Рељо, чини ми се да си ову из недавне окупаторске серије омашио. Извини, али чисто да је не пропустимо јер је баш интересантна. А где је усликано, појма немам. Можда и није Бгд мада је из истог серијала. Свакако нисмо често виђали чистаче ципела.
Nisam je propustio, video sam je, izlazi kao rezultat pretrage na Ebay. Nisam je ni sačuvao, nekako mi nije bila interesantna.
"uju" nisam primetio. Mislim da je neko već spominjao i ustaše u Beogradu, naravno ne kao okupatore već kao predstavnike ndh iz Zemuna, sada se ne sećam....
Što se tiče čistača, svakako smo imali nekoliko fotografija na kojima se vide kako čiste čizme Nemcima (mora da je Nemcima toslikanje bio poseban gušt)..
Na jednoj takvoj sam i uočio oštećeni krov palate Riunione 1941, što je na "bivšem forumu" bio povod za manje istraživanje tog požara na početku okupacije, i brze popravke.
/>Војник који се налази на крајњој левој страни фотографије, по мојој процени, носи на себи усташку униформу .Натпис на радњи која се налази у позадини носи назив "Сремкиња", стога може упућивати да је ово негде у Срему а да ћирилични натписи нису уклоњени још увек у периоду када је настала ова фотографија.
Ономад сам ово негде обесио. Можда је то тај тип. За њега кажу да је отац српске стоматологије.
За част заставе
Митровица, 28. августа.
То је било ономад 25. августа.
Наше трупе једва су сачекале онај, давно жељени, тренутак, да већ једном пређу у наш стари, поносни Срем.На Сави, на Чеврнтији, недалеко од Митровице, у саму зору наши су почели спуштати понтоне у воду. Није много прошло, а са аустријске стране осуше се плотуни из пушака. Наши им одговорише пакленом ватром из пушака, топова и митраљеза.Непријатељ је одмах ућуткан и натеран на хитно повлачење. Наши су се почели брзо пребацивати преко Саве и, кад је пребачена прва партија војника у осам понтона, зачу се на ћесаровом земљишту громки усклик:
– Живео Краљ Петар! Живела Србија!...
После два часа прешао је био цео пук са два батаљона другог једног пука, упутивши се напред.Љута битка водила се цео дан. Аустријанци су преко целог дана добијали из Руме знатна појачања. Наши су се борили као лавови.
Испод високе савске обале, на спруду, пуковски лекар је превијао рањенике и пребацивао их понтонима на нашу страну. Аустријанци као да су то били смотрили, па су осули шрапнелима на завојиште.
Пао је мрак. Пред несразмерно јачем непријатељем наши нису могли одолети и почеше се повлачити. Наше трупе биле су се повукле већ до саме обале Саве и већ је претила опасност да ће пасти непријатељу у руке.
Око 10 увече, када се не пријатељ све више приближавао застави, командант пука зграби заставу и предаде је пуковском лекару са речима:
—Докторе, вама поверавам спас заставе!
— Нека пођу за мном три добра пливача, —одговорио је лекар свлачећи чизме,—и нека пливају око мене.
А кад су војници стигли он им рече:
—Ако би се ја почео да вити, нека један од вас прихвати заставу, и ако би се ко оддављеника приближавао мени прихватите га ви.
И онда без речи, лекар скочи у Саву држећи чврсто пуковску заставу под мишицом. Пливао је са заставом напред а три војника за њим. Киша од куршума и шрапнела непријатељских падала је по савском огледалу правећи клобуке. Вода је била прекривена људским главама, неки су гинули у води а неки задобијали ране. Од силне пуцњаве проламало се небо. И усред те паклене ватре, лекар је најзадсрећно пребацио пуковску заставу на нашу страну...
Тај доктор, који је спасао част заставе свога пука, стављајући на коцку свој живот, зове се Миливоје Ј. Петровић санитетски је мајор и лекар.
Тај доктор је праунук Хајдук-Вељка Петровића. Потомак се показао да је достојан свога славног претка. Он је спасао част заставе онога пука, који носи име његовог прадеде.
Дим. Ц. Ђ.
Димитрије Ц. Ђорђевић
ПОЛИТИКА, 4. септембар 1914.
Миливоје Ј. Петровић је спасао заставу 13. пука „Хајдук-Вељко“ Тимочке дивизије Српске војске.
Миливоје Ј. Петровић (1877-1938) је био син Јеврема Петровића (1805-1875), који је био син Саве Петровића, а овај је, опет, био син Милутина Петровића Ере (1791-1861), млађег брата Хајдук Вељка Петровића.
Јеврем Петровић, се оженио Маријом Капарис и добио сина Миливоја. Марија је имала сестру Софију, која се удала за Цветка Ђорђевића, првог телеграфисту у Пожаревцу (иначе унука војводе Чолак Анте Симеуновића). У том браку је рођен њихов први син Димитрије, који је такође постао телеграфиста и који је написао овај чланак, јер је био сарадник Политике.
Дакле, Димитрије Ц. Ђорђевић и Миливоје Ј. Петровић су били браћа од тетака.
Санитетски пуковник др Миливоје Ј. Петровић (1877-1938), „херој са Чеврнтије", витез Карађорђеве звезде, витез Легије части, био је један од оснивача стоматологије у Србији. Миливоје Петровић завршио је медицину и специјализовао стоматологију у Грацу. Др Миливоје Петровић је од доласка на Солунски фронт био командир 1. резервне болничарске чете и командир Регрутног центра у Водени, све до априла 1917. године. Тада бива премештен на фронт и постављен за референта санитета Вардарске дивизије. У марту 1918, др Миливоје Петровић, референт санитета у Вардарској дивизији отворио је зубну станицу у Првом Завојишту Вардарске дивизије, само за оперативне радове. Дана 28. маја 1918. године прелази на рад у Министарство војно. После Првог светског рата основао је Стоматолошку клинику Војне болнице.
Хвала. Управо овај текст ме је подсетио на ту причу из Политике, а да ли се ради баш о др. Миливоју Петровићу или некој другој особи, не знам.
Ваљда се још неко сећа...
Nisam je propustio, video sam je, izlazi kao rezultat pretrage na Ebay. Nisam je ni sačuvao, nekako mi nije bila interesantna.
"uju" nisam primetio. Mislim da je neko već spominjao i ustaše u Beogradu, naravno ne kao okupatore već kao predstavnike ndh iz Zemuna, sada se ne sećam....
Što se tiče čistača, svakako smo imali nekoliko fotografija na kojima se vide kako čiste čizme Nemcima (mora da je Nemcima toslikanje bio poseban gušt)..
Na jednoj takvoj sam i uočio oštećeni krov palate Riunione 1941, što je na "bivšem forumu" bio povod za manje istraživanje tog požara na početku okupacije, i brze popravke.
/>Војник који се налази на крајњој левој страни фотографије, по мојој процени, носи на себи усташку униформу .Натпис на радњи која се налази у позадини носи назив "Сремкиња", стога може упућивати да је ово негде у Срему а да ћирилични натписи нису уклоњени још увек у периоду када је настала ова фотографија.
Ova je fotka datira sa kraja XIX veka.
За част заставе
Митровица, 28. августа.
То је било ономад 25. августа.
Наше трупе једва су сачекале онај, давно жељени, тренутак, да већ једном пређу у наш стари, поносни Срем. На Сави, на Чеврнтији, недалеко од Митровице, у саму зору наши су почели спуштати понтоне у воду. Није много прошло, а са аустријске стране осуше се плотуни из пушака. Наши им одговорише пакленом ватром из пушака, топова и митраљеза. Непријатељ је одмах ућуткан и натеран на хитно повлачење. Наши су се почели брзо пребацивати преко Саве и, кад је пребачена прва партија војника у осам понтона, зачу се на ћесаровом земљишту громки усклик:
– Живео Краљ Петар! Живела Србија!...
После два часа прешао је био цео пук са два батаљона другог једног пука, упутивши се напред. Љута битка водила се цео дан. Аустријанци су преко целог дана добијали из Руме знатна појачања. Наши су се борили као лавови.
Испод високе савске обале, на спруду, пуковски лекар је превијао рањенике и пребацивао их понтонима на нашу страну. Аустријанци као да су то били смотрили, па су осули шрапнелима на завојиште.
Пао је мрак. Пред несразмерно јачем непријатељем наши нису могли одолети и почеше се повлачити. Наше трупе биле су се повукле већ до саме обале Саве и већ је претила опасност да ће пасти непријатељу у руке.
Око 10 увече, када се не пријатељ све више приближавао застави, командант пука зграби заставу и предаде је пуковском лекару са речима:
— Докторе, вама поверавам спас заставе!
— Нека пођу за мном три добра пливача, — одговорио је лекар свлачећи чизме, — и нека пливају око мене.
А кад су војници стигли он им рече:
— Ако би се ја почео да вити, нека један од вас прихвати заставу, и ако би се ко од дављеника приближавао мени прихватите га ви.
И онда без речи, лекар скочи у Саву држећи чврсто пуковску заставу под мишицом. Пливао је са заставом напред а три војника за њим. Киша од куршума и шрапнела непријатељских падала је по савском огледалу правећи клобуке. Вода је била прекривена људским главама, неки су гинули у води а неки задобијали ране. Од силне пуцњаве проламало се небо. И усред те паклене ватре, лекар је најзад срећно пребацио пуковску заставу на нашу страну...
Тај доктор, који је спасао част заставе свога пука, стављајући на коцку свој живот, зове се Миливоје Ј. Петровић санитетски је мајор и лекар.
Тај доктор је праунук Хајдук-Вељка Петровића. Потомак се показао да је достојан свога славног претка. Он је спасао част заставе онога пука, који носи име његовог прадеде.
Дим. Ц. Ђ.
Димитрије Ц. Ђорђевић
ПОЛИТИКА, 4. септембар 1914.
Миливоје Ј. Петровић је спасао заставу 13. пука „Хајдук-Вељко“ Тимочке дивизије Српске војске.
Миливоје Ј. Петровић (1877-1938) је био син Јеврема Петровића (1805-1875), који је био син Саве Петровића, а овај је, опет, био син Милутина Петровића Ере (1791-1861), млађег брата Хајдук Вељка Петровића.
Јеврем Петровић, се оженио Маријом Капарис и добио сина Миливоја. Марија је имала сестру Софију, која се удала за Цветка Ђорђевића, првог телеграфисту у Пожаревцу (иначе унука војводе Чолак Анте Симеуновића). У том браку је рођен њихов први син Димитрије, који је такође постао телеграфиста и који је написао овај чланак, јер је био сарадник Политике.
Дакле, Димитрије Ц. Ђорђевић и Миливоје Ј. Петровић су били браћа од тетака.
Санитетски пуковник др Миливоје Ј. Петровић (1877-1938), „херој са Чеврнтије", витез Карађорђеве звезде, витез Легије части, био је један од оснивача стоматологије у Србији. Миливоје Петровић завршио је медицину и специјализовао стоматологију у Грацу. Др Миливоје Петровић је од доласка на Солунски фронт био командир 1. резервне болничарске чете и командир Регрутног центра у Водени, све до априла 1917. године. Тада бива премештен на фронт и постављен за референта санитета Вардарске дивизије. У марту 1918, др Миливоје Петровић, референт санитета у Вардарској дивизији отворио је зубну станицу у Првом Завојишту Вардарске дивизије, само за оперативне радове. Дана 28. маја 1918. године прелази на рад у Министарство војно. После Првог светског рата основао је Стоматолошку клинику Војне болнице.Хвала. Управо овај текст ме је подсетио на ту причу из Политике, а да ли се ради баш о др. Миливоју Петровићу или некој другој особи, не знам.
Ваљда се још неко сећа...