Jos jednom se izvinjavam sto necu biti na promociji. Bicu u to vreme u Smederevu. Zelim svima prijatan ugodjaj a autorima jos jednom od srca cestitam. Pozdrav...
Jos jednom se izvinjavam sto necu biti na promociji. Bicu u to vreme u Smederevu. Zelim svima prijatan ugodjaj a autorima jos jednom od srca cestitam. Pozdrav...
LAZIĆ: Kada si upoznao Borislava Mihajlovića Mihiza?
ĐURIĆ: Mihiza sam upoznao negde šezdesetih godina. bilo je to beskrajno prijateljstvo. Igrali smo preferans i išli na utakmice. On je bio blizak Avala filmu. Preko Ratka Draževića i još nekih ljudi, došli smo u vezu i vrlo brzo pronašli zajednički jezik. Nije znao da vozi, pa sam ga ja često vozio da obilazi oca u Irig. Otac, siroma' prota, završio je isto kao i Mihiz. Zatvorio se u sobu, ležao, čekao smrt i dočekao. Isto kao i Mihiz mnogo godina kasnije. Voleo je da ide u Klub književnika i Maderu.
LAZIĆ: Kao i Ti.
ĐURIĆ: Isto kao i ja. Imali smo bezbroj zajedničkih prijatelja i poznanika... Preko Mihiza sam upoznao Miću Popovića i mnoge druge intelektualce iz njegovog kruga. Mihiz je najpametniji pričač koga sam ikad sreo. Posebno zadovoljstvo mi je činilo kada smo zajedno bili na letovanju u Rovinju. Ja sam stanovao u njegovoj kući. Na nekoj rasprodaji su kupili tu kuću, a pošto je kuća imala konobu i dva sprata, Mihiz nije mogao da otkupi oba sprata. Morao je drugi sprat da proda. Nagovarao me da ja kupim taj drugi sprat, ali su me moji imovinski principi sprečili da to uradim... mada je bilo vrlo jeftino.
LAZIĆ: Pored kafanskih druženja i letovanja u Rovinju, koliko je meni poznato, zajedno ste se i kockali.
ĐURIĆ: Zajedno smo igrali preferans, a bar Ti znaš da preferans nije kocka. Najčešće smo igrali sa Gucom Trailovićem... Išli smo i na utakmice zajedno. On je najavio za OFK Beograd a ja za Crvenu zvezdu. Uživao sam u Mihizovom društvu i mogu, mirne savesti, da kažem da sam od njega beskrajno mnogo naučio. Jednoga dana Voja Đurić mlađi, akademik banatski, Dobrica Ćosić, Mihiz i ja smo od pokojnog Laze Trifunovića, mog školskog druga, upravnika muzeja, dobili jevanđelje koje se čuva u Petrogradskom muzeju a koje je, verovatno, ruski patrijarh ukrao iz Hilandara. Barem se tako pričalo. I Voja je hteo da uporedi taj rukopis sa rukopisom u nekim manastirima po Srbiji... Kaleniću, pre svega. Onda smo mi, kada se zatvorio muzej, obišli manastire, i video sam kako Dobricu svuda dočekuju s puno pijeteta. Usput smo se naslušali Mihizovih priča.
Odlican tekst, kao i ostali koji V.A. postavlja - ja skoro sve citam kad stignem, samo ne one malo duze.
Укачио сам зашто ми слике нестају одмах након постављања: нешто сам пробао да шурујем са гуглом а гремлини су, како рече Изногуд, учинили остало.
Понаљам неколико невидљивих.
Slike su sjajne i do sada nevidjene. Skoro neverovatne. Bravo i fala lepigajo. Jedan pano u Prizrenskoj reklamira Rudolfa Valentina. Da li je on igrao jos 1914? Mislim da se pojavio posle I WW. Ili ih je bilo bar dvoje?
Грк можда има соколово око, а можда је ипак неки други Рудолф. Р. Валентино из тог периода је свој први филм Борба међу половима и снимио априла 1914. године. Можда је то била реклама за тај, с друге стране, на ИМДБ нису ни сигурни да је у том филму глумио.... Нешто сумњам да су филмови тако брзо стизали у Бгд. Рецимо, два филма која је снимио 1921. у Београду су се појавили 1924.
Fotka kao iz filmskog "crnog talasa". Pozdravljam Dorcolca koji ce odluciti nisu li su ove radnicke "partaje" na Dortjolu.
Hvala Grku, imponuje mi, ali nekako mi ne liči na Dorćol. Ja ne znam za ovakva dvorišta sa toliko straćara na jednom mestu. Dodatno me buni ona kuća što izviruje u pozadini. S druge strane ovaj ajnfort u centru podseća me na Zemun, mada bih rekao da je nekada bio kolski ulaz, možda u neku radionicu? Možda Savamala?
LAZIĆ: Kada si upoznao Borislava Mihajlovića Mihiza?
ĐURIĆ: Mihiza sam upoznao negde šezdesetih godina. bilo je to beskrajno prijateljstvo. Igrali smo preferans i išli na utakmice. On je bio blizak Avala filmu. Preko Ratka Draževića i još nekih ljudi, došli smo u vezu i vrlo brzo pronašli zajednički jezik. Nije znao da vozi, pa sam ga ja često vozio da obilazi oca u Irig. Otac, siroma' prota, završio je isto kao i Mihiz. Zatvorio se u sobu, ležao, čekao smrt i dočekao. Isto kao i Mihiz mnogo godina kasnije. Voleo je da ide u Klub književnika i Maderu.
LAZIĆ: Kao i Ti.
ĐURIĆ: Isto kao i ja. Imali smo bezbroj zajedničkih prijatelja i poznanika... Preko Mihiza sam upoznao Miću Popovića i mnoge druge intelektualce iz njegovog kruga. Mihiz je najpametniji pričač koga sam ikad sreo. Posebno zadovoljstvo mi je činilo kada smo zajedno bili na letovanju u Rovinju. Ja sam stanovao u njegovoj kući. Na nekoj rasprodaji su kupili tu kuću, a pošto je kuća imala konobu i dva sprata, Mihiz nije mogao da otkupi oba sprata. Morao je drugi sprat da proda. Nagovarao me da ja kupim taj drugi sprat, ali su me moji imovinski principi sprečili da to uradim... mada je bilo vrlo jeftino.
LAZIĆ: Pored kafanskih druženja i letovanja u Rovinju, koliko je meni poznato, zajedno ste se i kockali.
ĐURIĆ: Zajedno smo igrali preferans, a bar Ti znaš da preferans nije kocka. Najčešće smo igrali sa Gucom Trailovićem... Išli smo i na utakmice zajedno. On je najavio za OFK Beograd a ja za Crvenu zvezdu. Uživao sam u Mihizovom društvu i mogu, mirne savesti, da kažem da sam od njega beskrajno mnogo naučio. Jednoga dana Voja Đurić mlađi, akademik banatski, Dobrica Ćosić, Mihiz i ja smo od pokojnog Laze Trifunovića, mog školskog druga, upravnika muzeja, dobili jevanđelje koje se čuva u Petrogradskom muzeju a koje je, verovatno, ruski patrijarh ukrao iz Hilandara. Barem se tako pričalo. I Voja je hteo da uporedi taj rukopis sa rukopisom u nekim manastirima po Srbiji... Kaleniću, pre svega. Onda smo mi, kada se zatvorio muzej, obišli manastire, i video sam kako Dobricu svuda dočekuju s puno pijeteta. Usput smo se naslušali Mihizovih priča.
Понаљам неколико невидљивих.
Грк можда има соколово око, а можда је ипак неки други Рудолф. Р. Валентино из тог периода је свој први филм Борба међу половима и снимио априла 1914. године. Можда је то била реклама за тај, с друге стране, на ИМДБ нису ни сигурни да је у том филму глумио.... Нешто сумњам да су филмови тако брзо стизали у Бгд. Рецимо, два филма која је снимио 1921. у Београду су се појавили 1924.
Fotka kao iz filmskog "crnog talasa". Pozdravljam Dorcolca koji ce odluciti nisu li su ove radnicke "partaje" na Dortjolu.
Hvala Grku, imponuje mi, ali nekako mi ne liči na Dorćol. Ja ne znam za ovakva dvorišta sa toliko straćara na jednom mestu. Dodatno me buni ona kuća što izviruje u pozadini. S druge strane ovaj ajnfort u centru podseća me na Zemun, mada bih rekao da je nekada bio kolski ulaz, možda u neku radionicu? Možda Savamala?
Бајлонијева пијаца.