Sanitetsko odeljenje Vrhovne komande srpske vojske, Solun 1916g.
Sede dve clanice sanitetske misije Skotskih zena. Inace u u toku I WW u Srbiji je bilo cak 150. clanova medicinskih misija Vel. Britanije a clanovi misija drugih zemalja brojali su, svi zajedno, 50. osoba. Dakle, Vel. Britanija je zaista pruzila veliku pomoc. Npr. Ruska misija je brojala samo 7. clanova.
Na ove tri fotke pojavljuje se dr Mihajlo Petrovic, slavni hirurg Srpske armije. O njemu je vec bilo veoma detaljno reci na Forumu. S dr. Petrovicem su i clanovi Britanskih sanitetskih misija pri Srbskoj armiji.
Dr Petrovic u Dragomancima, 1918.
Snimio: Dr Svetislav Stefanovic.
Dr Mika Petrovic na groblju Timocke divizije (Slatina, danas Hrisa), 1918g.
Grupa srpskih oficira (Dr Mika krajnje levi) sa gostima na izletu, 1918g.
Slava Srpskog lekarskog drustva, 1932. godine.
Sleva: Dr Mihajlo Petrovic, Dr Milan Jovanovic - Batut, Dr Djoka Nikolic, Dr Svetislav Stefanovic (predsednik SLD) i Dr Momcilo Ivkovic.
Vrelo: Muzej nauke i tehnike - Zbirka Muzeja srpske medicine Srpskog lekarskog drustva.
Inace u u toku I WW u Srbiji je bilo cak 150. clanova medicinskih misija Vel. Britanije a clanovi misija drugih zemalja brojali su, svi zajedno, 50.osoba. Dakle, Vel. Britanija je zaista pruzila veliku pomoc. Npr. Ruska misija je brojalasamo 7. clanova.
Миленко Грчићу, ово се нисам надо од тебе. Понашаш се као да ти је у роду она лажљива америчка грађанка Џени Џером, која је у брак ушла вирго интакта, али само мало трудна! Дабогда јој краљ Милан и на оном свету правио луду децу!
Ево мало текста о руским мисијама. Подаци се односе само на почетак рата, 1914. и само на Ниш, а ти се хвалиш да о Нишу и лекарству прилично знаш...
Ово доле није писао Џејми Шеј, него људи који су непристрасни!!!
РУСКЕ САНИТЕТСКЕ МИСИЈЕ У НИШУ, НА ПОЧЕТКУ ПРВОГ СВЕТСКОГ РАТА
Прва, највећа и најобимнија помоћ Краљевини Србији стигла је у Ниш из Русије преко Руског друштва Црвеног крста али и мимо њега, од других друштава, Руског Цара и бројних појединаца. На организовању помоћи српском народу нарочито се истакла својим ангажовањем руска интелигенција и аристократија. У Русији је у том историјском периоду био веома изражен свесловенски дух, па је било разумљиво да је Руски народ показао велику солидарност са Србијом.
Широм Царевине Русије, од Москве, Петрограда, Одесе, Кијеве и других градова основани су словенски комитети за прикупљање хуманитарне помоћ Краљевини Србији. У акцију је укључено и Руско друштво Црвеног крста (РДЦК) и Словенско добротворно друштво са седиштем у Петрограду. Словенско добротворно друштво, је попут Српског потпорног фонда у Великој Британији, прикупљало средства и добровољне прилоге, не само за храну, одећу и обућу, већ и за опремање болница у Србији.
Уз помоћ Госпође Ане Павловне Хартвиг, супруге умрлог амбасадора у Србији Николаја Хенриковича Хартвига, у сарадњи са РДЦК у Русији је прикупила рубаље, болнички материјал, лекове, болеснички веш и постељину, и лично донацирала 100.000 рубаља, за опремање руске мисије која је преузела у Нишу управљање 1. и 5. резервном болницом српске војске.
Добротворни рад који је започела Ана Павловна Хартвиг наставила је супруга новоименованог руског амбасадора у Србији књегиња Трубецки, која је српски Црвени крст помогла својим личним прилогом од 100.000 рубаља. Крајем 1914. године, на иницијативу кнеза Григорија Николајевича Трубецког и његове супруге, формиран је Комитет за помоћ Србији и Црној Гори, при императорском руском посланству у Србији, који је у Ниш стигао 25. јануара 1915.године. Овај Комитет одиграо је значајну улогу у слању и опремању руских али из српских санитетаких екипа које су организовано и удружено радиле у Нишу, све до његове окупације, и повлачења српске војске на јесен 1915.
У хуманитарној епопеји учествовали су сви тадашњи слојеви руског друштва. И аристократија и грађанство и пролетеријат, што се види и по саставу самих мисија. Испољавало се то и у Русији када се прикупљала помоћ за Србију. Давали су и чланови императорске породице, давала је аристократија, и фабриканти и трговци, новац се прикупљао и на улици, давала је и сиротиња, неко рубљу, неко копејку, али од срца. Јер никад као тада углед српске шајкаче, тог симбола несаломљивости и храбрости, није био већи. Углед оног безименог српског борца, тежака, мученика, који би, према речима оца српске ратне хирургије др Михаила – Мике Петровића, „чинио част свакој војсци“, а који ће на својим плећима изнети сва три рата, а своје кости расејати на три континента. Тај мученик је рањен или болестан овде у отаџбини, у руским лекарима видео и спаситеље, али и браћу, а у милосрдним сестрама Богом посестриме.
Организација и активности руских санитетских екипа у Нишу
Одмах по ступању у рат Краљевина Србије, руска Влада ставила је на располагање Врховној команди српске војске искусног хирурга др Софотверовакога и опуномоћила га да заступа у Србији Руско друштво Црвеног крста (РДЦК). Са Софотверовом Русија је послала и екипу коју су чинили, осам милосрдних сестара (Марија Степановна, Атанасија Марковна, Марија Сегејевскаја, Ана Истомина, Пелагија Федоровна, Татјанa Белипонова, Наталија Барлацекова и Куова), два болничара и пратеће особље. Уз екипу је послат и контингент од четири вагона санитетског материјала, у вредности од 250.000 долара. Медицинска екипа на челу са др Софотеровом по доласку у Ниш укључила се у рад Прве и Пете резервне болнице српске војске и радила углавномн на хируршком збрињавању рањеника.
Од свих страних санитетских мисија које су боравиле у Краљевини Србији, једино су Руске санитетске екипе у Нишу, и Крагујевцу у свом саставу имале зубне лекаре све до повлачења српске војске. Како је овај период српске стоматологије слабо је разјашњен, остаје отворено питање да ли је већ тада у војно зубно лекарство уведена и реконструктивна стоматологија, или је то учињено тек у Водени, на Солунском фронту.
Редослед пристизања екипа у Ниш
На захтев српске владе посланик у Петрограду, др Мирослав Спалајковић, организује неколико група руских лекара, медицинара и милосрдних сестара које шаље дунавским путем преко Ренија и Прахова у Ниш. Оне су по доласку и Ниш распоређиване по грађанским и војним болницама у Нишу. Редослед пристизања екипа био је следећи:
Прва екипа
Дана 20. августа 1914. године, упућена је прва група, која је у Ниш стигла почетком септембра. У њеном саставу су били др Фини Ф. Островскаја, др Самуило Ф. Кернес, Црногорац др Радул Бацковић, др Сигфрид И. Таљник и др Вилијамс.
Друга екипа
У овој санитетској екипи која је у Ниш стигла 9. септембра 1914. године били су др Пољакова и Срби ВукоБошковић и др Јован Поповић.
Трећа екипа
Ова екипа послата је у Ниш 1. септембра 1914. Њу су сачињавала три лекара (др Антоњина А. Максимова, др Марија Грачова и др Александар Тарутин), пет студената медицине (Георгиј Јарцев, Антоније Зорбијадис, Рутенберг, Екатерина Куеватова, Александар Кузњецов и буљубашу) и три милосрдне сестре (Александра Зухова, Надежда Лозински и Маргарита Орлова).
Четврта екипа
Дана 12. септембра 1914. године, на пут према Нишу упутила се и четврта група са пет лекара (др ељком Н. Либерман, др Пасја П. Дајбес, др Рубља Епштајн, др Евгенија Карпова, др Панајот и др Евдокија Манес) и медицинаром Александром Бјелашевским.
Пета екипа
Седам лекара (др Јосиф Штекер, др Либа Козлов, зубарар др Аврам Певзнер, др Естер Љ. Калиш, др Сигисмунд Станкевич, др Марија Михељс и др Иван Шипов), чинило је пету групу која је из Русије отпутовала 3. октобра 1914.
Руски лекари који су самоиницијативно дошли у Ниш
Својом вољом дошли су у Србију и ставили се на располагање српској војсци: зубар др Малахов, др Роман Ерценберг, др Елена М. Субжинскаја, др Борис В. Кац, др Виталија Олшевска, др Арон Загељман и др мед. наука Јевгеније Константиновски (који је задржан у санитетском одељењу Врховне команде).
Индивидуално је из Швајцарске, где се налазио у политичком избеглиштву, дошао др Барабошкин, кога су српски власти послале у Алексинац у болницу са 600 рањеника и тифусара. Преморен од напора, када се разболео није могао оздравити.
Руске болнице у Нишу
У, тада недовршеној згради Прве нишке гимназије радила је Московска хируршка војна болница
Прва санитетска екипа упућена из Русије и намењена оснивању болница стигла је у Ниш у септембру 1914. године, преко Солуна. Ову медицинску екипу лично је опремила грофица Трубецкаја, а на њеном челу се налазио др Арсеније Џуверовић, Србин који је у Москви дипломирао на Медицинском факултету и био на пракси у Калуги. У екипи су била два лекара, два санитетска инспектора и пет медицинских сестара. Тај број се доласком нових кадрова убрзо повећао на 10 лекара и 110 медицинских сестара са опремом вредном преко 250.000 америчких долара. Ова екипа лекара и сестара из Русије у Нишу формирала су хируршку са 350 и епидемиолошку болницу са 120 кревета.
Московска хируршка војна болница
У недовршену зграду нишке гимназије као испомоћ смештена је Московска хируршка војна болница. Њен управник је био је познати хирург др С. И. Сироткин, а лекари др В. В. Семјаникова, Србин др Арсеније Џуверовић и др Н. В. Марчинковичева (који ће, као епидемиолог, преузети нешто касније Заразну болницу која је издвојена и смештена на крају града у баракама за колеричаре из претходног рата код железничке станице).
„У хаосу епидемије пегавца Руска епидемиолошка болница код Железничке станице у Нишу изашла је на глас по малој смртности пацијената захваљујући изванредној нези и залагању особља које је највећим делом и само преболело болест, укључујући и др Н. В. Марчинковичева.”
Московска болница је у свом саставу поред хируршког дела и амбуланте, имала и рентгенски и стоматолошки кабинет. У групи која је радила у болници били су зубни лекар др Јелена Сабеовић, апотекар Ђорђе Блејевић, десет болничара, три рендген-техничара и друго особље. Све медицинске сестре у Московској болници биле су ученице Женске високе школе у Москви, коју је организовало Иверско друштво (Јекатерина Бадурлова, Маријана Горлаинова, Јелена Лебедухова, Софија Горбе, Татјана Невзорова, Марија радиона, Олимпијада Лобанова, Александра Квјатковскаја, Татјана Толст, Љубов Горчом, Маргарита и Јелисавета Сундечић). Московска болница имала је 200 постеља у хируршком делу и 150 у заразном.
Овој болници у лечењу пегавог тифуса убрзо се придружила и модерно опремљена болница са 400 постеља коју је опремила Александринска општина бр. 3. На њеном челу налазио се доцент др Спаски. Поред њега у болници је радило седам лекара и четрдесет сестара.
Посредством српске посланства новембра 1914. у Ниш су приспеле лекари бактериолози др Екатерина Морозова и др Ксенија Давидова, а јануара 1915. и четири млада лекара др Лев Туник, др Мордух Циришкиј, др Клингер и др Зилбершланг.
Улога руске мисије у здравственој заштити становника Ниша и околине
Рускосрпска градска лекарска помоћ била је смештена у згради основне школе код Саборног храма.
Поред Руских болница, у Нишу је основано и тзв. Рускосрпска градска лекарска помоћ смештена у згради основне школе код Саборне цркве. Шеф здравствене заштите у граду Нишу био је доцент др С. К. Софотеров, имајући у виду ваелико искуство овог лекара и чињеницу да је целокупна организација здравствене заштите у Нишу била у рукама руске хуманитарне мисије. Он је руководио са: пет лекара, шест сестара и једним апотекаром.
У овој установи 24 часа дневно дежурали су и пружали помоћ грађанима потпуковник др Жарко Трпковић и пет младих лекара и медицинара добровољаца приспелих из руског заробљеништва (Ђорђе Милић, Крста Грабовацке, Милан К. Јовановић, Коста Живановић и непознате), а од Руса цела дезинфекциона екипа од 11 чланова, као и руски лекари из нишких болница.
Цео Ниш био је организацијски подељен на четири реона, а за сваки је био задужен по један лекар. У овим реонима Комитет за помоћ Србији, организовао је бесплатну медицинску групу за помоћ, издавање лекова и бесплатне оброке, најугроженијим становницима и избеглицама. Комитет је такође располагао великим централним складиштем у коме се налазило, од краја 1914. године преко 50 вагона најразноврснијег санитетског материјала, опреме и лекова.
Руски лекари у основној здравственој заштити током боравка у Нишу обишли су велики бој кућа у граду и 125 села, удаљенадо 80 км од Ниша и извршили 4.485 прегледа, по кућама и вароши, 3.015 прегледа по селима и дезинфиковали 460 кућа.
Русе санитетске екипе, такође су, у Нишкој Бањи образовали сиротиште за незбринуту децу, а у манастиру Свете Петке дечији санаторијум за туберкулозу.
Крај рада санитетских екипа у Нишу и наставак рада на Солунском фронту.
Крах српског одбране наступио је после жестоког напада скоро троструко надмоћнијих непријатеља са три стране дуж граничне линије од 1.290 километара, на јесен 1915. коју је било немогуће бранити без помоћи савезника која је мимо српских очекивања изостала.
У ограниченим условима за евакуацији у Нишу је непријатељу остала велика количина санитетског материјала, укључјући ту и 12 вагона тек приспеле опреме (одећа и специјалних шатора за зимске услове).
Приликом евакуације из Ниша у јесен 1915. године, са српском војском и реком избеглица кренули су у албанску голготу и чланови руских мисија све до обале Јадранског мора, одакле су савезничким бродовима евакуисани. У каснијем периоду рата они су се добрим делом укључили у рад новооснованих руских санитетских установа на Солунском фронту.
Srpsko lekarsko drustvo (SLD) izdalo je knjizicu o zivotu Dr Svetislava Stefanovica (SS). Jedan od autora je i njegova unuka G-dja Ivana Stefanovic. Dr SS je ubijen sa tzv. "prvih 105" neprijatelja naroda. Oni su "pod hitno" streljani u Beogradu vec 24. oktobra, 1944g. Interesno je da su njihova imena objavljena u dnevnom listu sa obrazlozenjem presude vojnog suda - "neprijatelji naroda". Doduse, u knjizici se navodi da je dr SS saradjivao u vladi M. Nedica, da je bio s ekipom nemackih patologa da istrazi uzroke poznate masovne grobnice u Vinici. Kada se vratio, u beogradskim novinama optuzio je Ruse za ta streljanja. Staljin je to negirao ali mnogo kasnije Rusi su priznali da su pocinitelji.
U ovoj knjizici (koja je izdata da bi se rehabilitovao Dr SS jer glava svakako nije trebala da mu leti zbog ovih aktivnosti) postoje fotografije od interesa za Forum pa neke dole donosim.
Dr Svetislav Stefanovic i Svetozar Corovic: ::
Ovo je vrlo interesantno g-dine Grče. Nisam znao da je bilo naših lekara u istraživanju ove masovne grobnice od gotovo 9.500 ljudi u Vinici. Može li se kupiti ta knjižica u SLD na bivšoj Očnoj? Živo me interesuje „saradnja” sa Nedićevom vladom.
Izneo sam, doslovno citirao, samo ono sto dr Svetislav Stefanovic tvrdi [knjiga sadrzi i njegove strucne radove iz istorije medicine o kojima ja ne mogu jasno da prosudjujem]- ali on nije bio engl. spijun ili "covek". Dakle, nema nista od sirenja engl. imperjalistickih lazi. Moguce da je umanjio znacaj Rusa - ali i to ne mogu da tvrdim. Bio je desno orijentisan. Clanovi eng. sanitetskih misija [za ostale ne znam] ostali su u kraljevini SHS i Jugoslaviji i posle I WW. Verov. da su ostali i neki clanovi ruskih misija sto ne znam. Poznate su mi zasluge svetog ruskog cara Nikolaja II za Srbe 1914. Naravno da ovim postom nisam hteo da rovarim u korist Zapada. Inace, ne izdajem se ja za poznavaoca Nisa ili Toplice jer ih ne poznajem dovoljno, a ni istorije medicine, niti bilo cega na kraju krajeva. Uglavnom sam se usko bavio strukom. Dobro je sto si izneo ove podatke koje nisam znao i koji ocito da su u kontradikciji sa Stefanovicevim tvrdnjama (mozda on, a ne ja, cak nije voleo Ruse).
Dr Stefanovic je bio s nemackim forenzicarima u Vinici i pisao u novinama o rezultatima ekshumacija - to ga je verov. i kostalo glave. Da, knjizica [172. strane] moze se kupiti u SLD-u na biv. Ocnoj klinici. Mogu vam je dati i na citanje jer mi je primerak u sobi na Klinici za hematologiju KCS (na raspolaganju sam tamo svaki radni dan). Knjigu sam dobio zahvaljujuci ljubaznosti Dr Danice Petrovic, muzikologa, inace supruge mog pokojnog prijatelja prof. dr Milana Petrovica. Mogu da je zadrzim koliko zelim pa dodjite da je uzmete.
S leva na desno" Milica i Milana Stefanovic, Mara i Pavle Bota (tast i tasta dr SS), Dr Svetislav i sincic Pavle.
Pijaca u Pristini: ::
Sanitetsko odeljenje Vrhovne komande srpske vojske, Solun 1916g.
Sede dve clanice sanitetske misije Skotskih zena. Inace u u toku I WW u Srbiji je bilo cak 150. clanova medicinskih misija Vel. Britanije a clanovi misija drugih zemalja brojali su, svi zajedno, 50. osoba. Dakle, Vel. Britanija je zaista pruzila veliku pomoc. Npr. Ruska misija je brojala samo 7. clanova.
Na ove tri fotke pojavljuje se dr Mihajlo Petrovic, slavni hirurg Srpske armije. O njemu je vec bilo veoma detaljno reci na Forumu. S dr. Petrovicem su i clanovi Britanskih sanitetskih misija pri Srbskoj armiji.
Dr Petrovic u Dragomancima, 1918.
Snimio: Dr Svetislav Stefanovic.
Dr Mika Petrovic na groblju Timocke divizije (Slatina, danas Hrisa), 1918g.
Grupa srpskih oficira (Dr Mika krajnje levi) sa gostima na izletu, 1918g.
Slava Srpskog lekarskog drustva, 1932. godine.
Sleva: Dr Mihajlo Petrovic, Dr Milan Jovanovic - Batut, Dr Djoka Nikolic, Dr Svetislav Stefanovic (predsednik SLD) i Dr Momcilo Ivkovic.
Vrelo: Muzej nauke i tehnike - Zbirka Muzeja srpske medicine Srpskog lekarskog drustva.
Миленко Грчићу, ово се нисам надо од тебе. Понашаш се као да ти је у роду она лажљива америчка грађанка Џени Џером, која је у брак ушла вирго интакта, али само мало трудна! Дабогда јој краљ Милан и на оном свету правио луду децу!
Ево мало текста о руским мисијама. Подаци се односе само на почетак рата, 1914. и само на Ниш, а ти се хвалиш да о Нишу и лекарству прилично знаш...
Ово доле није писао Џејми Шеј, него људи који су непристрасни!!!
РУСКЕ САНИТЕТСКЕ МИСИЈЕ У НИШУ, НА ПОЧЕТКУ ПРВОГ СВЕТСКОГ РАТА
Прва, највећа и најобимнија помоћ Краљевини Србији стигла је у Ниш из Русије преко Руског друштва Црвеног крста али и мимо њега, од других друштава, Руског Цара и бројних појединаца. На организовању помоћи српском народу нарочито се истакла својим ангажовањем руска интелигенција и аристократија. У Русији је у том историјском периоду био веома изражен свесловенски дух, па је било разумљиво да је Руски народ показао велику солидарност са Србијом.
Широм Царевине Русије, од Москве, Петрограда, Одесе, Кијеве и других градова основани су словенски комитети за прикупљање хуманитарне помоћ Краљевини Србији. У акцију је укључено и Руско друштво Црвеног крста (РДЦК) и Словенско добротворно друштво са седиштем у Петрограду. Словенско добротворно друштво, је попут Српског потпорног фонда у Великој Британији, прикупљало средства и добровољне прилоге, не само за храну, одећу и обућу, већ и за опремање болница у Србији.
Уз помоћ Госпође Ане Павловне Хартвиг, супруге умрлог амбасадора у Србији Николаја Хенриковича Хартвига, у сарадњи са РДЦК у Русији је прикупила рубаље, болнички материјал, лекове, болеснички веш и постељину, и лично донацирала 100.000 рубаља, за опремање руске мисије која је преузела у Нишу управљање 1. и 5. резервном болницом српске војске.
Добротворни рад који је започела Ана Павловна Хартвиг наставила је супруга новоименованог руског амбасадора у Србији књегиња Трубецки, која је српски Црвени крст помогла својим личним прилогом од 100.000 рубаља. Крајем 1914. године, на иницијативу кнеза Григорија Николајевича Трубецког и његове супруге, формиран је Комитет за помоћ Србији и Црној Гори, при императорском руском посланству у Србији, који је у Ниш стигао 25. јануара 1915.године. Овај Комитет одиграо је значајну улогу у слању и опремању руских али из српских санитетаких екипа које су организовано и удружено радиле у Нишу, све до његове окупације, и повлачења српске војске на јесен 1915.
У хуманитарној епопеји учествовали су сви тадашњи слојеви руског друштва. И аристократија и грађанство и пролетеријат, што се види и по саставу самих мисија. Испољавало се то и у Русији када се прикупљала помоћ за Србију. Давали су и чланови императорске породице, давала је аристократија, и фабриканти и трговци, новац се прикупљао и на улици, давала је и сиротиња, неко рубљу, неко копејку, али од срца. Јер никад као тада углед српске шајкаче, тог симбола несаломљивости и храбрости, није био већи. Углед оног безименог српског борца, тежака, мученика, који би, према речима оца српске ратне хирургије др Михаила – Мике Петровића, „чинио част свакој војсци“, а који ће на својим плећима изнети сва три рата, а своје кости расејати на три континента. Тај мученик је рањен или болестан овде у отаџбини, у руским лекарима видео и спаситеље, али и браћу, а у милосрдним сестрама Богом посестриме.
Организација и активности руских санитетских екипа у Нишу
Одмах по ступању у рат Краљевина Србије, руска Влада ставила је на располагање Врховној команди српске војске искусног хирурга др Софотверова кога и опуномоћила га да заступа у Србији Руско друштво Црвеног крста (РДЦК). Са Софотверовом Русија је послала и екипу коју су чинили, осам милосрдних сестара (Марија Степановна, Атанасија Марковна, Марија Сегејевскаја, Ана Истомина, Пелагија Федоровна, Татјанa Белипонова, Наталија Барлацекова и Куова), два болничара и пратеће особље. Уз екипу је послат и контингент од четири вагона санитетског материјала, у вредности од 250.000 долара. Медицинска екипа на челу са др Софотеровом по доласку у Ниш укључила се у рад Прве и Пете резервне болнице српске војске и радила углавномн на хируршком збрињавању рањеника.
Од свих страних санитетских мисија које су боравиле у Краљевини Србији, једино су Руске санитетске екипе у Нишу, и Крагујевцу у свом саставу имале зубне лекаре све до повлачења српске војске. Како је овај период српске стоматологије слабо је разјашњен, остаје отворено питање да ли је већ тада у војно зубно лекарство уведена и реконструктивна стоматологија, или је то учињено тек у Водени, на Солунском фронту.
Редослед пристизања екипа у Ниш
На захтев српске владе посланик у Петрограду, др Мирослав Спалајковић, организује неколико група руских лекара, медицинара и милосрдних сестара које шаље дунавским путем преко Ренија и Прахова у Ниш. Оне су по доласку и Ниш распоређиване по грађанским и војним болницама у Нишу. Редослед пристизања екипа био је следећи:
Прва екипа
Дана 20. августа 1914. године, упућена је прва група, која је у Ниш стигла почетком септембра. У њеном саставу су били др Фини Ф. Островскаја, др Самуило Ф. Кернес, Црногорац др Радул Бацковић, др Сигфрид И. Таљник и др Вилијамс.
Друга екипа
У овој санитетској екипи која је у Ниш стигла 9. септембра 1914. године били су др Пољакова и Срби Вуко Бошковић и др Јован Поповић.
Трећа екипа
Ова екипа послата је у Ниш 1. септембра 1914. Њу су сачињавала три лекара (др Антоњина А. Максимова, др Марија Грачова и др Александар Тарутин), пет студената медицине (Георгиј Јарцев, Антоније Зорбијадис, Рутенберг, Екатерина Куеватова, Александар Кузњецов и буљубашу) и три милосрдне сестре (Александра Зухова, Надежда Лозински и Маргарита Орлова).
Четврта екипа
Дана 12. септембра 1914. године, на пут према Нишу упутила се и четврта група са пет лекара (др ељком Н. Либерман, др Пасја П. Дајбес, др Рубља Епштајн, др Евгенија Карпова, др Панајот и др Евдокија Манес) и медицинаром Александром Бјелашевским.
Пета екипа
Седам лекара (др Јосиф Штекер, др Либа Козлов, зубарар др Аврам Певзнер, др Естер Љ. Калиш, др Сигисмунд Станкевич, др Марија Михељс и др Иван Шипов), чинило је пету групу која је из Русије отпутовала 3. октобра 1914.
Руски лекари који су самоиницијативно дошли у Ниш
Својом вољом дошли су у Србију и ставили се на располагање српској војсци: зубар др Малахов, др Роман Ерценберг, др Елена М. Субжинскаја, др Борис В. Кац, др Виталија Олшевска, др Арон Загељман и др мед. наука Јевгеније Константиновски (који је задржан у санитетском одељењу Врховне команде).
Индивидуално је из Швајцарске, где се налазио у политичком избеглиштву, дошао др Барабошкин, кога су српски власти послале у Алексинац у болницу са 600 рањеника и тифусара. Преморен од напора, када се разболео није могао оздравити.
Руске болнице у Нишу
У, тада недовршеној згради Прве нишке гимназије радила је Московска хируршка војна болница
Прва санитетска екипа упућена из Русије и намењена оснивању болница стигла је у Ниш у септембру 1914. године, преко Солуна. Ову медицинску екипу лично је опремила грофица Трубецкаја, а на њеном челу се налазио др Арсеније Џуверовић, Србин који је у Москви дипломирао на Медицинском факултету и био на пракси у Калуги. У екипи су била два лекара, два санитетска инспектора и пет медицинских сестара. Тај број се доласком нових кадрова убрзо повећао на 10 лекара и 110 медицинских сестара са опремом вредном преко 250.000 америчких долара. Ова екипа лекара и сестара из Русије у Нишу формирала су хируршку са 350 и епидемиолошку болницу са 120 кревета.
Московска хируршка војна болница
У недовршену зграду нишке гимназије као испомоћ смештена је Московска хируршка војна болница. Њен управник је био је познати хирург др С. И. Сироткин, а лекари др В. В. Семјаникова, Србин др Арсеније Џуверовић и др Н. В. Марчинковичева (који ће, као епидемиолог, преузети нешто касније Заразну болницу која је издвојена и смештена на крају града у баракама за колеричаре из претходног рата код железничке станице).
„У хаосу епидемије пегавца Руска епидемиолошка болница код Железничке станице у Нишу изашла је на глас по малој смртности пацијената захваљујући изванредној нези и залагању особља које је највећим делом и само преболело болест, укључујући и др Н. В. Марчинковичева.”
Московска болница је у свом саставу поред хируршког дела и амбуланте, имала и рентгенски и стоматолошки кабинет. У групи која је радила у болници били су зубни лекар др Јелена Сабеовић, апотекар Ђорђе Блејевић, десет болничара, три рендген-техничара и друго особље. Све медицинске сестре у Московској болници биле су ученице Женске високе школе у Москви, коју је организовало Иверско друштво (Јекатерина Бадурлова, Маријана Горлаинова, Јелена Лебедухова, Софија Горбе, Татјана Невзорова, Марија радиона, Олимпијада Лобанова, Александра Квјатковскаја, Татјана Толст, Љубов Горчом, Маргарита и Јелисавета Сундечић). Московска болница имала је 200 постеља у хируршком делу и 150 у заразном.
Овој болници у лечењу пегавог тифуса убрзо се придружила и модерно опремљена болница са 400 постеља коју је опремила Александринска општина бр. 3. На њеном челу налазио се доцент др Спаски. Поред њега у болници је радило седам лекара и четрдесет сестара.
Посредством српске посланства новембра 1914. у Ниш су приспеле лекари бактериолози др Екатерина Морозова и др Ксенија Давидова, а јануара 1915. и четири млада лекара др Лев Туник, др Мордух Циришкиј, др Клингер и др Зилбершланг.
Улога руске мисије у здравственој заштити становника Ниша и околине
Рускосрпска градска лекарска помоћ била је смештена у згради основне школе код Саборног храма.
Поред Руских болница, у Нишу је основано и тзв. Рускосрпска градска лекарска помоћ смештена у згради основне школе код Саборне цркве. Шеф здравствене заштите у граду Нишу био је доцент др С. К. Софотеров, имајући у виду ваелико искуство овог лекара и чињеницу да је целокупна организација здравствене заштите у Нишу била у рукама руске хуманитарне мисије. Он је руководио са: пет лекара, шест сестара и једним апотекаром.
У овој установи 24 часа дневно дежурали су и пружали помоћ грађанима потпуковник др Жарко Трпковић и пет младих лекара и медицинара добровољаца приспелих из руског заробљеништва (Ђорђе Милић, Крста Грабовацке, Милан К. Јовановић, Коста Живановић и непознате), а од Руса цела дезинфекциона екипа од 11 чланова, као и руски лекари из нишких болница.
Цео Ниш био је организацијски подељен на четири реона, а за сваки је био задужен по један лекар. У овим реонима Комитет за помоћ Србији, организовао је бесплатну медицинску групу за помоћ, издавање лекова и бесплатне оброке, најугроженијим становницима и избеглицама. Комитет је такође располагао великим централним складиштем у коме се налазило, од краја 1914. године преко 50 вагона најразноврснијег санитетског материјала, опреме и лекова.
Руски лекари у основној здравственој заштити током боравка у Нишу обишли су велики бој кућа у граду и 125 села, удаљенадо 80 км од Ниша и извршили 4.485 прегледа, по кућама и вароши, 3.015 прегледа по селима и дезинфиковали 460 кућа.
Русе санитетске екипе, такође су, у Нишкој Бањи образовали сиротиште за незбринуту децу, а у манастиру Свете Петке дечији санаторијум за туберкулозу.
Крај рада санитетских екипа у Нишу и наставак рада на Солунском фронту.
Крах српског одбране наступио је после жестоког напада скоро троструко надмоћнијих непријатеља са три стране дуж граничне линије од 1.290 километара, на јесен 1915. коју је било немогуће бранити без помоћи савезника која је мимо српских очекивања изостала.
У ограниченим условима за евакуацији у Нишу је непријатељу остала велика количина санитетског материјала, укључјући ту и 12 вагона тек приспеле опреме (одећа и специјалних шатора за зимске услове).
Приликом евакуације из Ниша у јесен 1915. године, са српском војском и реком избеглица кренули су у албанску голготу и чланови руских мисија све до обале Јадранског мора, одакле су савезничким бродовима евакуисани. У каснијем периоду рата они су се добрим делом укључили у рад новооснованих руских санитетских установа на Солунском фронту.
Pozdrav svima ...
Srpsko lekarsko drustvo (SLD) izdalo je knjizicu o zivotu Dr Svetislava Stefanovica (SS). Jedan od autora je i njegova unuka G-dja Ivana Stefanovic. Dr SS je ubijen sa tzv. "prvih 105" neprijatelja naroda. Oni su "pod hitno" streljani u Beogradu vec 24. oktobra, 1944g. Interesno je da su njihova imena objavljena u dnevnom listu sa obrazlozenjem presude vojnog suda - "neprijatelji naroda". Doduse, u knjizici se navodi da je dr SS saradjivao u vladi M. Nedica, da je bio s ekipom nemackih patologa da istrazi uzroke poznate masovne grobnice u Vinici. Kada se vratio, u beogradskim novinama optuzio je Ruse za ta streljanja. Staljin je to negirao ali mnogo kasnije Rusi su priznali da su pocinitelji.
U ovoj knjizici (koja je izdata da bi se rehabilitovao Dr SS jer glava svakako nije trebala da mu leti zbog ovih aktivnosti) postoje fotografije od interesa za Forum pa neke dole donosim.
Dr Svetislav Stefanovic i Svetozar Corovic: ::
Ovo je vrlo interesantno g-dine Grče. Nisam znao da je bilo naših lekara u istraživanju ove masovne grobnice od gotovo 9.500 ljudi u Vinici. Može li se kupiti ta knjižica u SLD na bivšoj Očnoj? Živo me interesuje „saradnja” sa Nedićevom vladom.