Još nisam čuo kontraargument, osim "meni nije dovoljno".
Nije to jedna sličnost, nego postoji desetak detalja na susednim zgradama koji se potpuno poklapaju.
Što se brojeva telefona tiče, npr Leskovac i Banja Luka su imali 2-cifrene i 3-cifrene u upotrebi, pred rat. Sve zavisi, ali nemamo ni jedan argument u korist Pančeva, niti bilo kog drugog mesta.
Prečage:
U periodu između nastanka ove dve fotografije, u aprilu 1941, je teško bombardovana obližnja železnička stanica (samo 60 m odatle), što znači da su udarni talasi detonacija, šrapneli i drugi parčići otkinuti sa zgrada najverovatnije mogli da polupaju prozore na izlogu. I bez toga, "prečka" se nalazi na istom mestu, a "debljina" može da se tumači i kao polica u izlogu. Kada bi smo imali original Ristine fotografije, videli bi smo i šta se nalazi iza stakla.
Putniče, ja uopšte ne sumnjam u svoju analizu, jer nemam razloga.
........................................................................................................................
Претресам списак изгинулих и умрлих поштанских радника у току Првог светског рата.
Међу њима је податак: Милан Недељковић, привремени кондуктер прве класе главне београдске поште погинуо у Забрежју на Сави 25. јуна 1914. године.
Негде сам и раније читао да је неки мобилисани поштански кондуктер (чиновник који путује са поштанским колима или аутомобилом и са поштама на некој поштанској линији (напр: Београд - Шабац) размењује поштанске вреће и пакете), али војник у овом случају, погинуо од аустријског метка у току неке ноћи пре почетка рата. Чак и ако би била грешка у слову, и 25 јул је пре 28. јула када је рат званично почео.
Да ли си наилазио на такав податак у литератури или периодици.
Ових дана сам се трудио да нађем у библиографијама које имам али, као за инат, не могу тај чланак да нађем.
У глави ми је да је то објављено у Правди...
Изменио сам поруку, а да не буде било каквог неспоразума, јер оно што сам написао је, непотребно, деловало прегрубо.
И немам ништа против добрих штосова
Сасвим сеам сигуран да се ради о истој локацији.Под 1. олук на истој страни на крају зграде до саме ивице са малим локалом Сремкинњом, 2. Види се и натпис на горњој слици није уочљив али је истоветан по распореду слова. 3. олук са десне стране на крају Сремкиње уз стубни зид следећег локала, исти на обе. 4. истоветне декорације на обе слике 4 комада. 5. Спољна тезга Сремкиње индетична и изглед и положај. 6.стуб излога другог локала индетичан положај на обе слике. 7.Исти натпис на фасади на обе слике (табла. 7а. Сокла исте висине и положаја на обе слике. На доњој слици под сликом 7 сам заборавио а.
Чак и превише истих детаља да би била случајност. Нисам експерт за телефонске бројеве, али визуелно за мене је ово иста локација. Поздрав од Знанца.
Претресам списак изгинулих и умрлих поштанских радника у току Првог светског рата.
Међу њима је податак: Милан Недељковић, привремени кондуктер прве класе главне београдске поште погинуо у Забрежју на Сави 25. јуна 1914. године.
Негде сам и раније читао да је неки мобилисани поштански кондуктер (чиновник који путује са поштанским колима или аутомобилом и са поштама на некој поштанској линији (напр: Београд - Шабац) размењује поштанске вреће и пакете), али војник у овом случају, погинуо од аустријског метка у току неке ноћи пре почетка рата. Чак и ако би била грешка у слову, и 25 јул је пре 28. јула када је рат званично почео.
Да ли си наилазио на такав податак у литератури или периодици.
Ових дана сам се трудио да нађем у библиографијама које имам али, као за инат, не могу тај чланак да нађем.
У глави ми је да је то објављено у Правди...
Радо бих помогао да знам за тако нешто, али нисам истраживач. Од онога што сам читао у доколици, нисам запамтио такав догађај.
А на истом таласу:
да ли се неко сећа писања Политике од пре више година о српском лекару, једном од зачетника стоматологије у Србији (или можда чак хирургије, вероватно сам лоше запамтио) који је био и један од оснивача модерног санитета у нашој војсци пре Великог рата?
Једна цртица која и је остала у сећању је и да је пред ратове тражио увођење болничара у једницама прве борбене линије на нивоу вода, почев од искусних сеоских видара, затим прве завоје, обуку у збрињавању рана на лицу места (све оно што се данас узима здраво за готово у војсци), како би се између осталог смањио број смртних случајева од рана које не морају бити смртоносне, услед губитка крви или инфекција. И није успео.
Такође је тражио и да се уведе обавезно купање војника на терену и на маршу када се наиђе на чисте реке, потоке и језера (због хигијене, наравно, и када прилике то дозвољавају) а да је одговор генерала био "Није војник риба да плива".
Покушавао сам претрагама по интернету, читао биографије истакнутих лекара који су служили и у санитету, и нисам нашао име и биографију која се поклапа са причом из Политике.
Да се поново укључим у одгонетање локације, уз постављање окупаторске слике, као и парчета слике коју сам поставио јуче-прекључе.
Изразите сличности које видим су:
-- бела зграда се налази одмах до уџерица
-- први метар зида беле зграде, гледајући од тротоара на горе (не знам стручан израз за ту "траку") је исти на обе слике
-- лева уџерица има на обе слике два реда по четири стаклених окаца + испуст где купци могу рецимо да се наслоне лактовима (такође не знам бољи израз)
-- решеткаста конструкција за тенду
-- десна уџерица има при дну, испод излога, вертикалне правоугаонике
-- чистачи ципела који седе негде у правцу леве ивице десне уџерице
Немојте да се неко смејао због овог софистицираног описа.
Ономад сам ово негде обесио. Можда је то тај тип. За њега кажу да је отац српске стоматологије.
За част заставе
Митровица, 28. августа.
То је било ономад 25. августа.
Наше трупе једва су сачекале онај, давно жељени, тренутак, да већ једном пређу у наш стари, поносни Срем.На Сави, на Чеврнтији, недалеко од Митровице, у саму зору наши су почели спуштати понтоне у воду. Није много прошло, а са аустријске стране осуше се плотуни из пушака. Наши им одговорише пакленом ватром из пушака, топова и митраљеза.Непријатељ је одмах ућуткан и натеран на хитно повлачење. Наши су се почели брзо пребацивати преко Саве и, кад је пребачена прва партија војника у осам понтона, зачу се на ћесаровом земљишту громки усклик:
– Живео Краљ Петар! Живела Србија!...
После два часа прешао је био цео пук са два батаљона другог једног пука, упутивши се напред.Љута битка водила се цео дан. Аустријанци су преко целог дана добијали из Руме знатна појачања. Наши су се борили као лавови.
Испод високе савске обале, на спруду, пуковски лекар је превијао рањенике и пребацивао их понтонима на нашу страну. Аустријанци као да су то били смотрили, па су осули шрапнелима на завојиште.
Пао је мрак. Пред несразмерно јачем непријатељем наши нису могли одолети и почеше се повлачити. Наше трупе биле су се повукле већ до саме обале Саве и већ је претила опасност да ће пасти непријатељу у руке.
Око 10 увече, када се не пријатељ све више приближавао застави, командант пука зграби заставу и предаде је пуковском лекару са речима:
—Докторе, вама поверавам спас заставе!
— Нека пођу за мном три добра пливача, —одговорио је лекар свлачећи чизме,—и нека пливају око мене.
А кад су војници стигли он им рече:
—Ако би се ја почео да вити, нека један од вас прихвати заставу, и ако би се ко оддављеника приближавао мени прихватите га ви.
И онда без речи, лекар скочи у Саву држећи чврсто пуковску заставу под мишицом. Пливао је са заставом напред а три војника за њим. Киша од куршума и шрапнела непријатељских падала је по савском огледалу правећи клобуке. Вода је била прекривена људским главама, неки су гинули у води а неки задобијали ране. Од силне пуцњаве проламало се небо. И усред те паклене ватре, лекар је најзадсрећно пребацио пуковску заставу на нашу страну...
Тај доктор, који је спасао част заставе свога пука, стављајући на коцку свој живот, зове се Миливоје Ј. Петровић санитетски је мајор и лекар.
Тај доктор је праунук Хајдук-Вељка Петровића. Потомак се показао да је достојан свога славног претка. Он је спасао част заставе онога пука, који носи име његовог прадеде.
Дим. Ц. Ђ.
Димитрије Ц. Ђорђевић
ПОЛИТИКА, 4. септембар 1914.
Миливоје Ј. Петровић је спасао заставу 13. пука „Хајдук-Вељко“ Тимочке дивизије Српске војске.
Миливоје Ј. Петровић (1877-1938) је био син Јеврема Петровића (1805-1875), који је био син Саве Петровића, а овај је, опет, био син Милутина Петровића Ере (1791-1861), млађег брата Хајдук Вељка Петровића.
Јеврем Петровић, се оженио Маријом Капарис и добио сина Миливоја. Марија је имала сестру Софију, која се удала за Цветка Ђорђевића, првог телеграфисту у Пожаревцу (иначе унука војводе Чолак Анте Симеуновића). У том браку је рођен њихов први син Димитрије, који је такође постао телеграфиста и који је написао овај чланак, јер је био сарадник Политике.
Дакле, Димитрије Ц. Ђорђевић и Миливоје Ј. Петровић су били браћа од тетака.
Санитетски пуковник др Миливоје Ј. Петровић (1877-1938), „херој са Чеврнтије", витез Карађорђеве звезде, витез Легије части, био је један од оснивача стоматологије у Србији. Миливоје Петровић завршио је медицину и специјализовао стоматологију у Грацу. Др Миливоје Петровић је од доласка на Солунски фронт био командир 1. резервне болничарске чете и командир Регрутног центра у Водени, све до априла 1917. године. Тада бива премештен на фронт и постављен за референта санитета Вардарске дивизије. У марту 1918, др Миливоје Петровић, референт санитета у Вардарској дивизији отворио је зубну станицу у Првом Завојишту Вардарске дивизије, само за оперативне радове. Дана 28. маја 1918. године прелази на рад у Министарство војно. После Првог светског рата основао је Стоматолошку клинику Војне болнице.
Nije to jedna sličnost, nego postoji desetak detalja na susednim zgradama koji se potpuno poklapaju.
Što se brojeva telefona tiče, npr Leskovac i Banja Luka su imali 2-cifrene i 3-cifrene u upotrebi, pred rat. Sve zavisi, ali nemamo ni jedan argument u korist Pančeva, niti bilo kog drugog mesta.
Prečage:
U periodu između nastanka ove dve fotografije, u aprilu 1941, je teško bombardovana obližnja železnička stanica (samo 60 m odatle), što znači da su udarni talasi detonacija, šrapneli i drugi parčići otkinuti sa zgrada najverovatnije mogli da polupaju prozore na izlogu. I bez toga, "prečka" se nalazi na istom mestu, a "debljina" može da se tumači i kao polica u izlogu. Kada bi smo imali original Ristine fotografije, videli bi smo i šta se nalazi iza stakla.
Putniče, ja uopšte ne sumnjam u svoju analizu, jer nemam razloga.
........................................................................................................................
Панчево је 1941. имало петоцифрене бројеве телефона, па су могли и Митровица, Нови Сад, Зрењанин, Земун...
Али исто тако Панчево је скоро до краја осамдесетих имало и четвороцифрене телефонске бројеве!
Чини ми се нека пекара на Дорћолу. Gallica.
Колико да исправим грешку у постовању...
Међу њима је податак: Милан Недељковић, привремени кондуктер прве класе главне београдске поште погинуо у Забрежју на Сави 25. јуна 1914. године.
Негде сам и раније читао да је неки мобилисани поштански кондуктер (чиновник који путује са поштанским колима или аутомобилом и са поштама на некој поштанској линији (напр: Београд - Шабац) размењује поштанске вреће и пакете), али војник у овом случају, погинуо од аустријског метка у току неке ноћи пре почетка рата. Чак и ако би била грешка у слову, и 25 јул је пре 28. јула када је рат званично почео.
Да ли си наилазио на такав податак у литератури или периодици.
Ових дана сам се трудио да нађем у библиографијама које имам али, као за инат, не могу тај чланак да нађем.
У глави ми је да је то објављено у Правди...
И немам ништа против добрих штосова
Сасвим сеам сигуран да се ради о истој локацији.Под 1. олук на истој страни на крају зграде до саме ивице са малим локалом Сремкинњом, 2. Види се и натпис на горњој слици није уочљив али је истоветан по распореду слова. 3. олук са десне стране на крају Сремкиње уз стубни зид следећег локала, исти на обе. 4. истоветне декорације на обе слике 4 комада. 5. Спољна тезга Сремкиње индетична и изглед и положај. 6.стуб излога другог локала индетичан положај на обе слике. 7.Исти натпис на фасади на обе слике (табла. 7а. Сокла исте висине и положаја на обе слике. На доњој слици под сликом 7 сам заборавио а.
Чак и превише истих детаља да би била случајност. Нисам експерт за телефонске бројеве, али визуелно за мене је ово иста локација. Поздрав од Знанца.
Међу њима је податак: Милан Недељковић, привремени кондуктер прве класе главне београдске поште погинуо у Забрежју на Сави 25. јуна 1914. године.
Негде сам и раније читао да је неки мобилисани поштански кондуктер (чиновник који путује са поштанским колима или аутомобилом и са поштама на некој поштанској линији (напр: Београд - Шабац) размењује поштанске вреће и пакете), али војник у овом случају, погинуо од аустријског метка у току неке ноћи пре почетка рата. Чак и ако би била грешка у слову, и 25 јул је пре 28. јула када је рат званично почео.
Да ли си наилазио на такав податак у литератури или периодици.
Ових дана сам се трудио да нађем у библиографијама које имам али, као за инат, не могу тај чланак да нађем.
У глави ми је да је то објављено у Правди...
Радо бих помогао да знам за тако нешто, али нисам истраживач. Од онога што сам читао у доколици, нисам запамтио такав догађај.
А на истом таласу:
да ли се неко сећа писања Политике од пре више година о српском лекару, једном од зачетника стоматологије у Србији (или можда чак хирургије, вероватно сам лоше запамтио) који је био и један од оснивача модерног санитета у нашој војсци пре Великог рата?
Једна цртица која и је остала у сећању је и да је пред ратове тражио увођење болничара у једницама прве борбене линије на нивоу вода, почев од искусних сеоских видара, затим прве завоје, обуку у збрињавању рана на лицу места (све оно што се данас узима здраво за готово у војсци), како би се између осталог смањио број смртних случајева од рана које не морају бити смртоносне, услед губитка крви или инфекција. И није успео.
Такође је тражио и да се уведе обавезно купање војника на терену и на маршу када се наиђе на чисте реке, потоке и језера (због хигијене, наравно, и када прилике то дозвољавају) а да је одговор генерала био "Није војник риба да плива".
Покушавао сам претрагама по интернету, читао биографије истакнутих лекара који су служили и у санитету, и нисам нашао име и биографију која се поклапа са причом из Политике.
Изразите сличности које видим су:
-- бела зграда се налази одмах до уџерица
-- први метар зида беле зграде, гледајући од тротоара на горе (не знам стручан израз за ту "траку") је исти на обе слике
-- лева уџерица има на обе слике два реда по четири стаклених окаца + испуст где купци могу рецимо да се наслоне лактовима (такође не знам бољи израз)
-- решеткаста конструкција за тенду
-- десна уџерица има при дну, испод излога, вертикалне правоугаонике
-- чистачи ципела који седе негде у правцу леве ивице десне уџерице
Немојте да се неко смејао због овог софистицираног описа.
За част заставе
Митровица, 28. августа.
То је било ономад 25. августа.
Наше трупе једва су сачекале онај, давно жељени, тренутак, да већ једном пређу у наш стари, поносни Срем. На Сави, на Чеврнтији, недалеко од Митровице, у саму зору наши су почели спуштати понтоне у воду. Није много прошло, а са аустријске стране осуше се плотуни из пушака. Наши им одговорише пакленом ватром из пушака, топова и митраљеза. Непријатељ је одмах ућуткан и натеран на хитно повлачење. Наши су се почели брзо пребацивати преко Саве и, кад је пребачена прва партија војника у осам понтона, зачу се на ћесаровом земљишту громки усклик:
– Живео Краљ Петар! Живела Србија!...
После два часа прешао је био цео пук са два батаљона другог једног пука, упутивши се напред. Љута битка водила се цео дан. Аустријанци су преко целог дана добијали из Руме знатна појачања. Наши су се борили као лавови.
Испод високе савске обале, на спруду, пуковски лекар је превијао рањенике и пребацивао их понтонима на нашу страну. Аустријанци као да су то били смотрили, па су осули шрапнелима на завојиште.
Пао је мрак. Пред несразмерно јачем непријатељем наши нису могли одолети и почеше се повлачити. Наше трупе биле су се повукле већ до саме обале Саве и већ је претила опасност да ће пасти непријатељу у руке.
Око 10 увече, када се не пријатељ све више приближавао застави, командант пука зграби заставу и предаде је пуковском лекару са речима:
— Докторе, вама поверавам спас заставе!
— Нека пођу за мном три добра пливача, — одговорио је лекар свлачећи чизме, — и нека пливају око мене.
А кад су војници стигли он им рече:
— Ако би се ја почео да вити, нека један од вас прихвати заставу, и ако би се ко од дављеника приближавао мени прихватите га ви.
И онда без речи, лекар скочи у Саву држећи чврсто пуковску заставу под мишицом. Пливао је са заставом напред а три војника за њим. Киша од куршума и шрапнела непријатељских падала је по савском огледалу правећи клобуке. Вода је била прекривена људским главама, неки су гинули у води а неки задобијали ране. Од силне пуцњаве проламало се небо. И усред те паклене ватре, лекар је најзад срећно пребацио пуковску заставу на нашу страну...
Тај доктор, који је спасао част заставе свога пука, стављајући на коцку свој живот, зове се Миливоје Ј. Петровић санитетски је мајор и лекар.
Тај доктор је праунук Хајдук-Вељка Петровића. Потомак се показао да је достојан свога славног претка. Он је спасао част заставе онога пука, који носи име његовог прадеде.
Дим. Ц. Ђ.
Димитрије Ц. Ђорђевић
ПОЛИТИКА, 4. септембар 1914.
Миливоје Ј. Петровић је спасао заставу 13. пука „Хајдук-Вељко“ Тимочке дивизије Српске војске.
Миливоје Ј. Петровић (1877-1938) је био син Јеврема Петровића (1805-1875), који је био син Саве Петровића, а овај је, опет, био син Милутина Петровића Ере (1791-1861), млађег брата Хајдук Вељка Петровића.
Јеврем Петровић, се оженио Маријом Капарис и добио сина Миливоја. Марија је имала сестру Софију, која се удала за Цветка Ђорђевића, првог телеграфисту у Пожаревцу (иначе унука војводе Чолак Анте Симеуновића). У том браку је рођен њихов први син Димитрије, који је такође постао телеграфиста и који је написао овај чланак, јер је био сарадник Политике.
Дакле, Димитрије Ц. Ђорђевић и Миливоје Ј. Петровић су били браћа од тетака.
Санитетски пуковник др Миливоје Ј. Петровић (1877-1938), „херој са Чеврнтије", витез Карађорђеве звезде, витез Легије части, био је један од оснивача стоматологије у Србији. Миливоје Петровић завршио је медицину и специјализовао стоматологију у Грацу. Др Миливоје Петровић је од доласка на Солунски фронт био командир 1. резервне болничарске чете и командир Регрутног центра у Водени, све до априла 1917. године. Тада бива премештен на фронт и постављен за референта санитета Вардарске дивизије. У марту 1918, др Миливоје Петровић, референт санитета у Вардарској дивизији отворио је зубну станицу у Првом Завојишту Вардарске дивизије, само за оперативне радове. Дана 28. маја 1918. године прелази на рад у Министарство војно. После Првог светског рата основао је Стоматолошку клинику Војне болнице.