ПОСТАНАК САВАМАЛЕ

(Први покушај регулисања српске вароши у Београду 1834-1836.)

Архивска студија Тодора Стефановића Виловског

I.

После свечаног проглашења султанског Хатишерифа од 7. ребјул-евела, године од хеџире 1246 (14 / 26. августа 1830.), којим је Србији призната државна егсистенција, и берата о постављењу Кнеза Милоша за наследног Кнеза Србије од исте године, јавља се у народу жеља, да се престоница српска пренесе из Пожаревца и Крагујевца у Београд.

Кнез Милош све дотле није долазио у Београд, него је, кад би имао у њему каква посла, свраћао у Остружницу и у Топчидер. Нарочито је волео Остружницу, која је била удаљенија, па зато сасвим изван домашаја везирове власти. Доклегод је његов положај био неодређен и доклегод су га Турци у граду сматрали као султанског, па према томе, и везирског слугу, њему се није живовало у Београду, које од страха, да му се што не деси (а имао је многе извештаје о спреманим атентатима), које опет, што га је здрав политички инстинкт упућивао на то, да се не понижава пред Турцима иако је свагда вољан био да с њима одржава везе пријатељства.

Нужда, која га је гонила да избегава Београд, ма колико да га је волео и ма колико да је поклањао пажње његовом развитку, престала је, или се барем чинило да је престала, онога тренутка, у ком је султан потписао Хатишериф, у коме је било јасних наређења о томе: како се Муслиманима забрањује да станују у Србији, изузимајући посаде у нарочитим тврђавама и шта има да се ради са оним Турцима, који више не буду хтели имати веза са земљом у којој су дотле живели. Није ли ово султаново наређење, које је потицало из познатих одредаба у уговору, закљученом у Једрену између Русије и Порте, давало право Србима да се законитим путем ослободе Турака, који су у Београду живели ван бедема градских? Није ли морало бити јасно свима, који су год били вољни тумачити Хатишериф по правом значају речи, да је Турцима, који су живели изван тврђава, дошао суђени час и да им је ваљало селити се из вароши, у којој су дотле становали и имали своја имања? Изгледа, да су и Турци, у први мах пренеражени одредбама Хатишерифа, тако схватили ситуацију. Видећи, да им у заједници са Србима иема живота, а не хотећи се подвргавати српским властима, они су похитали да учине употребу од чл. 13. поменутог Хатишерифа, који је гласио: Турци који имају непокретних имања у Србији и који више не буду хтели имати веза са земљом, имаће годину дана времена да их продаду по праведним ценама Србима, према процени, учињеној од нарочито за то одређених лица.

То схватање Турака потпуно се подударало са схватањем Срба, који опет једва дочекаше да заузму имања турска и да се населе тамо, где су дотле становали Турци. Ово је нарочито важило за Србе Београђане, којима је у српској вароши око Саборне цркве било тесно, те који су желели да овладају турским крајем, који се налазаше на источној страни вароши, претпостављајући благи нагиб дунавске падине стрменитој и неприступачној обали савској. Тако је намера београдских Турака, да се иселе из вароши, наилазила на најживљи одзив код Срба Београђана, који су били вољни да им откупе куће и остала имања по доброј цени. Шта више, Турци беху одлучили продати своја добра пре утврђеног времена. На сам дан обнародовања Хатишерифа закључени су многи уговори о продаји између неколико главних турских баштиника и српских чиновника. Сутрадан, гоњени примером Муслимана од највећег утицаја, готово сви су Турци тражили да продаду своје куће. Деца беху понамештана од стране својих родитеља на капије ових кућа ради позивања Срба да их походе. Предвиђајући то, многи чиновници и посланици на Скупштини, који мишљаху стално се настанити у Београду, беху са собом донели потребан новац. На крају трећега дана, многе куће у вароши као и турска добра у околини била су продата хришћанима. Уговори о продаји закључени су у мећхеми у Београду, као и у српскоме суду, да би им се дало што је могућно више законитости. Тако је питање о изласку Турака из вароши било упућено правцем, који је могао Кнеза и народ довести жељеном циљу.

Али, на жалост, није све испало онако како се мислило. Др Куниберт у својој познатој књизи,[1] у којој иначе хвали Кнеза Милоша и тамо где не заслужује хвале, криви нарочито њега, што је Порта ударила у инћар, када је било дошло време да се протумачи Хатишериф од 1830. године. Он каже, да је то била велика Милошева погрешка, који уместо да се користи добрим расположењем Турака и да их сместа отправи, набавивши им, ако је то било потребно, средства за пренос и новчане помоћи, допусти им, да у граду остану до пролећа. Док су се они опет понамештали по својим кућама, дотле је питање о њиховој селидби у београдском Конаку и на Дивану цариградском добило сасвим нови карактер, па је на крају скинуто и са дневнога реда опште дискусије. Београдски везир Хусејин-паша, који је, као што Куниберт тврди, од Кнеза Милоша искао 250.000 гроша за учињене услуге, па их није добио, поче против Кнеза сплеткарити и на крају успе, те је Порта протумачила извесна наређења Хатишерифа онако, како се томе у Србији нису надали ни Кнез ни народ, т.ј. да београдски Турци и даље могу остати у вароши, јер је Београд место утврђено, па се они могу сматрати као саставни део посаде градске.[2] Већ после кратког времена увидело се, да се одредба, која се односила на исељавање Турака из Београда, неће примењивати на београдске Турке и да ће жеља народа, да види Београд у српским рукама, остати и на даље пуста. Уз то је питање о присаједињењу одцепљених округа било за Србију и њен даљи опстанак од толиког замашаја да је апсорбовало сву пажњу Кнежеву и његових доглавпика и бацила у присенак питање о исељавању муслиманског елемента из турске вароши у Београду.

Кнез, пошто је увидео да неће моћи уклонити Турке из Београда, био је смислио да у крају према Сави подигне нову варош, у којој Турци не би имали право да се насељавају. Кад се српска варош, као што су то замишљали он и његови доглавници, није могла ширити у северном правцу због града, а у источном правцу због турске вароши, онда је ваљало српском становништву дати одушке и допустити му да пробије шанац, који је дотле опасивао варош од Саве ка Дунаву, те да се могне настанити ван Варош и Сава-капије, које на самој обали савској, које на низбрдици, на којој се још и данас налази српска варош у Савамали, а за коју се може рећи да је колевка српског Београда. Кад се није турски Београд могао добити на јуриш, ваљало га је поступно освојити културним оружјем.[3] Без двојбе, овај начин освајања није био тако лак, као што се то чинило у први мах онима који су се били дали на посао да Турке нагоне на предају мпрним путем. Ваљало је много радити и у томе послу истрајати. Резултат је био добар иако га нису више доживели они што су први ударили будаком у земљу дотле ненасељену са оне стране варошкога шанца иза Варош-капије и српскога гробља.

Кнез Милош је имао пуно разлога, када је изабрао баш овај терен, да на њему насели нову српску варош. На овоме земљишту, које је некада Марашлија уступио Милошу и које је било његова лична баштина, подигнут је био на самој обали савској мали савамалски крај, који се састојао из сто педесет бедних кућерака, у којима су живели бегунци из Бугарске и Мађарске, босански лађари и с оне стране Лимана српски Цигани. За време ћесареваца под Лаудоном, било је на овом месту неколико опалих турских кућа, које су се звале „Каване“, те се цео овај крај по њима називаше „Каване“ или „Савска јалија“ за разлику од „Дунавске јалије“ на источном крају вароши.[4] У прво време своје владавине Милош је био допустио заснивање ове махале и ослободио становнике њене свнх врста државних пореза, обвезујући их једино на извесне кулуке, које су Срби били дужни вршити према паши. Пошто су били расправљени најглавнији послови с Портом, те је тако престала ова обвеза према паши а у намери да на овом месту подигне основицу за нову варош, Милош нареди Савамалцима да се одатле иселе, замењујући им здравије и подесније земљиште поред Палилуле, да ту подигну куће, а уз то и пристојну накнаду за оне које им је требало оставити или порушити. Да би овај посао могли извршити, оставио им је једногодишњи рок, па је ставио у дужност управнику полиције Цветку Рајовићу да се брине о извршењу ове наредбе и о томе, да се Савамалци снабдеју потребном грађом из народних шума за подизање својих нових домова.

Исељавање ове сиротнње из савскога краја, вршено је споро и без воље, тако, да се морало прибећи насилним средствима. Дошавши једном у Топчидер и разабравши, да још није извршена његова наредба, Кнез Милош се ражљути на Рајовића и умало те га није за то казнио, да Савамалци нису примили на себе један део његове кривице, признавши да су и поред свих његових наваљивања, хтели да имају непосредну Кнежеву наредбу за исељавање.

Још док се Кнез бавио у Топчидеру, извршена је наредба његова. За неколико часова би поравњена Савска Јалија. За мах нестаде страћара, исплетених од прућа и излепљених земљом. Њихови власници су прешли у нове куће у Палилули, понев са собом нешто од намештаја. Требало је још да се и земљиште очисти. Али су дотадашњи њени становници замолили Кнеза за допуштење да ту гомилу потпале, како би себи уштедели посао чишћења и преношења, те је тако остатак дана употребљен на потпиривање пламенова, који су једва били у стању да прогутају дрвенарију претрпану иловачом.[5]

Кад је све ово до краја изведено и кад насељавању нове вароши није ништа више сметало, Кнез је издао заповест, да се угледни трговци и виши чиновници, који су дотле становали у чаршији и око цркве, имају селити у нови савамалски крај, па је сем тога наредио све што треба, да се премести варошко гробље, које је било иза Варош-капије, на Ташмајдан, да се исуше баре и мочари, које су се овде онде налазиле у овом крају вароши, и да се приступи откупљивању плацева и зидању нових кућа, обећавајући новим савамалским становницима извесне олакшице при разрезивању порезе и осталих дација, све док ове нове зграде не буду готове.

У исто доба закључи Кнез да у овом новом крају вароши, коју су неки прозвали српском вароши за разлику од турске вароши, а неки опет Савамалом, називом, који се одржао до данашњег дана, сагради што више „народних зданија“, у које је мислио сместити сва нова државна надлештва, а неке од њих употребити као школе, касарне и болнице. Наредба о томе изишла је 10. фебруара 1834. у новопокренутим „Новинама Србским“.[6] У њима је први пут објављена намера Кнежева да регулише српску варош и да нови савамалски крај споји са већ постојећом београдском варошком општином.

II.

Да је Кнез Милош озбиљно мислио да пренесе престоницу из Крагујевца и Пожаревца у Београд и да је једина сметња, да изврши ову намеру, била у томе, што су Турци држали град и варош у својим рукама, види се из „Наставленија“, која је дао српској депутацији у Цариграду, повећавши број њезиних чланова и пославши свога секретара Димитрија Давидовића и члана Великог суда Ђорђа Протића у Цариград 11. новембра 1829.[1]

У четвртој тачки ових „Наставленија“ има захтев, који се односи на нову престоницу. У њој се изреком каже: „Да се представи нуждност тврдиње за резиденцију Правитељства. И за ово ил’ да прода Порта овоме за готове паре (4-6 милиона) Београд, а ако не Београд, а оно Смедерево, (за 2 милиона), или да прими за Београд Пазарску и Старовлашку опет натраг; топове и муницију слободно да изнесе из њих. Ако ли једног, ни другог града не уступи, а оно да дозволи, или у Голупцу, или на Петки, или на Топчидеру начинити тврдињу једну не от камена, већ от земље. Реиз-Ефендији за уступленије тврдиње једне, да се обећају 200.000 гроша“. Одмах затим каже се у 5. тачки ово: „Везир да не сједи у Београду већ у Нишу, и оданде тврдињама Србским да заповеда. От овог, да се не отступи, зашто ће се со тим трошак уштедити“.

Из ових „Наставленија“ и одвише јасно провирује тежња Милошева, да по сваку цену добије право, да може на означеним тачкама подићи утврђено место. Разуме се, да би му за ову сврху најподеснији био Београд, у коме би имао већ готов град, а који је уз то већ из раније сматран као будућа престоница Србије. Пренашањем седишта београдског везира у Ниш не само да би се Београд очистио од Турака, него би издржавање Везира много јевтиније било у Нишу него у Београду, чиме би се учинила знатна уштеда у српском државном буџету. Кнез Милош пристао би и на Смедерево, па и на Голубац, Петку и Топчидер, али га све то не би толико задовољило колико би га задовољило, да му Порта уступи Београд за чији је откуп вољан платити 4-6 милиона гроша. Њему је Београд био толико прирастао за срце и толико је желео да га начини престоницом Србије, да је готов био за њега дати чак и Пазарску и Старовлашку нахију, које су се налазиле међу нахијама, које је Порта, по гласу једренског уговора, требала да врати Србији.

У Цариграду једва се и толико успело, да се турска превласт у Београду сведе на најмању меру, а већ о предаји саме тврђаве није могло бити ни говора. У томе погледу Кнез Милош није имао среће, иако му је све друго полазило за руком.

Но кад се ова за српску трговину толико значајна варош није могла претворити у престоницу нове српске Кнежевине одмах, а оно је барем требало и даље поступно и истрајно на томе радити, да се кад тад, и на ма који начин, дође до жељеног циља.

Гроф Боа-Ле-Конт, изасланик Француске владе, јавља у својим службеним извештајима, управљеним на француског министра спољних послова г. де Рињи-а 1834[2]  шта је са Кнезом Милошем говорио о пренашању престонице из Крагујевца у близину Београда, у Топчидер, и шта му је Кнез говорио о побудама које су га определиле да изврши ову своју намеру. „Сад је почео (т. ј. Кнез Милош)“, ово су речи Боа-Ле-Контове, „своме становању у Крагујевцу да претпоставља своју кућу у Топчидеру близу Београда, и има намеру да се убудуће настани у једноме двору, који ће дати сазидати на један топомет од Београда. Ми смо много претресали ову намеру. Ево шта ми је он о томе говорио: Ја се тиме стављам под београдски топ, али ја се чврсто уздам, да у напредак тај топ неће смети и неће моћи ништа против нас. Ако хоћу да имам војске, треба да се настаним на каквој великој реци, на отвореном месту, да бих ту војску могао сакупити са мало трошка. Све су друге позиције дуж Дунава или сувише бреговите, или су изложене поплави. Београд је за нас средишња тачка; то је један од најкраснијих положаја у погледу војничком, а и у трговачком. Кад не могу да присвојим садашњу варош, онда хоћу да је превучем себи. Око мога двора створиће се нова варош, и у њој ћу ја наћи све што ми буде потребно за војску и за наше велике народне скупштине. Овим Кнежевим разлозима,“ тако завршује поменути дипломата свој извештај, „ваља додати још један који је најзнатнији, мада га он не казује. То је његова жеља да се стави у додир са Европом, иста она, због које се цар руски настанио у Петрограду, а Мехмед-Алија у Александрији.“

Из овога разговора кнежева са грофом Боа-Ле-Контом јасно се помаља идеја која је Милоша руководила, када се био решио: да исели становнике из Савске Јалије, да насели садашњу Савамалу имућнијим становницима и да регулише сав онај крај око Саборне цркве и Варош-Капије, па да тиме положи темељ новој српској вароши у Београду, која би временом могла на се узети карактер државне престонице и трговачког центра у Србији.

Већ је о томе говорено, шта је кнез Милош наређивао да би остварио ову своју намеру и колико је живо настојавао око тога, да се његове заповести тачно и безобзирно изврше, често пута чак и по цену своје популарности, јер се пресељавање сиромашног становништва из једнога краја вароши у други и уништавање њихових кућа и колиба није дало извршити без насилних мера.

Бригу око овога посла био је тада поверио свом бившем секретару Цветку Рајовићу, који је у то доба вршио дужност управника вароши Београда. Он је имао да исели становнике из Савске Јалије и да им означи у Палилули места, која ће заузети. Његовом је старању било поверено да поруши све заостале страћаре на Сави и да „преда пламену“ све што је остало иза исељеника, а што није вредило ништа или би стајало на путу регулисању нове вароши. У исто доба кнез му је наредио, да ступи у преговоре са „баумајсторима“ из прека и да од њих затражи савета како да се изврши регулисање вароши, као и то, да једнога од њих погоди, који би, ступивши у српску службу, хтео да прими све ове послове на себе. Нарочито је кнез желео да му Рајовић нађе каквог вештог мајстора, који би могао у новој вароши сазидати сва већа „правителствена зданија,“ која се налазе у његовом пројекту. Сем тога наредио му је, да се што боље постара за потребну цигљу и да нађе људе који би вољни били да подигну цигљане ван вароши, а ако буде нужно, да набавља цигљу и са стране.

По свој прилици, као да се Цветко Рајовић сав био посветио овоме послу, јер већ на почетку 1834. год. наилазимо на његов опширан извештај кнезу Милошу о томе шта је све радио да изврши кнежеве наредбе у погледу пресељавања Савамалаца и регулисања нове вароши. Из рапорта кнезу Милошу од 11. фебр. 1834.[3] види се, да је управник вароши у споразуму с Београдским судом објавио становницима савамалским, да се отуда селе и да своје ново насељење „сједине“ с Палилулом куда ће он са судом изићи да место њиховог новог становања размере и да им одреде плацеве за зидање кућа. Затим је ишао у Земун да се састане с тамошњим баумајстором Фелбером и да му понуди да се прими посла око уређења нове вароши. Јавља, да је исти одговорио, да се због старости не може примити понуђеног му посла и да је предложио да се узме какав „баумајстор“ из Беча, коме би се морала дати стална плата и титула дворског архитекта и баумајстора (Hofarchitekt und Hofbaumeister). Баумајстори из околине Београда, н. пр. из Земуна и Панчева не могу се употребити за овај посао, јер су то обични зидари, а не архитекти. Односно кнежеве наредбе да нађе људе који би хтели да пеку потребну цигљу, мисли, да се овај посао повери учитељу Томи Солару[4] јер исти разуме посао добро и јер неће допустити да се држава оштети. Позива се на Стевана Радичевића, који Солара и његове способности добро познаје и мишљења је, да треба што пре почети са печењем цигле и црепа како би се већ у априлу месецу могли почети радови. У исто доба јавља, да је се постарао за цигљу и са друге стране, јер ће је требати у огромној количини, ако кнез мисли да гради све оно што је наумио. Зато је, по заповести кнежевој, наредио шта треба, да се празне лађе, дрварице, из Саве спусте у Смедерево, те да се и отуда довуче цигља у Београд. За цигље из Вишњице држи, да треба да се довуку у Београд на колима а не на лађама, јер је то посао много простији, а у неколико и јевтинији. На крају предлаже кнезу, да се сем цигаља довуку и греде и креч, јер је нужно да се све преуготови још пре доласка архитекта, кога ће главни посао бити да изради план за регулацију вароши и да постави темеље кнежевим и „правитељственим“ здањима у њој. Како му је кнез био наредио да купи у Панчеву за пренос материјала неких пет лађа, чамуља, то узима себи слободу, да умоли кнеза да сме одустати од ове куповине, пошто му се указала прилика да може купити у истом месту две велике лађе за 700 талира, које би боље одговарале сврси којој су намењене.

У исто време, кад је почет посао око насељавања Палилуле и регулисања Савамале, положен је основ једном новом крају вароши око Батал-џамије и испод Ташмајдана, коме су Маркова црква и ново гробље давали сигнатуру. У непосредној близини Батал-џамије и на Смедеревском друму, настанили су се баруџије и фишекџије, који су дотле живели и барут продавали у разним крајевима српске и турске вароши.

Узрок овој сеоби баруџија из вароши у гробљански крај био је пожар, који се 4. фебруара десио у кући неког Симе Ковачевића у Савамали. Овај је пожар могао имати врло жалосних последица, јер је у дућану било око 600 ока барута. Али је, на срећу, ватра за времена угашена. Људи из околине нашли су се Сими у невољи, пошто им беше обећао да ће им за то платити. Но Сима није одржао своје обећање и није им платио ништа, што је кнеза Милоша побудило да нареди Народном суду, да спасиоцима Симине куће изјави кнежево признање а Симу да под претњом затвора принуди „да људима плати 5.000 или онолико гроша, колико им је обећао.“[5]

У исто доба издао је кнез заповест Народном суду, да се од сада не сме којегде по вароши продавати барут, него само на „извесном безопасном“ месту код Батал-џамије и на Смедеревском друму. Ту се може држати барут и у већој количини, у чаршији пак да се фишеци могу продавати само на неким местима и само у мањој количини, како за случај ватре не би никоме могли шкодити. У овом случају морају дућани бити обележени с каквим спољашњим знаком по коме би сваки знао, да се у њему фишеци продају. Ова наредба, имала је да важи за све продавце барута, Србе и Турке. Но ако се Турци овим наредбама српских власти не би хтели покорити, то да му Народни суд одмах јави, пак ће он са београдским везиром говорити да се Турцима једанпут за свагда забрани да могу у вароши продавати барут.[6]

Народни суд тачно је извршио ову кнежеву наредбу и означио место око Батал-џамије, у правцу Смедеревског друма као место за продају барута и фишека. Како су се београдске баруџије и фишекџије тада населили у оном крају, те је њихова чаршија прозвана „Фишегџијском чаршијом,“ који је назив задржала до данас, и ако је у новнје доба добила званично име улице Краља Александра.

III

Посао око регулисања нове вароши и око грађења „државних зданија“ није текао брзо. Њиме је испуњен цео размак времена од 1834. до 1838., па чак и до 1842. кад се узме у обзир, да је раније започето грађење неких здања, као н. пр. Саборне цркве и Митрополитова двора, довршено после одласка Обреновића из земље. Изгледа као да се Кнез Милош није могао одлучити, да из Беча доведе архитекта, као што му је то Фелбер предлагао. Остало је, дакле, да овај посао раде домаће снаге, „т. ј. зидари из Старе Србије“, међу којима је било вештих и искусних мајстора, но којима је недостајало више знање о инжињерији и архитектури.

Регулисање нове вароши није, разуме се, извршено онако, како су то замишљали Кнез и његови саветници. Приватна лица куповала су плацеве и зидала куће где и како су хтела. Нове улице у савамалском крају имале су за свој постанак да захвале природи терена, на коме су грађене или здравом инстинкту кућних газда, а никако каквом срачуњеном плану. Ја сам на другом месту о томе опширно говорио и потанко испричао, како се мало по мало дизала нова варош с оне стране Шанца и Варош и Сава-капије.[1] Онако како је постала Бранкова (Господска) и Космајска (Поп-Пантина улица) тако су постајале и поступно се развијале и остале улице у овоме крају: Савска (Карађорђева), која је заменила некадашњу Савску Јалију, Босанска, која је посредовала комуникацију између Варош-капије и новога краја на Топчидерском друму, до којега је, по наредби Кнежевој, имала да се пружа нова српска варош, Абаџијска чаршија (улица Краљице Наталије), која је излазила на Топчидерски друм и везивала овај са Зеленим венцем, Југ-Богданова, Краљевића Марка, Црногорска, Фрушкогорска, Јаворска и Призренска улица, које су час пресецале поменуте главне улице, час опет везивале Савску улицу са Варош-капијом, Господском улицом и Зеленим венцем и најзад Балканска улица, која је задржала карактер пута, који је још за време Аустријанаца и доцније под Карађорђем водио од Стамбол-капије правце у Шабац и Раковицу.

Зидање Кнежевих и правитељствених кућа у овом новом крају вароши, који је добио званични назив Савамала и који је скупа са варошким крајем око Саборне Цркве и Главне чаршије сачињавао српску варош у Београду, вршено је рационално и по извесном плану, који је био добро смишљен и коме су кумовали сви доглавници Кнежеви онога доба. Све ове грађевине подигнуте су и оправке извршене под личним надзором најпре Цветка Рајовића као управника вароши, затим под надзором Томе Вучића Перишића и потпуковника Лазе Ивановнћа,[2] којима је било стављено у дужност, да се старају о набавци нужног материјала, о грађењу здања и тачном извођењу плана, који је нашао одобрење Кнежево, и о исплати зидара и раденика и осталих особа, које су при грађењу вршиле ма какав већи или мањи посао.

Са колико је тешкоћа и бриге онда скопчано било грађење јавних здања и како се често пута натезало час са материјалом, час са радном снагом, а час и са потребним новцем, види се из преписке, која је око тога вођена између Вучића и Државног савета. Тако он јавља Државном савету, да је Николче Травајило, цигански арачлија, довео 120 Цигана, који већ трећи дан земљу код касарне насипају. Требаће, вели, времена, да се касарна и Совјет земљом попуне. Вучић мисли давати Циганима по два гроша на дан, пошто немају чиме да се хране. Одговор је из Крагујевца гласио: да да сваком Циганину по једну оку леба и по 20 пара у новцу.[3] Други пут опет пита Вучић Државни савет: шта да ради, јер му за Малу касарну и Совјет недостаје цигаља. Била је фуруна од 100.000 цигаља, но и то ће се потрошити, а треба још 300.000 цигаља. Из Немачке је цигља скупа због велике наднице, па не зна, да ли ће је отуда набавити. Државни савет наређује му да купи цигљу у Немачкој и да гледа да за њу плати што мању цену. Ако је не добије за мању цену нека узме колико буде потребно за ову годину, а до године можда ће бити јевтинија.[4]

Главни зидар, барем у оно време грађења, био је Кнежев неимар Хаџи Никола Живковић, који је био родом из Старе Србије. Он је био за наше тадашње прилике добар мајстор. Грађевине подигнуте из раније, још 1829. и 1830. год., као н. пр. Ђумрукана на Сави, нови Конак Кнегиње Љубице, Наум-Ичкова кућа и Двор Народног суда (код Саборне цркве), разликовале су се, истина, од грађевина из турског доба и својим већим димензијама и својом угледнијом спољашношћу, али се не може никако тврдити, да их је зидао какав бечки архитекта. Поред свега тога мора се признати, да је Хаџи Никола Живковић зидао чврсто и солидно и да је почео уносити у фасаде својих грађевина карактер какав је онда био у обичају у такозваној граничарској архитектури. Ово се још и сада може видети на Царинарници и на некадашњем „Здању“ (сада Министарство финансије), грађевинама, које се могу сматрати као највеће творевине Живковићеве. Оне нас живо подсећају на државна здања у војеној граници, као н. пр. на земунски стари магистрат и генералов стан, на карловачку општинску кућу и на магистратско здање у Панчеву. Али је он умео да зида солидне куће и по турском кроју, каква је била кућа Кнегиње Љубице (до скора Касација). Сва остала здања, која је Живковић зидао, или, за које се мисли да их је зидао, као н. пр. Велика касарна на Топчидерском друму, Артиљеријска касарна, која је за Милошево време служила као стан за стране конзуле и српске „попечитеље“, Конак и магацин у Топчидеру и Палилулска касарна (на другом крају вароши), биле су, истина, обичне грађевине без икаквог стила и карактера, али су имале добре темеље и чврсте зидове. Узевши у обзир тадашње културне прилике, укус публике и начин живота у српској и турској вароши, ове су грађевине онда несумњиво одговарале сврси, којој су биле намењене.

Тако је ето постала Савамала, крај дотле ненасељен и пуст, а сада средиште српског националног, политичког и економског живота у Београду, коме је судбина наменила задатак: да буде језгра новој српској вароши и да својим сталним напредовањем и развијањем онемогући Турцима даљи опстанак у Београду.

Да је циљ био добар показују догађаји, који су после тридесет и седам година крунисали ово лепо и смишљено дело наше старије генерације. А да је одмах у почетку било упућено добрим правцем и да је још онда показивало успехе, за то имамо сјајно сведочанство у речима, којима гроф Боа-Ле-Конт закључује свој извештај француском министру спољних послова о Београду. „Ова варош,“ тако каже поменути дипломата, „сазидана у једноме од најјачих, најлепших и најздравијих положаја, на једном узвишеном рту, који се пружа усред великога језера што га образују сједињене воде Дунава и Саве, опада сваким даном у рукама Турака који су у њему остали; а сваки дан се више подиже нова хришћанска варош, чистија и лепше сазидана, која потискује и сатерује варош турску“.[5]

 *****

За све време, од кад се Кнезу Милошу први пут јавља мисао да регулише српску варош и да у њој подигне неколико већих државних зграда па све до 1837. и 1838. године подигнуте су овс грађевине:

1. Здање, намењено да буде Кнежев двор (данашње Министарство финансије). Отпочето да се подиже 1829. а довршено 1836. Цео издатак за ову грађевину 152.729,25 гроша.

2. Двор београдског Народног суда, подигнут у Савамали 1830. и исплаћен 1834. год. са 31.778,38 гроша.

3. Ђумрукана на Сави довршена 1835. године. Цео издатак за ову грађевину 294.742 гроша.

4. Магацин уз Ђумрукану, довршен исте године, исплаћен са 189.838,09 гроша.

5. Велика касарна на Топчидерском друму, почета да се поднже 1834., довршена 1836., коштала је 388.580,37 гроша.

6. Зграда Београдског суда подигнута 1838. год., коштала је 45.637,34 гроша.

У исто доба подигнуте су у Топчидеру ове зграде:

1. Кнежев двор новосазидан у Топчидеру 1834. године, коштао 57.839,29 гроша.

2. Црква у Топчидеру, довршена 1834., коштала је 76.647,23 гроша.

3. Касарна у Топчидеру коштала 61.993,16 гроша.

4. Механа у Топчидеру, довршена 1836. године, коштала је 28.919,18 гроша.

4. Магацин у Топчидеру, коштао 51.070,27 гроша.

Сем тога саграђене су од 1834.-1836. године:

Кула на Врачару (Докторова кула) подигута на предлог дра Куниберта (коштала 66.603,32 гроша),

Касарна палилулска (коштала 215.310,20 гроша),

Табакана у Топчидеру (коштала 16.656,12 гроша) и

Двор војводин и татарски у Београду (коштао 25.000 гроша).

У исто је време преправљен стари Кнежев дворац преко пута Саборне цркве, који се звао Господарски конак, за разлику од Конака Кнегиње Љубице, у коме су живели Кнегиња и њени синови Милан и Михаило.

Види: Мита Петровић, Финансије и установе обновљене Србије од 1842. год. Београд, 1901. Стр. 761.

Часопис НОВА ИСКРА

Београд, 1904.