Topcidere, fala vam na "Bolnicama". Neke fotke, kao "Ulica hirurskih odeljenja" nisu ranije bile. Ta fotka je fantasticna. Vidi se desno zgrada danasnje "II hirurske klinike" a sve ostalo, i desno i levo, odavno ne postoji. Ta fotka treba da je iz sredine '20-etih.Bravo! Samo jednu mislim da je ranije postavio Buk. Pozdrav ...
Slazem se Ulicare da nije iz 1914. Ja sam samo citirao originalnu kostanovu atribuciju godine za ovu fotku, sad ne znam bas na kojoj strani Foruma se nalazi. I meni se cinilo, ali nisam hteo da komentarisem, da ce pre biti negde '20-etih. Takodje, nisam reprodukovao onu primarnu slagvort-fotku "Sremkinje" [negde mi je nestala] koja je u pocetku bila nejasna ali su je dobri forenzicari resili. Pozdrav ...
Bas lepo! Ovo je bila odlicna kafana. Imala je i redovnu publiku. Recimo, javne tuzioce i pravnike iz Tuzilastva grada Beograda lociranog nekada u ul. Sremska #1. Jedan od njih bio je i moj pokojni otac. Bio sam u "Dusanovom gradu" par puta - uvek jako zadovoljan atmosferom i uslugom. Pozdrav ...
Topcidere, fala vam na "Bolnicama". Neke fotke, kao "Ulica hirurskih odeljenja" nisu ranije bile. Ta fotka je fantasticna. Vidi se desno zgrada danasnje "II hirurske klinike" a sve ostalo, i desno i levo, odavno ne postoji. Ta fotka treba da je iz sredine '20-etih.Bravo! Samo jednu mislim da je ranije postavio Buk. Pozdrav ...
... očito uslikana ranije, ali objavljena janura 1930. godine u Beogradskim opštinskim novinama...
... fina, osunčana, kao da se čuje mir i tišina ... a kako je unutar zidova ...
Ko не би знао у престоници за онај крај што сe зовe Батал-џамија?
Некад је пo томе огромном простору, што сe сада у облику квадрата пружа између Вукове гимназије и старог гробља с једнe, и позадине краљевог двора и Скопљанске улице с друге стране, била велика башта (парк), у средини које се дизала једна од највећих џамија.
Ново доба оборило је џамију и читав низ сниских турских кућа, што су се око џамије чичкале; од оне огромне баште нема данас ни трага. Пре неколико година престоничка општина је засадила тај квадрат багреном и дивљим кестеном. А сто година пре тога ту су расле смокве и бадеми, вишње и ораси. Данас нема жива човека, који би памтио да је крајем осамнаестог и почетком минулог (19.) столећа ту била раскошна башта. У средини баште дизала се једна од највећих џамија, позната под именом Бела џамија.
Цео крај и околина око Беле џамије били су насељени Турцима. Њихове су се куће пружале према смедеревском друму, који је одатле и почињао. Лево, испод баште, водио је пут nа Ташмајдан, где су се, у време напада на варош, скривале породице српске са децом, а с десне низали су се дудови, који су обележавали, да је између њих царски друм.
Сад нема ни баште, ни Беле џамије. Од почетка устанка, па до шесте године Карађорђе је непрестано нападао на Београд, докле га најпосле није освојио. Бела џамија пала је 1806. године. Оборио ју је сам Карађорђе, што је околне турске становнике веома заплашило. Оног истог дана кад је Карађорђе џамију из топа оборио отерао је Турке из вароши и приморао да се сасвим повуку у београдску тврђаву, коју је, такође, после пеколико месеци освојио.
Незнатна је била Карађорђева војска, али се била добро утврдила више тркалишнога брега, код места сада званог „седам кућа.“ На том је месту Карађорђе поставио своју артиљерију, и одатле је гађао на Београд. Пуцало се вeћином на град (утврђење) и на џамије.
Тек што је освануо Св. Андрија, разданило се, а Карађорђе нареди својим тобџијама да отпочну паљбу.
Карађорђе је с виса посматрао Београд. Највише је упадала у очи Бела џамија; она је била на највишем месту, највиша и најближа топовским устима.
Нишанџија, неки Живко из села Пиносаве, примети куда блуди вождов поглед.
— Како би било да скинемо Белу џамију? — запита он.
— Ако можеш... немој да нам џебана иде најалово, — рече му Карађорђе.
— Е, да видиш...
Груну топ. Кад се дим растурио погледаше према Белој џамији — минаре стоји као и пре.
— Батали... — поче вожд.
— Дај још једну...
Напунише топ. Карађорђе поклече иза њега, стаде оком одмеравати и помицати лево и десно, док не стаде. Кад би готов, он се измаче и окрете.
— Пиносавац...
Живко изиде пред вожда.
— Е, сад удри!
Рикну топ. Кад се дим растера — мунарета није било изнад џамије. Топовско ђуле као да га је пресекло.
Турци, којих је било много у џамији и око ње, уплашише се кад видеше како српска ђулад обарају и џамије, те нагоше збуњени бежати у град. Тог истог дана просто опусте и Бела џамија и околина њена — оставише Турци и куће и све по кућама. Остале џамије су у вароши радиле, али ова опусте: сами је Турци баталише; имам у њој није окујисао, нити се чула мујезинова песма о сабаху и ићиндији. Баталише сами Турци џамију и рекоше за њу „батал.“ И оста „батал.“ После неколико година прозваше и цео крај „Батал џамија.“ То име задржало се до данас.
***
Време је положило своју руку и на раскошну башту и на забатаљену џамију: после неколико година врт сасвим опусти, џамију Срби сруше и камен од ње употребе за подизање других грађевина. Но име, које су сами Турци дали својој џамији „батал“ остаде јој до данашњег дана.
Сам крај на коме је била башта са џамијом био је променљиве судбине. Педесетих година прошлога столећа (1850-их) биле су на том простору огромне рупчаге и кречане. Неколико година доцније, на средини самe пољане, где су стајали остаци од џамије, налазили су се велики каменити римски гробови са натписима. Седамдесетих година општина подигне кантар за мерење сена, креча и рогате марве.
Сад опет покушава, да на оном месту, где је пре сто педесет и двеста година била велика башта, подигне парк. Неколико година говори се да ће се на супротној страни према дворској башти подићи скупштинска зграда; али како се ради проћи ће још сто година, а неће бити ни парка ни скупштинске зграде.
Fala vam Kasina na "blow up-u" ove lepe fotografije i podatka o datumu objavljivanja. Sada je fotka jos upecatljivija, bar za mene. Inace, nesto "nize" niz ulicu, s leve strane, bila je kafana "Vazdusna banja". Ona je uveliko radila (olaisani podovi, predratni kelneri, bubnjara lozena zimi, stari kelneraj, i sl.) krajem '60-etih i pocetkom '70-etih, 'vo vremja' mojih studija. Zimi bi studenti ( ali cesto i nas profesor anatomije, dr Marjan Boskovic, pardon na indiskreciji! ) dolazili u "Banju" na kuvano vino ili 'sumadijski caj'. Sada postoji istoimeni bife ali na roglju Resavske i M. Pocerca (mislim?), ~80-etak metara od originalne lokacije "V. banje". Srdacan pozdrav,
... očito uslikana ranije, ali objavljena janura 1930. godine u Beogradskim opštinskim novinama...
... fina, osunčana, kao da se čuje mir i tišina ... a kako je unutar zidova ...
... nego, zdravi i veseli bili
... pozdrav iz VML-a
... bilo malo problema sa unošenjem teksta, postovanjem i sl. ... ali, he, he, valjda će biti OK, da ga ne ureknem
.................
Ovo je ta četvrta i nju niko još nije komentarisao.
Da nije možda Podgorica (Titograd)?
Батал џамија
Ko не би знао у престоници за онај крај што сe зовe Батал-џамија?
Некад је пo томе огромном простору, што сe сада у облику квадрата пружа између Вукове гимназије и старог гробља с једнe, и позадине краљевог двора и Скопљанске улице с друге стране, била велика башта (парк), у средини које се дизала једна од највећих џамија.
Ново доба оборило је џамију и читав низ сниских турских кућа, што су се око џамије чичкале; од оне огромне баште нема данас ни трага. Пре неколико година престоничка општина је засадила тај квадрат багреном и дивљим кестеном. А сто година пре тога ту су расле смокве и бадеми, вишње и ораси. Данас нема жива човека, који би памтио да је крајем осамнаестог и почетком минулог (19.) столећа ту била раскошна башта. У средини баште дизала се једна од највећих џамија, позната под именом Бела џамија.
Цео крај и околина око Беле џамије били су насељени Турцима. Њихове су се куће пружале према смедеревском друму, који је одатле и почињао. Лево, испод баште, водио је пут nа Ташмајдан, где су се, у време напада на варош, скривале породице српске са децом, а с десне низали су се дудови, који су обележавали, да је између њих царски друм.
Сад нема ни баште, ни Беле џамије. Од почетка устанка, па до шесте године Карађорђе је непрестано нападао на Београд, докле га најпосле није освојио. Бела џамија пала је 1806. године. Оборио ју је сам Карађорђе, што је околне турске становнике веома заплашило. Оног истог дана кад је Карађорђе џамију из топа оборио отерао је Турке из вароши и приморао да се сасвим повуку у београдску тврђаву, коју је, такође, после пеколико месеци освојио.
Незнатна је била Карађорђева војска, али се била добро утврдила више тркалишнога брега, код места сада званог „седам кућа.“ На том је месту Карађорђе поставио своју артиљерију, и одатле је гађао на Београд. Пуцало се вeћином на град (утврђење) и на џамије.
Тек што је освануо Св. Андрија, разданило се, а Карађорђе нареди својим тобџијама да отпочну паљбу.
Карађорђе је с виса посматрао Београд. Највише је упадала у очи Бела џамија; она је била на највишем месту, највиша и најближа топовским устима.
Нишанџија, неки Живко из села Пиносаве, примети куда блуди вождов поглед.
— Како би било да скинемо Белу џамију? — запита он.
— Ако можеш... немој да нам џебана иде најалово, — рече му Карађорђе.
— Е, да видиш...
Груну топ. Кад се дим растурио погледаше према Белој џамији — минаре стоји као и пре.
— Батали... — поче вожд.
— Дај још једну...
Напунише топ. Карађорђе поклече иза њега, стаде оком одмеравати и помицати лево и десно, док не стаде. Кад би готов, он се измаче и окрете.
— Пиносавац...
Живко изиде пред вожда.
— Е, сад удри!
Рикну топ. Кад се дим растера — мунарета није било изнад џамије. Топовско ђуле као да га је пресекло.
Турци, којих је било много у џамији и око ње, уплашише се кад видеше како српска ђулад обарају и џамије, те нагоше збуњени бежати у град. Тог истог дана просто опусте и Бела џамија и околина њена — оставише Турци и куће и све по кућама. Остале џамије су у вароши радиле, али ова опусте: сами је Турци баталише; имам у њој није окујисао, нити се чула мујезинова песма о сабаху и ићиндији. Баталише сами Турци џамију и рекоше за њу „батал.“ И оста „батал.“ После неколико година прозваше и цео крај „Батал џамија.“ То име задржало се до данас.
***
Време је положило своју руку и на раскошну башту и на забатаљену џамију: после неколико година врт сасвим опусти, џамију Срби сруше и камен од ње употребе за подизање других грађевина. Но име, које су сами Турци дали својој џамији „батал“ остаде јој до данашњег дана.
Сам крај на коме је била башта са џамијом био је променљиве судбине. Педесетих година прошлога столећа (1850-их) биле су на том простору огромне рупчаге и кречане. Неколико година доцније, на средини самe пољане, где су стајали остаци од џамије, налазили су се велики каменити римски гробови са натписима. Седамдесетих година општина подигне кантар за мерење сена, креча и рогате марве.
Сад опет покушава, да на оном месту, где је пре сто педесет и двеста година била велика башта, подигне парк. Неколико година говори се да ће се на супротној страни према дворској башти подићи скупштинска зграда; али како се ради проћи ће још сто година, а неће бити ни парка ни скупштинске зграде.
М.П.
1904.