... već vidim kako neki gunđaju - kud mu proradi ono njegovo sokoćalo, kad ovako tambura na ovu žegu, šta li će da bidne kad ga u VML zaveju smetovi ...
Тачно си погодио! И то још новински текстови, а не фотографије. Ваљда си их за ово годину-две сакупио понешто, па би могао да их прикажеш жедној јавности.
Dragi Kasina, ovo su sjajni tekstovi za 5*****. Nikad citao! Da sam neki istoricar medicine od ovoga bi se mogao napisati, uz lepe ilustracije koje ste dali, jako interesantan tekst. Vidi se rodoljubna plemenitost prvih inicijatora spitalja i boraca za zdravlje naroda u Srbiji. Naizgled, mozda im se i nismo oduzili. Ali ako bar nekoliko savremnih nasih lekara dostojno vrsi svoju duznost u narodu - onda smo im se sasvim dostojno zahvalili - darodavci zdravstva bili bi zadovoljni. Srecom imamo sjajne lekare, naravno i one, hm... . Po nekada kontaktiram s kolegama iz unutrasnjosti i medju njima ima pozrtvovnih lekara koji nesebicno sebe daju bolesnicima. U ovom vremenu to izgleda budalasto i mnoge kolege im se i podsmevaju ... . Nista zato. Postidim se kada vidim koliko licno nista nisam doprineo nasem narodnom zdravlju, narodu koji tako malo trazi. Moji ucitelji u lekarstvu doprineli su veoma mnogo - ja to znam. Dozvolite mi da budem malo i privatan. Moja supruga je sagorevala za svakog bolesnika mada nije bila "workaholic". Sada je zbog visegodisnjih opterecenja u invalidskoj penziji i leci se od neizlecive bolesti preteranog rada - "burn out syndrome". Fala vam jos jedared na instruktivnim dokumentima, vasem trudu oko toga, zelji da ....... a pogotovo sto ste i kafane povezali u istoriju medicine. Tuzno je da pod stare dane saznajem ove podatke. Kao mlad, bio sam isuvise nadobudan i ambiciozan da bi se bavio istorijom medicine pa bi trebalo da za to nekoga zamolim za oprostaj. Eh, kamo srece da nije kasno ... . Izvinite, kao i cenjeni Forum, na malo vise lamentiranja. Najsrdacniji pozdrav! Dobro zdravlje!
Danas sam bio u Zavodu za zaštitu spomenika, gde sam od autora knjige „Memorijali Prvog svetskog rata na teritoriji grada Beograda” dobio potvrdu da su kosti branilaca prvobitno bile pohranjene u tunelu koji danas vodi ka restoranu „Kalemegdanska terasa”.
Ne zna se, međutim, gde tačno. Pretpostavljam da su bile u nekoj od bočnih prostorija (ima ih dve) odmah iza stepeništa koje vode gore. Nisam siguran da je pre 1937. postojao tunel koji vodi skroz dole do kule. Ili možda jeste? Pitanja koja večito ostaju.
Van trapeza uma: znamenja zaumnih privilegija Sv. Save
Zahteva se da volimo svoje neprijatelje (možda zbog dvosmislenosti represije i zla) ali nije li lakše voleti vasceli promotivni svet pod maskama ne apostrofirajući i ‘sitničareći’ sa zlom. To upravo i jeste Hristov suštinski disponsibilitet: zavoleti eksplikativnu snagu stvarnosti u neljudskoj surovosti društva, svirepe trikove nade, formalni moral – uprkos tome što je manifestni svet samo jezička organizacija, stigmatička konceptualizacija unutar matrice izražajnih mogućnosti. Neophodno je prihvatiti i mnogoobraznost značenjskih određenja, nezavarani njihovim stilskim prosedeima. Osećaj praznine (praznog, to da, – ali ne i nedostajućeg), pustoši (nula da, ali ne i ništa, ne totalna negacija) i osvedočenje opšteg besmisla sâmim glumištem života istovremeno su i obećavajući, nisu pragmatski nesadržajni. Praznina (nula) i zrači (+) i upija (–). Zbog toga postoji i jedan drugi iskustveni plan, plan tragične vedrine. Na njega aludira “ljubite neprijatelje svoje”. On zahteva drugačiji istražni postupak – isleđivanje testovima života – ali ka iznutra a ne izvana. U njemu je ‘persona’ ono što i jeste – portret zamenjen za čoveka, kao da smo u predstavi o sebi. A bezuzročna ljubav, beskonačna i neodređena, treba da nadvlada nehumani normativizam konvencija (sveta odličja bez dubljeg značenja) svojom transcendentnošću – ne afektom nego pažnjom duhovne nade. Ne ispraznom pomišlju neverne nade u neki spas. Domen pažnje (bez priseni čula, tobožnje osećajnosti i hirova mašte) je i organ voljenja, duhovno srce. On nije stvar misaone dikcije nego dubokog smisla skrivenog iza dikcijskih pomeraja, stvar neutoljive nostalgije za bazičnim smislom onoga što kao intimni pomak akcenta, ne da se izreći. Smisla dubljeg od dubokih perlica svetala uma iza zene oka. Pa ipak, imaju taj ‘smisao’ i odzvon hodničkih zvižduka, fonotipni odzivi, vidici zasenjeni scenom, slikarski inicijali, osvajaštvo provincijalizma. Imaju ga i tonus sklonjenih pogleda nalik nestrpljenju i nemo praćenje poverljivim okom ali ne i protokolarni pogledi – jer pored spoljašnje postoji i unutrašnja umetnost što ganućima zasniva spoznaje srca. Imaju ga i anonimni glasovi izmenjeni promajama, nalik fijucima zefirnog sjaja uzvitlanih peščanih oluja, jezičke autoinhibicije i reči prećutane na nesigurnim stepeništima, žar naređivačkih uputstava. To bolje je od begstva u vrevu i šum motora, u prejedanje (samosažaljenje), alkoholizam (samodestrukciju), u visokostručne nazovi-obaveze (kukavičko maloverje). Ali beznađe ne znači kraj. Ono je tek početak. Beznađe je večiti motiv svih velikih epova.
***
Podsticaji ne podrazumevaju uvek smisao. Osećaj prostorne površine i volumena, mentalizovan ekspozicijom ambijenta snimcima aranžmana polja rekvizita, stvara konformacionu dubinu stereo-utiska. Prostor je kao da dolazimo u svoj prvi plan, stvarajući osećaj da smo u spostvenom društvu – sintetička širina kojoj je neophodan parnjak i putovanje. Vreme – portal je nemotivisanog trajanja bez kategorije budućnosti (koja ‘čeka’ sutra) mada ne i bez termodinamičkog dnevnika kauzalnosti i pravozastupništva logičke proceduralnosti. Uostalom, čisto vreme ne može se pomniti. Poimamo samo “doba”, konzervativne fikcije protesta vekova – konfliktni uticaj prošlosti gde upetljane sezone vode naglim meteorološkim promenama. Vreme je izvrgavano ruglu i stoleća postaju glasine jer radi se o iluziji promena njihove brzine u protežnosti unaokolo, na raznim lokacijama. Zapravo, tako sude vremenu oni retki ‘osobenjaci’ što izgledaju kao da su im svi pomrli. Oni o sebi govore bez jakanja, škrto kao iz drevnog monaškog Otečnika. Oslobođeni su proračunatosti na gotovs, želje za samovlašću, uštogljene uljudnosti. Nemaju gordu uvredljivost što odriče ljubav. Ni u kom slučaju! Strane su im šege koncepata-uškopljenika i preoblikovanja teza misaonih kolaterala usled partijnosti prisutne u samoj osnovi idiomatske deklerativnosti. U njih sve je istina ali i smicalica, bez primesa tajne mašte. Zato njihovo samotništvo je otpadništvo od konvencija i frančiza s konceptualnim paravanima, jezičkim kosturnicama. Oni čist duh su, bez svesnosti uperene ka spolja ka svakodnevnim tretmanima. To je u njih istovremeno i praksa doživljaja i nematerjalna teorija. Mada u pozi osuđenih, oni potčinjavaju nepostižnom skrušenošću duše uz prostosrdačnost (odbljesak molitve) podvižnika inspirativnih pogruženja donoseći privlačnost obnovljenja neke teokratije. Bogopredstoje li u istrajnoj stražiteljskoj pažnji, u tihovanju duha, unutarnjem ćutanju? I ko su? Jedno je osetiti kako je sa njima a sasvim drugo je biti oni. Ne izgledaju opasni mada to jesu, uvek preduzetni ali ne robovi angažmana. Naizgled introvertno sputani, veoma vično usredsređeni su, kao sirijsko-koptski posnici, kao jurodivi iz suvih stabala sa postojanjem prilagođenim minimumu prošlosti. Njima ne smeta nepoštovanje [“Dobro mi je što si me unizio, Gospode”, Ps. 118, 71]. Ne priznaju budućnost što navire ka nama kroz godine koje još nisu ni stigle, vekove smatrajući starežom, kršeći legende. Oni podrivaju užasan terminološki totalitarizam pauzama, govoreći kao dete koje je ostalo siroče, pomiriteljski ili žargonom mucanja usled neiskaza, dok prodiru van granica ostvarivosti ovog sveta. Često oni su božjaci, evanđelski mucavci, grobljanski sle… sle… sle… sledbenici Sv. Save.
***
U mahinalnosti trena motivacije su besmislene, slične falsifikujućoj konceptualizaciji izvornog životvornog čina (bilo kakvog) koji je kristalna radost. Skrušen stav jedina je iskrenost prema bazičnoj literarnosti sveta, njegovoj lažnosti. On suprotan je stegnutosti zapadne filozofije bez ljubavi i oprosta, izgredničkoj poeziji, prevarantskoj umetnosti, sarkazmu modnih trendova.
Eliminacija konceptualnog smicanja, eliminacija prebijanja interesa i bežanja od neposrednih iskaza, odsecanje je poluostrva strasti: to čine oni gore pomenuti a da možda to i ne znaju. Oni koji uljuljkanost u ukolotečenosti (lažnom spokojstvu) ne smatraju bezazlenim snom. Možda tu ima i krivaca ali prljavština greha gde je? Skrivena iza bine samosvesti? Tuga duhovnog probuđenja nije kontradikcija, nije ni plač spasenih od tobožnjeg odsustva sreće – tako je i Gospod plakao zbog Lazara iako je unapred znao da će ga vaskrsnuti.
***
Čini nam se da su svi dani isti – ali ne, svaki dan je jedinstven i svež, drugačiji nego što bi mogao biti – ponovite četvrtak! – jer vremena nema [ili ovo stvarno nismomi] kao što ne postoji ni eter, hipotetski medijum svetla. Kako su stare fotke posmatrane u doba okupacija? Verovatno, bez pobude vremena. Vreme je nepojmljivo, nije precizno definisano časovnicima. Ono zavisi od gravitacijskog masenog konteksta prostora. Prostor dozvoljava kvantnu superpoziciju (dajući obrazce talasne interference) a vreme ne.
Svet snuje. Neka zapaljena smola, tmasta užarenost šafrana, uvrežena je u bezgranično suštastvo kao seksipil biljnog jezika boja, botaničko-biološko sujećenje. Ono (večno suštastvo) je iza informacija uma i akviziterstva racionalnih pobuda, možda čak dostupnije životinjskom umu. Večnost je u pregnutoj pažnji, u istrajavajućem sozercanju, u punoti motrenja a ne u posmatračkoj fuziji, u nekom agregatu svesti. Da, večnost je u pažnji, gde je i večno lepo (velika dela umetnosti, priroda). Lêpo komanduje, nameće pažnju. Čistom pažnjom se uživljava u večno u kome niste iskušavani praktičnom verom. Jer Bog krije se i u besmrtnim delima ateista.
Samoprekorevanje je nevidljivo ushođenje, što je pravo smirenje a ne bogumilski mir. Da li je to oponiranje želji ili osećaju neutaživog prava?Ne. To je ekvivalentno čovekovoj privilegiji za imploziju nepojmljivih unutarnjih istina, oznaka jedne nove stvarnosti gde postoji dublja, promisaona dodirnost estetskog i preuranjeno amblematičnog, prekonceptualnog. Ta dodirnost je duhovna, mada naizgled slučajna, puna nelogičnosti. Tu su i nevolje, vekovno prokazane zbog straha od istine koja se iza njih krije, metafizička strepnja od neumske, apsolutne spoznaje. Nevolje su lekcije iz otuđenosti od sveta, zato jedino i postoje. Pitanja na koja tražimo odgovore su u šifrovanim testovima i signalima života ali i sâm njihov ključ je složeni kriptonim najčešće izveden iz legendi. Zbog toga strepi ono što bi stalno da traži srčiku, mističnu bît, videći život čudesnim ali i pretećim – kao svetlost pomračena nepromenjivim kletvama, radošću ili gadostima u neposrednosti večnog. Ono strepi od odsustva znanog melodijskog magnetizma dijalekata, od prostora van darovitosti jezika i logomorfnih intimacija bliskih umu. Zato se ono i predaje pravosnažnosti zakona i logici pojmova, odrazima dekomponovanosti konvencionalnog sveta.
Srbin je zadovoljan erotičnom suverenošću mada često feminiziranih nadimaka. Bahat je usled psihozagađenja Boga željom za samoidentifikacijom. Napregnuta pažnja je čisto bivstvo bez rigidnosti i naš čovek je uopšte veoma pažljiv. On prepoznaje neumni humus Prisustva u sebi i širi ga po okolini. Svet vidi kao iluzornu inscenaciju u kojoj se preterano uživljavamo u svoje uloge. On u njoj sagledava stvarnost-opsenu više kao iskonsko nasedanje na neku prevejanost nego na fon filma ili slikarsko poštovanja platna. To je bît srbske privlačnosti i šarma – srbske pronicljivosti u naslutima, brijanja lica trkom o oštro lišće kukuruzišta. Taj šarm osvaja sve živo. Srbin je privezan i za realnost neposredno prezentiranu stvarima. Mada voli dom i okućnicu, nemaran je prema njima zbog fotografija rečima, glasovnog pisanja štambiljnim pojmovima – zbog šablonski otisnutog života. Zbog neporavnanja onog bitijnog na rabošu zvukoigri izraza usled zavodljivih neuklapanja u nazore i pojmovnosti. To vodi prividnoj narkozi onim neuglednim ali osobitim nehatom: A jel’ baš treba da je čisto? E, onda nek’ i ne bude čisto! Neka ga kako je! To nije inadžiluk jer srbska kuća je čista. To je prkosna skepsa prema lažnoj ‘zbilji’ sveta; pre svega zbog bolne nevalidnosti, neautentničnosti, utvare biografizovanog jastva – nemoguće istovremene permanentnosti “ja” i večnog – ma šta propovedala crkva. Srbski nehat je jedino moguće vežbanje krotosti u moru gordosti. Otuda Srbin i pokazuje volju da se radi ali da se ništa ne uradi. Jer ako je svet prava istina, kako onda u njemu uopšte može da postoji rugoba oceubistva, kumoubistva …… ? Ne, nije istinit! Tu Srbin sasvim neočekivano sleduje liku Sv. Save.
Svet pun je potajnih revizionista jastva, bezbednosnih sekundanata vremena, sladokusaca premaza nabačenih na Prisustvo. To rezultuje specifičnom formom koalicionih uverenja, konceptualizovanih programa, prahom simboličkih sistema. Ekipni simboli, bihevjoralno programiranje, uvrede su životnog znanja poput zadušnih baba po crkvama koje u sebi još nisu razlučile prezir od oproštaja i uzdišu po svome. Slično oniima što plinu u osećajima a potpuno su nezainteresovani. Zato Hrist i veli:“okrečeni grobovi ste”, čovekoliki kovčezi. Postoji, dakle, rat duhovnih kultura (sličan tajnom ratu špijunaža velikih sila), interesni konflikt metafizičkih kvalifikacija i stepena vere uz puno žrtava, mada je prividno mir.
Za naš nacionalni ‘smrad’ i asketsku (ne suicidnu) hrabrost bez nervoze – zahvalimo Sv. Savi. On nas je uputio ka području van forme, pa i van metrike, aršina, van pedantske ukočenosti. Sv. Sava omolitvio je to u temelje srbske savesti. Srb tim darom je otkupljen jerbo Sv. Sava nije stavljao inicijativu na belance svesti, na stanja iskustvenosti. Stavio ju je na ono nestvoreno, na vibrantno zaumno nastrojenje, akonceptualno, bez uzročnih objašnjenja. Stavio je akcent na doktrinarnost pažnje bez informacija, iza špijunke centralizovane svesti, nesvarivu ustegljivom umu. Svejedno što je bez informacija, sabranost u nepristupnoj stvarnosti ipak ih uslovljava. Otuda naša narodna ‘šuntavost’, nacionalna ‘zamlaćenost’, lažan utisak prepuštanja nekoj torpidnosti.
***
Vuk je diskreditovao Sv. Kirila i Metodija lišivši biće našeg jezika [ mada ne i jezika svojih pesmarica ] stava arhaične promišljenosti i ukusa samobitne starinske otmenosti. Oni su do Vuka fertilizovali razgovorni srbski jezik – kaleidoskop leksike izobilne frazemima sintagmi – čarolijama iz repertoara suptilnih gambita i sinergijama infleksija. Ali jezik se ne požuruje. Jeziku tada nameće se grublji raster pojmovnosti neuklonjiv depilacijom, jeretički geometrizam. Prisustvo Žitka – oset Žića – postaju indirektni, kao reparirani posredstvom nekog zapisničara. Nesapet predvukovski jezik bio je iza senzorijalne percepcije, bez rigidnih konceptualnosti, iza polusna ega. Jeste možda srpski jezik (lingvistički spregnut Vukovim duhom novatorstva) glasovno/znakovno idealno dosledan ali samo kao verbalni stečajni sertifikat. A ta ‘idealnost’ postignuta je na račun gubljenja dubinske perspektive, tj. uklanjanjem daha praslovenske inventivnosti jezika iz spokoja njegove nutrine – gušenjem propulzivnosti koju poseduju prisnost istančanog tembra ruskih carističkih romansi, stepska tuga ugneždena u srcu, deklinacije endemskih dijalektizama Anda. To je predanjski postojalo u jeziku bez represija. Koristila se u starini reč “истјеје”. Ona odnosila se na Ono što je iza forme crkvenih službi, iza formalne vere, na Ono istinitije – na zaumno polarizovano sondiranje, na suzdržanost nedokučivog, nauku iza uma. Jezik je nekada bio nadaren doživljajnom životolikošću kao i čovek svešću. Bio je kontekstualni fundus, samotvorni jezik-tkač potke stremne pažnje i sociološke spoznaje. Viktimizovan srbski jezik, izopšten od izvorišne osnove loše beleži tili čas, mig trenutka. On zato samuje poput potištenih što u samoći polako prestaju da znaju ko su. Istina, imamo kao spasenje bravurozan aforizam i lirsku satiru. Tu su i Sveti Nemanjići što se oglušuju o vekove a i Gospod veli:“Evo, ja sve činim novo”. Uvek nas gledaju oči srbskih mučenika, notornih molitvenika. Sveti Nemanjići su živi, samo da ne ispadnemo mi za njih mrtvi. Nije, dakle, sve izgubljeno kako se ovde pesimistički prikazuje. Daleko od toga. Mada, nebo često kažnjava i uslovno, odmazdama u budućnosti.
***
Jače svetlo potamni slabije, kao svetlo jake lučne lampe što baca garavu senku slabijeg plamena sveće na zid. U odsustvu jake lampe plamen sveće nema senku i centralni je izvor svetla što razgoni tamu. Ali jače svetlo nadsijava i senči slabije, čini da slabija svetlost u njegovom prisustvu zgasne, čak je izjalovljava. Zračniji sjaj mrači, zaseni žar slabijeg svetla, čini ga sinjim, kao da mu fotosenzacija stine. Jasnoća ukazuje se iza svetlosti sebstva ozarena spoznajnim pokretima Bića. More tame iza sklopljenih očiju je usled zaslepljujućeg bleska ‘lučne lampe’, fotoemisioni mrak, potamnito svetlo usled mnogo jačeg bleska. Kao da najsjajnije blistavilo isijava iz najveće tmine. Pažljivo razotkrivanje u smotrenoj budnosti je nadgledajuće oko tragaoca kada mu svagdašnja vizura siđe u tamu zaumne antiklinalnosti. Tamo mi i ne pitamo – već sâma misaona značenja pitaju – mi postajemo svedoci. A jedan je žitejski Sve-Svedok neuhvatljiv umozrenjem što, istovremeno i plamen sveće i njegovu senku i sâmu jarku lampu pažnje ‘snima’ iz blizine – kalajno-plava Pozadina svega, lice Apsoluta. To Savršenstvo se ne udaljava. Ono prijanja ovom srcu kao blago naelektrisan lagani veo, lahoran kao kakav duh.
... već vidim kako neki gunđaju - kud mu proradi ono njegovo sokoćalo, kad ovako tambura na ovu žegu, šta li će da bidne kad ga u VML zaveju smetovi
Тачно си погодио! И то још новински текстови, а не фотографије. Ваљда си их за ово годину-две сакупио понешто, па би могао да их прикажеш жедној јавности.
... znao sam ko će da se javi (prvi)
... a fotke - na zimu
Danas sam bio u Zavodu za zaštitu spomenika, gde sam od autora knjige „Memorijali Prvog svetskog rata na teritoriji grada Beograda” dobio potvrdu da su kosti branilaca prvobitno bile pohranjene u tunelu koji danas vodi ka restoranu „Kalemegdanska terasa”.
Ne zna se, međutim, gde tačno. Pretpostavljam da su bile u nekoj od bočnih prostorija (ima ih dve) odmah iza stepeništa koje vode gore. Nisam siguran da je pre 1937. postojao tunel koji vodi skroz dole do kule. Ili možda jeste? Pitanja koja večito ostaju.
Zanimljiv je istraživački rad Marka Popovića o Jakšićevoj kuli i istočnom podgrađu: http://beogradskonasledje.rs/wp-content/uploads/2012/06/01-marko-popovic.pdf
Sv. Sava, opanak Svetosavlja, Otac i Sin ...
Van trapeza uma: znamenja zaumnih privilegija Sv. Save
Zahteva se da volimo svoje neprijatelje (možda zbog dvosmislenosti represije i zla) ali nije li lakše voleti vasceli promotivni svet pod maskama ne apostrofirajući i ‘sitničareći’ sa zlom. To upravo i jeste Hristov suštinski disponsibilitet: zavoleti eksplikativnu snagu stvarnosti u neljudskoj surovosti društva, svirepe trikove nade, formalni moral – uprkos tome što je manifestni svet samo jezička organizacija, stigmatička konceptualizacija unutar matrice izražajnih mogućnosti. Neophodno je prihvatiti i mnogoobraznost značenjskih određenja, nezavarani njihovim stilskim prosedeima. Osećaj praznine (praznog, to da, – ali ne i nedostajućeg), pustoši (nula da, ali ne i ništa, ne totalna negacija) i osvedočenje opšteg besmisla sâmim glumištem života istovremeno su i obećavajući, nisu pragmatski nesadržajni. Praznina (nula) i zrači (+) i upija (–). Zbog toga postoji i jedan drugi iskustveni plan, plan tragične vedrine. Na njega aludira “ljubite neprijatelje svoje”. On zahteva drugačiji istražni postupak – isleđivanje testovima života – ali ka iznutra a ne izvana. U njemu je ‘persona’ ono što i jeste – portret zamenjen za čoveka, kao da smo u predstavi o sebi. A bezuzročna ljubav, beskonačna i neodređena, treba da nadvlada nehumani normativizam konvencija (sveta odličja bez dubljeg značenja) svojom transcendentnošću – ne afektom nego pažnjom duhovne nade. Ne ispraznom pomišlju neverne nade u neki spas. Domen pažnje (bez priseni čula, tobožnje osećajnosti i hirova mašte) je i organ voljenja, duhovno srce. On nije stvar misaone dikcije nego dubokog smisla skrivenog iza dikcijskih pomeraja, stvar neutoljive nostalgije za bazičnim smislom onoga što kao intimni pomak akcenta, ne da se izreći. Smisla dubljeg od dubokih perlica svetala uma iza zene oka. Pa ipak, imaju taj ‘smisao’ i odzvon hodničkih zvižduka, fonotipni odzivi, vidici zasenjeni scenom, slikarski inicijali, osvajaštvo provincijalizma. Imaju ga i tonus sklonjenih pogleda nalik nestrpljenju i nemo praćenje poverljivim okom ali ne i protokolarni pogledi – jer pored spoljašnje postoji i unutrašnja umetnost što ganućima zasniva spoznaje srca. Imaju ga i anonimni glasovi izmenjeni promajama, nalik fijucima zefirnog sjaja uzvitlanih peščanih oluja, jezičke autoinhibicije i reči prećutane na nesigurnim stepeništima, žar naređivačkih uputstava. To bolje je od begstva u vrevu i šum motora, u prejedanje (samosažaljenje), alkoholizam (samodestrukciju), u visokostručne nazovi-obaveze (kukavičko maloverje). Ali beznađe ne znači kraj. Ono je tek početak. Beznađe je večiti motiv svih velikih epova.
* * *
Podsticaji ne podrazumevaju uvek smisao. Osećaj prostorne površine i volumena, mentalizovan ekspozicijom ambijenta snimcima aranžmana polja rekvizita, stvara konformacionu dubinu stereo-utiska. Prostor je kao da dolazimo u svoj prvi plan, stvarajući osećaj da smo u spostvenom društvu – sintetička širina kojoj je neophodan parnjak i putovanje. Vreme – portal je nemotivisanog trajanja bez kategorije budućnosti (koja ‘čeka’ sutra) mada ne i bez termodinamičkog dnevnika kauzalnosti i pravozastupništva logičke proceduralnosti. Uostalom, čisto vreme ne može se pomniti. Poimamo samo “doba”, konzervativne fikcije protesta vekova – konfliktni uticaj prošlosti gde upetljane sezone vode naglim meteorološkim promenama. Vreme je izvrgavano ruglu i stoleća postaju glasine jer radi se o iluziji promena njihove brzine u protežnosti unaokolo, na raznim lokacijama. Zapravo, tako sude vremenu oni retki ‘osobenjaci’ što izgledaju kao da su im svi pomrli. Oni o sebi govore bez jakanja, škrto kao iz drevnog monaškog Otečnika. Oslobođeni su proračunatosti na gotovs, želje za samovlašću, uštogljene uljudnosti. Nemaju gordu uvredljivost što odriče ljubav. Ni u kom slučaju! Strane su im šege koncepata-uškopljenika i preoblikovanja teza misaonih kolaterala usled partijnosti prisutne u samoj osnovi idiomatske deklerativnosti. U njih sve je istina ali i smicalica, bez primesa tajne mašte. Zato njihovo samotništvo je otpadništvo od konvencija i frančiza s konceptualnim paravanima, jezičkim kosturnicama. Oni čist duh su, bez svesnosti uperene ka spolja ka svakodnevnim tretmanima. To je u njih istovremeno i praksa doživljaja i nematerjalna teorija. Mada u pozi osuđenih, oni potčinjavaju nepostižnom skrušenošću duše uz prostosrdačnost (odbljesak molitve) podvižnika inspirativnih pogruženja donoseći privlačnost obnovljenja neke teokratije. Bogopredstoje li u istrajnoj stražiteljskoj pažnji, u tihovanju duha, unutarnjem ćutanju? I ko su? Jedno je osetiti kako je sa njima a sasvim drugo je biti oni. Ne izgledaju opasni mada to jesu, uvek preduzetni ali ne robovi angažmana. Naizgled introvertno sputani, veoma vično usredsređeni su, kao sirijsko-koptski posnici, kao jurodivi iz suvih stabala sa postojanjem prilagođenim minimumu prošlosti. Njima ne smeta nepoštovanje [“Dobro mi je što si me unizio, Gospode”, Ps. 118, 71]. Ne priznaju budućnost što navire ka nama kroz godine koje još nisu ni stigle, vekove smatrajući starežom, kršeći legende. Oni podrivaju užasan terminološki totalitarizam pauzama, govoreći kao dete koje je ostalo siroče, pomiriteljski ili žargonom mucanja usled neiskaza, dok prodiru van granica ostvarivosti ovog sveta. Često oni su božjaci, evanđelski mucavci, grobljanski sle… sle… sle… sledbenici Sv. Save.
* * *
U mahinalnosti trena motivacije su besmislene, slične falsifikujućoj konceptualizaciji izvornog životvornog čina (bilo kakvog) koji je kristalna radost. Skrušen stav jedina je iskrenost prema bazičnoj literarnosti sveta, njegovoj lažnosti. On suprotan je stegnutosti zapadne filozofije bez ljubavi i oprosta, izgredničkoj poeziji, prevarantskoj umetnosti, sarkazmu modnih trendova.
Eliminacija konceptualnog smicanja, eliminacija prebijanja interesa i bežanja od neposrednih iskaza, odsecanje je poluostrva strasti: to čine oni gore pomenuti a da možda to i ne znaju. Oni koji uljuljkanost u ukolotečenosti (lažnom spokojstvu) ne smatraju bezazlenim snom. Možda tu ima i krivaca ali prljavština greha gde je? Skrivena iza bine samosvesti? Tuga duhovnog probuđenja nije kontradikcija, nije ni plač spasenih od tobožnjeg odsustva sreće – tako je i Gospod plakao zbog Lazara iako je unapred znao da će ga vaskrsnuti.
* * *
Čini nam se da su svi dani isti – ali ne, svaki dan je jedinstven i svež, drugačiji nego što bi mogao biti – ponovite četvrtak! – jer vremena nema [ili ovo stvarno nismo mi] kao što ne postoji ni eter, hipotetski medijum svetla. Kako su stare fotke posmatrane u doba okupacija? Verovatno, bez pobude vremena. Vreme je nepojmljivo, nije precizno definisano časovnicima. Ono zavisi od gravitacijskog masenog konteksta prostora. Prostor dozvoljava kvantnu superpoziciju (dajući obrazce talasne interference) a vreme ne.
Svet snuje. Neka zapaljena smola, tmasta užarenost šafrana, uvrežena je u bezgranično suštastvo kao seksipil biljnog jezika boja, botaničko-biološko sujećenje. Ono (večno suštastvo) je iza informacija uma i akviziterstva racionalnih pobuda, možda čak dostupnije životinjskom umu. Večnost je u pregnutoj pažnji, u istrajavajućem sozercanju, u punoti motrenja a ne u posmatračkoj fuziji, u nekom agregatu svesti. Da, večnost je u pažnji, gde je i večno lepo (velika dela umetnosti, priroda). Lêpo komanduje, nameće pažnju. Čistom pažnjom se uživljava u večno u kome niste iskušavani praktičnom verom. Jer Bog krije se i u besmrtnim delima ateista.
Samoprekorevanje je nevidljivo ushođenje, što je pravo smirenje a ne bogumilski mir. Da li je to oponiranje želji ili osećaju neutaživog prava? Ne. To je ekvivalentno čovekovoj privilegiji za imploziju nepojmljivih unutarnjih istina, oznaka jedne nove stvarnosti gde postoji dublja, promisaona dodirnost estetskog i preuranjeno amblematičnog, prekonceptualnog. Ta dodirnost je duhovna, mada naizgled slučajna, puna nelogičnosti. Tu su i nevolje, vekovno prokazane zbog straha od istine koja se iza njih krije, metafizička strepnja od neumske, apsolutne spoznaje. Nevolje su lekcije iz otuđenosti od sveta, zato jedino i postoje. Pitanja na koja tražimo odgovore su u šifrovanim testovima i signalima života ali i sâm njihov ključ je složeni kriptonim najčešće izveden iz legendi. Zbog toga strepi ono što bi stalno da traži srčiku, mističnu bît, videći život čudesnim ali i pretećim – kao svetlost pomračena nepromenjivim kletvama, radošću ili gadostima u neposrednosti večnog. Ono strepi od odsustva znanog melodijskog magnetizma dijalekata, od prostora van darovitosti jezika i logomorfnih intimacija bliskih umu. Zato se ono i predaje pravosnažnosti zakona i logici pojmova, odrazima dekomponovanosti konvencionalnog sveta.
Srbin je zadovoljan erotičnom suverenošću mada često feminiziranih nadimaka. Bahat je usled psihozagađenja Boga željom za samoidentifikacijom. Napregnuta pažnja je čisto bivstvo bez rigidnosti i naš čovek je uopšte veoma pažljiv. On prepoznaje neumni humus Prisustva u sebi i širi ga po okolini. Svet vidi kao iluzornu inscenaciju u kojoj se preterano uživljavamo u svoje uloge. On u njoj sagledava stvarnost-opsenu više kao iskonsko nasedanje na neku prevejanost nego na fon filma ili slikarsko poštovanja platna. To je bît srbske privlačnosti i šarma – srbske pronicljivosti u naslutima, brijanja lica trkom o oštro lišće kukuruzišta. Taj šarm osvaja sve živo. Srbin je privezan i za realnost neposredno prezentiranu stvarima. Mada voli dom i okućnicu, nemaran je prema njima zbog fotografija rečima, glasovnog pisanja štambiljnim pojmovima – zbog šablonski otisnutog života. Zbog neporavnanja onog bitijnog na rabošu zvukoigri izraza usled zavodljivih neuklapanja u nazore i pojmovnosti. To vodi prividnoj narkozi onim neuglednim ali osobitim nehatom: A jel’ baš treba da je čisto? E, onda nek’ i ne bude čisto! Neka ga kako je! To nije inadžiluk jer srbska kuća je čista. To je prkosna skepsa prema lažnoj ‘zbilji’ sveta; pre svega zbog bolne nevalidnosti, neautentničnosti, utvare biografizovanog jastva – nemoguće istovremene permanentnosti “ja” i večnog – ma šta propovedala crkva. Srbski nehat je jedino moguće vežbanje krotosti u moru gordosti. Otuda Srbin i pokazuje volju da se radi ali da se ništa ne uradi. Jer ako je svet prava istina, kako onda u njemu uopšte može da postoji rugoba oceubistva, kumoubistva … … ? Ne, nije istinit! Tu Srbin sasvim neočekivano sleduje liku Sv. Save.
Svet pun je potajnih revizionista jastva, bezbednosnih sekundanata vremena, sladokusaca premaza nabačenih na Prisustvo. To rezultuje specifičnom formom koalicionih uverenja, konceptualizovanih programa, prahom simboličkih sistema. Ekipni simboli, bihevjoralno programiranje, uvrede su životnog znanja poput zadušnih baba po crkvama koje u sebi još nisu razlučile prezir od oproštaja i uzdišu po svome. Slično oniima što plinu u osećajima a potpuno su nezainteresovani. Zato Hrist i veli: “okrečeni grobovi ste”, čovekoliki kovčezi. Postoji, dakle, rat duhovnih kultura (sličan tajnom ratu špijunaža velikih sila), interesni konflikt metafizičkih kvalifikacija i stepena vere uz puno žrtava, mada je prividno mir.
Za naš nacionalni ‘smrad’ i asketsku (ne suicidnu) hrabrost bez nervoze – zahvalimo Sv. Savi. On nas je uputio ka području van forme, pa i van metrike, aršina, van pedantske ukočenosti. Sv. Sava omolitvio je to u temelje srbske savesti. Srb tim darom je otkupljen jerbo Sv. Sava nije stavljao inicijativu na belance svesti, na stanja iskustvenosti. Stavio ju je na ono nestvoreno, na vibrantno zaumno nastrojenje, akonceptualno, bez uzročnih objašnjenja. Stavio je akcent na doktrinarnost pažnje bez informacija, iza špijunke centralizovane svesti, nesvarivu ustegljivom umu. Svejedno što je bez informacija, sabranost u nepristupnoj stvarnosti ipak ih uslovljava. Otuda naša narodna ‘šuntavost’, nacionalna ‘zamlaćenost’, lažan utisak prepuštanja nekoj torpidnosti.
* * *
Vuk je diskreditovao Sv. Kirila i Metodija lišivši biće našeg jezika [ mada ne i jezika svojih pesmarica ] stava arhaične promišljenosti i ukusa samobitne starinske otmenosti. Oni su do Vuka fertilizovali razgovorni srbski jezik – kaleidoskop leksike izobilne frazemima sintagmi – čarolijama iz repertoara suptilnih gambita i sinergijama infleksija. Ali jezik se ne požuruje. Jeziku tada nameće se grublji raster pojmovnosti neuklonjiv depilacijom, jeretički geometrizam. Prisustvo Žitka – oset Žića – postaju indirektni, kao reparirani posredstvom nekog zapisničara. Nesapet predvukovski jezik bio je iza senzorijalne percepcije, bez rigidnih konceptualnosti, iza polusna ega. Jeste možda srpski jezik (lingvistički spregnut Vukovim duhom novatorstva) glasovno/znakovno idealno dosledan ali samo kao verbalni stečajni sertifikat. A ta ‘idealnost’ postignuta je na račun gubljenja dubinske perspektive, tj. uklanjanjem daha praslovenske inventivnosti jezika iz spokoja njegove nutrine – gušenjem propulzivnosti koju poseduju prisnost istančanog tembra ruskih carističkih romansi, stepska tuga ugneždena u srcu, deklinacije endemskih dijalektizama Anda. To je predanjski postojalo u jeziku bez represija. Koristila se u starini reč “истјеје”. Ona odnosila se na Ono što je iza forme crkvenih službi, iza formalne vere, na Ono istinitije – na zaumno polarizovano sondiranje, na suzdržanost nedokučivog, nauku iza uma. Jezik je nekada bio nadaren doživljajnom životolikošću kao i čovek svešću. Bio je kontekstualni fundus, samotvorni jezik-tkač potke stremne pažnje i sociološke spoznaje. Viktimizovan srbski jezik, izopšten od izvorišne osnove loše beleži tili čas, mig trenutka. On zato samuje poput potištenih što u samoći polako prestaju da znaju ko su. Istina, imamo kao spasenje bravurozan aforizam i lirsku satiru. Tu su i Sveti Nemanjići što se oglušuju o vekove a i Gospod veli: “Evo, ja sve činim novo”. Uvek nas gledaju oči srbskih mučenika, notornih molitvenika. Sveti Nemanjići su živi, samo da ne ispadnemo mi za njih mrtvi. Nije, dakle, sve izgubljeno kako se ovde pesimistički prikazuje. Daleko od toga. Mada, nebo često kažnjava i uslovno, odmazdama u budućnosti.
* * *
Jače svetlo potamni slabije, kao svetlo jake lučne lampe što baca garavu senku slabijeg plamena sveće na zid. U odsustvu jake lampe plamen sveće nema senku i centralni je izvor svetla što razgoni tamu. Ali jače svetlo nadsijava i senči slabije, čini da slabija svetlost u njegovom prisustvu zgasne, čak je izjalovljava. Zračniji sjaj mrači, zaseni žar slabijeg svetla, čini ga sinjim, kao da mu fotosenzacija stine. Jasnoća ukazuje se iza svetlosti sebstva ozarena spoznajnim pokretima Bića. More tame iza sklopljenih očiju je usled zaslepljujućeg bleska ‘lučne lampe’, fotoemisioni mrak, potamnito svetlo usled mnogo jačeg bleska. Kao da najsjajnije blistavilo isijava iz najveće tmine. Pažljivo razotkrivanje u smotrenoj budnosti je nadgledajuće oko tragaoca kada mu svagdašnja vizura siđe u tamu zaumne antiklinalnosti. Tamo mi i ne pitamo – već sâma misaona značenja pitaju – mi postajemo svedoci. A jedan je žitejski Sve-Svedok neuhvatljiv umozrenjem što, istovremeno i plamen sveće i njegovu senku i sâmu jarku lampu pažnje ‘snima’ iz blizine – kalajno-plava Pozadina svega, lice Apsoluta. To Savršenstvo se ne udaljava. Ono prijanja ovom srcu kao blago naelektrisan lagani veo, lahoran kao kakav duh.
Kosovska
www.google.rs/maps/@44.8140882,20.4637472,3a,73.7y,14.07h,109.46t/data=!3m6!1e1!3m4!1sHe_BZfrdHetw0RUcxXblRg!2e0!7i13312!8i6656
www.youtube.com/watch