Госпо'н Ммиловане, молим не бих волео да будем погрешно схваћен, не кажем да је поменути намештај уопштено узевши неодговарајући, већ ми је нејасан мотив да се дух конкретног пројекта Ратничког дома, који су и сами аутори радикално изменили и направили известан отклон у корист одређеног правца, накнадно угрожава додајући му стилски неприпадајући намештај.
Тек о његовом присуству у "Кући цвећа" да и не говорим. Поређења ради, ево њој сродног примера: http://www.hdg.de/bonn/ausstellungen/dauerausstellung/kanzlerbungalow/
Česta je to praksa u ono doba bila - naručilac zahteva promenu projekta i onda ga neko ko dobije posao da radi (a pritom, ne mora uopšte da bude prvonagrađeni na konkursu) - prepravi u drugi stil. Tako su radili svi: od braće Krstića do akademičara ili Branislava Kojića, koji je pravio kako je investitor želeo - od akademizma, preko modernizma do obrade u duhu folklora. Isto tako, na primeru Banovine smo videli da je Brašovan mogao da radi kako mu je banska uprava ili sam ban naređivao: u modernističku građevinu stavljao je novo pravljeni stilski nameštaj (koji, ruku na srce, nikada nije izrađen i u Banovini postavljen, vele dokumenti).
Iskren da budem, ne znam gde je i kakav je nameštaj pre intervencije u Ratničkom domu bio (i, najzad, šta se desilo sa tim nameštajem - da li je zapaljen, razbijen, odnesen u toku ili neposredno posle okupacije), pa, shodno tome, ne mogu da kažem koliko je prvobitna zamisao autora Piperskog i Jovanovića uporpaštena ili "dopunjena".
Zna se da je Ratnički dom pravljen u dve faze, da je u jednom delu bio hotel, čak i stanovi, kafana i tome slično. Za pohvalu je da se na "novom" nameštaju ne vide socrealistički motivi kakve je mogla zahtevati nova vlast, i najzad, kakvih je i bilo u sličnim intervencijama drugih autora...
Ali, to sve seže u neku podrobnu analizu, pa da ne zamaramo naše čitaoce.
U svakom slučaju, hvala još jednom na lociranju dela ovog nameštaja u "Kući cveća".
P. S. Sadašnja sala i enterijeri "Ratničkog doma" doživeli su novu prepravku rigipsom, tako da je od mogućih originalnih predratnih detalja stvarno malo ostalo.
Елем, ево неколико кадрова предратног изгледа још два војна објекта и њихових корисника..
Слике се односе на период када је Војна Академија била смештена у новој згради В.А. (арх. Димитрије Т. Леко 1899.) и у касарни Седмог пука (арх. Драгутин Ђорђевић 1901.) .
Кад пређемо Савски мост и Црногорску улицу, на углу те улице са Карађорђевом, била је чувена гвожђарска радња Тасе Неранџића. Таса је служио, као помоћник, у гвожђарској радњи свога зета Драгомира Здравковића, где је стекао лепо знање за своју будућу радњу. Још док је био у служби код свога зета, Таса се прочуо као врло спреман гвожђарски трговац који је сазрео да отвори сопствену радњу, али није имао довољно капитала. Стога је решио да се ожени и да миразом своје жене допуни потребан капитал. То би било довољно, да са дотадањом уштедом, препорукама, поверењем и угледом који је стекао, отвори своју самосталну радњу.
Једнога дана, док је још био у служби код Драгомира Здравковића. Таса је запросио девојку коју је бегенисао и која није била равнодушна наспрам Тасе. Запросио је од оца који је био парајлија и који је добро познавао и Тасу и његове способности. Међутим, несуђени таст је Неранџићу одговорио кратко, јасно и разговетно:
– Ја могу удати своју кћер само за онога који има своју фирму. Треба мало фирмице... мало фирмице...
Није прошло много времена од тада, а Таса је испросио кћер једног богатог трговца из Руме, са добрим миразом. Ускоро су Београђани имали прилике да виде нову фирму, која је имала велика слова и јако је падала у очи свим пролазницима. Слободно се сме рећи да су слова на фирми Тасе Неранџића била највећа у целом Београду. И фирма је била најдужа, протезала се дужином целе његове ионако дугачке зграде.
На дан свадбе Тасе Неранџића, испред његове радње свирала је музика са многобројним музикантима. Радознали пролазници су се задржавали и посматрали весеље. У један мах се зачу Тасин узвик:
– Погледај народе! Ни мањега човека ни веће фирме!
Тиме је свакако хтео да каже ономе кога се тицало, да је Таса Неранџић стекао не „фирмицу“, већ највећу и најдужу фирму у Београду, са најкрупнијим словима. Таса Неранџић је дуги низ година са успехом водио своју радњу, док није онако трагично завршио свој живот.
Захваљујем господину V.A. на похвалама и по жељи испоручујем још коју намештаја..
Нацрти за зидове и врата сале у палати Министарства шума и руда и Министарства пољопривреде и вода 1926. - 1929. - Светомир Лазић
U vezi sa ovim nameštajem bilo bi dobro utvrditi (ali ko zna da li je to uopšte izvodljivo) da li je ovaj Lazićev projekat ili je nacrtani nameštaj i izveden. Naime, poznato je iz literature da je Lazić sa Brašovanom i Nestorovićem radio na projektu za ovo Ministarstvo (šuma i ruda, poljoprivrede i voda) po kojem je i zgrada započeta (Manević tvrdi da je u pitanju bila mađarska secesija, mada se pominje i jedan Brašovanov projekat za isto Ministarstvo u srpskovizantijskom stilu) i koji je docnije preuzeo da radi i dovršio Nikolaj Krasnov...
U slučaju Starog dvora situacija je bila ponešto obrnuta: Lazić u svojim sećanjima tvrdi da je Kralj Aleksandar raspisao konkurs na koji se javio i između ostalog Krasnov, koga je Aleksandar bez reči odbio kada je video njegov predlog za enterijer i posao poverio Laziću. Potom je Lazić napravio ogromnu rekonstrukciju, kako enterijera, tako i spoljašnjosti (gde je, na primer, konzole i dekorativne elemente "skidao" sa nekih postojećih palata sličnog stila u Austriji i Nemačkoj). O ovome se, pri obrađivanju istorije Starog dvora jako malo govorilo - kao da se nije ni dogodilo. I kod Lazića je isti slučaj kao i sa Brašovanom i Belobrkom - bio je modernista koji je umeo u svim stilovima da projektuje i gradi, ali i da oprema enterijer.
Ova sećanja Lazića su interesantna jer sam naišao na podatak:
Što se tiče Lazića ima jedan interesantan podatak: Pošto je napustio 1929. Arhitektonsko odeljenje Ministarstva građevina, osnovao je iste godine Atelje za unutrašnju arhitekturu arh. S Lazića i komp., zajedno sa Čehom Karlom Rapom, koji je u Minhenu već radio iste poslove. Otvaranje ovog ateljea budilo je nadu da će ovo za Beograđane biti jedna vrsta škole za moderni enterijer. Zgrada ateljea u Bul. kralja Aleksandra 218. bila je prvo moderno poslovno zdanje u Beogradu. Svedeni crtež fasade Lazić je iskoristio za logotip Ateljea. Ali, Atelje nije uspeo da postane izvor modernosti specijalizovan za opremanje enterijera, jer su poslovi koje je dobijao bili više građevinskog nego umetničkog karaktera, poput učešća u rekonstrukciji Starog dvora (1930–1931). (Atelje je po planovima Dragomira Tadića, arhitekte zaduženog za rekonstrukciju obavio poslove na fasadi, promeni parketa u svečanoj sali, postavljanju podnog mozaika i dekorativnog osvetljenja Zimske bašte, kao i preuređenju suterena). Atelje je zatvoren 1933. godine, a Lazić ne nastavio da se bavi arhitekturom i povremeno projektovanjem enterijera i nameštaja.
Ono što je za nas interesatno to je da je Lazić zgradu Ateljea ustupio kafani „Krčma gusarski brod” koju su otvorili slikari Mirko Kujačić i Ivan Lučev. Oni su po Lazićevoj zamisli oslikali enterijer tako da je podsećao na gusarski brod. Lazić je napravio i nacrte za gusarske kostime za umetnike koji se tu kelnerisali i tako sebi obezbeđivali prihod tim teškim godinama. Godine 1938. kafana je prestala da radi jer je Lazić prodao zgradu Josifu Himelarajhu, vlasniku štamparije „Progres”.
Noćni lokal, kafana i bar „Gusarski brod" otvorila je u drugoj polovini decembra 1932. grupa umetnika-boema u kući arhitekte Žike Lazića, koja se nalazila u ulici Kralja Aleksandra, nedaleko od Lipovog lada i pijace Stari Đeram u Beogradu.
U toj kući nalazio se Lazićev veliki atelje koji on nije koristio, a bio je kao stvoren za veliki noćni lokal. Sem toga, u dvorištu punom zelenila, umetnici su od dasaka i drvene građe sagradili pravi gusarski brod. Hteli su da privuku beogradske snobove i dendije, i otrgnu ih od trošenja para u Kazbeku, kod Ruske lire, Mimoze i Palasa. Ti bi njihovi novci baš bili dobrodošli umetnicima koji su uvek jedva sastavljali kraj s krajem. Zato su se potrudili i na Gusarski brod dovukli lengere, pojaseve i čamce za spasavanje, kompas i sekstant, konopce, jedra - jer je gusarski brod bio jedrenjak, a bile su tu i mreže. Zaposleni i vlasnici obukli su se u gusarske kostime, zadenuli pištolje za pojas i očekivali prve goste. Zamislili su i da im naplaćuju tako što bi im viknuli - „Pare ili život!"
Госпо'н Ммиловане, молим не бих волео да будем погрешно схваћен, не кажем да је поменути намештај уопштено узевши неодговарајући, већ ми је нејасан мотив да се дух конкретног пројекта Ратничког дома, који су и сами аутори радикално изменили и направили известан отклон у корист одређеног правца, накнадно угрожава додајући му стилски неприпадајући намештај.
Тек о његовом присуству у "Кући цвећа" да и не говорим. Поређења ради, ево њој сродног примера: http://www.hdg.de/bonn/ausstellungen/dauerausstellung/kanzlerbungalow/
Česta je to praksa u ono doba bila - naručilac zahteva promenu projekta i onda ga neko ko dobije posao da radi (a pritom, ne mora uopšte da bude prvonagrađeni na konkursu) - prepravi u drugi stil. Tako su radili svi: od braće Krstića do akademičara ili Branislava Kojića, koji je pravio kako je investitor želeo - od akademizma, preko modernizma do obrade u duhu folklora. Isto tako, na primeru Banovine smo videli da je Brašovan mogao da radi kako mu je banska uprava ili sam ban naređivao: u modernističku građevinu stavljao je novo pravljeni stilski nameštaj (koji, ruku na srce, nikada nije izrađen i u Banovini postavljen, vele dokumenti).
Iskren da budem, ne znam gde je i kakav je nameštaj pre intervencije u Ratničkom domu bio (i, najzad, šta se desilo sa tim nameštajem - da li je zapaljen, razbijen, odnesen u toku ili neposredno posle okupacije), pa, shodno tome, ne mogu da kažem koliko je prvobitna zamisao autora Piperskog i Jovanovića uporpaštena ili "dopunjena".
Zna se da je Ratnički dom pravljen u dve faze, da je u jednom delu bio hotel, čak i stanovi, kafana i tome slično. Za pohvalu je da se na "novom" nameštaju ne vide socrealistički motivi kakve je mogla zahtevati nova vlast, i najzad, kakvih je i bilo u sličnim intervencijama drugih autora...
Ali, to sve seže u neku podrobnu analizu, pa da ne zamaramo naše čitaoce.
U svakom slučaju, hvala još jednom na lociranju dela ovog nameštaja u "Kući cveća".
P. S. Sadašnja sala i enterijeri "Ratničkog doma" doživeli su novu prepravku rigipsom, tako da je od mogućih originalnih predratnih detalja stvarno malo ostalo.
Gvozdjara u Karadjordjevoj na uglu sa Crnogorskom ....
Из филма "Суботом увече" (1957.)
Биста Драгише Цветковића - Кирил Тодоров
Gvozdjara u Karadjordjevoj na uglu sa Crnogorskom ....
Јесте и уједно једна од најјезивијих прича, која је овде испричана..
Елем, ево неколико кадрова предратног изгледа још два војна објекта и њихових корисника..
Слике се односе на период када је Војна Академија била смештена у новој згради В.А. (арх. Димитрије Т. Леко 1899.) и у касарни Седмог пука (арх. Драгутин Ђорђевић 1901.) .
Јутарња смотра
Питомци током обеда
Трпезарија
Спаваоница
Један од холова
Кухиња са модерним папиновим лонцима
Бадње вече у Војној Академији
НАЈВЕЋА ФИРМА
Димитрије Ц. Ђорђевић
Кад пређемо Савски мост и Црногорску улицу, на углу те улице са Карађорђевом, била је чувена гвожђарска радња Тасе Неранџића. Таса је служио, као помоћник, у гвожђарској радњи свога зета Драгомира Здравковића, где је стекао лепо знање за своју будућу радњу. Још док је био у служби код свога зета, Таса се прочуо као врло спреман гвожђарски трговац који је сазрео да отвори сопствену радњу, али није имао довољно капитала. Стога је решио да се ожени и да миразом своје жене допуни потребан капитал. То би било довољно, да са дотадањом уштедом, препорукама, поверењем и угледом који је стекао, отвори своју самосталну радњу.
Једнога дана, док је још био у служби код Драгомира Здравковића. Таса је запросио девојку коју је бегенисао и која није била равнодушна наспрам Тасе. Запросио је од оца који је био парајлија и који је добро познавао и Тасу и његове способности. Међутим, несуђени таст је Неранџићу одговорио кратко, јасно и разговетно:
– Ја могу удати своју кћер само за онога који има своју фирму. Треба мало фирмице... мало фирмице...
Није прошло много времена од тада, а Таса је испросио кћер једног богатог трговца из Руме, са добрим миразом. Ускоро су Београђани имали прилике да виде нову фирму, која је имала велика слова и јако је падала у очи свим пролазницима. Слободно се сме рећи да су слова на фирми Тасе Неранџића била највећа у целом Београду. И фирма је била најдужа, протезала се дужином целе његове ионако дугачке зграде.
На дан свадбе Тасе Неранџића, испред његове радње свирала је музика са многобројним музикантима. Радознали пролазници су се задржавали и посматрали весеље. У један мах се зачу Тасин узвик:
– Погледај народе! Ни мањега човека ни веће фирме!
Тиме је свакако хтео да каже ономе кога се тицало, да је Таса Неранџић стекао не „фирмицу“, већ највећу и најдужу фирму у Београду, са најкрупнијим словима. Таса Неранџић је дуги низ година са успехом водио своју радњу, док није онако трагично завршио свој живот.
Нацрти за зидове и врата сале у палати Министарства шума и руда и Министарства пољопривреде и вода 1926. - 1929. - Светомир Лазић
U vezi sa ovim nameštajem bilo bi dobro utvrditi (ali ko zna da li je to uopšte izvodljivo) da li je ovaj Lazićev projekat ili je nacrtani nameštaj i izveden. Naime, poznato je iz literature da je Lazić sa Brašovanom i Nestorovićem radio na projektu za ovo Ministarstvo (šuma i ruda, poljoprivrede i voda) po kojem je i zgrada započeta (Manević tvrdi da je u pitanju bila mađarska secesija, mada se pominje i jedan Brašovanov projekat za isto Ministarstvo u srpskovizantijskom stilu) i koji je docnije preuzeo da radi i dovršio Nikolaj Krasnov...
U slučaju Starog dvora situacija je bila ponešto obrnuta: Lazić u svojim sećanjima tvrdi da je Kralj Aleksandar raspisao konkurs na koji se javio i između ostalog Krasnov, koga je Aleksandar bez reči odbio kada je video njegov predlog za enterijer i posao poverio Laziću. Potom je Lazić napravio ogromnu rekonstrukciju, kako enterijera, tako i spoljašnjosti (gde je, na primer, konzole i dekorativne elemente "skidao" sa nekih postojećih palata sličnog stila u Austriji i Nemačkoj). O ovome se, pri obrađivanju istorije Starog dvora jako malo govorilo - kao da se nije ni dogodilo. I kod Lazića je isti slučaj kao i sa Brašovanom i Belobrkom - bio je modernista koji je umeo u svim stilovima da projektuje i gradi, ali i da oprema enterijer.
Ova sećanja Lazića su interesantna jer sam naišao na podatak:
Što se tiče Lazića ima jedan interesantan podatak: Pošto je napustio 1929. Arhitektonsko odeljenje Ministarstva građevina, osnovao je iste godine Atelje za unutrašnju arhitekturu arh. S Lazića i komp., zajedno sa Čehom Karlom Rapom, koji je u Minhenu već radio iste poslove. Otvaranje ovog ateljea budilo je nadu da će ovo za Beograđane biti jedna vrsta škole za moderni enterijer. Zgrada ateljea u Bul. kralja Aleksandra 218. bila je prvo moderno poslovno zdanje u Beogradu. Svedeni crtež fasade Lazić je iskoristio za logotip Ateljea. Ali, Atelje nije uspeo da postane izvor modernosti specijalizovan za opremanje enterijera, jer su poslovi koje je dobijao bili više građevinskog nego umetničkog karaktera, poput učešća u rekonstrukciji Starog dvora (1930–1931). (Atelje je po planovima Dragomira Tadića, arhitekte zaduženog za rekonstrukciju obavio poslove na fasadi, promeni parketa u svečanoj sali, postavljanju podnog mozaika i dekorativnog osvetljenja Zimske bašte, kao i preuređenju suterena). Atelje je zatvoren 1933. godine, a Lazić ne nastavio da se bavi arhitekturom i povremeno projektovanjem enterijera i nameštaja.
Ono što je za nas interesatno to je da je Lazić zgradu Ateljea ustupio kafani „Krčma gusarski brod” koju su otvorili slikari Mirko Kujačić i Ivan Lučev. Oni su po Lazićevoj zamisli oslikali enterijer tako da je podsećao na gusarski brod. Lazić je napravio i nacrte za gusarske kostime za umetnike koji se tu kelnerisali i tako sebi obezbeđivali prihod tim teškim godinama. Godine 1938. kafana je prestala da radi jer je Lazić prodao zgradu Josifu Himelarajhu, vlasniku štamparije „Progres”.
A evo i jednog tekstića sa sajta http://www.rts.rs/page/radio/sr/story/23/Radio+Beograd+1/1526268/Zabavnik.html?email=yes
Noćni lokal, kafana i bar „Gusarski brod" otvorila je u drugoj polovini decembra 1932. grupa umetnika-boema u kući arhitekte Žike Lazića, koja se nalazila u ulici Kralja Aleksandra, nedaleko od Lipovog lada i pijace Stari Đeram u Beogradu.
U toj kući nalazio se Lazićev veliki atelje koji on nije koristio, a bio je kao stvoren za veliki noćni lokal. Sem toga, u dvorištu punom zelenila, umetnici su od dasaka i drvene građe sagradili pravi gusarski brod. Hteli su da privuku beogradske snobove i dendije, i otrgnu ih od trošenja para u Kazbeku, kod Ruske lire, Mimoze i Palasa. Ti bi njihovi novci baš bili dobrodošli umetnicima koji su uvek jedva sastavljali kraj s krajem. Zato su se potrudili i na Gusarski brod dovukli lengere, pojaseve i čamce za spasavanje, kompas i sekstant, konopce, jedra - jer je gusarski brod bio jedrenjak, a bile su tu i mreže. Zaposleni i vlasnici obukli su se u gusarske kostime, zadenuli pištolje za pojas i očekivali prve goste. Zamislili su i da im naplaćuju tako što bi im viknuli - „Pare ili život!"