LAZIĆ: Kada si upoznao Borislava Mihajlovića Mihiza?
ĐURIĆ: Mihiza sam upoznao negde šezdesetih godina. bilo je to beskrajno prijateljstvo. Igrali smo preferans i išli na utakmice. On je bio blizak Avala filmu. Preko Ratka Draževića i još nekih ljudi, došli smo u vezu i vrlo brzo pronašli zajednički jezik. Nije znao da vozi, pa sam ga ja često vozio da obilazi oca u Irig. Otac, siroma' prota, završio je isto kao i Mihiz. Zatvorio se u sobu, ležao, čekao smrt i dočekao. Isto kao i Mihiz mnogo godina kasnije. Voleo je da ide u Klub književnika i Maderu.
LAZIĆ: Kao i Ti.
ĐURIĆ: Isto kao i ja. Imali smo bezbroj zajedničkih prijatelja i poznanika... Preko Mihiza sam upoznao Miću Popovića i mnoge druge intelektualce iz njegovog kruga. Mihiz je najpametniji pričač koga sam ikad sreo. Posebno zadovoljstvo mi je činilo kada smo zajedno bili na letovanju u Rovinju. Ja sam stanovao u njegovoj kući. Na nekoj rasprodaji su kupili tu kuću, a pošto je kuća imala konobu i dva sprata, Mihiz nije mogao da otkupi oba sprata. Morao je drugi sprat da proda. Nagovarao me da ja kupim taj drugi sprat, ali su me moji imovinski principi sprečili da to uradim... mada je bilo vrlo jeftino.
LAZIĆ: Pored kafanskih druženja i letovanja u Rovinju, koliko je meni poznato, zajedno ste se i kockali.
ĐURIĆ: Zajedno smo igrali preferans, a bar Ti znaš da preferans nije kocka. Najčešće smo igrali sa Gucom Trailovićem... Išli smo i na utakmice zajedno. On je najavio za OFK Beograd a ja za Crvenu zvezdu. Uživao sam u Mihizovom društvu i mogu, mirne savesti, da kažem da sam od njega beskrajno mnogo naučio. Jednoga dana Voja Đurić mlađi, akademik banatski, Dobrica Ćosić, Mihiz i ja smo od pokojnog Laze Trifunovića, mog školskog druga, upravnika muzeja, dobili jevanđelje koje se čuva u Petrogradskom muzeju a koje je, verovatno, ruski patrijarh ukrao iz Hilandara. Barem se tako pričalo. I Voja je hteo da uporedi taj rukopis sa rukopisom u nekim manastirima po Srbiji... Kaleniću, pre svega. Onda smo mi, kada se zatvorio muzej, obišli manastire, i video sam kako Dobricu svuda dočekuju s puno pijeteta. Usput smo se naslušali Mihizovih priča.
Комеморативни павиљон на Теразијама постављен поводом смрти краља Петра Првог Карађорђевића, август 1921. год
lepigaja је написао/ла:
П.С. Милорад мудрује, али кад развали.... Надам се да ћемо, ако је то могуће, доћи и до неких допунских података о месту и времену јер, колико се сећам, нису биле сем оних са леденим крстом.
Ово су најбоље фотографије - када упознамо неко ново ћоше старог Београда. Значи, ово је крај Бирчанинове, а попреко Хајдук Вељков венац. На месту тарабе десно је дирекција железница, а напред, мало улево, пробијен је пред Други св. рат наставак Бирчанинове.
Укачио сам зашто ми слике нестају одмах након постављања: нешто сам пробао да шурујем са гуглом а гремлини су, како рече Изногуд, учинили остало.
Понаљам неколико невидљивих.
Ружица, 1914.
Класна лутрија, 1914.
Призренска, 1914.
Небојша, 1915.
Slike su sjajne i do sada nevidjene. Skoro neverovatne. Bravo i fala lepigajo. Jedan pano u Prizrenskoj reklamira Rudolfa Valentina. Da li je on igrao jos 1914? Mislim da se pojavio posle I WW. Ili ih je bilo bar dvoje?
Српско пољопривредно друштво је далеке 1904. организовало пољопривредну изложбу у својим просторијама у Немањиној 11. Догађај је за оно време очито сасвим пристојно пропраћен и овековечен:
Ova izlozba kao i I. Kongres lekara Srbije [ cak sa stranim ucescem - bilo je i londonskih lekara ] organizovani su 1904. godine u cast krunisanja Petra Mrkonjica za kralja Srbije. Koliko je i ova izlozba bila impozantna vidno je sa ovih fotki i danas.
LAZIĆ: Kada si upoznao Borislava Mihajlovića Mihiza?
ĐURIĆ: Mihiza sam upoznao negde šezdesetih godina. bilo je to beskrajno prijateljstvo. Igrali smo preferans i išli na utakmice. On je bio blizak Avala filmu. Preko Ratka Draževića i još nekih ljudi, došli smo u vezu i vrlo brzo pronašli zajednički jezik. Nije znao da vozi, pa sam ga ja često vozio da obilazi oca u Irig. Otac, siroma' prota, završio je isto kao i Mihiz. Zatvorio se u sobu, ležao, čekao smrt i dočekao. Isto kao i Mihiz mnogo godina kasnije. Voleo je da ide u Klub književnika i Maderu.
LAZIĆ: Kao i Ti.
ĐURIĆ: Isto kao i ja. Imali smo bezbroj zajedničkih prijatelja i poznanika... Preko Mihiza sam upoznao Miću Popovića i mnoge druge intelektualce iz njegovog kruga. Mihiz je najpametniji pričač koga sam ikad sreo. Posebno zadovoljstvo mi je činilo kada smo zajedno bili na letovanju u Rovinju. Ja sam stanovao u njegovoj kući. Na nekoj rasprodaji su kupili tu kuću, a pošto je kuća imala konobu i dva sprata, Mihiz nije mogao da otkupi oba sprata. Morao je drugi sprat da proda. Nagovarao me da ja kupim taj drugi sprat, ali su me moji imovinski principi sprečili da to uradim... mada je bilo vrlo jeftino.
LAZIĆ: Pored kafanskih druženja i letovanja u Rovinju, koliko je meni poznato, zajedno ste se i kockali.
ĐURIĆ: Zajedno smo igrali preferans, a bar Ti znaš da preferans nije kocka. Najčešće smo igrali sa Gucom Trailovićem... Išli smo i na utakmice zajedno. On je najavio za OFK Beograd a ja za Crvenu zvezdu. Uživao sam u Mihizovom društvu i mogu, mirne savesti, da kažem da sam od njega beskrajno mnogo naučio. Jednoga dana Voja Đurić mlađi, akademik banatski, Dobrica Ćosić, Mihiz i ja smo od pokojnog Laze Trifunovića, mog školskog druga, upravnika muzeja, dobili jevanđelje koje se čuva u Petrogradskom muzeju a koje je, verovatno, ruski patrijarh ukrao iz Hilandara. Barem se tako pričalo. I Voja je hteo da uporedi taj rukopis sa rukopisom u nekim manastirima po Srbiji... Kaleniću, pre svega. Onda smo mi, kada se zatvorio muzej, obišli manastire, i video sam kako Dobricu svuda dočekuju s puno pijeteta. Usput smo se naslušali Mihizovih priča.
Комеморативни павиљон на Теразијама постављен поводом смрти краља Петра Првог Карађорђевића, август 1921. год
П.С. Милорад мудрује, али кад развали.... Надам се да ћемо, ако је то могуће, доћи и до неких допунских података о месту и времену јер, колико се сећам, нису биле сем оних са леденим крстом.
Ово су најбоље фотографије - када упознамо неко ново ћоше старог Београда. Значи, ово је крај Бирчанинове, а попреко Хајдук Вељков венац. На месту тарабе десно је дирекција железница, а напред, мало улево, пробијен је пред Други св. рат наставак Бирчанинове.
Pa reko bih da je ovaj ševrolet na Trgu Marksa i Engelsa, nekih šezdesetih?
Понаљам неколико невидљивих.
Ружица, 1914.
Класна лутрија, 1914.
Призренска, 1914.
Небојша, 1915.