Зна ли се шта представља овај низ белих стубића у левом делу слике? Димњаке, вентилационе отворе? Постоје и на савременој слици. Шта је испод? Магацини, кухиње?
Зна ли се шта представља овај низ белих стубића у левом делу слике? Димњаке, вентилационе отворе? Постоје и на савременој слици. Шта је испод? Магацини, кухиње?
Tokom prošlih decenija u Beogradu je postojala jedna posebna, svečana ceremonija, kada je otac sinu davao prve znake da ga uvažava kao budućeg muškarca. To je bio odlazak u Vojni muzej na Kalemegdanu. Među sablje, zastave, puške i ostalo znamenje starih ratnika. Kalemegdanski muzej je po mnogo čemu specifičan i poseban. Ubistvene naprave koje su ispred njega izložene na otvorenom, govore o tome kolike je ljudskih života uloženo da bi one opravdale svoje postojanje. Tu, pored eksponata koji su pred posetiocima u svako doba godine, i po snegu i i na letnjem suncu, “skriva” se još jedno značajno mesto, a to je sama unutrašnjost kalemegdanskih kazamata. To su stotine kvadratnih metara podzemnog prostora koje trenutno dele depoi Vojnog muzeja, sa jedne strane, i svlačionice kalemegdanskih košarkaša, sa druge. Vrata koja vode unutar zidina zatvorena su za posetioce, pa radoznali posmatrači mogu da vide samo eksponate izložene napolju.
Sada u delu koji pripada Vojnom muzeju nema mnogo eksponata, ali jedan privlači posebnu pažnju… Kada smo videli motor koji se nalazio na fotografijama iz svih udžbenika istorije koji su opisivali 27. mart 1941. godine, osećali smo se kao da smo pronašli svoj lični “vremeplov”. Isti motocikl sa prikolicom, na kojem se nalazio čovek sa zastavom u ruci, i sada postoji. Nalazi se u depoima muzeja, a stručnjaci ove kuće požrtvovano se trude da pronađu sve delove koji nedostaju, pa da mašina bude potpuno ista, kao što je izgledala pre bezmalo 60 godina, u sumrak Drugog svetskog rata. Ne ulazeći ko je stajao iza ovog važnog istorijskog događaja, koji je uvukao i Jugoslaviju u najveći ratni sukob u istoriji, imali smo prelep osećaj da smo dotakli prošlost samu…
Verovatno su dimnjaci, pošto prostorije imaju nekakve prozore, ali nisam siguran.
Најмлађи војник у Првом светском рату. Драгољуб Јеличић рањаван шест пута
ДЕЧАК Драгољуб Јеличић (12), син избеглица са Кордуна, уз Лозничанина Момчила Гаврића је био један од најмлађих српских војника у Првом светском рату! Обојица су заслужили да носе ореол јунака, јер су били део српске младости која је тих крвавих дана и година бранила отаџбину и ушла у вечно памћење српског народа.
Драгољуб је, иначе, последње године живота и рада провео у Никшићу. А, о њему, који је чак шест пута рањаван, који је пленио храброшћу, писао је чувени швајцарски лекар и овековечени пријатељ Срба, Арчибалд Рајс, у књизи "Шта сам видео и доживео у великим данима". Овог дечака представља као јунака који "пуца из пушке и баца бомбе".
- Када је рањен у руку, ваде му куршум у Нишкој болници. Није хтео да се даде успавати за операцију. Идржао је без иједне речи - написао је Рајс.
Цео век после крвавих догађаја током Великог рата, Ђорђе Њуњић (27) данас покушава да докаже да је његов деда по мајци, Драгољуб Јеличић, најмлађи српски војник Првог светског рата!
- Поседујемо фотографије и књиге у којима се мој деда помиње као најмлађи борац - каже Ђорђе, који са братом Предрагом покушава да дође до истине. - Не знамо да ли је био млађи од Момчила Гаврића, али бисмо волели да сазнамо истину.
Њуњићи у архиви чувају оригиналне дедине фотографије, а посебно издвајају ону коју је овековечио један француски фоторепортер у борбама за одбрану Београда, где се види како Драгољуб пуца из пушке.
- Управо је та слика дуго била у поставци Војног музеја - каже с поносом Ђорђе.
Породица Јеличић је, попут других српских фамилија, имала избегличку судбину. Са Кордуна су дошли у Шабац, где су покушали да организују живот. Нажалост, Драгољуб је рано остао без оца, а потом му се и мајка преудала, а он побегао у Београд, где је живео као бескућник. Рат га затиче у одбрани Београда, одакле бежи у Руднички одред. На Мачковом камену рањен је док је замењивао погинулог митраљесца, а прича се да је само који корак даље од њега погинуо Димитрије Туцовић. Са непуних 14 година био је најмлађи поднаредних, учесник Солунског фронта... Преживео је Први и Други светски рат, нацистичке казамате, а крај рата дочекао је у партизанској униформи.
СЈАЈАН ГЛУМАЦ И КОМИЧАР
ДРАГОЉУБ је био глумац, одличан комичар, члан Удружења драмских уметника Београда. После Другог светског рата вратио се тој љубави и после Београда, Јагодине, Скопља, Тузле, Ријеке, обрео се у Народном позоришту у Никшићу. Умро је у 63. години, а иза њега су остале три кћерке, које данас живе у Никшићу.
Председник Београдске општине Коста Главинић послужује со и хлеб Престолонаследнику Александру приликом уласка у Београд 9 новембра 1918. ( цртеж проф. Ивана Тишова)
Kako čudno izgleda prostor na kojem je kasnije podignut Vojnogeografski institut, danas Vojni muzej....
Западни део града
Тврђава"
Ово је, наравно, фотографисано са Сахат куле.
Данас то изгледа сасвим другачије
Nešto kadrova iz Beograda ...
Polazak ka jugu...
Rampa kod Careve ćuprije... Desno se vidi ograda stadiona BASK-a.
Malo dalje kod kovnice novca, mostovi preko Topčiderske reke...
Зна ли се шта представља овај низ белих стубића у левом делу слике? Димњаке, вентилационе отворе? Постоје и на савременој слици. Шта је испод? Магацини, кухиње?
Зна ли се шта представља овај низ белих стубића у левом делу слике? Димњаке, вентилационе отворе? Постоје и на савременој слици. Шта је испод? Магацини, кухиње?
Ispod su "kazamati"
http://pulse.rs/vrata-proslosti/
Sada u delu koji pripada Vojnom muzeju nema mnogo eksponata, ali jedan privlači posebnu pažnju… Kada smo videli motor koji se nalazio na fotografijama iz svih udžbenika istorije koji su opisivali 27. mart 1941. godine, osećali smo se kao da smo pronašli svoj lični “vremeplov”. Isti motocikl sa prikolicom, na kojem se nalazio čovek sa zastavom u ruci, i sada postoji. Nalazi se u depoima muzeja, a stručnjaci ove kuće požrtvovano se trude da pronađu sve delove koji nedostaju, pa da mašina bude potpuno ista, kao što je izgledala pre bezmalo 60 godina, u sumrak Drugog svetskog rata. Ne ulazeći ko je stajao iza ovog važnog istorijskog događaja, koji je uvukao i Jugoslaviju u najveći ratni sukob u istoriji, imali smo prelep osećaj da smo dotakli prošlost samu…
Verovatno su dimnjaci, pošto prostorije imaju nekakve prozore, ali nisam siguran.
http://srbin.info/2014/02/23/srpski-junak-od-12-godina/
Српски јунак од 12 година
Најмлађи војник у Првом светском рату. Драгољуб Јеличић рањаван шест пута
ДЕЧАК Драгољуб Јеличић (12), син избеглица са Кордуна, уз Лозничанина Момчила Гаврића је био један од најмлађих српских војника у Првом светском рату! Обојица су заслужили да носе ореол јунака, јер су били део српске младости која је тих крвавих дана и година бранила отаџбину и ушла у вечно памћење српског народа.
Драгољуб је, иначе, последње године живота и рада провео у Никшићу. А, о њему, који је чак шест пута рањаван, који је пленио храброшћу, писао је чувени швајцарски лекар и овековечени пријатељ Срба, Арчибалд Рајс, у књизи "Шта сам видео и доживео у великим данима". Овог дечака представља као јунака који "пуца из пушке и баца бомбе".
- Када је рањен у руку, ваде му куршум у Нишкој болници. Није хтео да се даде успавати за операцију. Идржао је без иједне речи - написао је Рајс.
Цео век после крвавих догађаја током Великог рата, Ђорђе Њуњић (27) данас покушава да докаже да је његов деда по мајци, Драгољуб Јеличић, најмлађи српски војник Првог светског рата!
- Поседујемо фотографије и књиге у којима се мој деда помиње као најмлађи борац - каже Ђорђе, који са братом Предрагом покушава да дође до истине. - Не знамо да ли је био млађи од Момчила Гаврића, али бисмо волели да сазнамо истину.
Њуњићи у архиви чувају оригиналне дедине фотографије, а посебно издвајају ону коју је овековечио један француски фоторепортер у борбама за одбрану Београда, где се види како Драгољуб пуца из пушке.
- Управо је та слика дуго била у поставци Војног музеја - каже с поносом Ђорђе.
Породица Јеличић је, попут других српских фамилија, имала избегличку судбину. Са Кордуна су дошли у Шабац, где су покушали да организују живот. Нажалост, Драгољуб је рано остао без оца, а потом му се и мајка преудала, а он побегао у Београд, где је живео као бескућник. Рат га затиче у одбрани Београда, одакле бежи у Руднички одред. На Мачковом камену рањен је док је замењивао погинулог митраљесца, а прича се да је само који корак даље од њега погинуо Димитрије Туцовић. Са непуних 14 година био је најмлађи поднаредних, учесник Солунског фронта... Преживео је Први и Други светски рат, нацистичке казамате, а крај рата дочекао је у партизанској униформи.
ДРАГОЉУБ је био глумац, одличан комичар, члан Удружења драмских уметника Београда. После Другог светског рата вратио се тој љубави и после Београда, Јагодине, Скопља, Тузле, Ријеке, обрео се у Народном позоришту у Никшићу. Умро је у 63. години, а иза њега су остале три кћерке, које данас живе у Никшићу.СЈАЈАН ГЛУМАЦ И КОМИЧАР
Председник Београдске општине Коста Главинић послужује со и хлеб Престолонаследнику Александру приликом уласка у Београд 9 новембра 1918. ( цртеж проф. Ивана Тишова)