenju bio Beograđanin, mada je od malena živeo u Nišu, gde je i završio osnovnu školu što je ujedno bio i kraj školovanja. Prvi značajniji muzički nastup ili uspeh zabeležio je 1959 godine u emisiji ‘Mikrofon je vaš’ gde je podelio treće i četvrto mesto. Nakon toga počinje sa redovnim nastupima u niškom hotelu ‘Park’ gde je ubrzo postao lokalna atrakcija, krajem 1962 godine prelazi u Kraljevo i nastupa u hotelu ‘Turist’ gde ga slučajno primećuje Vojislav Đonović koji ga poziva da pređe za Beograd, i tako je u stvari počela njegova karijera. U Beogradu je prvi put pevao 18 marta 1963 godine u Velikoj dvorani ‘Doma sindikata’ na priredbi ‘Birajte svoju ploču’.
Svoju prvu ploču izdaje već 1963 godine preko RTB , a na njoj su se našle pesme: ‘Lucia’ / ‘Te noći’ / ‘ Za sve je kriv tvist’ / ‘ Vrt ljubavi’ . Povodom ploče kritika piše : „ Ko bi rekao da u tom krhkom mladiću, koji je tek napunio 22 godine ima toliko snage. Ali, Perica Stojančić je posle mnogih koji nisu uspeli, postao naš prvi i pravi ‘urlator’. Međutim, izvanredan osećaj za ritam i melodiju daje nadu da će ovaj perspektivni i talentovani pevač dati još više i neće biti čudno, ako mnogim, danas popularnim interpretatorima pomrači slavu“ . Ploča se dobro prodavala, a i omot ploče je bio dobro osmišljen prikazujući Pericu sa električnom gitarom kako izvodi ‘pačji korak’.
Početkom 1964 godine Perica izdaje još jednu ploču na kojoj su bile pesme : ‘Za nas’ / ‘Daleko od mene’ / ‘Šetam ‘ / ‘Draga, oh draga’ . O samoj ploči i pesmama pisalo je : „Veliki broj prodatih primeraka prve ploče Perice Stojančića jugoslovenskog ‘urlatora’ , svedoči da je ova vrsta interpretiranja kod nas dosta popularna. Iako njegovi glasovni kvaliteti i tehnika pevanja nisu na naročito visokom nivou, interpretacije su u celini dopadljive“ . Ipak ploča je nekako mirnija u odnosu na prvu, a takav je i omot na kome je sada Perica sa gitarom u nekoj sedećoj pozi i kako zamišljeno prebira po žicama. Na prvoj ploči on je bio suludi roker sav u pokretu, a ovde je već smireni muzičar koji pažljivo traži novi ton.
Tokom 1964 godine izdaje još jednu ploču na kojoj se nalaze pesme : ‘Sentimentalna bejbi’ / ‘Ni zbogom nisi rekla’ , a na ovoj ploči ga prati grupa ‘Elipse’ i vokalni ansambl ‘Korali’. Kritika je samo kratko prokomentarisala da se radi o zanimljivim kompozicijama. Omot ove ploče kao da se nastavalja na prethodna dva, ovde je Perica u odlazećem koraku sa gitarom nemarno prebačenom preko leđa, kao u nekom poluokretu unazad, što je nekako i najavilo njegov odlazak sa muzičke scene. Upravo omoti njegove prve tri ploče su na neki način i prikaz njegove kratke karijere, na prvom je pun snage, na drugom je već smiren , zreli muzičar, dok na trećem on već nema šta da kaže i umoran polako sve napušta. Upravo tako od divljeg rokera preko zrelog muzičara do umornog, pomalo razočaranog pevača koji odlazi u zaborav. Tako je i bilo iako je 1969 objavio još jednu ploču sa pesmama : ‘Moja žena i ja’ / ‘Cveće za tebe’ / ‘Ženim sina’ i ‘Bez osmeha’ .
Karlo Metikoš nastupao je u zagrebačkom klubu ‘Varijeteu’ još 1958 godine, ali i Mile Lojpur je 1953 godine primljen u ‘Udruženje džez muzičara’. Upisano je da je Mile džez instrumentalista na gitari, saksofonu, trubi, klarinetu i harmonici. Iako je na prvi pogled instrumentalista, Lojpur nije imao nikakvih muzičkih škola, dakle bio je samouk i ostaće upamćen kao prvi beogradski rocker. Istina, njegovi prvi nastupi potiču još iz 1949 godine, ali vrhunac će doživeti tek 4 marta 1960 godine koncertom u otmenoj dvorani Kolarčevog univerziteta koji je išao pod naslovom ‘Elvis Prisli u Beogradu’. Pre toga održavao je stalne igranke na ‘Zvezdinom igralištu’ na Kalemegdanu.
Mile je dobio nadimak ‘Najlon’ zbog paketa strane robe koji su iz Amerike dobili njegovi roditelji, a u kome je između ostalog bilo i muških najlon čarapa, najlon košulja i kravata. Taj natpis ‘Najlon’ će kasnije staviti i na svoju gitaru sa kojom je nastupao.
Mile je negde od 1949 godine počeo da nastupa po igrankama ( sredom i petkom od 19 do 22 h ) u Beogradu u Cetinjskoj ulici broj 32. Tada je to bila sala ‘Narodnog fronta’, zapravo soba veličine 10 X 13 kvadratnih metara. Za te igranke pravili su plakate na kojima je pisalo : ‘ Igranka u Teksasu, svira Mile Lojpur’ . Kasnije je Mile prešao u ‘Opšti studentski restoran br 1′ , gde postaje član orkestra Mileta Nedeljkovića poznatog pod nazivom ‘Septet M’ , a to su bile igranke poznate pod nazivom ‘Tri kostura’. Vremenom Mile je pravio igranke i po drugim salama, a najviše je ‘skidao’ Elvis Prislija.
Mile Lojpur
O tim svojim počecima Mile je svojevremeno rekao : ”U to vreme slušao se radio Luksemburg i gledao festival u San Remu. Tad sam prvi put video Adriana Čelentana, koji je otpevao ono … 24000 poljubaca, okrenut publici leđima i to je bilo otkačeno i gotovo skandalozno u to vreme.Takva muzika se prvo slušala sa džuboksa hotela ‘Moskva’. Ja sam prve igranke svirao u ‘Teksasu’ u Cetinjskoj 32 gde je tad bila frontovska organizacija. Tu sam od malog radio zvučnika napravio pravi mikrofon, a od magneta iz telefonskih slušalica sam napravio električnu gitaru na kojoj sam napisao Mile Naylon. To mi je bio nadimak po jednoj pesmi u kojoj spominjem najlon čarape, uvek sam bio sklon tom zapadnjačkom stilu. Na gitari sam imao ispisana imena svih mojih ljubimaca, od Fets Domina do Čabija Čekera’ .
Mile je često imao svoje vlastite prepeve, a u ‘Lazarcu’ je pevao čak i pesme Katarine Valente. Međutim njegova interpretacija tvista Čabi Čekera, kojem je dao ime ‘Šumadijski tvist’ biće ono što je privuklo pažnju, ali ne zbog kvaliteta izvođenja, već zbog teksta. Ono po čemu je posebno ostao upamćen je instaliranje mikrofona na gitari, a uz to imao je i jednu od prvih vespi u Beogradu. Kasnije je imao puno svirki po moru, a tokom 1964 godine svirao je mesece dana u Parizu, a onda tokom 1965 godine i u Finskoj. Ipak, nije ostavio nikakve tonske zapise iza sebe, njegovo objašnjenje je bilo: „ Nije mi to bilo potrebno. Jednostavno nije me interesovalo. Bio sam dovoljno popularan i bez ploča. Sa druge strane ja sam imao stalno zaposlenje i moja egzistencija nikada nije zavisila od muzike“
Saša je bio Pančevac koji potiče iz muzičke porodice, počeo je vrlo rano da se bavi pevanjem, pa je često nastupao po koncertima gde su glavne zvezde bili Đorđe Marjanović, Lola Novaković i Predrag Cune Gojković. Prvi javni nastup je imao 1959 godine na jednoj igranci u Pančevu, a zatim je nastupao u emisjiji ‘Mikrofon je vaš’ kao imitator Pol Enke i Hari Belafontea. Nakon toga počeo je da peva po igrankama po Beogradu i Zagrebu kao i nekim drugim mestima.
Tokom 1962 godine objavljuje preko Jugotona dve ploče, na prvoj su pesme : ‘Daj mi svoju ljubav’ / ‘Nežno mi reci’ , a na drugoj : ‘Lučija’ / ‘Lutanje po kiši’ . Povodom njegove druge ploče kritika je rekla : „ Saša Popaz je još jedan iz galerije Jugotonovih talenata i nada. Nešto slabiji kao pevač od Jevremovića, Popaz atraktivnošću želi da ga dostigne. Pitanje je da li će u tome uspeti , iako se ne može reći da već sada nema onih kojima se Popazov način interpretiranje sviđa. Ipak bismo mu savetovali da više obrati pažnju na kvalitet pevanja”.
Saša je uspeo da objavi i treću ploču 1964 godine sa pesmama : ‘Utišaj bol devojko mala’ / ‘ Za sve je kriva bosa nova’. Mnogo kasnije izdaće on još ploča, ali to nije bilo kao sa početka karijere, štaviše postao je neprepoznatljiv i to ne samo muzikom , već i izgledom. Dok su omoti njegovih prvih ploča bili tako lepo arhaični, staromodni gde on pozira sa akustičnom gitarom, omoti njegovih novih ploča prikazuju dugokosog, zalizanog Popaza koji više podseća na nekog pevača folka nego li na nekada zanesenog rokera.
Izvini Gonzo greska u kucanju giustiniani46@yahoo.com
Moracu da pojacam dioptriju :)
Pozdrav svima ...
Perica je po rođenju bio Beograđanin, mada je od malena živeo u Nišu, gde je i završio osnovnu školu što je ujedno bio i kraj školovanja. Prvi značajniji muzički nastup ili uspeh zabeležio je 1959 godine u emisiji ‘Mikrofon je vaš’ gde je podelio treće i četvrto mesto. Nakon toga počinje sa redovnim nastupima u niškom hotelu ‘Park’ gde je ubrzo postao lokalna atrakcija, krajem 1962 godine prelazi u Kraljevo i nastupa u hotelu ‘Turist’ gde ga slučajno primećuje Vojislav Đonović koji ga poziva da pređe za Beograd, i tako je u stvari počela njegova karijera. U Beogradu je prvi put pevao 18 marta 1963 godine u Velikoj dvorani ‘Doma sindikata’ na priredbi ‘Birajte svoju ploču’.
Svoju prvu ploču izdaje već 1963 godine preko RTB , a na njoj su se našle pesme: ‘Lucia’ / ‘Te noći’ / ‘ Za sve je kriv tvist’ / ‘ Vrt ljubavi’ . Povodom ploče kritika piše : „ Ko bi rekao da u tom krhkom mladiću, koji je tek napunio 22 godine ima toliko snage. Ali, Perica Stojančić je posle mnogih koji nisu uspeli, postao naš prvi i pravi ‘urlator’. Međutim, izvanredan osećaj za ritam i melodiju daje nadu da će ovaj perspektivni i talentovani pevač dati još više i neće biti čudno, ako mnogim, danas popularnim interpretatorima pomrači slavu“ . Ploča se dobro prodavala, a i omot ploče je bio dobro osmišljen prikazujući Pericu sa električnom gitarom kako izvodi ‘pačji korak’.
Početkom 1964 godine Perica izdaje još jednu ploču na kojoj su bile pesme : ‘Za nas’ / ‘Daleko od mene’ / ‘Šetam ‘ / ‘Draga, oh draga’ . O samoj ploči i pesmama pisalo je : „Veliki broj prodatih primeraka prve ploče Perice Stojančića jugoslovenskog ‘urlatora’ , svedoči da je ova vrsta interpretiranja kod nas dosta popularna. Iako njegovi glasovni kvaliteti i tehnika pevanja nisu na naročito visokom nivou, interpretacije su u celini dopadljive“ . Ipak ploča je nekako mirnija u odnosu na prvu, a takav je i omot na kome je sada Perica sa gitarom u nekoj sedećoj pozi i kako zamišljeno prebira po žicama. Na prvoj ploči on je bio suludi roker sav u pokretu, a ovde je već smireni muzičar koji pažljivo traži novi ton.
Tokom 1964 godine izdaje još jednu ploču na kojoj se nalaze pesme : ‘Sentimentalna bejbi’ / ‘Ni zbogom nisi rekla’ , a na ovoj ploči ga prati grupa ‘Elipse’ i vokalni ansambl ‘Korali’. Kritika je samo kratko prokomentarisala da se radi o zanimljivim kompozicijama. Omot ove ploče kao da se nastavalja na prethodna dva, ovde je Perica u odlazećem koraku sa gitarom nemarno prebačenom preko leđa, kao u nekom poluokretu unazad, što je nekako i najavilo njegov odlazak sa muzičke scene. Upravo omoti njegove prve tri ploče su na neki način i prikaz njegove kratke karijere, na prvom je pun snage, na drugom je već smiren , zreli muzičar, dok na trećem on već nema šta da kaže i umoran polako sve napušta. Upravo tako od divljeg rokera preko zrelog muzičara do umornog, pomalo razočaranog pevača koji odlazi u zaborav. Tako je i bilo iako je 1969 objavio još jednu ploču sa pesmama : ‘Moja žena i ja’ / ‘Cveće za tebe’ / ‘Ženim sina’ i ‘Bez osmeha’ .
Karlo Metikoš nastupao je u zagrebačkom klubu ‘Varijeteu’ još 1958 godine, ali i Mile Lojpur je 1953 godine primljen u ‘Udruženje džez muzičara’. Upisano je da je Mile džez instrumentalista na gitari, saksofonu, trubi, klarinetu i harmonici. Iako je na prvi pogled instrumentalista, Lojpur nije imao nikakvih muzičkih škola, dakle bio je samouk i ostaće upamćen kao prvi beogradski rocker. Istina, njegovi prvi nastupi potiču još iz 1949 godine, ali vrhunac će doživeti tek 4 marta 1960 godine koncertom u otmenoj dvorani Kolarčevog univerziteta koji je išao pod naslovom ‘Elvis Prisli u Beogradu’. Pre toga održavao je stalne igranke na ‘Zvezdinom igralištu’ na Kalemegdanu.
Mile je dobio nadimak ‘Najlon’ zbog paketa strane robe koji su iz Amerike dobili njegovi roditelji, a u kome je između ostalog bilo i muških najlon čarapa, najlon košulja i kravata. Taj natpis ‘Najlon’ će kasnije staviti i na svoju gitaru sa kojom je nastupao.
Mile je negde od 1949 godine počeo da nastupa po igrankama ( sredom i petkom od 19 do 22 h ) u Beogradu u Cetinjskoj ulici broj 32. Tada je to bila sala ‘Narodnog fronta’, zapravo soba veličine 10 X 13 kvadratnih metara. Za te igranke pravili su plakate na kojima je pisalo : ‘ Igranka u Teksasu, svira Mile Lojpur’ . Kasnije je Mile prešao u ‘Opšti studentski restoran br 1′ , gde postaje član orkestra Mileta Nedeljkovića poznatog pod nazivom ‘Septet M’ , a to su bile igranke poznate pod nazivom ‘Tri kostura’. Vremenom Mile je pravio igranke i po drugim salama, a najviše je ‘skidao’ Elvis Prislija.
Mile Lojpur
Mile je često imao svoje vlastite prepeve, a u ‘Lazarcu’ je pevao čak i pesme Katarine Valente. Međutim njegova interpretacija tvista Čabi Čekera, kojem je dao ime ‘Šumadijski tvist’ biće ono što je privuklo pažnju, ali ne zbog kvaliteta izvođenja, već zbog teksta. Ono po čemu je posebno ostao upamćen je instaliranje mikrofona na gitari, a uz to imao je i jednu od prvih vespi u Beogradu. Kasnije je imao puno svirki po moru, a tokom 1964 godine svirao je mesece dana u Parizu, a onda tokom 1965 godine i u Finskoj. Ipak, nije ostavio nikakve tonske zapise iza sebe, njegovo objašnjenje je bilo: „ Nije mi to bilo potrebno. Jednostavno nije me interesovalo. Bio sam dovoljno popularan i bez ploča. Sa druge strane ja sam imao stalno zaposlenje i moja egzistencija nikada nije zavisila od muzike“
Saša je bio Pančevac koji potiče iz muzičke porodice, počeo je vrlo rano da se bavi pevanjem, pa je često nastupao po koncertima gde su glavne zvezde bili Đorđe Marjanović, Lola Novaković i Predrag Cune Gojković. Prvi javni nastup je imao 1959 godine na jednoj igranci u Pančevu, a zatim je nastupao u emisjiji ‘Mikrofon je vaš’ kao imitator Pol Enke i Hari Belafontea. Nakon toga počeo je da peva po igrankama po Beogradu i Zagrebu kao i nekim drugim mestima.
Tokom 1962 godine objavljuje preko Jugotona dve ploče, na prvoj su pesme : ‘Daj mi svoju ljubav’ / ‘Nežno mi reci’ , a na drugoj : ‘Lučija’ / ‘Lutanje po kiši’ . Povodom njegove druge ploče kritika je rekla : „ Saša Popaz je još jedan iz galerije Jugotonovih talenata i nada. Nešto slabiji kao pevač od Jevremovića, Popaz atraktivnošću želi da ga dostigne. Pitanje je da li će u tome uspeti , iako se ne može reći da već sada nema onih kojima se Popazov način interpretiranje sviđa. Ipak bismo mu savetovali da više obrati pažnju na kvalitet pevanja”.
Saša je uspeo da objavi i treću ploču 1964 godine sa pesmama : ‘Utišaj bol devojko mala’ / ‘ Za sve je kriva bosa nova’. Mnogo kasnije izdaće on još ploča, ali to nije bilo kao sa početka karijere, štaviše postao je neprepoznatljiv i to ne samo muzikom , već i izgledom. Dok su omoti njegovih prvih ploča bili tako lepo arhaični, staromodni gde on pozira sa akustičnom gitarom, omoti njegovih novih ploča prikazuju dugokosog, zalizanog Popaza koji više podseća na nekog pevača folka nego li na nekada zanesenog rokera.